Poslednje aktivnosti

Novi Plan rasta za Zapadni Balkan – stidljivim koracima ka (evropskoj) budućnosti

Evropska komisija je u novembru 2023. godine pripremila Novi plan rasta za Zapadni Balkan (u nastavku teksta Plan), koji treba da ubrza sprovođenje reformi zemalja regiona i njihovu socio-ekonomsku konvergenciju ka standardu EU.[1] Plan rasta predstavlja napor EU da u proces pridruživanja, koji traje dugo i deluje obeshrabrujuće, kako za političke elite tako i za građane regiona, uradi nešto novo i motivišuće. Evropska unija je nesumnjivo pogledala u dobrom pravcu –  produbljivanje ekonomske integracije sa EU i ubrzanje privrednog rasta zaista su neophodni za željenu transformaciju zemalja regiona. Percepcija da taj ubrzani rast dolazi zahvaljujući EU značajno bi pomogla i jačanju pozitivne percepcije EU kod građana Srbije.

Plan rasta se zasniva na četiri stuba koji predstavljaju kombinaciju obaveza za Zapadni Balkan i podsticaja za ispunjavanje tih obaveza. Prva dva stuba predviđaju jačanje regionalne ekonomske integracije, a zatim i postepeno stupanje regiona na Jedinstveno tržište EU, što predstavlja otvaranje EU ka zemljama regiona kako bi se one bolje pripremile za samo članstvo. Treći stub podrazumeva obavezu pripreme reformskih agendi od strane vlada, koje će sadržati reforme i investicione prioritete i po čijem će se uspešnom ispunjenju steći uslovi za povlačenje sredstava predviđenih stubom četiri. Četvrti stub predviđa paket od 6 milijardi evra za Zapadni Balkan u periodu 2024-2027 u odnosu od 2 milijarde bespovratne podrške i 4 milijarde evra povoljnih zajmova. Reč je o dodatnim sredstvima u odnosu na ona već predviđena instrumentom IPA III.

Problem je što za sad nije jasno kako je tačno EK zamislila da dođe do željene promene. S jedne strane, Planom je predviđeno da bude pokriveno mnoštvo oblasti: od vladavine prava, preko energetike do integracije u jedinstveno tržište. Ali predviđena sredstva svakako nisu dovoljna da sama po sebi dovedu do ovih promena. Kada ovaj iznos podelimo na 4 godine, to je svega 1,5 milijarda evra godišnje i to za svih 6 zemalja Zapadnog Balkana. Od ukupne cifre, Srbija bi mogla da očekuje oko 425 miliona evra godišnje, dakle svega oko 0,6% BDP-a iz 2023. godine. Evropski zvaničnici najavljuju mogućnost udvostručavanja BDP-a privreda Zapadnog Balkana u narednih 10 godina,[2] što znači da bi njihov prosečan godišnji rast morao biti, fantastičnih ali malo verovatnih, 7%.

Dakle, jasno je da pomenuti iznosi nisu dovoljni da motivišu najteže promene koje EU za sada očekuje, poput vladavine prava. S druge strane, ukoliko EU želi promene koje bi direktnije podstakle privredni rast, onda za njihovo planiranje nije ostavljeno dovoljno vremena. Izbor i definisanje reformi koje će se naći u reformskoj agendi Srbije odvija se u saradnji Vlade Srbije i Evropske komisije, uz tesne rokove i, shodno tome, ograničeno uključivanje šireg društva. Civilni sektor se sa sadržajem dokumenta upoznao tek pošto se već odmaklo sa procesom, te nije imao priliku da na vreme uputi svoje predloge prioritetnih reformi, na kojima je već imao priliku da radi.[3] Ovo je posebno nepovoljno imajući u vidu da u Srbiji ne postoji konsenzus oko vizije i pravca kojim će se kretati u narednom periodu, a koji bi trebalo da bude oličen u, još uvek nepostojećim, krovnim strateškim dokumentima – Planu razvoja i Investicionom planu.

Očekuje se da reforme budu preuzete iz Programa ekonomskih reformi (ERP), koji je, u nedostatku gore navedenih planova, najznačajniji dokument ekonomskog upravljanja i planiranja. Ironija je u tome da je i u slučaju ovog dokumenta civilni sektor samo formalno konsultovan, dok u praksi nema suštinski uticaj na njegov sadržaj, a privreda još manje. Ne iznenađuje, stoga, da strukturne reforme koje predviđa ERP nisu dovoljno ambiciozne, ponavljaju se iz godine u godinu, a praćenje njihovog sprovođenja svodi se na puko evidentiranje obavljenih aktivnosti. Prema tome, sama pomisao da reformska agenda može da predstavlja recikliranje starih dokumenata zvuči obeshrabrujuće.   

Jačanje domaćeg MSP sektora, kao jedna od oblasti od fundamentalnog značaja za ekonomsku konvergenciju ka EU standardu, u ovom planu potpuno je zanemareno. Zašto je to važno? Pre svega, jasno je da investicije predstavljaju jednu od ključnih poluga privrednog rasta. Iskustvo brzorastućih privreda Centralne i Istočne Evrope nam govori da je, za dugoročan i održiv privredni rast, potrebno da one budu između 25 i 30% BDP-a. S druge strane, nije tajna da Srbija poslednjih godina beleži izuzetno visoke nivoe javnih ali i stranih direktnih investicija dok su domaće privatne investicije, kao stub privrednog rasta svake tržišne privrede, na nedopustivo niskom nivou (oko 7% godišnje). Prema tome, predpristupni fondovi bi trebalo da budu snažnije usmereni ka jačanju domaće privrede.

Na kraju, neveliki iznosi ponuđeni Planom uslovljeni su reformama, koje se mahom odnose na demokratiju i vladavinu prava ali i, u slučaju Srbije, na „konstruktivan dijalog“ sa Prištinom. I dok EU traga za „formulom“ koja će podstaći konvergenciju sa EU, vlast u Srbiji poslednjih godina aktivno radi na jačanju ekonomskog partnerstva sa jednom zemljom kojoj nije mnogo stalo do gore navedenih vrednosti – Kinom. Ukoliko pogledamo strane direktne investicije iz ove zemlje, one iz godine u godinu rastu, svrstavajući je u najznačajnijeg pojedinačnog investitora i drugog najznačajnijeg investitora u Srbiji nakon EU (Grafikon 1). Takođe, spoljnotrgovinska aktivnost sa Kinom je u poslednjih 10 godina intenzivirana (grafikon 2).  Na to treba dodati i nedavno potpisani Sporazum o slobodnoj trgovini koji obuhvata oko deset hiljada proizvoda iz Srbije i oko devet hiljada iz Kine čime će se ekonomski uticaj ove daleke zemlje u Srbiji dodatno uvećati.[4]

Grafikon 1. Neto prilivi stranih direktnih investicija u Srbiji prema zemljama porekla u periodu 2013-2022 (EUR miliona)

Izvor: Narodna banka Srbije

Dakle, iz ugla političkog rukovodstva u Srbiji, alternativa evropskim parama postoji, i ona nije uslovljena bilo kakvim reformama niti ustupcima. Pored toga, takva percepcija očigledno sve više jača i u široj javnosti, s obzirom da najsvežije ankete pokazuju da je manje od 50% građana Srbije za članstvo Srbije u EU dok percepcija o blagotvornom kineskom privrednom uticaju u Srbiji iz godine u godinu raste[5].

 

Grafikon 2. Struktura uvoza i izvoza Srbije po zemljama 2013 i 2022

 

„It’s the economy, stupid”

Bio je naziv slogana koji je na na američkim predsedničkim izborima 1992. godine, Bilu Klintonu doneo ubedljivu pobedu nad dotadašnjim predsednikom Džordžom Bušem Starijim. Prema tome, postavlja se pitanje: kakav je zaista plan Evropske unije za Srbiju (i region Zapadnog Balkana)? Iako je najavljen kao ekonomski, čini se da ekonomija (još uvek) ne igra veliku ulogu u njemu. Nastavak dosadašnje politike preti da gurne Srbiju još dalje od EU u kineski „čelični“ zagrljaj.

Pred Srbijom je (još jedna) prilika da konačno napravi dobar plan za budućnost, a da za to još bude i finansijski nagrađena. Za postizanje takvog rezultata važno je da EU preciznije usmeri svoje podsticaje i uslove čime bi se pokazala kao istinski zainteresovana za dobrobit građana Srbije i Zapadnog Balkana.  U svakom slučaju, Srbija treba da ozbiljno pristupi ovom Planu i na najbolji mogući način iskoristi i ono što je trenutno „na stolu“. To znači da, umesto prepakivanja već postojećih planova, pripremi novi koji će biti dobro promišljen i fokusiran na prave razvojne prioritete.

 

[1] Evropska komisija, „Komunikacija Evropske komisije za Evropski parlament, Savet, Evropski ekonomski i socijalni komitet i Komitet regiona – Novi plan rasta za Zapadni Balkan“, 2023. https://neighbourhood-enlargement.ec.europa.eu/2023-communication-new-growth-plan-western-balkans_en.

[2] BBC Srbija. Evropska unija: Šta je Plan rasta za Zapadni Balkan. https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-68055845

[3] „Srbija 2030: razvojni prioriteti – izveštaj nedržavnog sektora“, 2020. https://sdgs4all.rs/documents/izvestaj-srbija-2030-razvojni-prioriteti-izvestaj-nedrzavnog-sektora/.

[4] Paragraf. Potpisan sporazum o slobodnoj trgovini sa Narodnom republikom Kinom. https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/191023/191023-vest8.html 

[5] Novi treći put, Kina i javno mnjenje u Srbiji, https://istrazivanja.rs/wp-content/uploads/2023/05/Kina-i-javno-mnjenje-u-Srbiji.pdf 

 

Autori teksta: Lana Hadži-Niković i Lazar Ivanović

Nemačka ključna destinacija za srpska mala i srednja preduzeća

Na godišnjoj Skupštini članova Nemačko-srpske privredne komore,  predsednica Upravnog odbora i glavna ekonomistkinja CEVES-a Kori Udovički predstavila je rezultate ekonomske analize „Trgovinski odnosi između Srbije i Nemačke u periodu od 2015. do 2022. godine“, čiji je autor CEVES.

„Nemačka je ključna destinacija za srpska mala i srednja preduzeća, a na osnovu te saradnje postepeno se gradi srpski „Mittelstand”, a samo u poslednje 2 godine srpski izvoz u Nemačku je povećan za 60%, a trgovina sa Nemačkom čini 15% ukupne robne razmene Srbije. To je u velikoj meri rezultat dugogodišnjih nemačkih ulaganja u Srbiju, ali odražava i dublju kompatibilnost“, rekla je Udovički.

Neki od najvažnijih zaključaka analize, izrađene za potrebe Nemačko-srpske privredne komore su:

  • Nemačka za Srbiju predstavlja najznačajnijeg izvoznog (oko 4 milijarde EUR) i uvoznog (oko 4,4 milijarde EUR) partnera.
  • Sektor mobilnosti čini nešto više od 50% svih izvoza (oko 2,1 milijarde EUR), što su najčešće poluproizvodi koje proizvode nemačke kompanije u Srbiji i namenjeni su ugradnji u druge proizvode u Nemačkoj.
  • Izvoz u Nemačku je rastao brže od uvoza iz Nemačke, što je dovelo do smanjenja trgovinskog deficita Srbije sa -667 miliona EUR na -385 miliona EUR u periodu od 2015. do 2022.
  • Nemačka je takođe i glavni izvor stranih direktnih investicija u Srbiju, koje čine oko 10,8% svih ovakvih investicija.
  • Trgovinski odnosi dve zemlje su već ustaljeni i u budućnosti imaju veliki potencijal za dalje unapređenje, pogotovu uzimajući u obzir izazove koje je stvorila pandemija i znatno nestabilnije geopolitičko okruženje.

Integralni dokument možete preuzeti OVDE.

Foto: Stefan Simonović

Poreski kredit bi za pet godina povećao investicije za 40 odsto

Da bismo brže konvergirali ka EU, potrebno je više domaćih investicija. Mala i srednja preduzeća u Srbiji kao najbitniju stvar koju država može da uradi za njih navode vraćanje poreskog kredita. Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), u razgovoru za Bloomberg Adria ističe da se prema anketama koje taj centar sprovodi vidi da je jedno od osam preduzeća u prethodne tri godine ozbiljnije uložilo u povećanje i pojačavanje svojih kapaciteta.

“To dalje utiče na sve one teme koje često ostaju u senci domaćih investicija kao što su ozelenjavanje, digitalizacija, inovacije koje su ključne za konkurentnost”, kaže Šormaz.

Kako država može da podstakne mala i srednja preduzeća?

Jedan od načina na koji država može da pomogne malim i srednjim preduzećima je poreski kredit. “Poreski kredit je nešto što može lako da se uradi i gde država može da pokaže dobru volju da podstakne domaće investicije. Dve trećine zemalja u EU ima poreski kredit. Ima ga i Srbija, ali je Srbija jedina koja ga ima samo za velika preduzeća”, kaže Šormaz.

“Mi smo napravili model koji pretpostavlja da bi 50 odsto poreza na dobit bilo zaštićeno, a da bi investicije mogle da se računaju kao 50 odsto odbitne stavke za poresku osnovicu. U takvom modelu, procena je da bi investicije u pet godina mogle da se povećaju za 40 odsto, što je oko 1,5 milijardi evra. Za 10 godina to bi bilo 83 odsto, što je skoro tri milijarde evra. Ove investicije bi trajno povećale BDP za 0,4 odsto u srednjem roku”, navodi Šormaz.

A da li bi EXPO 2027 takođe mogao da bude šansa za mala i srednja preduzeća?

Šormaz smatra da može. “Kroz EXPO 2027 država može da pokaže da je posvećena malim i srednjim preduzećima i domaćim investicijama. Mala i srednja preduzeća prave sve što je potrebno da se napravi EXPO od tunela do studijske rasvete, opremanja hotela, ambalaže, itd. Ovo nije samo prilika da se mala i srednja preduzeća podrže kroz nabavke i plaćanje za proizvode i usluge, već da se taj događaj iskoristi da se ispromovišu proizvodi malih i srednjih preduzeća.”

Nova Vlada Republike Srbije da se fokusira na pravi plan razvoja: održiv i namenjen svim građanima i privredi Srbije (naročito MSP)

Da bi značajna ulaganja koja Srbija ovih dana čini bila održiva (kako u smislu trajnosti poželjnih efekata, tako i u kontekstu očuvanja životne sredine) i da bi koristila svim građanima Srbije, ohrabrila ih da ovde ostaju i ulažu, “povukla” i one koji nisu “politički povezani” ili su čak zapostavljeni i zaostaju — neophodan je Plan razvoja.  Pozivamo vlasti da se izrada takvog Plana nađe u ekspozeu novog/e Predsednika/ce Vlade Srbije, a odgovornost za sprovođenje Agende 2030 i Plana da bude jasno naznačena kao nadležnost jednog organa u Zakonu o ministarstvima. Takav Plan mora biti zasnovan na najširem dijalogu u društvu i poštovati vrednosti Agende UN 2030—što će obezbediti i da se u njegovo središte stave interesi MSP. Za početak: ukidanje diskriminacijie MSP u primeni poreskog izuzeća na investicije.

Imajući u vidu obavezu Republike Srbije da primeni Agendu 2030 kao razvojnu strategiju Ujedinjenih nacija i započete aktivnosti na pripremi Plana razvoja Republike Srbije, a s obzirom na predstojeći izbor nove Vlade i pripremu njenog programa rada, Platforma za opštedruštveni dijalog “Održivi razvoj za sve” danas je iznela predlog da nova Vlada Republike Srbije efikasno, transparentno i posvećeno nastavi aktivnosti usmerene na pripremu i donošenje Plana razvoja Republike Srbije.

Plan razvoja je hijerarhijski najviši dokument razvojnog planiranja čije je donošenje obavezno na osnovu Ustava Republike Srbije i od ključnog je značaja za usklađivanje strateškog pristupa u svim oblastima društvenog i ekonomskog života. Upravo Plan razvoja treba, kao krovni dokument, da uključi reforme koje se sprovode u okviru procesa pristupanja Evropskoj uniji i procesa realizacije ciljeva održivog razvoja kroz Agendu 2030.

Kori Udovički, predsednica UO i glavna ekonomistkinja Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), je, na današnjoj konferenciji za medije Platforme “Održivi razvoj za sve”, objasnila da je suština Agende 2030 u realizaciji tri stuba razvoja – društvenog, odnosno razvoja ljudi; ekonomskog, odnosno razvoja privrede; i ekološkog – u smislu očuvanja i zaštite životne sredine.

“Srbija se, kao i oko 180 drugih država u svetu, obavezala na sprovođenje Agende 2030. To ne podrazumeva da se u obzir uzima samo rast BDP-a koji je čisto ekonomski pokazatelj, pa i on samo kao prosek, već da se vodi računa o sveukupnom razvoju onoga što čini naše živote, živote svih i svakog građanina. To je potrebno za održanje globalne zjaednice, i u interesu je svih nas”, rekla je Udovički.

Kako je objasnila, Plan razvoja Republike Srbije potreban je da se ne bi propustila prilika da se trenutak u kome se nalazimo – u kome postoji privredni rast i rast prosečnih plata i zaposlenosti – iskoristi za suštinsku dobrobit društva i svih ljudi u Srbiji. “Prosečni BDP zaista već neko vreme raste, nadomešćuje se ono što je upropašćeno devedestih, konačno postoji prava domaća mala privreda, ali ne postavlja se pitanje da li sada investicije koristimo da bi išle u korist održivosti i boljitka što većeg broja građana Srbije. Šta vredi da imamo privredni rast ako se ljudi sa idejama, pogotovo iz malih mesta, ljudi koji bi mogli da doprinesu oporavku svojih sredina, iz njih iseljavaju ili prodaju svoju firmu onog trenutka kad ona dostigne određenu veličinu? Kako da iskoristimo ovu priliku u korist celog društva? To je pitanje na koje bi ovakav plan odgovorio, a to je moguće samo ako se zaista svi ti ljudi, svi drugi, relevantni činioci uključe”, rekla je Udovički.

Održiv ekonomski razvoj preduslov je i potpora za održivost i u dimenzijama društvenog razvoja i zaštite životne sredine, jer ekonomska osnaženost vodi ka otvorenosti za ispunjavanje svih ciljeva Agende 2030. “Moramo da razvijamo sposobnost domaće privrede da izvozi, da je ona ta koja vuče razvoj napred. U slučaju naše zemlje to su mala i srednja preduzeća. U Srbiji postoji oko 500 izvoznika koji izvoze više od 3-4 miliona evra godišnje, kao i blizu 100 čiji je godišnji izvoz 10 miliona evra i više. Uz poslovni ambijent koji im ide u prilog, takvih firmi bi moglo da bude višestruko više. A ipak, Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj postoji izuzeće za porez na profit kada ga investirate, ali ne za mala i srednja preduzeća, već samo za velika, koja su najčešće strana. Nemamo ništa protiv stranaca, ali moramo priznati da je problem što ta sredstva ne ostavljamo našoj domaćoj maloj i srednjoj privredi u cilju njenog daljeg razvoja. Zato smo pokrenuli inicijativu za vraćanje ovog poreskog kredita, koji je, inače, postojao do 2013. godine”, poručila je Udovički. 

Govoreći o razvojnim planovima, Udovički je pomenula nedavno predstavljeni plan Srbija 2027 Expo: Skok u budućnost koji predviđa visoke stope rasta i prosečne plate, ali javnost zapravo još uvek nije imala priliku da se upozna sa njim. ”Taj plan još uvek nismo videli kao dokument. Poput plana investicija “Srbija 2025”, on možda i nije napisan. Ako i jeste, nije prošao nikakav dijalog u društvu i stručnoj zajednici, da budemo sigurni i znamo kao društvo da smo napravili svoj najveći napor da to stvarno bude ono što se najavljuje. Bez takve provere, bez dijaloga, to je marketinški plan. Postoje i programi ekonomskih reformi koji se na tri godine donose u dijalogu sa Evropskom komisijom. To su temeljniji dokumenti, ali pretpostavka je Evropske unije da se oni zasnivaju na nekakvoj dugoročnijoj viziji, na proverenim potrebama društva. Međutim, to u Srbiji naravno nije slučaj jer mi nemamo jedan dugoročniji plan i viziju”, rekla je Kori Udovički.

Ilustrujući praktičan primer nedostatka dugoročnog plana, Udovički je podsetila na havariju koju je EPS u jesen 2021. godine pretrpeo u svojoj termoelektrani u Kostolcu. “Razlog te havarije je bio što se prethodnih nekoliko godina nije ulagalo u iskopavanje otkrivke. Od tada do danas Srbija je platila najmanje milijardu i po evra za tu grešku “zbog lošeg planiranja”. Fantastično je da Srbija može da izdrži takvu grešku, a da je mi kao građani ne osetimo odmah, ali zamislimo u šta je sve ta 1,5 milijarda mogla da se uloži i sa njome da se postigne? Umesto toga, pitajmo se kakvi nas sve neplaćeni računi očekuju u budućnosti zbog toga što danas razvoj planiramo isto kao što je EPS planirao svoj rad?”, podvukla je Udovički.        

Snimak konferencije za medije Platforme Održivi razvoj za sve pogledajte ovde. 

Vraćanje poreskog kredita najbitnija stvar koju država može da uradi za MSP

Od preko 400 hiljada malih i srednjih preduzeća koja danas posluju u Srbiji, izdvaja se korpus od oko 500 izuzetno konkurentnih, inovativnih i rastućih izvozno orijentisanih MSP, koja predstavljaju skrivene šampione domaće privrede. Oni zapošljavaju 40.000 ljudi i imaju zbirni godišnji promet od 4 milijarde evra, od toga 2.4 milijarde iz izvoza. Uz poslovno okruženje koje bi bi bilo okrenuto podsticanju investicija MSP-ova, ovakvih preduzeća bi bilo nekoliko puta više, zaključak je učesnika panela Uticaj globalnih izazova na razvoj sektora malih i srednjih preduzeća u Srbiji na Kopaonik Business Forumu.

Izvor: Kopaonk Business Forum

Panelom je moderirala Jasna Atanasijević, članica predsedništva Saveza ekonomista Srbije, a o značaju daleko šire i promišljenije saradnje i koordinacije u razvoju adekvatnih instrumenata za jačanje podrške ovom segmentu domaće privrede razgovarali su Igor Anić, predsednik IO ProCredit banke; Darko Budeč, vlasnik i predsednik kompanije Buck; Tomislav Knežević, rukovodilac tima za implementaciju projekta “Zelena ekonomija” u GIZ-u; Katarina Obradović Jovanović, pomoćnica ministra u Ministarstvu privrede; i Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES).

“Država je pokazala da može da bude odličan partner privredi, ali samo jednom delu – stranim direktnim investicijama, koje svake godine iz budžeta dobijaju više od 200 miliona evra i imaju odličnu institucionalnu podršku. Ne postoji razlog zašto takvo poslovno okruženje ne bi moglo da se uredi i za domaća mala i srednja preduzeća, kako bi ona i u praksi, a ne samo deklarativno, dobila uslove da postanu zamajac razvoja privrede“, rekao je Šormaz.

Preduzeća iz redova najuspešnijih MSP kao najbitniju stvar koju država može da uradi za njih navode vraćanje poreskog kredita, koji je bio dostupan do 2013. godine. “Mnogi od ovih 500 najuspešnijih su svoje prve investicione korake napravili koristeći poreski kredit dok je bio dostupan, a danas je Srbija jedina zemlja u Evropi koja ima poreski kredit, ali namenjen samo velikim preduzećima, odnosno nedostupan malim kompanijama”, objasnio je direktor CEVES-a, napomenuvši da je inicijativu za vraćanje poreskog kredita za mala i srednja preduzeća “oživeo” CEVES u okviru Platforme Održivi razvoj za sve, ali da su je i ranije pominjala različita strukovna udruženja, između ostalih PKS i Unija poslodavaca.  

Prema njegovim rečima, kada bi se omogućilo da poreski kredit iznosi 50% investicije to bi državu koštalo 300 do 400 miliona evra godišnje. “To nije malo para, ali efekat bi bio rast privatnih investicija za 40% u srednjem roku od 5 godina. To je u današnjem iznosu milijardu i po evra, a na godišnjem nivou generisalo bi se oko 20 hiljada poslova. I u privredi i u struci postoji apsolutni konsenzus da je sazrelo vreme da se taj instrument se vrati malim i srednjim preduzećima na korišćenje”, podvukao je Šormaz, objasnivši da CEVES-ov MSP Kompas, razvijen u saradnji sa USAID-ovim projektom Velika mala privreda, koji meri uzroke konkurentnosti MSP sektora u ovom trenutku pokazuje generalno slabu sklonost ka investicijama.

Panelisti su složni u oceni da bi podrška koja sada postoji mogla da se uveća i pruži značajne efekte, ako bi se otkočile barijere za veća ulaganja. Prema rečima Igora Anića, neophodno je naći način da se šampionska preduzeća multiplikuju. „Banke, međunarodne finansijske institucije, privredne komore, državne institucije – svi imaju mala i srednja preduzeća u fokusu, ali je potrebno više koordinacije svih partnera na tom putu kako bismo suštinski pomogli rastu i konkurentnosti malih i srednjih preduzeća“, poručio je Anić. 

Sa tim se slaže i Katarina Obradović Jovanović, pomoćnica ministra u Ministarstvu privrede rekavši da je to ministarstvo osmislilo paket programa podrške koji idu u redovnim godišnjim ciklusima, ali da sazrelo vreme da se pređe u drugu fazu sa sistemom podrške koja bi podrazumevala ojačavanje korpusa ljudi koji se u institucijama bave podrškom MSP, bolje targetiranje instrumenata podrške i posvećivanje više pažnje preduzećima koja imaju najviše mogućnosti da rastu. „Nije u pitanju samo finansijska podrška, mnogo je važnije da imamo sistem koji će pomoći firmama od pripreme za izvoz, pa do samog izvoza. Bitna je i podrška unapređenju korporativnog upravljanja i funkcionisanja firme, jer bez tog kvalitativnog pomaka nećemo moći mnogo da sprovedemo samo kroz investicije“, istakla je Obradović Jovanović. 

Darko Budeč, čija kompanija već decenijama izvozi na najkonkurentnija svetska tržišta, podvukao je da iako svi – i privrednici i državne institucije i banke – razmišljaju isto i žele isto, nedostaje intenzitet. “Podrška kreće od razvoja domaćih preduzetnika. Ako hoćete da podržite izvoz – kupujte domaće. O tome se i ovde priča već godinama, ali kada zagrebete po dubini vidite da je to u procentualnom delu značajno manji deo. Na površini sve deluje idilično i imamo sve na raspolaganju, ali je to plitko. Mi moramo da zagrebemo dublje. Neophodna je promena stava”, rekao je Budeč.

Tomislav Knežević istakao je i važnost udruživanja, kako bi  glas MSP bio jači, posebno kada su u pitanju regulative koje se tiču poslovanja.

Zašto Srbija ima tako puno stranih, a tako malo domaćih investicija?

Iako državni zvaničnici žustro demantuju tvrdnje da država diskriminiše domaće male investitore, situacija u realnosti deluje drugačije. To tvrdi i Pavle Medić iz Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) koji objašnjava da direktna podrška u vidu subvencija i indirektna kroz poreske zakone idu u korist isključivo velikim firmama.

Pavle Medić za Danas kaže da je institucionalna podrška domaćoj privredi jako mala i da zato ne treba da čudi što su nam domaće privatne investicije dvostruko manje od proseka Evrope.

On navodi da se odnos države prema domaćim i stranim investitorima može posmatrati iz dva ugla i da se vidi jasna razlika. „Razvojna agencija Srbija (RAS) namenjena je većinski stranim firmama, kada se posmatraju sredstva koja opredeljuju za programe i koja se isplaćuju. Sva sredstva koja se isplaćuju preko RAS-a i Ministarstva privrede, kada bi se podelila na velike, odnosno strane i male investitore, tu je odnos oko 70 naspram 30 za velike strane. Dakle 70 odsto subvencija odlazi stranim, a 30 domaćim investitorima“, objašnjava Medić.

Međutim, kako dodaje, kod subvencija nije kraj paketa državne pomoći. „I u poreskom zakonu imate odobravanje poreskog oslobođenja svim firmama koje investiraju preko osam i po miliona evra i zaposle 100 novih ljudi. A kada to prevedete u realnost, nemamo nijednu domaću firmu koja može da se obaveže da će napraviti takvu investiciju i zaposliti tolike ljude. U prevodu, to na kraju mogu da koriste samo velike strane firme“, kaže Medić.
On objašnjava da velikim, stranim firmama nije problem da prebace taj prag, dok je taj prag potpuno nedostižan za male firme.

„Srbija je do 2013. godine imala poreski kredit, odnosno poresko oslobađanje za investicije. To je značilo da firma koja ostvari dobit, ukoliko odluči da je reinvestira, ta reinvestirana dobit joj se u svrhe oporezivanja dobiti posmatra kao kredit, ali je to ukinuto i od 2014. godine prestaje da važi“, podseća Medić.

On podseća i da nove zemlje članice EU, kao što su Slovačka, Mađarska… imaju poreske kredite. „Kada se pogleda Srbija i zemlje Evropske unije (EU), bez Malte, Kipra i Luksemburga, koji imaju specifične poreske zakone, mi smo jedina zemlja koja ima poresko oslobođenje samo za velike frime, a nemamo ih za male, odnosno praktično imamo ih samo za strane, a ne i za domaće investitore“, navodi naš sagovornik.
On objašnjava da direktna podrška u vidu subvencija i indirektna kroz poreske zakone idu u korist velikim firmama, a kod nas osim državnim i stranih, praktično i nema velikih frimi.
„Srbija nema agenciju koja se bavi malim i srednjim preduzećima, to je još jedna razlika. RAS se gotovo isključivo bavi velikim preduzećima, oni rade dobar posao, što se vidi po prilivu investicija, međutim, sramota je da Srbija nema agenciju koja će se baviti malim i srednjim preduzećima“, ukazuje Medić.

On po ovom pitanju poredi Srbiju i Irsku. „Kod njih su, takođe, mala i srednja preduzeća značajno manje važna od stranih i velikih korporacija koje imaju sedište tamo, ali oni imaju agenciju koja ima 800 zaposlenih koji se bave njihovim domaćim preduzećima“, navodi Medić.

Izvor: Danas.rs

Među desetinama hiljada domaćih firmi samo njih 500 izveze robu za više od četiri miliona evra

Domaća privreda je tokom prošle godine izvezla robu i usluge za 28,6 milijardi evra, dok je u 2022. godini rezultat bio za milijardu evra slabiji. I dok su najveći izvoznici mahom i najveći strani investitori, podaci Centra za visoke ekonomske studije ukazuju na to da među desetinama hiljada malih i srednjih preduzeća njih tek oko 500 uspeva godišnje u izvoz da plasira robu vredniju od četiri miliona evra, dok taj broj raste na oko 700 ako se u računicu uključi i izvoz usluga. To su utvrdili na osnovu finansijskih izveštaja za 2022. godinu za kompanije sa više od pet, a manje od 250 radnika, što znači da su obuhvaćene mikro, male i srednje firme.

Direktor CEVES-a Nemanja Šormaz u razgovoru za Biznis.rs, međutim, ističe da Srbija zapravo dobro stoji kada je reč o udelu izvoznika među preduzećima koja imaju više od 10 zaposlenih, što je uzeto za kriterijum kako bi rezultati mogli da se porede sa evropskim.

„Svako drugo preduzeće sa više od 10 zaposlenih u Srbiji izvozi, a u nekim sektorima poput proizvodnje mašina i opreme taj udeo ide i do 80 odsto“, napominje Šormaz i objašnjava da pravi problem leži u intenzitetu izvoza, odnosno udelu prihoda od plasmana na stranim tržištima.

„Naša mala i srednja preduzeća (MSP) generalno stvaraju male prihode, uz nisko učešće izvoza, što na kraju daje rezultat da je samo njih oko 500 ostvarilo izvoz gotovih proizvoda vredniji od četiri miliona evra u 2022, odnosno njih oko 700 ako uračunamo i usluge“, kaže Nemanja Šormaz.

Naš sagovornik ističe da glavne prepreke za rast izvoza u sektoru malih i srednjih preduzeća leže u podinvestiranosti i nedostatku radne snage, a da je ključni problem investicioni ambijent.

„Mi smo jedina zemlja u Evropi koja poreskim kreditom ‘časti’ velika preduzeća, ali ne i mala“, upozorava Šormaz i dodaje da je u drugim zemljama poreski kredit dostupan ili svima ili samo manjima. Rezultat takve politike vidljiv je, kaže, „na terenu“.

„Investicije MSP u EU dostižu 11 odsto BDP-a, dok je u Srbiji taj udeo duplo niži, a od tih ulaganja zavisi koliki su im kapaciteti i koliko uopšte mogu da plasiraju na tržište. Takođe, istraživanje CEVES pokazalo je da vlasnici i direktori MSP navode nemogućnost da nađu adekvatne radnike kao ključni odgovor na pitanje o mogućnostima da značajnije prošire proizvodnju“, ističe direktor CEVES-a.

On dodaje da bi postojećim i potencijalnim izvoznicima značilo i da mogu da računaju na još neke proizvode iz portfolija Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), kao što je dugoročno osiguranje izvoza.

„Mi u suštini nemamo ni razvojnu banku koja bi se posvetila MSP-ovima, niti razvijene garantne šeme, a na kraju krajeva i naša Razvojna agencija je odlična kada je reč o uslugama za strane investitore, dok se ipak manje fokusira na razvoj domaćih MSP“, zaključio je Nemanja Šormaz.

Izvor: Biznis.rs

Novi marketinški trik aktuelne vlasti: “Srbija 2027” eldorado iz šešira

U Palati Srbija 20. januara predsednik države je u skladu sa Ustavom mu nepoverenim ovlašćenjima predstavio plan „Skok u budućnost – Srbija Ekspo 2027“. Sprovođenjem ovog plana Srbija će u naredne tri i po – četiri godine (?!) uložiti čak 17,8 milijardi evra. Prema ovom planu Srbija će napraviti „skok“ u šest stubova (životni standard, urbana modernizacija, infrastruktura, industrijalizacija, Ekspo 2027 i integralni razvoj) i time do kraja 2027. dostići prosečnu platu od 1.400 evra i BDP od 92,7 milijardi evra. Ova zamisao, koju ćemo za potrebe ovog teksta nazvati „plan“, iako ga nikada nismo videli, još jedan je u nizu marketinških trikova bez adekvatnog uporišta u zakonu i realnosti. Upravo iz tog razloga kritikovaćemo ga sa institucionalnog aspekta, kao i iz ugla njegove ekonomske svrsishodnosti.

Zašto ovaj „plan“ nema uporišta u zakonu? Pored već „otrcanog“ insistiranja na nepoštovanju ustavnih ovlašćenja u zemlji u kojoj se institucije planski urušavaju, postavlja se pitanje kako je zapravo ovaj plan nastao – na osnovu kog zakona, analize i čijih prioriteta. Srbija je u skladu sa međunarodnom praksom još 2018. usvojila Zakon o planskom sistemu koji predviđa postojanje Plana razvoja, kao najvišeg strateškog i razvojnog dokumenta. Ovaj dokument bi trebalo da priprema Republički sekretarijat za javne politike u saradnji sa Vladom, Vlada bi trebalo da ga utvrdi i prosledi Narodnoj skupštini na usvajanje.

Plan sadrži viziju i prioritete razvoja, uzimajući u obzir međunarodne obaveze, razvojne potencijale, trendove i dostupna sredstva i da sve sklopi u koherentnu celinu koja (bi trebalo da) pokazuje kakva će to Srbija biti kada se on ispuni. Budući da ispunjenje svakog dobrog plana zahteva dugoročnu predvidljivost i izvesnost, plan (bi trebalo da) se donosi za period od 10 godina, a ostvaruje se implementacijom investicionog plana koji se sastavlja za period od sedam godina.

Jasno je da je naš „plan“, iako u nekim elementima inspirisan Planom, iz predviđenog postupka izbacio suvišne elemente. Kritikovati „plan“ sa ovog aspekta izuzetno je lako jer je potpuno izlišno govoriti da sa proceduralne strane nije ispoštovano jednostavno ništa. Za početak, „plan“ je umesto zajedničkim naporom društva i institucija u čijoj je nadležnosti donet na netransparentan način u privatnoj kuhinji jednog čoveka i, eventualno, jedne stranke. Pomoć onome ko zna sve nije ni potrebna, a građani su sve što je trebalo da kažu – rekli na „nikada slobodnijim izborima u modernoj istoriji“ (dopuniti geografski pojam po želji).

Takođe, trajanje „plana“ (tri i po – četiri godine) je sasvim slučajno prilagođeno izbornom ciklusu i Ekspu, a ne nekom tamo pravilu kojim se vode ostale, razvijenije zemlje. Doduše, neko bi mogao reći da je ovo zapravo nešto „inovativniji“ način da se prikažu srednjoročni i finansijski plan budžeta. Mada bi verovatno bio bliže faktičkom stanju, ni ovde se vremenski okvir donošenja ne uklapa. Takođe, moglo bi biti postavljeno pitanje zašto bi ovaj „srednjoročni plan“ bio toliko okrenut prošlosti – gleda 14 godina unazad, a svega tri i po – četiri godine unapred. To je zato što je „junak naše priče“ zapravo stranački pamflet u slobodnoj formi, nastao monopolizacijom državnih sredstava i svih poluga vlasti. Ni manje ni više od toga.

Kao što smo najavili, nije bilo teško razobličiti „plan“ sa institucionalnog aspekta. Ipak, pozabaviti se njegovom ekonomskom suštinom nešto je složeniji zadatak. Na makro nivou, kao što smo rekli, plan obećava povećanje BDP-a na 92,7 milijardi evra. Ne tako komplikovanom matematikom, uzimajući u obzir predviđeno kretanje inflacije, zaključujemo da bi uz predviđenu stopu rasta od četiri odsto prosečno godišnje za period od 2024. do 2027. kumulativno povećanje BDP-a bilo 17 odsto. To nije nemoguće, pa ni loše, ali nije ni dovoljno dobro, imajući u vidu da bismo morali da rastemo gotovo duplo brže u kontinuitetu da bismo sustigli EU za dvadeset godina i da je planirani iznos javnih rashoda, odnosno investicija 17,8 milijardi evra, a to znači da će, kao i u prethodne dve godine, zajedno sa ostalim javnim investicijama, one činiti pet do sedam odsto BDP-a.
Ono što ipak nije izvodljivo, jeste najavljeni rast zarada sa sadašnjih 836 na 1.400 evra. Imajući u vidu da je to nominalno povećanje od 67 odsto, uz projektovanih 17 odsto realnog privrednog rasta i pretpostavku da će prosečna inflacija u tom periodu biti 3,5 odsto, a devizni kurs stabilan, to bi značilo da će zarade realno da se povećavaju čak 46 odsto. Zlatno pravilo je da se zarade povećavaju onom brzinom kojom se povećava vrednost onoga što proizvodite, BDP-a. Kada to nije slučaj, postajete manje konkurentni. Iz igre vas izbacuju oni koji su jeftiniji i efikasniji – strane fabrike koje se zasnivaju na jeftinom radu se sele dalje i ljudi ostaju bez posla (ko je rekao Geoks!?). Ne zvuči lepo, ali je tako – nema besplatnog ručka.

Ovakvo povećanje zarada bilo bi moguće ako bismo pretpostavili da bi Ekspo doveo do deviznih priliva koji bi pak doveli do snažne realne apresijacije, odnosno jačanja dinara. Ne ulazeći u detalje, ovaj scenario imao bi pogubne posledice, poput ovih iznad, i NBS ga sa pravom ne bi dozvolila, čak i kada bi do toliko velikih deviznih priliva došlo. Drugim rečima, „plan“ sa makro strane ne nudi ništa posebno. Ono što je realno – nije uzbudljivo. Ono što je uzbudljivo – nije realno.

Pojedinačni projekti dosta su zanimljiviji za razmatranje. Snalaženje u galimatijasu pojedinačnih projekata, obećanja i instrumenata koje „plan“ nudi, pomaže novovaspostavljeni sajt Srbija2027. Sajt je, ruku na srce, očigledno pravljen na brzinu, sa nekonzistentnim načinom prikazivanja i nivoom informacija – negde piše koliko će da nas košta i šta se očekuje, dok na drugim mestima moramo da verujemo „majke mi“ pričama. Ponegde je, namerno ili ne, zaprepašćujuće ciničan. Na primer, u odeljku Životni standard građana kaže se da „zdravlje nema cenu“. Zdravlje nema cenu u zemlji koja je zarad očuvanja privredne aktivnosti i političkog mira imala jedan od najvećih viškova smrtnosti u Evropi za vreme kovida, koja leči SMS porukama, u kojoj od zagađenja vazduha PM česticama godišnje umire 15.000 ljudi (European Environment Agency), a koja otvara nove termokapacitete (Kostolac B3), i koja iz nekog razloga krije zdravstvene rizike projekta Jadar, bili oni mali ili veliki.

Još jednom, nema besplatnog ručka – zdravlje ima cenu! Ne pominje se kičma privrede – domaća mala i srednja preduzeća, kojima jeste potrebna podrška da i oni postanu ekonomski tigrovi. To razvijenije zemlje u okruženju i te kako rade. Ali se zato pominje vidikovac u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, uz video-klip sa svedočanstvom jedne „obične građanke“ o važnosti ovakvih ulaganja. Naravno, nije važno što su sva planinarska udruženja i ljudi koji planinu zapravo obilaze molili da se ne gradi. Tu je i nacionalni stadion naravno, ali je o njemu već dovoljno rečeno – ali to njegovu izgradnju neće zaustaviti.

Ima tu još zanimljivih stvari. Na primer, u delu koji se odnosi na industrijalizaciju u oblasti poljoprivrede navodi se kako je od 2012. do 2024. udeo subvencija u ceni koštanja u mlečnom govedarstvu i ceni mesa porastao sa 64 na 74 odsto. Znajući u kakvom su stanju ova dva sektora, postavljaju se tri pitanja. Prvo, kako je moguće da su ovi sektori toliko neefikasni da država mora da pokriva tri četvrtine cene koštanja njihove proizvodnje, a da oni jedva opstaju? Drugo, ko je to dozvolio i, treće, da li bi onda Srbija kao država uopšte trebalo da proizvodi mleko/meso u trenutnim količinama. E, ovo su pitanja o kojima je trebalo da razmišljaju kreatori „plana“, i da, ukoliko im se ne sviđa logični odgovor na ova pitanja – dođu do zaključka kako ovakvu situaciju preokrenuti. Naravno, to izostaje.

O životnoj sredini relativno je teško govoriti, imajući u vidu oprečne stavove države. Sa jedne strane, projekat Čista Srbija može se okarakterisati kao veoma pozitivan iskorak. Zaista bi bilo lepo da – kada auto-putevi zamene Ibarsku magistralu – stanište iz Ibra promene i plastične flaše, kese i šporeti. Sa druge strane je ciničan odnos prema životnoj sredini u aspektima koje smo već navodili.

U „planu“ takođe ima i nedvosmisleno pozitivnih inicijativa. Tu su pre svega visoka i preko potrebna ulaganja u naučnu i istraživačku infrastrukturu kroz izgradnju multidisciplinarnog BIO4 kampusa. Kampus bi trebalo da okuplja čak sedam fakulteta i devet naučnih instituta iz nekoliko „prirodnjačkih“ nauka i disciplina. Sve i da ne postane, kako se najavljuje, „bioekonomski centar Evrope“, sama inicijativa pokazuje da država ponekad ume da prepozna značaj ovih oblasti za moderno doba. Slično se može reći za aktivnosti Kancelarije za dualno obrazovanje i Nacionalni okvir kvalifikacija gde se 500 poslodavaca prijavilo za učešće u programu dualnog obrazovanja. Postavlja se pitanje zašto ovako promišljenih inicijativa nema više, dok vreme i dalje gubimo na neke druge priče?

Što se tiče specijalizovane izložbe Ekspo, da nastavimo u pozitivnom tonu, ona može predstavljati dobru priliku za razvoj domaće privrede – ali samo ako se dobro iskoristi. Potrebno je domaćoj privredi dati priliku da učestvuje koliko god je to moguće, bilo kao izvođači ili podizvođači radova i na inovativan način predstaviti svetu za šta je sve sposobna. Sa infrastrukturne tačke gledišta, nije loše ni to što se Beograd širi „preko Dunava“, kako bi se rasteretio već uveliko nefunkcionalani centar grada. Na kraju, nije netačno da je za zemlju poput Srbije značajno da bude izabrana da bude domaćin Ekspa. Ova izložba nesumnjivo može da doprinose prepoznatljivosti i reputaciji Srbije.

Da zaključimo, pred Srbijom se zaista nalaze ekonomski izazovna vremena, ali i mnoštvo prilika. Naravno, daleko više fokusa potrebno je staviti na domaća mala i srednja preduzeća – uključiti ih u Ekspo, uvesti programe za digitalizaciju i unapređenje poslovanja, vratiti poreski kredit za investicije… Ona su ključna za ekonomski razvoj, isto koliko i razvoj nauke i životna sredina. Srbija nema vremena za gubljenje na promašaje i prazne priče. Za ovo je potrebno poverenje i naravno promišljeno i dugoročno planiranje, onakvo kakvo je uostalom predviđeno zakonom. A to sve ne može jedan čovek, koliko god sve znao.

Autori teksta su Pavle Medić i Lazar Ivanović, saradnici Centra za visoke ekonomske studije Tekst je objavljen na sajtu NIN-a 

Kvantni skok od tri odsto: Ekonomski efekti projekta Jadar

Korupcija je zloupotreba poverenog položaja za privatnu korist. Visoka korupcija dovodi do pada poverenja građana u vlast i institucije; zasniva se na podelama i podstiče ih i na kraju dovodi do društvenih i ekoloških katastrofa. Dakle, ako je korupcija visoka, poverenja nema, a poverenje je ključno za efikasno suočavanje sa izazovima. Dve činjenice. Prva: Srbija je zemlja sa jednom od najviših stopa korupcije na evropskom kontinentu – gori su samo Bosna i Hercegovina, Belorusija i Ukrajina (Svetski indikatori upravljanja). Druga: projekat Jadar je za Srbiju veliki izazov.

Projekat Jadar, prema studiji koju je izradila konsultantska kuća Ergo Stratedži grupa (Ergo Strategy Group) na zahtev Rio Tinta (septembar 2023) procenjuje ukupan efekat na tri odsto bruto domaćeg proizvoda, 4.500 radnih mesta (od čega 1.300 lokalno u samom Rio Tintu), 180 miliona evra poreza i 2,5 milijardi evra investicije. Studija je u ekonomskom smislu urađena sasvim korektno, korišćenjem kredibilnih multiplikatora, i zasnovana je na projektovanoj ceni litijum karbonata od 15.600 američkih dolara po toni. Trenutna cena je niža od te za oko 17 procenata, ali se takođe predviđa da će se vratiti i održavati na nivou projektovanom u studiji. Pre nego što pređemo na procenu rizika, moramo se zadržati na ekonomskim koristima.

Posle nekoliko meseci hibernacije ponovo je u teatru apsurda počela da se daje predstava o litijumskom čudu. Letos sam pisao kako je predsednik, najverovatnije slučajno, pomešao ukupne efekte i uticaj na stopu rasta, pa je efekat projekta Jadar precenio svega 30 (trideset) puta – i to samo za prvih deset godina. Imajući u vidu način na koji danas ovaj projekat brani, postoji osnovana sumnja da je pomenuto mešanje ukupnog i godišnjeg doprinosa (ma koliko neverovatno) zapravo stvarno uverenje predsednika. Pa, da krenemo redom.

Na predstavljanju plana „Srbija 2027“ predsednik je izjavio je da bi projekat imao ogroman uticaj na BDP. Tri odsto rasta, kao što kaže zvanična studija, nije ogromno povećanje BDP-a. Sa tih tri procenta većim BDP-om Srbija prelazi tek osamdesetinu puta (1/80) da sustigne Slovačku. Oko tri odsto BDP-a Srbija izgubi kada je sušna godina – jer slabo upravlja poljoprivredom. Skoro tri odsto BDP-a podelilo se kroz nasumična davanja i povećanja penzija – „kada Vučić deli pare“. To je kao i ovih tri odsto – dobro dođe, ali ne rešava nikakav važan problem, a svakako ima svoju cenu.

Kaže i da će plata od Loznice do Bajine Bašte biti bar 1.000 evra – naravno samo za one koji u rudniku budu radili. Pa opet, kaže i da će već sledeće godine prosečna republička zarada biti 1.000 evra… Dakle ni to ne menja stvari iz korena. Još nešto, budući da baš on spominje da taj prostor naseljava oko 105.000 ljudi, da li je, i koliko pravedno da njih 1.000-2.000 krene da zarađuje više od lokalnog proseka, a potencijalno na štetu drugih?

Dalje, kaže da će Loznica imati 50-100 miliona evra veći budžet. Ovde je, na primer, važno razlikovati čiste poreske prihode od različitih taksa i naknada – jer potonji zahtevaju određenu vrstu usluge, odnosno generišu trošak. U ovom slučaju čiste poreske prihode predstavljali bi porezi na zarade, koji bi u optimističnom slučaju iznosili oko dva miliona evra, dok bi porezi na imovinu verovatno bili i manji. Ostatak bi činili prihodi koji bi u sličnom iznosu (makar načelno) generisali troškove.

Da sumiramo, Rio Tinto ne može Srbiji nadoknaditi 30 izgubljenih godina. Niti može ijedna pojedinačna investicija. Kao što sam pisao letos, da se rast ubrza toliko da počnemo naglo da sustižemo razvijenije zemlje – bilo bi potrebno svake godine otvoriti po jedan novi EPS (koji ima 30 puta više zaposlenih od predviđenog broja za Rio Tinto), ili tri Ziđina, ili čak šest Mišlenovih fabrika. Svake godine.

Sada prelazimo na rizike, a vraćamo se na priču o korupciji. Kod rizika je problem što zapravo ništa ne znamo. Dok jedna strana insistira na ekološkoj katastrofi, druga je negira, i potencira dobit za građane i društvo. Možda nije sasvim isto, ali je slično – Ziđin jeste oživeo privredu Bora i okoline, ali građane baš i nije. Usled zagađenja i ispuštanja teških metala sada nosi nadimak „Crna tačka Balkana“. U tom smislu postavlja se pitanje zašto bi studija Biološkog fakulteta bila tajna, ako znamo da je „jako nepovoljna po Rio Tinto“.

Javnom diskursu po mom mišljenju sličnu štetu prave i različiti „stručnjaci“, pa čak i aktivisti, koji na problem gledaju potpuno nekritički. Životna sredina, nažalost (ili na sreću) i te kako ima cenu. Da nije tako, ne bismo se vozili kolima, otvarali novi blok u „Kostolcu“ ili se ne bismo bunili protiv poskupljenja struje. Slično je i sa poređenjem tone litijuma sa tonom oraha, koje je ovih dana popularno. Tom logikom ništa, osim možda dijamanata i još par retkih materijala, nije vredno truda – bitno je koliko košta da se napravi. A baš u ovom slučaju ta cena je nepoznata, a potencijalni dobitak ne toliko značajan.

Ključni problem je poverenje – koga nema. Ako članovi uredaba nestaju netragom, a pismen čovek im u trag ne može ući, kako da veruje – i onom ko to tvrdi, i onom ko tvrdi suprotno. Zanimljivo je i to da nekako obe strane postižu efekat suprotan od onoga koji bi želeli, možda upravo zbog svega navedenog. Ili je to moj utisak. Bio sam sklon da kažem da nisam ni za, ni protiv rudnika. Sada tvrdim da nije vredno rizika. Možda nekada bude, a sada ne.

I još nešto za kraj. Da bismo se razvili, potrebne su nam razvojne politike, iz zemlje nam pored ekološke krize samo holandska bolest može doći. Evo jedne mere koja bi na makronivou imala jači efekat od projekta Jadar – vratite pravo na poreski kredit preduzećima koja investiraju. Sadašnji sistem, kakav nigde u Evropi ne postoji, daje samo velikima, a male diskriminiše. Čini se da bi tako bilo i sa Jadrom.

Autor: Pavle Medić, zamenik glavnog ekonomiste u Centru za visoke ekonomske studije CEVES

Izvor: NIN

Pozitivan sentiment MSP za narednih pet godina ne prate planovi za investicije

Investicije MSP u Srbiji u odnosu na prosek Evropske unije (EU) drastično su manje, kaže Pavle Medić, ekonomista u Centru za visoke ekonomske studije (CEVES) u intervjuu za Bloomberg Adria Srbija, i dodaje da MSP investira tek 5 odsto BDP-a u poređenju sa 10 odsto koliko je to u EU.

“Zaključno sa oktobrom, nekih 35% je pad investicionih kredita sektora malih i srednjih preduzeća (MSP) u odnosu na 2021, i nekih 15% u odnosu na 2022. godinu. Palo je zaduživanje za investicione kredite velikih kompanija, ali nešto manje, nekih dvadesetak odsto realno. Međutim, taj pad investicionih kredita MSP sektora u ovom slučaju ne znači puno kao informacija, jer MSP 80% svojih investicija finansira iz sopstvenih izvora.”

CEVES-ov MSP Kompas indeks, koji prati konkurentnost domaćeg sektora, pokazuje da mnogo faktora utiče na niske investicije.

“Pre svega, njihova podinvestiranost je rezultat njihove generalno slabe sklonosti da investiraju. Čak i kada posmatrate preduzeća koja imaju dobar sentiment za narednih pet godina, neke solidno ambiciozne planove, to ne prate investicije. Kada posmatramo interne faktore, pre svega je tu prethodno navedena činjenica da se 80% investicija finansira iz sopstvenih izvora, a jako je teško oslanjati se i brzo rasti i investirati ukoliko se oslanjate na sopstvene izvore, i da ne kažem koliko je štetno gomilati tolike rezerve koje se u tom trenutku ne obrću. To nas dovodi do toga da ne možemo da tvrdimo sa sigurnošću da rast kamatnih stopa kod nas ima neki preterani uticaj na investicije, jer da je tako, kamatne stope su doskoro bile dva ili tri odsto, pa investicije nisu bile visoke”, navodi Medić.

Ako pogledamo bruto dodatu vrednost po zaposlenom kao indikator biznis sentimenta, ona je kod MSP znatno ispod onoga što bismo očekivali za ovaj nivoa razvoja Srbije, a Medić kaže i da produktivnost najviše koči podinvestiranost.

“Ona se krije iza svih uzroka koje MSP kompas pokazuje, dakle, to je slaba primena novih tehnologija, nizak nivo inoviranja i i dalje spora zelena transformacija. Dakle, potrebne su investicije u fizički kapital, u nove tehnologije, to su sve stvari koje pratimo indeksom, a one su zasad, recimo, upola niže nego kada su u pitanju uporedive zemlje EU. Bilo da pričamo o ERP-u i CRM-u ili, još gore, kada pričamo o robotizaciji, automatizaciji kao procesima koji su, pogotovu za Srbiju, pa i za sve privrede Zapadnog Balkana, i te kako značajne. Takođe, inovacije i stvaranje novih rešenja, morali bi da budu na znatno višem nivou”, kaže on.

Kada je u pitanju najveći izazov i najveći prioritet za MSP sektor u 2024, Medić kaže da 60% ovog sektora ima veliki problem da pronađe adekvatne kadrove i dodaje da je prioritet zelena transformacija. “Obaveze iz međunarodnih sporazuma nam se približavaju, a naša preduzeća, čini se, opet prema rezultatima indeksa, sve manje na to obraćaju pažnju. Imam osećaj kao da se računa na neko odlaganje ovih obaveza.”

Kori Udovički za Biznis.rs: Mala i srednja preduzeća su ključna za razvoj Srbije 

Suština poruke koju želimo da pošaljemo sa našeg skupa MSP100 EXPO jeste da se mala i srednja preduzeća najbolje razvijaju ako se razvijaju ljudi, a ljudi se razvijaju uz razvoj MSP ako obrazovni sistem radi za njih, a ne za obezbeđivanje posla ljudima sa zastarelim profilima. Trik je u tome da se trasiraju putevi rastuće produktivnosti, saradnje poslodavaca, zaposlenih i države, pre svega na obrazovanju i obučavanju ljudi koji će umeti da misle, kao i na obezbeđivanju sve kvalitetnijih usluga države

Problem nedostatka kadrova izražen je trenutno svugde u svetu. Ali od načina na koji se taj problem rešava, zavisi u koju ćete kategoriju globalnih zemalja „upasti“ – u grupu onih koji će da „misle“ i da se razvijaju ili onih koji će da kopaju metale. Za misleću privredu potrebna nam je daleko bliskija saradnja privrede i države, pre svega obrazovnog sistema i naučnih institucija. Da se razumemo – to ne sme da se svodi na ono što većina ljudi podrazumeva pod „dualnim obrazovanjem“. Dualno obrazovanje u privredi je, naravno, bitno, međutim niti je fer, niti je potrebno – a srećom nije ni održivo – da ljude doživotno vezujemo za niže kvalifikovane poslove.

Suština poruke koju želimo da pošaljemo sa našeg skupa MSP100 Expo jeste da se mala i srednja preduzeća (MSP) najbolje razvijaju ako se razvijaju ljudi, a ljudi se razvijaju uz razvoj MSP, ako obrazovni sistem radi za njih, a ne za obezbeđivanje posla ljudima sa zastarelim profilima. Trik je u tome da se trasiraju putevi rastuće produktivnosti, saradnje poslodavaca, zaposlenih i države, pre svega na obrazovanju i obučavanju ljudi koji će umeti da misle, kao i na obezbeđivanju sve kvalitetnijih usluga države.

Ovako Kori Udovički, predsednica Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), odgovara na pitanje iz naslova drugog godišnjeg skupa MSP100 Expo – kako ojačati kadrovske i organizacione kapacitete malih i srednjih preduzeća? Ovogodišnja konferencija održana je u Nišu pod geslom „Ljudi su uspeh“.

– Potom je neophodno i stvoriti takve edukatore, i to ne u izolovanim akademskim institucijama, već kroz otvorenost za nosioce novih znanja u praksi – firmama. Tu se Srbija kreće u dobrom smeru, usvajaju se neophodne dopune zakona o NOKS-u, Zakona o dualnom obrazovanju, otvaraju se mogućnosti da Srbija uspostavlja trening centre, da se dualno obrazovanje polako uspostavlja i u visokom obrazovanju – i to je odlično. Ali da bi se prilike koje taj zakon otvara i ostvarile, neophodno je da se promeni duh politike i uprave odnosno školskog sistema u Srbiji. Za sada, politika veruje u naredbodavni odnos i nedovoljno vrednuje znanje, a uprava se zatvara. Ni jedno ni drugo ne vodi komunikaciji, dijalogu, učenju, kreiranju kadrova kakvi su nam potrebni, i mogući.

U razgovoru za Biznis.rs gospođa Udovički govori o trenutnom stanju srpske privrede, posebno malih i srednjih preduzeća, saradnji realnog i finansijskog sektora, podršci države preduzetništvu i o tržišnom okruženju koje čeka srpski MSP sektor u narednom periodu.

Kako ocenjujete trenutno stanje srpske privrede, posebno MSP sektora koji čini njen najveći deo? Koji su najveći izazovi za menadžment ovih preduzeća, kao i za preduzetnike, a gde su najveće šanse u ovom trenutku za rast i razvoj njihovih biznisa?

– Najpre želim da naglasim da je razvoj onoga što smo navikli da zovemo „MSP sektor” zapravo ključna šansa za razvoj Srbije. Osim što zapošljava dve trećine svih zaposlenih u poslovnom sektoru, MSP sektor generiše i firme „šampione“. To su firme koje su počele kao „obični“ MSP, a zatim se mukotrpnim i upornim radom, ili dosetljivim tehnološkim idejama, izborile za rastuću, ponekad jedinstvenu, ulogu na globalnom tržištu. Reč je o „pametnim“ LED sistemima za signalizaciju, o komponentama za Boeing, o najtanjoj, ekološki štedljivoj, plastičnoj ambalaži, kao i o robotima koji tu ambalažu prave, o dizajnu i opremi za najpoznatije i najmodernije svetske pozorišne centre, a ne samo hrana i maline, koje čine manje od trećine tog izvoza.

MSP stvaraju čak 43 odsto robnog izvoza Srbije (15 milijardi evra) i Srbija se u globalnim razmerama ističe po tome što čak 47 procenata njenih malih i srednjih preduzeća (sa više od deset zaposlenih) izvozi. To su najčešće relativno male firme, ali samo naših 100 MSP šampiona koji izlažu na našem EXPO događaju izvozi robe u iznosu od čak 720 miliona evra. Naravno, MSP su rasadnik šampiona, ali u proseku oni nisu šampioni. Mi sad pratimo razvoj MSP sektora Srbije kroz MSP Kompas koji pokazuje da je tek četvrtina započela proces digitalizacije, da je još manje zagazilo u zelenu transformaciju, najviše jer preduzeća ne ulažu onoliko koliko bi mogla.

MSP sektoru treba mnogo bolji ambijent, potrebne su mu najpre politike koje ne diskriminišu protiv manjih (mahom, ali ne uvek, domaćih) firmi, na primer, tako što se poreska izuzeća daju samo velikim kompanijama i projektima (a MSP ne) – kao nigde u Evropi. Njima su potrebna fer pravila igre u javnim nabavkama i svim politikama koje država sprovodi. Potrebna im je država koja svoj posao ne prebacuje na njih.

Podrška i pomoć potrebni su određenim segmentima, tipovima MSP. Sektor MSP je širok pojam, ali osim u poljoprivredi, firme izvoznici i inovatori u vlasništvu građana Srbije, svi su MSP, a od izvoza i inovacija zavisi razvoj svake privrede. Svi drugi mogu da stvaraju i veliku vrednost, i da zapošljavaju mnogo ljudi, ali svaka nacionalna ekonomija trebalo bi da može da zaradi na globalnom tržištu, da bi od tog novca uvozila ono što je onima na domaćem terenu, pa i građanima, potrebno za život, razvoj i poslovanje. Nacionalna ekonomija je onoliko konkurentna koliko su konkurentni njeni izvoznici.

Ekonomisti sa kojima smo razgovarali često ističu da srpska privreda ima ozbiljan strukturni problem u vidu manjka srednjih preduzeća koja bi trebalo da budu spona između malih i velikih, ili najbolji deo oba segmenta. Kako povećati njihov broj, odnosno unaprediti strukturu privrede?

– Mi smo malo istraživali to pitanje „missing middle“ u strukturi srpske privrede i iskreno – ne vidimo da postoji u značajnoj meri. Srbija ima nekolicinu ogromnih preduzeća i to su sve javna preduzeća, i ima sve veći broj prilično velikih kompanija u stranom vlasništvu, ali ima i ozbiljnu stasalu generaciju srednjih preduzeća, uglavnom u domaćem, ali i u stranom vlasništvu. Nema – još uvek – domaću „multinacionalku“.

Koliko je MSP sektor u Srbiji napredovao i kakvo je „prolazno vreme” u ostvarivanju inicijativa za podršku MSP?

– „U proseku“ naše analize pokazuju da su srpska MSP motivisana i da mogu da računaju sa zaposlenima čijim su veštinama zadovoljni, kao i da im je najjači „adut“ fleksibilnost sa kojom se prilagođavaju potrebama kupaca. Najjača osobina im je otpornost. S druge strane, ona zaista nailaze ne sve veću barijeru kod pronalaženja, pa i zadržavanja kadrova. Oslanjaju se na zastarele modele upravljanja i imaju nedovoljan pristup kapitalu. Naročito zabrinjava njihova podinvestiranost – jer to znači da ne mogu ni da kompenzuju muke sa pronalaženjem kadrova. Niska su im ulaganja u kapacitete i opremu, a sporo menjaju i unapređuju poslovne procese. Naročito imaju veliki prostor za napredak u digitalizaciji i zelenoj tranziciji.

Kad je reč o našem Kompasu Inicijativa, tu je čaša otprilike trećinu puna i dve trećine prazna. Najbolje vesti dolaze iz novog Zakona o dualnom obrazovanju koji otvara mogućnost da se zaista krene u promenu odnosa između države i privrede. Uspostavljena je Kancelarija koja će se baviti njegovim sprovođenjem, što znači da postoji i namera. Sam CEVES uspeo je od prošle godine da pokrene Kompas i Biznis intelligence portal koji verujemo da će biti od koristi MSP, i da pokrene bar kampanje za promenu politika. Konferencijom, pre svega, šaljemo poruku da je vreme da se skine fokus sa kvantiteta zapošljavanja u politici podsticanja investicija. Naprotiv, to postaje kontraproduktivno. Nadalje, borimo se za jednake uslove poslovanja MSP i velikih, ili, još bolje – da se prednost daje MSP, a ne da se diskriminišu, pa prema tome da se poresko izuzeće na investicije prenese i na njih. Borimo se i da se značajno ojača kapacitet Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza u pogledu podrške izvozu MSP. To sve još nije dalo rezultata, ali ništa se ne izgradi preko noći.

Pandemija je imala veoma veliki uticaj na sektor malih i srednjih preduzeća (MSP), kao i kriza koja je usledila posle početka sukoba u Ukrajini. Koliko je podrška države značila MSP sektoru u proteklom periodu?

– Iskreno, prvi utisak koji je pandemija ostavila jeste – da su u proteklim decenijama naša MSP zaista „naučila“ da budu spremna na sve, i da su zapravo izuzetno otporna, i otpornija od većih preduzeća. Pandemija je snažno pogodila izuzetno mala preduzeća kod kojih je jedan bolestan zaposleni bio 33 ili 50 odsto radne snage, kao i preduzeća u specifičnim sektorima kao što su turizam, transport i ugostiteljstvo. To je nesporno. Ali je zanimljivo da su tada, kao i sada kad je evropska privreda na ivici recesije, MSP pokazala veću otpornost na primer izvoza, nego velike strane firme uključene u jedinstvene globalne lance vrednosti. Izvozni rezultati koje beleže uglavnom MSP izvoznici danas rastu brže od proseka ili od onih sektora koji su uglavnom u globalnim lancima. Dok je rast ukupnog izvoza Srbije spao ove godine na oko 13 odsto, rast u onim sektorima koji su pretežno MSP – određeni sektori srednje tehnologije (metalska, mašinska, ostala saobraćajna sredstva) iznosi 21 procenat, a u visokotehnološkim (računari, optički proizvodi) 28 odsto.

„Podrška“ države za vreme pandemije bila je pravi primer toga kako pogrešno razumemo i koliko neproduktivno trošimo na potrebe privrede. S jedne strane, poklonjeni novac bio je potreban samo ovim pomenutim, najsnažnije pogođenim, sektorima i firmama, a deljen je svima. S druge strane, podeljen je relativno kasno, kad je on mogao biti od još manje pomoći – umesto da smo mnogo brže i fleksibilnije omogućili pristup kreditima onima kojima je samo trebalo da se snađu. Srećom, kao što rekoh, naši MSP zapravo drže razne oblike rezervi i bila su manje pogođena nego što je iko očekivao. Ali to držanje rezervi, takođe, nije dobar znak – to je kapital koji bi se u stabilnijim i pouzdanijim uslovima mogao aktivirati. Umesto toga, nivo investicija našeg domaćeg sektora je izuzetno nizak. Krajem jula Ministarstvo privrede je raspisalo javni poziv za dodelu 900 miliona dinara bespovratnih sredstava u okviru Programa podsticanja preduzetništva, a tu su i programi koji podstiču žene preduzetnice. Generalno, podrška postoji. Koliko privreda koristi ponuđenu pomoć i na koji još način bismo mogli da podržimo preduzetništvo? – Srbija zaista nudi čitav niz programa podrške preduzetništvu, pre svega za kupovinu opreme, ali tu su i programi za ulazak u lance snabdevanja multinacionalki, garancije Fonda za razvoj, te programi Fonda za inovacionu delatnost. Činjenica je i da su ti oblici podrške počeli da rastu i u broju, i u iznosu – i to je dobro, jer pokazuje da se budi svest da našim MSP treba pažnja. Međutim, problem je što su ova sredstva i dalje suviše mala, suviše rascepkana da bi zaista dala rezultata. Taj novac koji se daje na „podršku“ MSP imao bi mnogo, mnogo više efekta kad bi umesto njega i MSP dobila poresko izuzeće na investicije koje bi, između ostalog, omogućilo preduzećima da sama tempiraju ulaganja, umesto da čekaju na različite konkurse. A potrebno je samo pet do 15 miliona evra na posebnom budžetskom računu u Ministarstvu finansija kojima bi se osiguravali krediti kupcima opreme koju naša MSP mogu da izvezu u inostranstvu. Ta se sredstva neće potrošiti, već bi se vremenom uvećavala iz premija osiguranja (iskustvo Hrvatske), a omogućila bi „odgoj“ šampiona izvoznika opreme. Umesto toga, imamo primer da je takav izvoznik odustao i prodao firmu stranom kupcu.

A kakva je trenutno saradnja realnog i finansijskog sektora (pre svega, banaka kao glavnog izvora finansiranja privrede)?

 – Banke u Srbiji rade sve što rade i drugde, pa i više – kad je reč o malim i srednjim preduzećima. Problem je što su one jedini iole značajniji izvor eksternog finansiranja za MSP. A nisu jedni drugima primereni. Narodna banka Srbije se uporno već dve decenije odupire omogućavanju razvoja drugih oblika odnosno izvora finansiranja MSP – štedno-kreditne zadruge, uključujući, ali ne isključivo, i mikrofinansijske institucije, a i ko zna kakvi bi se još finansijski oblici i instrumenti mogli izroditi da postoji interesovanje, fleksibilnost, ali i budno oko za sprečavanje zloupotreba. Problem sad u dezinflaciji je i što neizbežno podizanje kamata uglavnom pogađa MSP, jer mi nemamo visok stepen kreditiranja privrede i stanovništva. Privreda se u velikoj meri sastoji od stranih firmi koje se često finansiraju drugde i drugačije. Stanovništvo uglavnom ima obezbeđen krov nad glavom, pa su hipoteke niske. Ostaju domaći trgovci i oko polovina MSP, ona razvijenija – koji se finansiraju od bankarskih kredita. Taj rast kredita je sad bukvalno na nuli, a inflacija nije stavljena pod kontrolu.

Kakvo tržišno okruženje i uslovi poslovanja čekaju srpski MSP sektor u narednom periodu? Koliko će za rast i razvoj preduzeća biti značajna što brža digitalizacija i prelazak na korporativno upravljanje?

– Posle više decenija u kojima su „biznis ciklusi”, odnosno krizni talasi u globalnoj privredi, bili vođeni ciklusima u tražnji – koje su izazivala pregrejana finansijska tržišta, pa zatim „hladila” politika zatezanja tražnje – mi smo danas svedoci kriznog talasa koji su izazvali faktori na strani proizvodnje. Da podsetim, to su poremećaji u lancima vrednosti i cenovni udari koje je izazvala, ili bar pregrejala, pandemija, pa cenovni udar usred poremećaja na tržištu energije, pa rat u Ukrajini. Sve vreme, i zamaskirani ovim geopolitičkim, odnosno eksternim faktorima, globalna proizvodnja se restrukturira usled radikalnih promena u tehnologiji, a i industrijskih politika koje su se po prvi put aktivirale među alatima zapadnih zemalja u mnogo decenija. Reč je, pre svega, o podsticanju zelene tranzicije koja je hitno potrebna, i naporu globalnih političkih blokova da osiguraju proizvodnju strateških proizvoda, svako u „svom“ regionu.

Od digitalizacije zavisi da li će neko uopšte da ima šanse da opstane, da se kreće po toj globalnoj, a verujem uskoro i domaćoj, privredi. A od korporatizacije zavisi da li će to isto preduzeće da bude zvezda padalica ili firma koja ima svoje stalno, blago ili brzo rastuće (stagnacija je pa skoro nemoguća) mesto u tom sazvežđu. Zanimljivo je da naša MSP u tom kontekstu očigledno uspevaju da zađu u procepe i niše koje se u tom previranju stalno otvaraju, a verujem i – zatvaraju. Nažalost, uprkos tome mnoga preduzeća, odnosno njihovi vlasnici, iako u tome uspevaju i svaki dan bolje rade, ne očekuju od svojih firmi da ih prerastu kao gazde, to jest ne očekuju da firme ostvare značajan dugoročan rast i postanu pravi globalni igrači. U dobroj meri to je proizvod okruženja, da ne kažem politike, koja često kažnjava uspešne.

MSP SEKTOR ĆE SE BRZO PRILAGODITI NA ESG STANDARDE

– Mislim da će se naš MSP sektor brzo prilagoditi na ESG standarde i izveštavanje – ona su navikla da se nose sa složenijim i besmislenim administrativnim zahtevima svaki dan. Važno je samo da im država pod hitno obezbedi uslove za uspostavljanje sistema izveštavanja. Kad je reč o CBAM mehanizmu (evropskom „porezu na ugljenik“), on će biti udar za one koji su se izgradili na jeftinoj električnoj energiji kao glavnom argumentu, a to je mnogo značajniji faktor kod naših velikih preduzeća nego kod MSP. Biće vrlo važno da politika opet ne prebaci teret sa velikih na male.

BORBU PROTIV INFLACIJE USPORAVA ASTRONOMSKA CENA LOŠEG UPRAVLJANJA EPS-OM

Radili ste kao ekonomista u MMF-u. Kakva su Vam očekivanja od aktuelnog „stand-by” aranžmana Srbije sa MMF-om? Da li ćemo uspeti da ispunimo sve što je dogovoreno i kako će to uticati na privredu i standard građana?

– Tokom mnogo decenija za Srbiju je najveći izazov bio da obezbedi makroekonomsku stabilnost. Kretali smo se od hiperinflacije do visoke inflacije i natrag. Makroekonomska stabilnost već neko vreme više nije (bila) tema. Međutim, sad po prvi put krećemo da plaćamo u makroekonomskoj politici cenu sve goreg odnosa prema institucijama i organizacijama koje su ili temelj ili čine privredu. Konkretno, borbu protiv inflacije usporava astronomska cena, odnosno fiskalni deficit, koji je izazvan potrebom da se plati loše upravljanje EPS-om. Ometa je i insistiranje na ubrzanom, skupom, i sad već često promašenom dovlačenju stranih investitora – što podiže opštu tražnju, kurs, pa i zarade u Srbiji preko mere koja je dobra za razvoj. Takvim strukturnim politikama MMF teško može da se nosi dok su u fazi uzroka, već samo kad dođu na naplatu u makroekonomskim poremećajima, a to se verovatno još neko vreme neće desiti. Ono što se dešava je sužavanje mogućnosti i dometa razvoja srpske privrede i ljudi i njihovo ubrzano iseljavanje.  

Izvor: Biznis.rs, 4.12.2023. 

Nemanja Šormaz za NIN: Srbija – rasadnik skrivenih šampiona

Prihodi sto najuspešnijih malih i srednjih preduzeća premašili su milijardu evra, od čega su 700 miliona zaradili izvozom, a za razliku od velikih direktnih stranih investicija dopiru i do najperifernijih kutaka Srbije

Mala i srednja preduzeća kičma su svake, pa i privrede Srbije. Ona dominantno ili značajno doprinose ključnim makroagregatima – čine 67 odsto zaposlenosti u poslovnom sektoru, 63 odsto poslovnih prihoda privrede i 55 odsto dodate vrednosti; plaćaju 61 odsto ukupnih poreza na dobit i na zarade, učestvuju sa 43 odsto u ukupnom robnom izvozu Srbije – skoro 50 odsto preduzeća sa više od 10 zaposlenih izvoze. U poslednjih 10 godina, njihovo učešće u dodatoj vrednosti raste brže nego u zaposlenosti, signalizirajući da se njihova tehnološka struktura i produktivnost popravljaju, u poređenju sa velikim i stranim kompanijama.

MSP sektor je postao ozbiljan rasadnik skrivenih šampiona, porodičnih kompanija, na samom početku mikro i malih, koje veći deo svoje proizvodnje plasiraju na strana tržišta i smatraju se liderima u svojim nišama. Između ostalog, MSP šampioni izvoze senzore koji otkrivaju da li su kokoške zdrave prema boji glasa, opremaju Moskovsku filharmoniju i veliki broj poznatih svetskih hotela, dostižu sa liofilizovanim voćem čak do tržišta Japana, prave i plasiraju unikatne mašine za štampanje omota za kobasice, kao i najlakše jednolitarske ambalaže na svetu. Na nedavno održanom MSP100 Ekspo u Nišu, CEVES je okupio i predstavio razvojne priče 100 najuspešnijih šampiona. MSP šampioni su u prethodnoj godini stvorili skoro milijardu evra prihoda, od čega preko 700 miliona kroz izvoz, zapošljavajući blizu 15.000 ljudi. Uz to, MSP sektor, kao i njegovi šampioni, igraju još jednu značajnu ulogu u privredi – dopiru i do najperifernijih kutaka Srbije, za razliku od stranih direktnih investicija (SDI), apsorbujući dostupnu radnu snagu različitih profila i razvijajući lokalne zajednice.

Ipak, MSP sektor, kao i njegovi šampioni, ne uživaju dovoljno podsticajno i ravnopravno poslovno okruženje u svojoj matičnoj zemlji. Iako prepoznata kao neophodnost za ubrzani razvoj domaće privrede, razvojna banka ne postoji – niti je u planu. Ne postoji ni razvojna agencija čiji bi prioriteti i aktivnosti bili direktno usmereni ka MSP sektoru; trenutna, iako profesionalno obavlja svoje obaveze, u fokusu ima SDI. Strategija razvoja MSP je, nakon više od tri godine kašnjenja, usvojena polovinom novembra. Kako sama MSP navode, bez iste su već navikli i mogu da funkcionišu. Ipak njeno trogodišnje odsustvo ilustruje odnos države prema MSP sektoru.

Česta administrativna i zakonska diskriminacija u odnosu na veća preduzeća je već ono preko čega teže prelaze – Srbija je jedina zemlja u Evropi koja defakto omogućava poreski kredit za investicije velikim, ali ne i malim i srednjim preduzećima. Kako same kompanije navode, pa i na samom MSP100 Ekspo u Nišu – to predstavlja veliki udar na njihove investicione kapacitete i odluke.

Prema rečima osnivača Mikroelektronike, upravo mu je poreski kredit, neposredno pre nego što je ukinut za MSP, omogućio da izgradi svoju poslovnu zgradu i proizvodne kapacitete. Deset godina kasnije, Mikroelektronika je jedan od skrivenih šampiona u oblasti elektronike i globalnih lidera u razvoju i prodaji mikrokontrolera.

Nedostatak adekvatne podrške kroz razvojne institucije, kao i diskriminacija MSP sektora – ilustrovana kroz odsustvo poreskog kredita, ključni su razlozi za nedovoljan nivo investicija u MSP sektoru. Mereno učešćem u BDP-u, investicije MSP sektora u Srbiji su upola manje nego u EU. Ukoliko se spustimo na nivo preduzeća, podaci CEVES-ovog „MSP kompasa“, novog alata koji omogućuje podatke i analize poslovanja tog sektora, ukazuju da je tek jedno u šest preduzeća ozbiljnije investiralo u širenje svojih kapaciteta u poslednje tri godine. To posledično utiče i na ozbiljno kaskanje u ulaganjima u inovacije, zelenu tranziciju, digitalizaciju i sve druge transformacione procese koji postaju (pred)uslov konkurentnosti u lancima vrednosti u kojima MSP posluju.

MSP sektor je iznedrio brojne šampione u prethodnim godinama. Uz podsticajno okruženje i svrsishodne politike podrške za MSP sektor – postojeći šampioni bi bili još konkurentniji i prisutniji napolju, dok bi vrata bila širom otvorena i nadolazećim šampionima u nastajanju. Predizborna kampanja je bila dobra prilika da se „gresi“ prema domađem MSP sektoru prepoznaju i adresiraju; međutim, nijedna od opcija to (još uvek) nije našla za shodno, iako bi na taj način dosegla do preko 300.000 vlasnika i preko milion zaposlenih u domaćem MSP sektoru.

Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES)

Izvor: NIN, 30.11.2023. 

Nemanja Šormaz za Nedeljnik: MSP Kompas – portal o malim i srednjim preduzećima

Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) pokrenuo je portal MSP Kompas koji, kroz mnoštvo otvorenih podataka i nalaza, pruža detaljan uvid u aktivnosti malih i srednjih preduzeća (MSP) – performanse, očekivanja, digitalizacija i ozelenjavanje poslovanja, finansiranje, zapošljavanje. Centralni deo portala čini MSP Kompas indeks, razvijen za potrebe redovne godišnje procene konkurentnosti MSP iz ugla sektora, okruga i veličine. MSP će moći da procene svoju konkurentnost, poredeći se u preko 30 tačaka (profitabilnost, produktivnost, zarade…) sa uporedivim firmama.

Ukupni skor indeksa od 40,1 (od 100 poena) ukazuje da su MSP-ovi na nižem-srednjem nivou razvoja, što korespondira nivou razvoja Srbije u odnosu na zemlje EU. Među pozitivnim aspektima su: okrenutost stranim tržištima – čak 50% MSP sa više od 10 zaposlenih izvozi proizvode ili usluge; zadovoljstvo tehničkim i mekim veštinama zaposlenih i spremnošću da uče; optimizam – 90% MSP očekuje da održi ili poboljša poslovnu poziciju i zaposlenost u narednom periodu; i, fleksibilnost i sposobnost da se prilagode specifičnim zahtevima kupaca.

Kao ograničavajuće za konkurentnost MSP Kompas prepoznaje nemogućnost MSP da pronađu nove i/ili zadrže postojeće zaposlene, kao i podinvestiranost – investicije domaćih MSP su upola manje od uporedivih u EU27, mereno učešćem u BDP-u.

Prvi faktor se sve više profiliše kao problem br. 1 za domaće MSP, naročito za one u manje sofisticiranim i radno intenzivnim sektorima u manje urbanim sredinama. Zato CEVES zagovara potpuni zaokret u politici privlačenja i kriterijumima subvencionisanja stranih direktnih investicija (SDI), jer praksa subvencija po otvorenom radnom mestu u SDI postaje kontraproduktivna i vodi ka distorzijama na lokalnim tržištima rada. Na to se nadovezuje i podinvestiranost koja se očitava u niskim ulaganjima u kapacitete, opremu i nove proizvode, i zatim – izuzetno sporoj digitalnoj transformaciji i zelenoj tranziciji.

MSP Kompas je razvijen u saradnji sa projektom Velika mala privreda, koji sprovodi ACDI/VOCA, a finansira USAID.

Izvor: Nedeljnik

Održan MSP100 Expo 2023: Ljudi su uspeh

Srpski MSP sektor iznedrio je brojne šampione – izvozno orijentisane, inovativne i konkurentne firme, koje imaju potencijal da još brže rastu i doprinesu održivom razvoju Srbije u narednoj deceniji. Kroz unapređenje poslovnog ambijenta moguće je otvoriti vrata i novim šampionima, koji su tek u nastajanju. Za razliku od pre 10 godina, kada je nezaposlenost bila u fokusu, firme danas kao problem br. 1 ističu pronalaženje i zadržavanje adekvatnog broja kvalitetnih ljudi. Kako bi podržao dalji snažan razvoj MSP sektora, ukazao na izazove sa kojima se suočava i predložio odgovarajuća institucionalna rešenja, Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) je pokrenuo inicijativu MSP100 Expo, u okviru koje je  u Naučno-tehnološkom parku Niš održana konferencija MSP100 Expo: Ljudi su uspeh.

Predsednica UO i glavna ekonomistkinja CEVES-a Kori Udovički poručila je da je današnja konferencija MSP100 EXPO posvećena najuspešnijim domaćim malim i srednjim preduzećima, a deo događaja je i izložba, jer je reč o šamionima koje treba afirmisati. „Oni su šampioni, i naš cilj je da pokažemo da mala i srednja preduzeća u Srbiji nisu samo kičma i srce privrede, već su i rasadnik preduzeća koja mogu da postanu šampioni, da rastu, da nas predstavljaju u svetu i povuku razvoj napred. Međutim, da bi oni sve to postali, a i da bi Srbija iz toga profitirala neophodan je dijalog sa državom – da se razume koje su njihove potrebe“, rekla je Udovički dodavši da njima nije potrebna pomoć, jer su i bez nje stigli tu gde jesu, ali da im je potrebna saradnja posebno u doba krize, te da je neophodno da politike koje se vode za razvoj Srbije stvaraju ambijent koji im je potreban.

Direktor Naučno-tehnološkog parka Niš Milan Ranđelović je, na otvaranju konferencije, poručio da se u srpskoj privredi paralelno razvijaju tri stuba –strani investitori koji uspešno posluju; domaćini, odnosno kompanije koje su osnovane, rasle i razvijale se u Srbiji, i inovacioni start up ekosistem koji se dobro razvija. „Mislim da se u nedovoljnoj meri radi na sinergiji i zajedničkom rastu ta tri sektora. Ali, taj problem zapravo predstavlja šansu da se kroz njihovu bolju saradnju dodatno ubrza razvoj privrede“, rekao je Ranđelović.

Ambasador Švajcarske u Srbiji, NJ.E. Urs Šmid, je poručio da mala i srednja preduzeća, koja zapošljavaju 99 odsto ljudi, čine okosnicu ekonomije. „Danas je više nego ikada izazov zadržati talentovane i motivisane ljude, što je problem sa kojim se suočavaju i mala i srednja preduzeća. Švajcarska u Srbiji ima nekoliko projekata posvećenih podsticanju razvoju ljudskog kapitala. Kroz projekat Znanjem do posla (Education to Employment/E2E) razvijamo talente mladih i pružamo podršku njihovom obrazovanju za tržište rada, dok kroz projekat SME Hub mala i srednja preduzeća dobijaju podršku u modernizaciji i transformaciji koje su neophodne za integrisanje u globalne lance snabdevanja, posebno u domenu ispunjavanja standarda i zahteva stranih tržišata“, rekao je ambasador Švajcarske.

Direktorka kancelarije za demokratski i ekonomski razvoj, USAID Srbija, Naida Zečević Bin rekla je da USAID sa ponosom podržava mala i srednja preduzeća u Srbiji, jer su oni pokretačka snaga inovacija i ključni element u ubrzanju ekonomskog rasta. „Iako se suočavaju sa brojnim izazovima u poslovanju, neka od ovih preduzeća koja su naši partneri veoma su uspešna u povezivanju Srbije sa svetom, u uvođenju inovacija u poslovanje, u plasiranju svojih proizvoda na tržišta širom sveta. Kroz naš projekat Velika mala privreda i u saradnji sa CEVES-om, kreirali smo alat MSP Kompas, namenjen merenju konkurenosti malih i srednjih preduzeća. Smatramo da se upotrebom i analizom visoko kvalitetnih podataka takođe može postići napredak u poslovanju. Zato se nadamo da će sve zainteresovane firme, ali i mediji, organizacije civilnog društva, predstavnici institucija i drugih donatora, i projekata koristiti ovaj izuzetan alat“, poručila je Zečević Bin. 

Na događaju je predstavljen MSP Kompas, besplatni interaktivni portal koji omogućava detaljan uvid u konkurentnost sektora i faktore koji na nju utiču. Na osnovu konkretnih analiza i otvorenih podataka, svi koji se bave aktivnostima usmerenim ka razvoju MSP, od razvojnih agencija, državnih institucija, donatora, medija, te samih preduzeća, moći će efikasnije da kreiraju strategije razvoja i programe podrške. Preduzeća sada mogu da procene svoju konkurentsku poziciju u preko 30 tačaka (profitabilnost, produktivnost, zarade, zaduženost, stepen digitalizacije, kvalifikovanost kadrova…); a svi korisnici mogu da pretraže preko 20.000 kompanija i identifikuju one koje odgovaraju njihovim ključnim poslovnim kriterijumima.

U okviru konferencije prikazana je i izložba „Razvoj i dostignuća MSP100 šampiona” na kojoj su predstavljena preduzeća sa MSP100 liste – 𝗻𝗮𝗷𝗯𝗼𝗹𝗷𝗮 𝗶 𝗻𝗮𝗷𝘂𝘀𝗽𝗲𝘀̌𝗻𝗶𝗷𝗮 𝗺𝗮𝗹𝗮 𝗶 𝘀𝗿𝗲𝗱𝗻𝗷𝗮 𝗽𝗿𝗲𝗱𝘂𝘇𝗲𝗰́𝗮 𝘂 𝗦𝗿𝗯𝗶𝗷𝗶 po pažljivo postavljenim kriterijumima prihoda, izvoza na sofisticirana tržišta, uticaja na lokalnu zajednicu, fer poslovanja, inovacija, itd.

U okviru ovogodišnjeg MSP100 Expo održana je i besplatna obuka o zelenoj tranziciji koju je pripremio i sproveo EBRD. Jednodnevna obuka 𝗢𝘀𝗻𝗼𝘃𝗶 𝗘𝗦𝗚 𝘇𝗮 𝗠𝗦𝗣 osmišljena je u cilju  podizanja znanja MSP u Srbiji o ESG i podsticanja blagovremenog pozicioniranja firmi na lokalnom i međunarodnom tržištu, posebno uzimajući u obzir pitanja zaštite životne sredine koja već utiču na njihovo poslovanje. Tokom jednodnevnog kursa, najuspešnija domaća mala i srednja preduzeća imala su priliku da se upoznaju sa konceptom ESG, regulativama i standardima, predstojećim obavezama koje se tiču nefinansijskog izveštavanja, kao i da steknu uvid u dobre prakse investiranja u ESG i integrisanja principa održivosti u svoje poslovne strategije. 

Organizatori MSP100 Expo su CEVES i Naučno-tehnološki park u Nišu, a partneri su projekat Velika mala privreda koji finansira USAID, a realizuje ACDI/VOCA, Evropska banka za obnovu i razvoj, kao i Projekat From Education to Employment, E2E / Znanjem do Posla podržan od strane Švajcarske kancelarije za saradnju i sproveden od strane NIRAS IP. Prijatelj konferencije je Platforma „Održivi razvoj za sve“ koju podržavaju vlada Švajcarske i vlada Nemačke, a sprovodi GIZ.

 

MSP100 Expo 2023: Ljudi su uspeh – Jačanje kadrovskih i organizacionih kapaciteta malih i srednjih preduzeća

Centar za visoke ekonomske studije i Naučno-tehnološki park Niš 9. novembra 2023. godine u Nišu organizuju drugi po redu događaj MSP100 Expo, pod sloganom Ljudi su uspeh.

MSP100 Expo je inicijativa pokrenuta 2022. godine sa idejom da prepozna i okupi vodeća mala i srednja preduzeća i da omogući da se njihov glas čuje.

Cilj konferencije je da kroz međusobnu razmenu korisnih iskustava i dobrih praksi između MSP100 – vodećih domaćih malih i srednjih preduzeća izabranih po jasno definisanim kriterijumima izvrsnosti, podrži njihov razvoj i saradnju, kao i da ukaže na potencijal koji ova preduzeća imaju da doprinesu održivom razvoju Srbije. U fokusu će biti ljudi, odnosno neophodnost, prilike i mogućnosti da se kadrovska baza i organizacioni kapaciteti MSP ojačaju i prilagode radikalnim promenama koje danas menjaju lice globalne i srpske privrede. U okviru programa biće reči i o digitalizaciji, zelenoj transformaciji i korporativnom upravljanju.

Očekuje se više od 100 vodećih domaćih malih i srednjih preduzeća i više od 300 učesnika (predstavnici državnih institucija, poslovnih udruženja, međunarodne zajednice, velikih kompanija, bankarskog sektora, NVO sektora, stručne javnosti i lokalne zajednice).

Tokom događaja, CEVES će predstaviti „MSP Barometar“ kroz koji će ubuduće meriti napredak MSP u Srbiji i „prolazno vreme“ u ostvarivanju inicijativa za podršku MSP, i poslati poruke donosiocima odluka o potrebnim razvojnim politikama. 

Ovogodišnji MSP100 Expo donosi i bonus – besplatnu obuku o zelenoj tranziciji koju priprema i sprovodi EBRD, drugog dana u istom prostoru za sve unapred prijavljene zainteresovane kompanije.

Više informacija možete pronaći na sajtu MSP100, a preliminarna agenda konferencije dostupna je OVDE.

Partneri konferencije su projekat Velika mala privreda koji finansira USAID a realizuje ACDI/VOCA, EBRD, kao i Projekat Znanjem do posla podržan od strane Švajcarske kancelarije za saradnju i sproveden od strane NIRAS IP. Prijatelj konferencije je Platforma Održivi razvoj za sve koju podržavaju vlada Švajcarske i vlada Nemačke a sprovodi GIZ.

Trenutno stanje i izazovi u planiranju lokalnog ekonomskog razvoja

Iako su lokalne samouprave u Srbiji imale usvojena lokalna strateška dokumenta i pre stupanja na snagu novog Zakona o planskom sistemu, to nije podrazumevalo da se u Srbiji planski rukovodilo lokalnim razvojem. Većina lokalnih samouprava je imala usvojene strategije održivog razvoja i sektorske višegodišnje strategije za određene oblasti poput obrazovanja, zapošljavanja, turizma, podrške mladima, privlačenja investicija, razvoja usluga socijalne zaštite, koje su pokrivale dobar deo njihovih izvornih nadležnosti. Međutim, zbog niza nedostataka u procesima usvajanja, ispunjavanja i praćenja ostvarenih rezultata ovih dokumenata, istinsko planiranje nije postojalo.

Početkom primene Zakona o planskom sistemu i uredbi donesenih na osnovu tog zakona, obaveza gradova i opština da se na sveobuhvatan, sistematičan i metodološki jednoobrazan način bave planiranjem svog razvoja dobila je potpuno novu dimenziju. Uspostavljeni su obavezujući mehanizmi za određivanje prioritetnih mera i aktivnosti JLS i efektivnu i efikasnu alokaciju resursa prilikom izrade i sprovođenja planskih dokumenata.

To zapravo znači da se od lokalnih samouprava zahteva da u procesu izrade i donošenja plana razvoja i dokumenata javnih politika uzmu u obzir, a u skladu i sa ciljevima održivog razvoja Agende 2030, realne ekonomske i fiskalne okolnosti i mišljenje i stavove građana i ostalih korisnika, dok se, s druge strane, u izradi budžeta mora voditi računa o važećim planskim dokumentima.

U saradnji sa Regionalnom razvojnom agencijom „Jug“, CEVES i TOC su u periodu oktobar 2022 – jul 2023. pripremili kriterijume i izvršili selekciju gradova i opština koji će učestvovati u procesu međuopštinske saradnje, obavili seriju razgovora sa donosiocima odluka i službenicima u kancelarijama za lokalni ekonomski razvoj u izabranim gradovima i opštinama i organizovali online samoprocenu organizacionih i stručnih kapaciteta gradova i opština za planiranje u smislu Zakona o planskom sistemu i pratećih uredbi.

Uz podršku RRA „Jug“ u Nišu je organizovana i prva konferencija o međuopštinskoj saradnji u planiranju lokalnog razvoja na kojoj su učestvovali, pored lokalnih samouprava Nišavskog, Pirotskog, Topličkog, Jablaničkog i Zaječarskog okruga, i predstavnici nadležnih državnih organa (Ministarstva za evropske integracije, Republičkog sekretarijata za javne politike), nacionalne asocijacije gradova i opština SKGO, međunarodnih projekata (EU PROplus), predstavnici regionalnih organizacija civilnog društva, koje su aktivno uključene u planiranje lokalnog razvoja kao i predstavnici svih komponenti Platforme „Održivi razvoj za sve“.

Nalazi i preporuke koji su proizašli iz ovih aktivnosti Ekonomskog stuba Platforme „Održivi razvoj za sve“ u vidu dokumenta Unapređenje planiranja lokalnog ekonomskog razvoja predstavljaju značajan doprinos unapređenju procesa planiranja i međuopštinske saradnje i namenjene su svim stranama koje učestvuju ili su zainteresovane da učestvuju u ovom procesu.

Potreban zaokret – više planiranja u ekonomskoj politici i fokus na domaću privredu 

CEVES je održao sastanak Radne grupe Nacionalnog Konventa o EU za poglavlje 17 – Ekonomska i monetarna politika.

Radna grupa koja okuplja oko dvadeset ekonomskih stručnjaka složila se da je fiskalna politika, pre svega realno smanjenje državne potrošnje, delovala tek blago kontrakcijski na privredni rast, a da će neopravdani vanredni rashodi uključeni u rebalans budžeta slabo pomoći privredni rast, a usporiće neophodno obuzdavanje inflacije, iako je predviđen niži deficit u odnosu na prethodnu godinu. 

Grupa naglašava da se inflacija ne može obuzdati samo restriktivnom monetarnom politikom, pogotovo što ona pored stanovništva u najvećoj meri pogađa domaća MSP. 

Da se monetarnom politikom slabo deluje na tražnju velike privrede često je zanemaren aspekt makroekonomske politike. 

Još jednom je naglašena štetnost razvojne politike koja u svom fokusu ima isključivo SDI (koje su već jako visoke i nastavljaju da rastu) dok zanemaruje MSP sektor kako na polju zakonodavnog i strateškog okvira tako i u praksi.

Ceves opservatorija

Prema merenjima EU indeksa ekonomskog raspoloženja, u odnosu na početak 2023. ekonomsko raspoloženje u Srbiji blago se popravlja.

Zaključno sa septembrom, raspoloženje se iz umereno negativne (93) približilo neutralnoj zoni (96). Presudan je uticaj promene kod potrošača – pesimizam sa kraja 2022. polako nestaje sa usporavanjem inflacije – a dodatni impuls dale su i mere kontrole cena u septembru.

Očekivanja građevinarstva su oporavljena budući da je tražnja ostala stabilna, a cene nekretnina pratile opštu inflaciju.

Industrija i dalje nije zabrinuta zbog moguće recesije u Evropi, i njena očekivanja su od početka 2021. i dalje neutralna, mada tek blagi negativni trend postoji. To tumačimo činjenicom da izvoz sektora u kojima dominiraju MSP uglavnom održava trend snažnog rasta iz prethodnih godina, jer se ono zasniva na konstantnom osvajanju tržišta, osnov koji trpi manji pritisak nego trgovina u već uspostavljenim lancima vrednosti.

Trgovina se i pored ograničavanja cena i dalje nalazi u zoni blago pozitivnih očekivanja, kao i sektor usluga.

Ekonomsko raspoloženje u EU približava se umereno negativnoj zoni nakon sporog rasta BDP-a u prvom kvartalu (1,2%) i stagnacije u drugom (0%).

Privredna kretanja u EU vođena su recesijom u pretežno industrijskim privredama – pre svega u Nemačkoj, koja je prešla prag umereno negativnih očekivanja. Navedeni nalazi upućuju na zaključak da bi trebalo zadržati konzervativnost u procenama kratkoročnog rasta Srbije, imajući u vidu da su naša privredna kretanja čvrsto povezana sa onim u EU, pre svega u Nemačkoj.

Izvor: Evrostat, kalkulacije autora

 

U okviru kvartalnog CEVES Biltena predstavljamo i tumačimo redovno istraživanje indeksa ekonomskog raspoloženja privrede koje RZS redovno snima za potrebe EUROSTAT-a. Kompozitni  indeks je rezultat razlike u broju pozitivnih i negativnih odgovora na pitanja o stanju i očekivanjima o „ekonomskom raspoloženju” odnosno finansijsku/ekonomsku situaciju izraženih u četiri ekonomska sektora – industrija, maloprodaja, usluge i građevinarstvo – kao i kod potrošača (indeks 100 znači da je broj onih koji očekuju poboljšanje isti kao onih koji očekuju pogoršanje).

Pohlepa zgodan osumnjičeni za visoku inflaciju

Iako prijemčiva nezadovoljnim potrošačima, teorija o rastu cena usled pohlepe prodavaca i proizvođača, odnosno težnje za što većim profitom („greedflation”) – ne nalazi utemeljenje u dostupnim finansijskim podacima.

Sektorskom analizom finansijskih izveštaja svih preduzeća u Srbiji (kliknite ovde za ceo izveštaj) došli smo do zaključka da se od 19.4% rasta prihoda privrede u periodu 2021-2022, 91%[1] može direktno objasniti rastom troškova, dok se preostalih 9%[2] može objasniti uvećanjem profita; odnosno – pohlepa bi eventualno mogla biti odgovorna tek za jedanaestinu ukupne inflacije.

Izvor: Godišnji bilten finansijskih izveštaja za 2022. godinu (APR), kalkulacije autora

Profitnu marginu[3] najviše su uvećali rudarstvo (za 47%), poslovanje nekretninama (35%), zabava i rekreacija – mahom kladionice (31%), poljoprivreda (18%), i HORECA (15%).

Razlozi za povećanje profitabilnosti u ovim delatnostima uglavnom su povezani sa povećanjem tražnje (u Beograd se doselilo 150.000-200.000 ljudi) koja jeste imala uticaj na ekonomski opravdan rast cena.

Važno je i napomenuti da je pad profita u elektroprivredi direktna posledica lošeg upravljanja sistemom; u odsustvu istog, sektor bi, kao i sektor nafte i uglja, doživeo rast profita – kao posledica međunarodnih kretanja u cenama energenata.

Obroci u restoranima su zaključno sa decembrom 2022. poskupeli za 19% međugodišnje. Otprilike 15% od toga (poskupljenje od 2,9%) može se pripisati nastojanju da se poveća profit, dok je preostalih 85% (16,1% poskupljenja) rezultat uvećanih troškova (hrane, plata, zakupa…). Na primer, kafa je koštala 150 dinara, a sada košta 178,5 – poskupela je za 28,5 dinara. Od toga, 4,3 dinara odnosi se na povećanje profita, a 24,2 na povećane troškove kafića.

Profitna margina u trgovini se nije povećala, ali je sektor uspeo da celokupno povećanje ulaznih cena prevali na potrošače, što govori o nesumnjivom prisustvu određene monopolske moći. Podaci ukazuju da je trgovačka marža[4] iznosila oko 37% u proseku i u 2021. i u 2022. To znači da maloprodaja nije direktno odgovorna za povećanje inflacije.

Međutim, činjenica da su trgovci uspeli da svoje komparativno visoke trgovačke marže u potpunosti očuvaju punim prilagođavanjem cena može da ukazuje na problem nesrazmerne raspodele moći između trgovaca, dobavljača i potrošača.

U prilog tome govori i da mereno neto prinosom na kapital od 15% trgovina predstavlja jednu od najprofitabilnijih delatnosti u Srbiji (prosek na nivou privrede je 9%).

Stoga, uvedene mere ograničavanja cena pojedinih proizvoda ne moraju nužno stvoriti tržišnu distorziju, u smislu potencijalne štete po dobavljače i nestašice proizvoda; već čak uticati i na blago ograničavanje te „moći”. Ipak, u uređenim tržišnim ekonomijama, za očekivati bi bilo da do takvog ograničavanja ne dolazi državnom intervencijom, već omogućavanjem fer konkurencije, koja pogoduje potrošačima.

 

[1] 17,7p.p. rasta prihoda privrede

[2] 1,7p.p. rasta prihoda privrede

[3] Profitna margina predstavlja učešće profita u prihodu. Veća profitna margina znači da se veći deo prihoda preduzeća preliva direktno u profit.

[4] Trgovačka marža je razlika između cene po kojoj trgovac nabavlja proizvod i po kojoj ga prodaje.

 

 

Dogovor između trgovaca i države nema potencijal da slomi inflatorna očekivanja

Država i trgovci su postigli dogovor o snižavanju cena za 20 proizvoda od sredine ove nedelje, a Pavle Medić, ekonomista u CEVES-u, kaže da taj dogovor nema potencijal da obori inflatorna očekivanja.

„Ta mera nema potencijal da značajno slomi inflatorna očekivanja jer je to u inflaciji maltene sve – a to je činjenica, odnosno nastojanje da ubedite ljude da cene više neće rasti“, navodi on.

 

Medić dodaje da ova mera više podseća na meru socijalne nego antiinflatorne politike. „Imajući u vidu da odobrenih 20 proizvoda čini u suštini inferiorne supstitute određenih proizvoda, a to su proizvodi slabijih kvaliteta, a druge zemlje koje su primenjivale ovakve mere, na primer, Francuska je išla sa mnogo širim obuhvatom od čak 5.000 proizvoda, da se išlo sa ovako širim obuhvatom, vi ne biste morali toliko drastično da srežete te cene.“  

Medić objašnjava da je dodatni problem taj što će ta politika morati da bude napuštena u određenom trenutku. „Mnogo bi bolje politike bilo da se na širem obuhvatu zamrzne ili uspori rast cena nego da se na manjem drastično obori“.  

Medić dodaje i da se postavlja pitanje šta će se dogoditi kada dogovor između trgovaca i države prestane da važi i kada se cene od početka 2024. godine vrate na 60-70 odsto više nivoe, ali to nije jedini izazov kada je inflacija u pitanju. „Imate u oktobru povećanje akciza od osam odsto, pa u novembru poskupljenje struje i gasa. Imate mere fiskalne politike od povećanja plata do ovih opet mera univerzalnog davanja koje su takođe jako inflatorne. Kada se pogleda, meni se čini da je trenutno politika proinflatorna, a ne antinflatorna.“ 

„Inflacija, zajedno sa usporavanjem privreda koje su članice EU, i treća zaredom loša godina u poljoprivredi će nas koštati i ekonomskog rasta“, kaže Medić. 

„Čak i projektovana stopa od 2,5 odsto mi se čini dosta visoka, imajući u vidu da je tokom prve polovine ove godine ostvarena stopa od negde oko 1,3 odsto. Po mom mišljenju nema razloga za optimizam, a prvi razlog je poljoprivreda koju posle dve loše godine ulazi u treću zaredom lošu godinu pokrenutu, pre svega, poteškoćama u izvozu početkom godine, pa onda ovim vremenskim nepogodama“, navodi Medić, dodajući da tu postoji ozbiljna opasnost od strukturnih lomova, odnosno nekih trajnih poremećaja.

Takođe, navodi on, najveći trgovinski partneri Srbije iz Evropske unije, Nemačke, Češke, Mađarske, Austrije, Poljske, koji su deo automobilske industrije za koji se vezuje značajan deo našeg izvoza, tokom drugog kvartala beleže negativne stope rasta. „Videćemo kako će se to preliti na tražnju za industrijskim proizvodima Srbije. To je pre svega auto-industrija, budući da imate 80 odsto SDI portfolija upravo u tom delu“, kaže Medić.

„I treće, čini mi se da Srbija odlaže i dalje borbu protiv inflacije jer i dalje ne postoje ozbiljne inflatorne mere, a kažem, to će jednom trenutku morati da dođe. Mislim da će to biti sledeće godine i tada će nas to koštati ekonomskog rasta.“

 

Održana Letnja škola „Zelena tranzicija i digitalna transformacija“ za sledeću generaciju lidera domaćeg MSP sektora

Zelena tranzicija i digitalna transformacija zauzimaju najviša mesta u poslovnim planovima kompanija i u razvojnim agendama država širom sveta. Više od 4.000 kompanija i 70 država postavilo je neto-nula ciljeve. Nedavna pandemija snažno je ubrzala proces digitalizacije, a digitalizacija značajno olakšava i ubrzava zelenu tranziciju. Imajući u vidu da su srpska mala i srednja preduzeća – najveći poslodavac u zemlji – deo lanaca vrednosti evropskih i globalnih kompanija koje predvode u zelenoj tranziciji i digitalnoj transformaciji, strateški značaj uspešnog sprovođenja ovih procesa za srpsku privredu je neupitan.

Upravo zato, Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) i FEFA fakultet su početkom septembra u Beogradu organizovali letnju školu „Zelena tranzicija i digitalna transformacija“ za sledeću generaciju lidera u MSP sektoru. Više od 20 mladih iz cele Srbije, koji su zaposleni na liderskim pozicijama u malim i srednjim preduzećima, ili imaju potencijal da zauzmu liderske pozicije, tokom tri dana intenzivnog programa ispunjenog primerima iz prakse, učili su od istaknutih eksperata iz privrede i profesora FEFA fakulteta.

Ova trodnevna edukacija imala je za cilj da poveže buduće nosioce promena, ojača njihove veštine za razvoj kompanija i upozna ih sa trendovima koji oblikuju budućnost ekonomije i biznisa.

U okviru dve tematske celine – zelena tranzicija i digitalna transformacija – polaznicima su predstavljene teme kao što su podaci i održivost, održivi poslovni modeli i cirkularna ekonomija, društveno-odgovorno upravljanje ljudima, održive finansije, digitalna ekonomija, kreiranje strategije digitalne transformacije, dizajn poslovnih inovacija i razumevanje potrošača.

Utisak polaznika programa je da su nakon dobijenih konkretnih i praktičnih primera spremniji za procese koji postaju prioritet u strategijama kompanija i razvojnim agendama država širom sveta.

“Meni je ovo prvi put da učestvujem u organizaciji ovakvog tipa. Sjajna je prilika za povezivanje sa ljudima iz drugih industrija što istovremeno može da rezultira ne samo novim partnerstvima, već i širenjem naših znanja i inspirisanja za dalje. Svakako sama tema koja podrazumeva digitalnu transformaciju, odnosno zelenu tranzicjiu jeste naša sadašnjost, a posebno budućnost, tako da je važno pokrenuti što pre razmišljanje i prilagođavanje novim trendovima”, rekla je jedna od polaznica Letnje škole Marija Minović.

Govoreći o zelenoj tranziciji i digitalnoj transformaciji, glavna ekonomistkinja i predsednica UO CEVES-a Kori Udovički poručila je da je „svet u jednom velikom restrukturiranju. Iako većina ljudi ova dva trenda vidi kao izazov, oni su zaista prilika, pogotovo za mala i srednja preduzeća, koja bi morala da budu u centru pažnje politika, a nisu.“ Prema njenim rečima, za postizanje konkurentnosti privrede u globalnoj utakmici neophodno je da se MSP sektora u postavi u centar pažnje.

U okviru programa Letnje škole polaznici su prošli i kroz grupni rad sa mentorima na studiji slučaja, a pobednički tim će svoje rešenje predstaviti i na događaju „MSP100 Expo 2023 Razvoj Ljudi ↔ Razvoj MSP“ početkom novembra.  

Osvrt na ekonomsku i monetarnu politiku Srbije: Izveštaj sa sednice radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji održane 29.8.2023. godine

Privredni rast Srbije je tokom 2022. bio gotovo upola sporiji (2,3%) u odnosu na zemlje Zapadnog Balkana (4,1%), osetno sporiji od Višegradske četvorke (3,6%), kao i proseka Bugarske i Rumunije (4,2%). Međutim, potrebno je istaći da se relativno sporiji rast privrede Srbije u odnosu na konkurente mora gledati u svetlu njenog bržeg oporavka od kovid krize, veliko učešće agrobiznisa koje je trpelo teške eksterne udare kroz posmatrani period, kao i loše upravljanje energetskim sektorom. Sa druge strane, rast BDP-a su nosili ubrzani rast „prirodno konkurentnog“ dela Srpskog izvoza (srednjetehnološka proizvodnja), i priliv SDI. Srbija je zabeležila pozitivne trendove na tržištu rada, uz rastuću zaposlenost i opadajuću nezaposlenost i zarade koje su rasle brže od inflacije.
Sa stanovišta privrednog rasta i razvoja, ostaje da važi višegodišnja primedba RG na štetnost razvojne politike koja u svom fokusu ima isključivo SDI (koje su već jako visoke i nastavljaju da rastu) dok zanemaruje MSP sektor kako na polju zakonodavnog i strateškog okvira tako i u praksi (što je počelo da ugrožava i politiku dezinflacije). Fiskalna politika, pre svega realno smanjenje državne potrošnje, delovalo je blago kontrakcijski na privredni rast a rebalansom budžeta je predviđen niži deficit u odnosu na prethodnu godinu ali uz neopravdane vanredne rashode koji će dodatno podgrejati tražnju i usporiti pad inflacije. Nedostatak transparentnosti i planiranja i dalje važi za javne investicije i subvencije, pogotovo nove usmerene ka poljoprivredi. Inflacija je i dalje visoka (11,5% u avgustu), i predstavlja trenutno najveći makroekonomski izazov, te se postavlja pitanje uspešnosti dezinflacione politike, koja je uparena sa fiskalnim merama koje podstičuće deluju na stranu tražnje. Ističemo da restriktivna monetarna politka u cilju obuzdavanja inflacije pored stanovništva u najvećoj meri pogađa domaća preduzeća, najpre MSP sektor što predstavlja jedan od nenameravanih negativnih efekata ove politike.
Imajući u vidu privredna kretanja privredni rast u Srbiji u 2023. neće biti visok. Usporavanju privrednog rasta u poslednjem kvartalu 2022. i prvom 2023. u Srbiji (0,7%) i uporednim zemljama (2,4% u WB, -0,1% u zemljama Višegradske četvorke, 2,3% u BG/RO) značajno doprinosi – usporeni rast / približavanje recesiji EU (izvoz Srbije nije bio pogođen tokom 2022., međutim, od aprila 2023. godine njegov rast usporava na ispod 10% nominalno međugodišnje), još jedna loša poljoprivredna sezona (usled vremenskih neprilika tokom leta i fitosanitarnih izazova u izvozu žitarica tokom zime), pad kreditne aktivnosti usled restriktivne monetarne politike i u EU i u Srbiji, kao i dalje produbljivanje krize svetskog bankarskog sektora. Imajući navedeno u vidu, kao i fleš ocenu stopa rasta u prvoj polovini godine, smatramo da bi očekivana stopa rasta za 2023. godinu mogla da iznosi oko 2%.

Ceo tekst možete preuzeti ovde.

CEVES-a je koordinator radne grupe za poglavlje o Ekonomskim politikama od decembra 2020. godine. Članovi radne grupe su i dr Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, dr Petar Veselinović, dekan na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, dr Milan Nedeljković, dekan na FEFA, Beograd, Ana Milinković, predstavnik CEP-a, Branko Drčelić, predstavnik NALED-a, Marko Malović, dekan na Univerzitetu EDUCONS, Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije, Mihajlo Gajić, predsednik LIBEK-a, Miloš Obradović, novinar Danas-a, Velibor Tatić, samostalni konsultant, Branimir Jovanović, ekonomista WiiW-a, Goran Radosavljević, profesor na FEFA, Jasna Dimitrijević Atanasijević, profesor Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, Lazar Ivanović, ekonomista CEVES-a. Koordinator RG je Kori Udovički, CEVES.
Zahvaljujemo se članovima radne grupe na stručnom doprinosu, Nacionalnom konventu o Evropskoj uniji i Evropskoj komisiji na prilici da iznesemo svoje stavove i radujemo se budućoj saradnji.

Kamatne stope nisu glavni uzrok niskih privatnih investicija

Fed i ECB ove sedmice, kao i Narodna banka Srbije za dve nedelje, donose odluku o promeni kamatne stope, a taj rast kamatnih stopa je već uticao na pad investicija. Kako objašnjava Lazar Ivanović, ekonomista u CEVES- u, investiciona aktivnost jeste niža, ali napominje da je ona inače generalno niska. 

 

“Rast kamatnih stopa i neizvesnost jesu uticali na pad investicija što se može videti i u padu investicionih kredita koji su niži za sedam odsto u odnosu na prošlu i 18 odsto u odnosu na pretprošlu godinu, i to čak ne računajući inflaciju. Međutim, treba reći i to da su investicije privatnog sektora bile niske i pre kovid krize i pre rata u Ukrajini, a svi znamo da su tada kamatne stope bile jako niske. Dakle, iako se već vidi taj uticaj rasta kamatnih stopa, glavni uzroci niskih privatnih investicija tiču se tri stvari. Prva je sada već svima dobro poznata priča o nepovoljnom poslovnom okruženju. Drugi faktor je takođe poznat, a to je gotovo isključivi fokus države na privlačenje stranih direktnih investicija. Treći faktor je jedan slab, relativno slab i, moramo reći, zastareo način upravljanja preuzećima”, objašnjava Ivanović.  

On kaže da naša preduzeća kupuju za keš koji prethodno akumuliraju na svojim računima duži vremenski period i dodaje da njihove mašine često imaju kapacitete koji su veći od potrebnih. “Sve to, dakle, zajedno kada se stavi, em usporava, em snižava efikasnost investicijama. I pored toga, dakle, ono što vidimo iz našeg indeksa i iz ranijih istraživanja jeste da se većina preduzeća ne oslanja na banke i kredite jer, kako kažu, eksterno finansiranje im nije potrebno.”

Ivanović navodi da je podizanje privatnih investicija složen poduhvat. “Taj poduhvat podrazumeva i upravljačko i finansijsko opsimenjavanje privrede ukoliko želimo da domaće privatne investicije podignemo sa sadašnjih negde od sedam do devet odsto na 15 odsto, kako bismo u zbiru imali ukupnu investiciju od oko 25 odsto BDP-a.”

 

Izveštaj BBA analitčkog tima pokazuje da proizvođači uspevaju da povećaju cene proizvoda uz nominalnu vrednost izvoza iznad realne vrednosti. Ivanović kaže da cene izvoznih proizvoda u prerađivačkoj industriji polako stižu cene inputa.

“Na osnovu mesečnog indeksa cena proizvođača industrijskih proizvoda, možemo videti da se od kraja 2021. godine do početka ove godine rast cena za uvozne proizvode u prerađivačkoj industriji kretao u proseku između 12 i 15 odsto. Dakle, u odnosu na prethodnu godinu, to je bilo iznad rasta izvoznih cena, što znači da se taj veći deo tereta prelivao na domaća preduzeća. Međutim, u poslednjih par meseci, dakle od početka ove godine, cene proizvoda koje izvozimo rastu, dok cene uvoznih miruju, čak blago opadaju. To znači da se ovi odnosi razmene u velikoj meri vraćaju na staro. Cene proizvoda koje prerađivačka industrija izvozi polako stižu cene inputa, odnosno koliko je poskupelo za nas, toliko će i za njih.”

 

Izvor: Bloomberg Adria TV

Autor priloga: Jelisaveta Lazarević

 

Marijana Radovanović za NIN: SRPSKA PRIVREDA IZMEĐU VELIKIH DRŽAVNIH I MALIH I SREDNjIH PRIVATNIH PREDUZEĆA – U raljama neefikasnog državnog kapitala

Na početku tranzicije privatni kapital stvarao je tek nešto više od 20 odsto BDP-a, a danas preostala državna preduzeća stvaraju manje od 10 odsto BDP-a, ali i dalje značajno utiču na poslovno okruženje i onemogućavaju brži rast domaćih malih i srednjih preduzeća

Piše: Marijana Radovanović

Inspiracija da napišem ovaj tekst proistekla je iz poziva Svetske banke da na prolećnom skupu koji svake godine organizuju Svetska banka i MMF, a u okviru panela koji se bavio državnim preduzećima, govorim o reformi državnih preduzeća koja je sprovedena u Srbiji. Moja diskusija je bila usko usmerena na aktivnosti koje smo sprovodili kako bismo okončali restrukturiranje i rešili status preduzeća iz portfolija Agencije za privatizaciju. Međutim, čitav panel, njegova izuzetna posećenost, zainteresovanost svetske ekonomske javnosti i svetskih lidera za ovu temu naveli su me da preispitam filozofiju državnog kapitala, njegova kretanja i efekte na našu ekonomiju. Tako su se nametnula pitanja poput onih – kakva je danas uloga državnih preduzeća u našoj ekonomiji, da li i dalje predstavljaju opasnost za fiskalnu stabilnost, da li mogu da pokrenu privredu ako privatna inicijativa posustane – što je donekle bila teza na panelu koji me je inspirisao. Ili smo i dalje miljama daleko od toga da svoju ekonomiju potpuno prepustimo tržištu? Dalje, kako su strane direktne investicije u koje smo polagali toliku nadu, a ništa manje ni državne pomoći, uticale na formiranje ekonomske strukture i gde smo danas? I na kraju kako osnažiti mala i srednja preduzeća, koja su po mišljenju nas iz CEVES-a najveća razvojna šansa srpske ekonomije.

Kontrolisanim niskim cenama robe i usluga javnih preduzeća se održava socijalni mir, ali se istovremeno narušava konkurencija, tako da će jednog dana, kada se budu svodili računi, trošak pasti na teret upravo onih čiji se socijalni mir čuvao

Više od 20 godina je prošlo od početka privatizacije i oko 10 godina od kada smo krenuli sa reformom (okončanje restrukturiranja i rešavanje statusa preduzeća iz portfolija Agencije za privatizaciju), koja je imala dosta elemenata uspešnosti – pre svega zbog toga jer je prošla bez socijalnih tenzija i fiskalnu konsolidaciju učinila izvodljivom i održivom.

Kratka retrospektiva tranzicije je sledeća: društvena i državna svojina su dominirale decenijama. Devedesetih godina desili su se građanski ratovi i raspad Jugoslavije, privreda je devastirana, a preduzetničke navike gotovo da nisu ni postojale. Srbija započinje svoju tranziciju ka tržišnoj ekonomiji početkom 2000, kada se otvara ka stranom kapitalu i privatnom vlasništvu. Do 2008. privatizovano je više od 2.700 preduzeća. Ona koja nisu mogla da se prodaju, a bila su važna za zajednicu, dobila su poseban status preduzeća u restrukturiranju i tako su bila zaštićena od stečaja. Prvobitno je to trebalo da bude privremena mera, primenjena na samo nekoliko strateških državnih preduzeća. U praksi se mehanizam sve više koristio neselektivno i postao je sredstvo za očuvanje socijalnog mira. Ova preduzeća uglavnom su se oslanjala na direktnu i indirektnu finansijsku podršku države.

Kuriozitet je da je državni kapital imao različite manifestacije i nazivan je različitim imenima, što je za sobom povlačilo i različitu regulativu koja je prilično komplikovala situaciju. Tako smo imali preduzeća sa većinskim državnim kapitalom Republike Srbije, društvena preduzeća, velika javna preduzeća na centralnom nivou, javna preduzeća u vlasništvu lokalnih samouprava, a u nekima se pojavljivao i kapital državnih institucija, poput Fonda PIO i Fonda za razvoj.

Činjenica je da su ta preostala državna preduzeća poslovala loše, praveći značajne neto gubitke – procenjuje se da su 2013. oni bili tri odsto BDP-a – te je rešavanje problema tih preduzeća bilo značajan faktor fiskalne konsolidacije. Tada je krenula reforma, koja je podrazumevala ubrzano okončanje restrukturiranja i privatizaciju preduzeća iz portfolija Agencije za privatizaciju. Ključni korak u rešavanju njihovog statusa bilo je uklanjanje zaštite od stečajnog postupka. Promenjena je regulativa i uvedeno fazno povlačenje izvršne zaštite, u periodu od dve godine, u zavisnosti od veličine preduzeća. Taktika da se prvo rešava status manjih preduzeća pokazala se dobrom – tako je testirano kako proces funkcioniše u praksi, institucije su stekle neophodno iskustvo, a na kraju je to bio i podsticaj za sprovođenje težih reformi. Novim zakonom uspostavljeni su i novi modaliteti privatizacije. Paralelno, preduzete su značajne mere ublažavanja socijalnih posledica – formiran je Tranzicioni fond, obezbeđena su sredstva za isplatu naknada za višak radnika i uvedena podrška za prevremeno penzionisanje.

To je postao projekat od nacionalnog značaja. Svi akteri su postali svesni značaja rezultata i svi su bili uključeni u implementaciju. Pripremljen je i Akcioni plan koji je tretirao svako preduzeće u restrukturiranju pojedinačno. Na kraju tog procesa, od oko 600 kompanija, koliko ih je bilo u nadležnosti Agencije za privatizaciju, ostalo ih je samo oko 50, s tim što ta preduzeća ne dobijaju ni direktnu, ni indirektnu budžetsku podršku. Status velikog broja preduzeća koja su bila u blokadi rešen je kroz stečaj koji se u našem slučaju pokazao kao uspešno sredstvo, jer je na taj način njihova imovina vraćena u privredne tokove.

Da, potrebne su strane investicije, ali i pametan odabir, jer više nema smisla davati subvencije za fabrike u kojima će se motati kablovi. Umesto toga trebalo bi privlačiti industrije spremne da ovde otvaraju istraživačke centre

Početkom 2000-ih godina privatni kapital stvarao je tek nešto više od 20 odsto srpskog BDP-a, dok danas preostala državna preduzeća stvaraju manje od 10 odsto BDP-a. Da li je to pokazatelj da smo se prepustili privatnoj inicijativi? Iako bi se na osnovu brojeva očekivalo da je tako, istorijska ostavština i dalje drastično utiče na ekonomiju i profiliše Srbiju kao državocentričnu ekonomiju. Prvo, državnog kapitala je i dalje puno, samo je neefikasan. Ne znam ni da li neko zna sa kolikim kapitalom raspolažemo.

Posle 20 godina prebrojavanja, konačno možemo da kažemo koliko u Srbiji ima državnih preduzeća, jer je njihov registar objavljen na sajtu APR-a, ali samo onih sa većinskim državnim kapitalom. I dalje procenjujemo koliko je preduzeća u vlasništvu lokalne samouprave, koliko je zarobljeno sredstava u stečajnim masama, a kolika je vrednost imovine u vlasništvu Republike Srbije. I procene su odoka, sa ogromnim rasponima.

Uticaj državnog kapitala, međutim, jako se oseća kroz monopole nad prirodnim resursima, a glavni među njima su EPS (proizvođač i distributer električne energije), Srbijagas (distributer gasa koji pokriva skoro celokupno snabdevanje gasom), Srbijašume (koje poseduju i gazduju sa skoro polovinom šuma), Srbijavode i Vode Vojvodine, koje nadgledaju i održavaju sve plovne puteve. Njima je, takođe, poverena i značajna regulatorna moć. Poseban problem je njihova praksa nekonkurentnih i netransparentnih javnih nabavki, koje mogu obeshrabriti ulaganja i konkurentnost malih i srednjih preduzeća. Ovaj efekat u Srbiji je izuzetno snažan, jer vrednost nabavki javnih preduzeća dostiže i četiri-pet odsto BDP-a. Zbog toga ona imaju veliki efekat na ukupno poslovno okruženje, a posebno na mala i srednja preduzeća, koja sa ograničenim resursima ne mogu da se izbore sa preteranom birokratijom javnih preduzeća. Tim pre što su ona po pravilu nedovoljno transparentna i ostavljaju dosta prostora za nelojalnu konkurenciju, čak i kada nude saradnju privatnom sektoru.

Drugi način – mnogi će reći pozitivnog – uticaja javnih preduzeća na poslovno okruženje ogleda se kroz održavanje kontrolisano niskih cena određenih energenata. Na taj način se, s jedne strane, održava socijalni mir, ali se s druge strane narušava konkurencija, tako da će jednog dana, kada se budu svodili računi, trošak pasti na teret upravo onih čiji se socijalni mir čuvao. Drugim rečima, javna preduzeća predstavljaju skretničare privatnog kapitala sa njegovog prirodnog i zdravog toka, a poremećajima koje izazivaju znatno otežavaju oplodnju privatnog kapitala.

Iako bi svi građani imali ekonomske koristi od reformi, koje bi rezultirale boljim upravljanjem i većim stopama privrednog rasta, mnogima zapravo odgovara korumpirana praksa javnih nabavki i zapošljavanja mimo konkursa. Uz to, ključna prepreka reformama je i većinska podrška populističkim merama kojima se na veštački niskom nivou održavaju cene robe i usluga javnih preduzeća.

Kao velika zagovornica privatnog vlasništva volela bih da se što pre završe aktivnosti definisane Strategijom i Akcionim planom za upravljanje državnim preduzećima i da se državi na upravljanje prepuste samo one kompanije za koja ima smisla da budu u njenom vlasništvu. Ali, i za ta preduzeća nam preostaje mnogo posla da se poboljša njihov učinak, ojačaju kapaciteti, poveća transparentnost, promeni korporativna kultura i da se pre svega, uprkos velikim političkim otporima, upravljanje njima poveri profesionalnom menadžmentu. 

Državna preduzeća koja do 2008. nisu mogla da se prodaju, a bila su strateški važna, dobila su poseban status i bila zaštićena od stečaja. U praksi se taj mehanizam sve više koristio neselektivno i postao sredstvo za očuvanje socijalnog mira.

Kontrateža državnom kapitalu su strane direktne investicije. Po tom osnovu od 2008. se u zemlju slilo više od 35 milijardi evra. Strane direktne investicije uspele su da natope investiciono gladnu zemlju i doprinele rešavanju problema nezaposlenosti usled privatizacije i stečaja. Značajna i često osporavana sredstva izdvajana su za subvencije investitorima, a glavni kriterijum za njihovo dobijanje je uglavnom bio broj zaposlenih. U Srbiju su dolazili investitori uglavnom iz radno intenzivnih sektora, čiji proizvodi imaju malu dodatu vrednost. Iako se uočava izvestan rast kapitalno intenzivnih stranih direktnih investicija, kriterijum za dodeljivanje subvencija i dalje je broj zaposlenih, bez obzira na to što u Srbiji to više nije toliki problem, jer je stopa nezaposlenosti smanjena na oko 10 odsto. Srbija danas ima većih problema od toga, jer se sada traže kvalitetniji poslovi za koje se očekuju zarade koje većina postojećih preduzeća ne može da podnese. Polako, ali sigurno sve veći problem postaje neadekvatna ekonomska struktura i postaje jasno da je Srbiji potrebna industrija koja stvara proizvode sa višom dodatom vrednošću. Nažalost, stiče se utisak da kreatori ekonomske politike nisu još shvatili da su se okolnosti promenile. Da, Srbiji su potrebne strane investicije, ali nam je potreban i pametan odabir, naročito ako se one subvencionišu novcem svih poreskih obveznika. Ili još preciznije, nema potrebe da se i dalje javnim novcem dovlače fabrike u kojima će naši građani motati kablove. Umesto toga i te kako bi trebalo privlačiti industrije spremne da ovde otvaraju istraživačke centre, u kojima će naši ljudi steći nova znanja i veštine.

Domaća mala i srednja preduzeća učestvuju sa 40 odsto u robnom izvozu i sa čak 60 odsto u ukupnoj proizvodnji, bez poljoprivrede. Ta njihova snaga u obrnutoj je proporciji sa statusom koji uživaju kod kreatora ekonomske politike.

Za kraj, postavlja se pitanje kako da domaća, da ne kažem domaćinska mala i srednja preduzeća dobiju mesto koje im pripada. Tim pre što ona učestvuju sa 40 odsto u robnom izvozu, i sa čak 60 odsto u ukupnoj proizvodnji, bez poljoprivrede. Ta njihova snaga u obrnutoj je proporciji sa statusom koji uživaju u društvu i kod kreatora ekonomske politike.

Ona su nastajala isključivo na energiji pojedinaca, nečujno, postepeno, maltene u senci, bez javne pompe koja prati dolazak svakog novog stranog investitora. U međuvremenu zajednica uspešnih malih i srednjih preduzeća toliko je narasla da danas može slobodno da se kaže da od njenog daljeg razvoja zavisi privredna budućnost Srbije. Ta preduzeća su i tokom pandemije pokazala veliku otpornost i značajno doprinela da Srbija 2020. ima blaži pad BDP-a od ogromne većine drugih zemalja. Upravo zbog svega toga mora im se dati prava šansa, kakvu do sada nisu dobila.

Autorka je savetnica za razvoj Centra za visoke ekonomske studije

Tekst je objavljen NIN-u broj 3784, od 13. jula 2023. 

 

 

 

 

Konferencija Unapređenje planiranja lokalnog ekonomskog razvoja kroz međuopštinsku saradnju održana u Nišu

U utorak 11. jula 2023. godine u Nišu je održana konferencija Unapređenje planiranja lokalnog ekonomskog razvoja kroz međuopštinsku saradnju, koju je organizovao Centar za visoke ekonomske studije CEVES zajedno sa Regionalnom razvojnom agencijom Jug. Ovo je prvi od planirana tri događaja Platforme „Održivi razvoj za sve“, čiji je cilj podsticanje razmene znanja i iskustava opština i gradova širom Srbije u vezi sa lokalizacijom ciljeva održivog razvoja i njihovog integrisanja u lokalna planska dokumenta. Događaj je okupio predstavnike jedinica lokalnih samouprava Nišavskog, Pirotskog, Zaječarskog, Topličkog i Jablaničkog okruga, institucija centalnog nivoa kao i razvojnih projekata i agencija i organizacija civilnog društva.

Konferencija je otpočela prezentacijom rezultata upitnika o organizacionim i funkcionalnim kapacitetima JLS u četiri okruga Južne i Istočne Srbije potrebnim za sprovođenje procesa planiranja razvoja, koju je održala Tatijana Pavlović Križanić, ekspertkinja za lokalni ekonomski razvoj. Preporuke proizašle iz rezultata odgovora na upitnik odnose se na unapređenje održivosti sistema planiranja, razvoja međuopštinske saradnje i saradnju sa privredom i organizacijama civilnog društva.

Prvi panel bio je posvećen pregledu stanja po pitanju planiranja razvoja u JLS u skladu sa principima Agende 2030. Panelistkinje su bile Anja Stančić, viši savetnik u Kabinetu ministra za evropske integracije, Sanja Mešanović, zamenica direktorke Republičkog sekretarijata za javne politike, Milena Radomirović, direktorka za planski sistem i javne finansije u Stalnoj konferenciji gradova i opština, Marija Đošić, šefica Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj Gradske uprave Pirot, i Nataša Vučković, generalna sekretarka Fondacije „Centar za demokratiju“. Panelistkinje su se saglasile da je potreban dalji rad na jačanju kapaciteta lokalnih samouprava za izradu i sprovođenje planskih dokumenata, standardizaciji ovih procesa, prioritizaciji u planskim dokumentima, kao i na predvidivosti finansiranja jedinica lokalnih samouprava.

Fokus drugog panela bio je na primerima dobre i/ili alternativne prakse u planiranju održivog razvoja, a među panelistima su bili Dragana Stojanović, direktorka Regionalne razvojne agencije Jug, Viktor Veljović, menadžer Sektora za razvijanje kapaciteta programa EU pro plus, Ivan Pavlović, rukovodilac Sektora za razvojno planiranje i upravljanje projektima u KLER Niš, Dragan Mančev, član opštinskog veća za privredu i poljoprivredu u opštini Dimitrovgrad, i Luka Milovanović, programski asistent Fondacije BFPE za odgovorno društvo. Tokom drugog panela, između ostalog, predstavljena je inicijativa Regionalne razvojne agencije Jug za formiranje regionalnih saveta koji će aktivno sarađivati sa lokalnim samoupravama. Cilj je da ovi saveti, koji će se baviti pitanjima biznisa i investicija, infrastrukture, poljoprivrede i ruralnog razvoja, kao i društvenog razvoja, pruže konkretnu pomoć lokalnim samoupravama, kroz identifikovanje zajedničkih problema i razvoj inicijativa prema donosiocima odluka i donatorima, koje će doprineti zajedničkom razvoju lokalnih zajednica. Tokom panela je istaknut značaj participativnog pristupa u definisanju prioriteta teritorija i lokalnih zajednica, kao i važnost sagledavanja realnih mogućnosti jedinica lokalnih samouprava i korišćenja postojećih znanja i kapaciteta razvojnih organizacija i drugih aktera održivog lokalnog razvoja.

Na osnovu diskusija održanih tokom konferencije, CEVES će pripremiti dokument zaključaka i preporuka, koji će definisati dalji rad na unapređenju planiranja lokalnog ekonomskog razvoja i poslužiti kao osnova za naredne događaje razmene znanja i iskustava kroz međuopštinsku saradnju u organizaciji Platforme „Održivi razvoj za sve“.

Global Forum for National SDG Advisory Bodies

CEVES u ime Platforme “Održivi razvoj za sve” postao član Globalnog foruma za nacionalna savetodavna tela o ciljevima održivog razvoja

U ime Platforme “Održivi razvoj za sve”, u junu 2023. godine CEVES se pridružio uglednom Globalnom Forumu za nacionalna savetodavna tela o ciljevima održivog razvoja. Globalni Forum predstavlja mrežu koja povezuje savetodavne komisije, savete i slična tela, sa fokusom na teme održivog razvoja, u cilju razmene i deljenja znanja i iskustava zainteresovanih strana. Širom sveta, ova tela doprinose institucionalnim strukturama za sprovođenje ciljeva održivog razvoja na nacionalnom nivou. Kroz povezivanje znanja i interesa različitih zainteresovanih strana, savetodavna tela podstiču društvenu prihvatljivost i koheziju unutar društva u vreme ključnih promena i transformacija.

Kao član Globalnog foruma za nacionalna savetodavna telа o ciljevima održivog razvoja, CEVES će, u ime Platforme “Održivi razvoj za sve”, aktivno učestvovati u međunarodnim diskusijama i razmeni znanja o održivom razvoju, podeliti doprinose razvijene u okviru Platforme kao i stečena iskustva i naučene lekcije. Članstvo pruža mogućnost Srbiji da razmenjuje iskustva, najbolje prakse i naučene lekcije sa drugim zemljama, unapređujući globalnu saradnju i zajednički rad na postizanju ciljeva održivog razvoja.

Platforma „Održivi razvoj za sve“ će iskoristiti svoje članstvo u Globalnom forumu, i znanje stečeno u okviru njega, kako bi nastavila da zagovara koherentnost politika i efikasnu implementaciju ciljeva održivog razvoja na nacionalnom nivou. Pridruživanjem Globalnom forumu, Platforma „Održivi razvoj za sve“ potvrđuje svoju posvećenost održivom razvoju i podsticanju saradnje, čime jača svoju poziciju ključnog aktera u podsticanju napora u ostvarivanju održivog razvoja u Srbiji. Očekujemo da će ova partnerstva ubrzati napore u izgradnji bolje budućnosti za sve, ne ostavljajući nikoga iza sebe.

Održivi razvoj: jačanje kapaciteta poslovnog sektora – radionice u tri grada u Srbiji

U cilju povezivanja ključnih lokalnih partnera, odnosno predstavnika privatnog sektora i lokalnih zajednica na putu ostvarivanja zelene transformacije, Agende 2030 i ciljeva održivog razvoja, kao i osnaživanja privatnog sektora na putu zelene transformacije kroz upoznavanje sa predstojećim obavezama i prilikama, CEVES j u tri grada u Srbiji organizovao radionice „Održivi razvoj: jačanje kapaciteta poslovnog sektora”.

Radionice su održane u okviru projekta „SDG Accelerator for All“ koji podržava GIZ, sa ciljem jačanja razumevanja, motivacije i kapaciteta ključnih aktera održivog razvoja Srbije da učestvuju u neophodnim prilagođavanjima zelene tranzicije.

U okviru radionica predstavljena su istraživanja „Zelena tranzicija i izvori finansiranja“ i „Vodič kroz međunarodne lance vrednosti“, koja su se bavila trenutnim stanjem zelene tranzicije u Srbiji, raspoloživim finansijskim sredstvima, tržišnim mogućnostima za zelene kompanije/proizvode/prakse, i primerima najbolje prakse saradnje sa više zainteresovanih strana – posebno između lokalnih aktera.

Radionica u Kragujevcu organizovana je u saradnji sa Regionalnom agencijom za ekonomski razvoj Šumadije i Pomoravlja.

Partner u organizaciji radionice u Nišu bila je Regionalna razvojna agencija Jug.

Radionica u Užicu realizovana je u saradnji sa Regionalnom razvojnom agencijom Zlatibor.

Učesnici su imali priliku i da saznaju više o Responsible Business Hub-u Privredne komore Srbije, kao i da zajednički formulišu naredne korake na lokalnom nivou. 

Podneta inicijativa za izvoznu podršku MSP šampionima

U okviru zagovaračke inicijative za MSP koju CEVES sprovodi u okviru Platforme „Održivi razvoj za sve“ koju podržavaju vlade Švajcarske i Nemačke a sprovodi GIZ, CEVES je Privrednoj komori Srbije uputio inicijativu za izvoznu podršku malim i srednjim preduzećima koja su izvozno orijentisana. Inicijativa je predstavljena i AOFI-ju, kao i Ministarstvu privrede u čijoj se nadležnosti ta instutucija nalazi.

Inicijativa je osmišljena kao predlog za rešenje problema koji se pojavljuje u praksi – da dobar, visokorazvijeni i konkurentan proizvod iz Srbije često u međunarodnoj tržišnoj utakmici gubi od istih takvih proizvoda iz inostranstva koji imaju podršku svojih agencija za osiguranje izvoza.

U cilju prevazilaženja ovog problema CEVES je podneo inicijativu da AOFI, kao agent Republike Srbije, pomogne domaćim kompanijama da preskoče ovu prepreku putem osiguranja kredita kupcu ili banci kupca.

Inicijativa predlaže uspostavljanje adekvatnog normativnog rešenja kojim bi Vlada Srbije ovlastila AOFI da obavlja poslove osiguranja od nemarketable rizika u ime i za račun države, te osnivanje  osiguravajućeg/garantnog fonda za ove poslove na posebnom budžetskom računu. Administrativni i računovodstveni poslovi osiguranja u ime i za račun države bi se u AOFI vodili odvojeno od poslova osiguranja i garancija koje AOFI obavlja za svoj račun.

Ovakav vid podrške pomogao bi domaćim izvoznicima u osvajajunju nova tržišta, rastu izvoza i broja zaposlenih.

Tekst inicijative možete preuzeti OVDE.

Ivanović: Raste izvoz u Rusiju, domaće firme koriste globalnu situaciju

Evropska privreda usporava, a uticaj na performanse malih i srednjih preduzeća (MSP) najbolje se vidi kroz praćenje izvoza. Ekonomista CEVES-a Lazar Ivanović kaže da na osnovu podataka iz prva četiri meseca ove godine ne možemo reći da je došlo da rasta fizičkog obima izvoza na međugodišnjem nivou. “Međutim, ono što je zanimljivo jeste da je registrovan visok izvoz u Rusiju, što pokazuje da naše firme koriste globalnu situaciju da posluju u ovoj zemlji, iako tu postoji veliki geopolitički rizik s obzirom na zapadne sankcije”, rekao je Ivanović gostujući na Bloomberg Adria.

Ivanović objašnjava i da su investicije MSP niske, a da su investicije u zelenu tranziciju još niže. “Domaći MSP sektor i dalje zaostaje za evropskim kompanijama kada je zelena tranzicija u pitanju. Ne ohrabruje ni podatak koji smo prikupili od samih preduzeća, a to je da ove godine još manje planiraju da investiraju u zelene tehnologije nego što su to činili prethodne godine”, kaže Ivanović.

Prema njegovim rečima, na investicije kompanija generalno se odrazilo i zaoštravanje monetarne politike. “Podizanje kamatnih stopa u borbi sa inflacijom već se odrazilo na kamate za novoodobrene poslove privredi u evrima i dinarske kredite koji su indeksirani u evrima, a koji zajedno čine 98 odsto kredita privredi, kamatne stope od avgusta prošle godine su utrostručene, iznose 6,14 odsto, što je najviši iznos od 2014. godine”, objašnjava ekonomista CEVES-a.  

Dodaje da cene i dalje rastu oko jedan odsto mesečno, i to ako ne računamo poskupljenje struje. “A poželjan godišnji rast je dva do tri odsto. Dakle, još uvek ne možemo sa sigurnošću reći da smo pobedili inflaciju, koja je veoma štetna za investicije. Ovaj efekat rasta kamatnih stopa na investicijama MSP bio je veoma jak. Zaduživanje za investicije nominalno je palo 17 procenata u 2022. u odnosu na 2021. A imajući u vidu stopu inflacije, možemo da kažemo da su investicije, makar onaj deo koji se finansira zaduživanjem, u realnim iznosima i do 30 do 40 odsto niže. Ako gledamo prva četiri meseca ove godine, investicioni krediti niži su za 24 odsto u odnosu na prošlu i čak 28 procenata u odnosu na 2021. godinu”, objašnjava Ivanović.

Celo gostovanje pogledajte na sledećem linku. 

Šormaz: Poslovno okruženje u Srbiji povoljnije za velike strane firme nego za domaća MSP

Nemačko-srpska privredna komora sprovela je tokom februara i marta ove godine istraživanje o privrednom ambijentu u Srbiji među kompanijama članicama Komore. Najnoviji rezultati ukazuju na činjenicu da postoji kontinuirano poverenje nemačkih kompanija u Srbiju kao investicionu destinaciju, uprkos izazovima na polju geopolitike i globalne ekonomije. Rezultati istraživanja pokazuju da se ocena ekonomske situacije u Srbiji za 2023. godinu nije pogoršala, naprotiv optimizam u privredi Srbije ponovo raste.

„Nemačke kompanije iz godine u godinu potvrđuju da je Srbija dobar domaćin za njihove, uglavnom izvozno orijentisane, poslovne poduhvate, te iskazuju da bi opet rado investirale u Srbiju. Srbija je za te kompanije u prethodnim godinama zaista pripremila povoljno poslovno okruženje – od makroekonomske stabilnosti, preko ulaganja u infrastrukturu, do specijalizovane agencije koja se stara o tome da im državna i lokalna administracija istinski budu na usluzi. Naročito su od značaja bile pojedine reforme u oblasti tržišta rada i (dualnog) obrazovanja usmerene, pre svega, ka većim stranim investicijama. Tu su i subvencije – koje nisu samo finansijski značajne za kompanije, već i potvrda partnerskog odnosa države, ali i kompenzacija za vidne nedostatke u oblasti vladavine prava i korupcije, koje i same kompanije primećuju“, rekao je direktor CEVES-a Nemanja Šormaz na panel diskusiji povodom prezentacije istraživanja o uslovima poslovanja u Srbiji za 2023. godinu koje je sprovela Nemačko-srpska privredna komora.

„Međutim, takvo povoljno poslovno okruženje podešeno je i prilagođeno uglavnom (većim) stranim firmama i ne uživaju ga domaće male i srednje firme. Takođe, nakon 10 godina fokusa na privlačenje stranih investicija, opravdano se postavlja i pitanje dalje ekonomske isplativosti određenih mera – pre svega subvencija usmerenih ka zapošljavanju, u situaciji kada je nezaposlenost u Srbiji svedena na razuman nivo, a nedostatak adekvatnih kadrova postaje problem broj jedan i za strane i za domaće kompanije. U poslednjih godinu dana, primetna je i zabrinutost firmi usled visoke inflacije, duplo više nego u EU, kao i geopolitičke pozicije Srbije zbog ambivalentnog odnosa prema ratu u Ukrajini“, istakao je Šormaz.

Nemačke i srpske kompanije, članice Nemačko-srpske privredne komore, pozitivno su ocenile privrednu klimu u Srbiji i izrazile pozitivna očekivanja u okviru sopstvenog poslovanja, a uprkos aktuelnoj krizi, 87 odsto kompanija-učesnica ankete ponovo bi investiralo u Srbiji. Već treću godinu zaredom pozitivnu ocenu dobijaju faktori koji se odnose na tržište rada u Srbiji: kvalifikacija, produktivnost i spremnost zaposlenih za rad.

Skoro polovina anketiranih (47%) svoje poslovanje ocenjuje dobrim, a samo 6 odsto nedovoljno dobrim. I prognoze poslovanja za aktuelnu godinu sadrže optimizam – samo 7 odsto anketiranih strahuje od pogoršanja.

Kada je reč o razvoju poslovanja i dodatnom zapošljavanju u 2023. godini, 44% anketiranih kompanija planira povećanje broja zaposlenih, 52% kompanija ne planira nikakve promene u broju zaposlenih, dok samo 3 odsto ispitanih pretpostavlja da će broj zaposlenih u njihovim kompanijama opadati. Ovaj rezultat nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da će nemačke kompanije nastaviti da otvaraju nova radna mesta u Srbiji.

Tokom 2023. godine 34 odsto anketiranih preduzeća planira uvećanje investicija, dok 13 odsto najavljuje smanjenje investicija. Prilikom ocenjivanja faktora koji utiču na poslovanje u Srbiji, najlošije su ocenjene: raspoloživost radne snage, borba protiv korupcije i kriminala, politička i socijalna stabilnost, kao i  transparentnost u javnim tenderima. Zadovoljavajuće ocene nemačko-srpskih kompanija dobili su kriterijumi koji se odnose na tržište rada u Srbiji: kompanije su zadovoljne sa kvalifikacijom, produktivnošću i spremnošću zaposlenih za rad. Po prvi put se među faktorima zadovoljstva nalaze uslovi za istraživanje i razvoj, kao i kvalitet i dostupnost lokalnih dobavljača.

Izveštaj: Skrining Inicijative Otvoreni Balkan – analiza po zemljama

U okviru projekta “Assessing and streamlining the potential of the Open Balkan Initiative”, Centar za ekonomske analize (CEA) iz Skopja, objavio je izveštaj o istraživačkom zadatku 1: Screening of the Open Balkan Initiative – Country Analyses.

U izveštaju, u čijoj je izradi učestvovao i CEVES, navode se dva opšta zapažanja u pogledu praktične implementacije regionalne ekonomske integracije po tematskim oblastima. Prvo, OBI (Inicijativa Otvoreni Balkan) se prepliće sa operativnim regionalnim sporazumom (CEFTA) ili regionalnim inicijativama (MAP REA i CRM AP), posebno u oblasti slobodnog kretanja robe i radnika, ujedno i oblasti u kojima je OBI najdalje otišao u pogledu implementacije.

Drugo generalno zapažanje je da su političke obaveze zemalja učesnica OBI-ja vertikalno usmerene, i da se sprovode sporo. Većina političkih obećanja koja se ponavljaju na OBI samitima i javnim nastupima lidera OBI-ja tek treba da bude operacionalizovana. Proces ratifikacije svih OBI sporazuma traje dugo, posebno u Severnoj Makedoniji. Do danas, sporazum o tržištu rada i sporazum o međusobnom povezivanju šema za elektronsku identifikaciju su jedini trilateralni sporazumi koje su ratifikovale sve tri zemlje učesnice OBI.

Autori izveštaja kao opšte smernice za Open Balkan inicjativu (OBI) navode sledeće:

  • OBI bi trebalo da adekvatno razradi sopstvenu viziju regionalne ekonomske integracije u kontekstu EU integracija Zapadnog Balkana i pojasni mandat inicijative kroz srednjoročnu mapu puta.
  • Takođe bi trebalo osmisliti razvoj upravljačke strukture koja bi jasno definisala funkcije i odgovornosti za koordinaciju, implementaciju i monitoring, kako na regionalnom ,tako i na nacionalnim nivoima.
  • Potrebno je unaprediti transparentnost kako bi se jasno utvrdila odgovornost i na taj način izbegla negativna percepcija unutar i izvan OBI.
  • Na kraju, trebalo bi ubrzati implementaciju bilateralnih ili multilateralnih sporazuma i memoranduma o razumevanju koji olakšavaju regionalnu saradnju i integraciju.

U izradi izveštaja učestvovali su eksperti iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije (CEVES).

Preuzmite integralnu verziju izveštaja na srpskom i engleskom jeziku. 

Zadatak za državu – stvoriti povoljno poslovno okruženje i za domaće kompanije

„Srbija ima ne dva, nego više poslovnih okruženja, od kojih je jedno za strane kompanije, drugo za javna preduzeća, a treće poslovno okruženje je za mala i srednja preduzeća“, objasnio je Nemanja Šormaz, direktor CEVES-a, na jučerašnjoj panel diskusiji „Evropa se vraća kući, da li je to prilika za Srbiju?“.

Prema njegovim rečima, podaci pokazuju da strane direktne investicije imaju povoljno poslovno okruženje i da one već devet godina kontinuirano rastu, do 2022. kada su bile rekordne (sa izuzetkom korone).

Govoreći o subvencijama koje strane kompanije dobijaju, a koje ljudi doživljavaju kao ogromne, Šormaz navodi da tim kompanijama subvencije nisu bitne samo da bi im smanjile troškove, jer postoje kompanije koje dobiju subvenciju od milion evra, a na godišnjem nivou izvezu desetine i stotine miliona evra. „Takve kompanije kažu da su im te subvencije bitne kao garancija države da će biti ozbiljan i pouzdan partner, što je cena koju plaćate za nedovoljno razvijeno poslovno okruženje i vladavinu prava, cena koju ne biste morali da plaćate da je to razvijenije“, poručio je Šormaz.

Sa druge strane, mala i srednja preduzeća posluju u potpuno drugačijem okruženju, daleko manje povoljnom, i oni su ti koji moraju da se suočavaju sa različitim groteskama i lavirintima srpske administracije. „Oni ne uživaju sve te beneficije, često su onemogućeni da se takmiče po nekim fer uslovima na tržištu, na tržištu rada, da imaju pristup najboljim đacima u školama i studentima“, kaže Šormaz.

Prema njegovim rečima, ove godine će iznos subvencija koje će otići ka stranim kompanijama dostići negde oko 200 miliona evra, dok za domaću privredu država opredeljuje nekih 30-40 miliona. „Međutim, država domaći MSP sektor posmatra kao jednu amorfnu masu, nudi im jedan instrument koji je poprilično rasitnjen, pa 1.000 kompanija aplicira i dobije“, kazao je Šormaz.

S obzirom da je pokazala da može da stvori povoljno poslovno okruženje, država to isto treba da omogući i svojim domaćim kompanijama.

Šormaz je na panelu Nove ekonomije naveo i da Srbija i dalje investicije dovodi na ad hoc osnovi, da nema plan razvoja, plan investicija, niti definisane razvojne prioritete i ciljeve – nema predvidivost šta zaista planira i na koji način.

Na panelu „Evropa se vraća kući, da li je to prilika za Srbiju“ učestvovali su i izvršni direktor Saveta stranih investitora Aleksandar Ljubić, istraživačica u „The Henry Jackson Society“ Helena Ivanov, direktor Inicijative „Digitalna Srbija“ Nebojša Bjelotomić, kao i profesor Ekonomskog fakulteta Predrag Bjelić.

Panel je organizovala Business Info Group, izdavač Nove ekonomije, uz podršku National Endowment for Democracy.

VREME JE ZA VELIKU MALU PRIVREDU: KONKURENTNU I INOVATIVNU, Panel, Kopaonik Biznis Forum 2023

U sklopu Kopaonik biznis foruma 2023, Ceves je u saradnji sa USAID-om organizovao panel diskusiju pod nazivom Vreme je za veliku malu privredu: Konkurentnu i inovativnu. Panel je moderirala glavna ekonomistkinja Ceves-a Kori Udovički, dok su panelisti bili Jure Galić  (NOVELIC), Goran Janković (Inmold Plast), Biljana Jovanović (Luna) i Dušan Šarković (DMV – industrijski kontrolni sistemi).

Tokom panela, od naših panelista mogli smo da čujemo sjajne priče o tome kako su njihove firme od malih porodičnih, prerasle u ozbiljne, inovativne, i društveno odgovorne kompanije, čiji proizvodi se izvoze po čitavom svetu. Takođe, panelisti su nas informisali i suočili sa realnim problemima sa kojima se oni suočavaju tokom svakodnevnog poslovanja.

Tokom panela, zamenik glavnog ekonomiste Ceves-a Pavle Medić predstavio je Indeks konkurentnosti privrede Srbije – kompozitni indeks koji ima za cilj praćenje konkurentnosti srpske privrede kroz konkurentnost njenih firmi i privrede u devet različitih dimenzija: performanse kompanije, inovativnost, rodna ravnopravnost, industrija 4.0, inovacije, ljudski resursi, sofisticiranost , poslovno okruženje, pristup finansijama, zelena tranformacija.

NOVI DATUM 2. MART: Vreme je za MSP!

U saradnji sa Privrednom komorom Srbije, CEVES organizuje događaj (panel diskusiju i izložbu) “Vreme je za MSP!”  2. marta od 9.30 do 12.15 u zgradi Privredne komore Srbije, Resavska 15 u Beogradu.

Panel diskusiju o značaju MSP i šta je potrebno da ovaj deo privrede nastavi da raste i još snažnije doprinosi održivom razvoju Srbije, pratiće izložba odabranih kompanija, predstavnika MSP100, odabranih po jasno definisanim kriterijumima izvoza, doprinosa razvoju lokalne zajednice, inovacijama u poslovanju, posvećenosti zelenom poslovanju i njihovom doprinosu održivom razvoju. Profile kompanija koje će biti predstavljene možete pogledati i na ovom linku.

Program uključuje kratku prezentaciju o značaju MSP-ova kao i panel sa predstavnicima MSP 100, državnih institucija značajnih za razvoj MSP sektora, Privredne komore Srbije i poznavaocima MSP sektora. Preliminarni program možete pogledati ovde.

Događaj se organizuje u okviru Platforme “Održivi razvoj za sve”, koju podržavaju vlade Nemačke i Švajcarske, a sprovodi GIZ.  

Učešće je besplatno uz obaveznu registraciju na linku. Nakon panel diskusije biće organizovano posluženje.

Gostovanje u Dnevniku – Kori Udovički 30.12.2022

Gostujući u Dnevniku, Kori Udovički komentarisala je godinu iza nas. Kako je ekonomska i energetska kriza uticala na Srbiju i Evropu, da li je Srbija zaista otpornija nego druge zemlje na ovakve šokove, o aranžmanu sa MMF, situaciji u EPS-u i drugim temama možete poslušati na sledećem linku.

Bilten: Vreme je za MSP i Srećna 2023!

Dragi naši prijatelji, partneri, saradnici, donatori,

Tokom 2022. godine zalagali smo se za ostvarivanje održivog razvoja u Srbiji, a naročito za ključnu ulogu koju mala i srednja preduzeća (MSP) moraju u takvom razvoju da igraju. Pokazali smo i da MSP imaju veliki potencijal da je odigraju — pod uslovom da ih politika i društvo podignu iz podređenog položaja. Protekla godina donela je političku neizvesnost, povećane troškove i smanjenu evropsku tražnju usled energetske krize, rata u Ukrajini, kao i sve skeptičnijeg odnosa poslovnih partnera prema međunarodnom pozicioniranju Srbije. U suočavanju sa tim izazovima, MSP pokazuju borbenost i žilavost, kao i za vreme pandemije, iako su opterećeni pritiscima i rizicima usled nedostatka vladavine prava. A možda baš zato, jer žive spremni za neprijatna iznenađenja. Manja dobra vest je da među MSP raste interesovanje za ozelenjavanje i digitalizaciju. Promovisanjem istih daćemo mali doprinos ne samo rastu njihove produktivnosti, već i življenju po evropskim vrednostima i standardima.

Naša novogodišnja odluka je da odlučno radimo na uspostavljanju stalne i stabilne podrške MSP kroz saradnju sa svim zainteresovanim stranama i da istrajemo u nastojanju da Srbija postane bolje društvo za sve njene građane. Koristimo ovu priliku da pre novogodišnjih želja, rezimiramo naš rad u 2022. godini i najavimo ključne aktivnosti koje planiramo u godini pred nama.

_____________________________________________

Povoljne okolnosti na koje smo ukazivali u prošlosti  omogućile su Srbiji ubrzavanje privrednog rasta. Bila je to prilika da se rast pretvori u održivi razvoj, koja nije iskorišćena. U aktuelnoj krizi nepoštovanje principa dobrog upravljanja preti da unazadi ne samo kapacitet institucija, kao što je pokazao slučaj EPS-a, već i da unazade postignuti razvoj. Dugovi EPS-a nametnuli su značajno sužavanje fiskalnog okvira, kao i veće povećanje cena električne energije nego što bi bilo potrebno zbog same evropske krize. Uprkos tome, nastavlja se neciljano trošenje iz budžeta na široke grupe građana kojima pomoć nije potrebna, a trajno će se unazaditi položaj onih kojima je pomoć najpotrebnija. To je naročito opasno u trenutku kada je inflacija u zamahu. Takođe, na duži rok, teško je verovati u održivost ekonomske strukture koju gradimo visokim nivoom investicija o kojima se odlučuje mimo zakona, daleko od očiju i bez učešća javnosti i ekspertskih ocena.

Kao jedan od koordinatora Platforme „Održivi razvoj za sve“ učestvovali smo u oceni da za 2021. godinu na nacionalnom nivou i pored određenih pomaka, Srbija nije uznapredovala u ostvarivanju Agende 2030 održivog razvoja. Posebnu pažnju posvetili smo MSP sektoru (više u narednom odeljku) i nekim od ključnih izazova na koje nailaze: nedostajuće veštine na tržištu rada i digitalna i zelena transformacija. Na lokalnom nivou nastavili smo da radimo na jačanju kapaciteta za upravljanje sopstvenim razvojem, dok smo u tri lokalne samouprave – Pirotu, Knjaževcu i Somboru – aktivno radili na prepoznavanju razvojnih šansi i formulisanju lokalnih planova razvoja.

CEVES OPSERVATORIJA

Iako je rat u Ukrajini u februaru 2022. gurnuo poslovno raspoloženje u Evropi u negativnu teritoriju, ohrabruju indikacije da se to raspoloženje stabilizuje, a moguće i oporavlja u poslednjim mesecima, naročito u zemljama centralne i jugoistočne Evrope. U Srbiji se ekonomsko raspoloženje vidno popravlja tek u poslednjem mesecu, novembru.

Izvor: Eurostat, consumer and bussines surveys

_____________________________________________

Posebno smo ponosni na konferenciju-izložbu „MSP Srbije 2030: MSP100 Expo“, održanoj u junu 2022. godine na kojoj smo okupili i predstavili 100 vodećih MSP u Srbiji. Pokazali smo njihov potencijal i i započeli proces objedinjavanja njihovih glasova kako bi postao prodorniji. Konferencija je iznedrila niz inicijativa za dalje jačanje konkurentnosti i inovativnosti MSP sektora, a potom je CEVES nastavio da ih predstavlja u javnosti i za njih se zalaže pred donosiocima odluka.

Od 2023. godine krećemo u sistematičnu kampanju VREME JE ZA MSP! Želimo opipljive promene u položaju MSP u politikama Srbije, uklanjanje zapostavljanja ili čak diskriminacije koja trenutno postoji od strane države, a naročito: vraćanje poreskog kredita na investicije (koji velika preduzeća dobijaju a MSP ne); podizanje izvozne podrške na nivo uobičajen u konkurentskim zemljama u Evropi; usmeravanje kriterijuma podrške privlačenju SDI ka sveukupnim efektima koje one imaju na domaću privredu, a naročito u oblasti izgradnje znanja. Kampanju započinjemo krajem januara predstavljanjem MSP100 izložbe u prostorijama PKS. Pored niza medijskih aktivnosti, kampanja će uključiti i panel diskusiju na Kopaonik Biznis Forumu 7. marta – gde ćemo i predstaviti naš novi indeks konkurentnosti i inovativnosti MSP*, kao i drugu po redu konferenciju-izložbu „MSP Srbije 2030: MSP100 Expo 2023“ u septembru.

*Uz podršku USAID-a, kroz petogodišnji projekat „Velika Mala Privreda“ koji sprovodi ACDI/VOCA kojem je CEVES partner od 2022.

_____________________________________________

CEVES STAV

Od (nekada ključnog) pitanja – kada će Srbija ući u EU, sve značajnije postaje pitanje – hoće li Evropa ući u Srbiju, i kada? Srpskom rukovodstvu i javnosti još jednom ovih dana svu pažnju i energiju odvlači složena kosovska situacija koja preti da se otme kontroli, i nagriza imidž stabilnosti koji je jedan od ključnih uslova za dalji privredni oporavak zemlje. Drugi uslov je jasna evropska perspektiva, a nju ozbiljno nagrizaju kako kosovski problem, tako i neusklađenost sa ključnim stavom EU spoljne politike – odnosom prema Rusiji. Treći uslov je uspostavljanje vladavine prava i poštovanje evropskih vrednosti u upravljanju ekonomskim razvojem. Zakoni su uglavnom dobri ali se ne primenjuju ili nisu isti za sve. U tom kontekstu, usvajanje postojećeg predloga Zakona o policiji, koji ozakonjava ugrožavanje osnovnih ljudskih prava, bio bi najveći nazadak u prethodne dve decenije. A život u pravnoj sigurnosti uz učešće zainteresovanih u politikama, donelo bi radikalno unapređenje u poslovnom ambijentu, i kvalitetu javnih ulaganja i osnažilo srpsku privredu dok se suočava sa izazovima. I ne samo to. „Evropa u Srbiji“ ojačala bi evropsku perspektivu Srbije i poverenje u nju a uslov je koji isključivo zavisi od nas.

_____________________________________________

U novu godinu ulazimo sa najavama vlasničke transformacije javnih preduzeća (u akcionarska društva) a naročito EPS-a, u čijoj reorganizaciji učestvuju i norveški savetnici. No, vest koja je okupirala javnost bila je da „EPS opet izvozi struju“.  Zapravo, srpski elektroenergetski sistem neće se još bar jednu godinu vratiti u puni proizvodni kapacitet, a javne finansije će otplaćivati cenu prošlogodišnje havarije još duže. Reorganizacija javnih preduzeća ne može ih proizvesti iz političkih u dobro upravljane sisteme, sve dok uspostavljanje vladavine prava ne pretvori nadležnosti na papiru u stvarne. U međuvremenu, mali napredak mogao bi se napraviti donošenjem konzistentnih energetskih i klimatskih strategija koje bi odgovorile na pitanje kako će Srbija ostvariti obaveze smanjenja emisija koje je preuzela pred svetom? I šta kad za  20-30 godina uglja ne bude više? U svakom slučaju, bilo kakvoj stvarnoj promeni moraće da prethodi ozbiljna priprema – koja će pripremiti postepeno smanjivanje zaposlenosti i alternativne izvore zapošljavanja, za masovne viškove zaposlenih koji su trenutno vezani za skoro svako javno preduzeće. Nadamo se da će i norveški savetnici to da uvide.

U narednih godinu dana uložićemo značajan napor da MSP-ove podstaknemo i pomognemo im da krenu putem ozelenjavanja svog poslovanja i svojih zajednica. Pokazaćemo im, kroz niz brošura i radionica,  da ozelenjavanje poslovanja nije samo trend, ili čak pretnja, nametnuta od strane Evropske unije, već i moralna obaveza i globalni proces koji oblikuje tražnju budućnosti a koji pored troškova, otvara prilike za unapređenje produktivnosti i profitabilnosti poslovanja.

_____________________________________________

ZAHVALNICA

Velika zahvalnost našim partnerima iz projekta „Održivi razvoj za sve”, kao i GIZ-u, SDC-u, Svetskoj banci, Nacionalnom konventu o Evropskoj uniji, USAID–u, ambasadama Nemačke, Švajcarske i Slovenije i drugim donatorima i partnerima koji nas motivišu da zajedno tražimo rešenja za izazove održive budućnosti srpske ekonomije. Radujemo se daljoj saradnji!

_____________________________________________

Kori Udovički: U procesu reforme EPS-a najveći problem uvek je bilo mešanje politike

Glavna ekonomistkinja Cevesa Kori Udovički izjavila je da je u procesu reforme Elektroprivrede Srbije najveći problem uvek bilo mešanje politike.

„To je daleko veći problem nego obična korupcija. Ako vi loše upravljate sistemom kao što smo sad videli. Cena te prezaposlenosti, cena toga što nešto ne održavate kako treba na kraju je veća od onoga što se neko negde ugradio“, rekla je Udovički na televiziji Insajder.

Udovički je rekla da je zbog toga potrebno postaviti pitanje kuda politika vodi EPS jer, kako je navela, preti nestašica uglja.

„Mi ćemo ostati bez uglja za 20-30 godina. U energetici taj period je sutra, a još pričamo o tome kao da je to nešto što tek predstoji“, dodala je ona.

Za potez vlade Srbije da angažuje firmu iz Norveške da predloži model reformi, Udovički kaže da ta firma može da bude savetnik, ali da na kraju reforme sprovodi država.

„Kada je trebalo da se stabilizuje proizvodnja uglja u Kolubari, pronađen je direktor za Rudarski basen Kolubara koji zna kako da organizuje proizvodnju. Problem je što je on politički iz neke druge priče. I šta ćemo sad? Hoćemo li pustiti Norvežane da izbace politiku iz EPS-a“, upitala je Udovički

Ceo intervju možete pogledati na sledećem linku.

Globalni izazovi za MSP 2022 – Prezentacija Kori Udovički

Kori Udovički,  predsednica i glavni ekonomista CEVES-a, predstavila je analizu ključnih globalnih izazova  i njihovih implikacija na MSP u Srbiji na specijalnom sastanku MSP, čiji je domaćin bila Agencija za Osiguranje i Finansiranje Izvoza Republike Srbije u partnerstvu sa Berne Union-om. Prezentaicja je održana 28. i 29. septembra u Beogradu. Više o rekonfiguraciji proizvodnje nakon kovida, geopolitičkim faktorima, prekidima u lancu snabdevanja i cenama roba možete pronaći u prezntaciji.Berne Union Global Challenges and SMEs_wAnim

 

CEVES OPSERVATORIJA 30.06.2022

Uprkos energetskoj krizi, ratu u Ukrajini, teškoćama u globalnim lancima snabdevanja i potresima na globalnim tržištima kapitala, globalni post-pandemijski privredni oporavak traje. Ovo je ključni faktor i u održanju solidnog privrednog rasta u Srbiji, zasnovanog pre svega na spoljnim faktorima — relativno snažnom rastu izvoza (5,7% realno u prvom kvartalu ove u odnosu na prethodnu godinu) relativno snažnom prilivu stranih direktnih investicija (SDI – 698 miliona evra neto u prva četiri meseca). Uz to, i neki domaći faktori su imali značajnu ulogu – kao što je snažni fiskalni stimulans (deficit od 4% BDPa) u kom povećano trošenje na javne investicije igra ključnu ulogu (više o makroekonomskom okviru pročitajte u Oceni Radne Grupe NKEU za Poglavlje 17). U oba slučaja taj rast je na staklenim nogama. Globalnom oporavku sve više prete napori ključnih centralnih banaka da istisnu inflaciju koja je u maju dostigla nivo od 8.8% u EU-27 (10,1% u Srbiji) i  za sada ubrzava (otud i potresi na tržištima kapitala). Već sama ta pretnja, velika je pretnja i za Srbiju, jer bi nas globalna recesija pogodila kako kroz smanjenje izvoza, tako i kroz smanjenje SDI koje može da se desi usled rasta globalne neizvesnosti.

 

Srpskom privrednom rastu prete i drugi faktori, pre svega izuzetno kratkoročni horizont sa kojim Vlada odgovara na sve složeniju situaciju.  Politički efekat „zbijanja redova“ koji prati svaki rat, pa i ovaj u Ukrajini, u Srbiji nije iskorišćen za pripremu građana na dugoročne promene u energetskom sektoru. Ako i uspemo da izbegnemo nestašice, poskupljenje energenata je neminovno, i trebalo je da do njega već dođe. Za sada povećanje troškova uvoza energenata koje je u prva četiri meseca 2022 iznosilo 130 miliona evra za električnu energiju, preko 900 miliona evra za gas, a sigurno i određenu svotu za uvoz mazuta, „apsorbuju“ javna preduzeća — EPS, Srbijagas, i toplane. Drugim rečima, doći će na naplatu u budućnosti koja je vrlo neizvesna. Njihove cene za domaćinstva i male komercijalne potrošače nisu korigovane od početka krize, a za veće komercijalne potrošače samo jednim delom  (više o „naftnoj“ formuli“ u intervjuu). S druge strane, geostrateška ambivalentnost Srbije u odnosu na rat u Ukrajini može da dovede da zaustavljanja dotoka kapitala ne samo sa zapada, već i iz drugih delova sveta.  

 

Ne vidimo u pripremi ni mere povećanja energetske efikasnosti kojima bi se već do sledeće a pogotovo one tamo zime moglo značajno doprineti smanjenju energetske potrošnje, tj. i zavisnosti od uvoza.  Ne vidimo ni druge mere koje bi mogle doprineti amortizaciji fiskalnih i ekonomskih udaraca koji će verovatno nastaviti da se umnožavaju. Na primer, umesto zabrana izvoza i uz bolje promišljanje upravljanja robnim rezervama, mere podrške obezbeđivanju skupog đubriva kako bi se podržala poljoprivredna proizvodnja donele bi korist srpskoj privredi u uslovima povećanja cena njenih proizvoda koje će se sigurno održati u srednjem roku. I u ovom slučaju, kao i u slučaju diskriminacije domaćih MSP, pored odsustva političke ideje/volje, problem je i neosposobljenost institucija za ciljano delovanje (videti intervju).

 

Održana konferencija „MSP Srbije 2030: Razvoj veština kao preduslov razvoja domaće privrede“

U četvrtak, 3. marta 2022. godine, CEVES i TOC su u okviru Platforme „Održivi razvoj za sve“ organizovali online konferenciju „MSP Srbije 2030: Razvoj veština kao preduslov razvoja domaće privrede“, na kojoj je pokrenuta diskusija o veštinama potrebnim za budućnost, odnosno veštinama koje će istovremeno zadovoljiti rastuće potrebe privrede i omogućiti ljudima dostojanstveno zaposlenje i kvalitetan život. Ova konferencija je još jedna u nizu razgovora u okviru Programa MSP Srbije 2030 čiji je cilj razvoj preporuka za unapređenje položaja malih i srednjih preduzeća u domaćoj privredi, čime će se dalje obezbediti održivi razvoj i dostojanstven rad u skladu sa Agendom 2030.

Učesnici prvog panela bili su Neda Milanović ispred Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), Mirjana Kovačević ispred Privredne komore Srbije (PKS), Ljiljana Pavlović ispred Unije poslodavaca Srbije (UPS), Nebojša Matić ispred preduzeća Mikroelektronika i Slađana Milojević ispred klastera modne industrije FACTS.

„Nema sektora u kome ne postoje deficitarna zanimanja“, jedna je od premisa prvog panela, u kome se govorilo o usklađivanju potreba privrede i motivacije (ne)zaposlenih. Nedostatak odgovarajućih kadrova oseća se na svim obrazovnim nivoima i u mnogim zanimanjima – Srbiji nedostaju bravari, zavarivači, prehrambeni tehnolozi, administrativni radnici, konobari, sobarice, kuvari, pekari, tekstilci, ali i lekari, ekonomisti, pravnici i naravno inženjeri. Kao ključne izazove govornici su istakli raskorak u veštinama nezaposlenih u odnosnu na veštine koje traže poslodavci, dugoročnu nezaposlenost, neaktivnost mladih, odliv kadrova, starenje radne snage, kao i dugačak proces uvođenja lica u posao. Da ovakva situacija nije produkt nasleđa, već da postojeći sistem ovaj problem sve više produbljuje – ukazuje podatak da tek 27% mladih radi na poslu za koji su se školovali. Sa druge strane, potraga poslodavaca za novim kadrovima često je mukotrpna – prema istraživanju Unije poslodavaca jedna trećina preduzeća suočava se sa velikim problemima prilikom pronalaženja kadrova, a u posebno izazovnom položaju nalaze se mala domaća preduzeća koja, iako nude mogućnost usavršavanja na različitim pozicijama zahvaljujući svojoj fleksibilnosti, i dalje gube bitku od velikih koji imaju razrađene mehanizme regrutovanja i pružaju novozaposlenima jasniji karijerni put.

Veoma je pozitivno što su i država i poslodavci i njihova udruženja iskazali veliko interesovanje kako bi se ovi problemi rešili. Aktivnosti države u najvećoj meri usmerene su na aktivaciju neaktivnih i obeshrabrenih, a pogotovo mladih NEET pojedinaca. Programi dualnog obrazovanja u Srbiji su prisutni već duži niz godina i uglavnom daju povoljne rezultate – oko 50% učenika koji prođu kroz program nađu zaposlenje u struci. Takođe, program „Moja prva plata“ dao je solidne rezultate, međutim, kao jedan od ključnih izazova ostaje slabo interesovanje mladih za odlazak u slabije razvijene regione. Poslodavci i njihova udruženja ukazali su na niz inovativnih inicijativa i načina za privlačenje, izgradnju i zadržavanje kadrova – više plate, skraćivanje radnog vremena, omogućavanje poslodavcima da pomognu kupovinu stana zaposlenima, kao i dualno obrazovanje za više obrazovne nivoe. Svakako, ove aktivnosti mogu predstavljati značajnu podršku migracionoj politici koju Srbija mora aktivno da sprovodi. U tom kontekstu, Srbija se sada sve češće spominje kao zemlja destinacija za radnu imigraciju – kada su u pitanju kvalifikovaniji kadrovi, i dalje se najčešće radi o povratnicima koje mogu da privuku uglavnom uspešnije firme, dok u slučaju industrija koje traže kadrove nižih kvalifikacija Srbija polako počinje da „uvozi“ radnike iz manje razvijenih zemalja. Ono što svakako raduje jeste velika spremnost svih aktera na saradnju i ujedinjavanje oko zajedničkog cilja – stvaranja dinamičnog tržišta dostojanstvenog zaposlenja.

U okviru drugog panela govorili su Vesna Fabian ispred Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Srđan Verbić ispred FEFA fakulteta, Branka Anđelković ispred Centra za istraživanje javnih politika, Ivan Vilus ispred LUKOWA kompanije, Mirjana Bojanić ispred projekta Znanjem do posla i Đorđe Ćelić ispred Poslovnog inkubatora Novi Sad.

Fokus drugog panela bio je na budućnosti rada i sistema obrazovanja, u kontekstu preduslova, profila i veština koji će biti potrebni privredi i koji će omogućiti dostojanstven rad i kvalitetniji život, ali i drugim efektima i izazovima do kojih će dovesti budućnost obeležena globalizacijom i tehnološkim napretkom. U prethodnom periodu su uloženi značajni napori od strane Ministarstva prosvete, i prepoznata je važnost uključivanja privrede u sve faze obrazovanja – od kreiranja nastavnih planova i programa do njihove realizacije. Govornici na panelu su se saglasili da osnovno obrazovanje ima ključnu ulogu u osposobljavanju učenika za život i obezbeđivanje onog seta veština koje će im omogućiti da donose racionalne odluke o svojoj budućnosti, dok uloga srednjeg obrazovanja i viših stručnih škola treba da bude okrenuta potrebama privrede i veštinama za produktivno zaposlenje.

Od izazova koje budućnost donosi, i na koje će biti potreban odgovor svih zainteresovanih strana, u diskusiji su se izdvojili celoživotno učenje, raskol između generacija po pitanju digitalne pismenosti, nove forme rada, prava i bezbednost radnika, karijerno vođenje, kao i meke veštine (eng. soft skills). Evropa, pa i Srbija, će morati da prođu kroz sveobuhvatan proces prekvalifikacija – evropske strategije predviđaju da će čak 50% radno aktivnog stanovništva morati da prođe kroz procese prekvalifikacija. Takođe, u slučaju Srbije slično važi i za uvođenje upisnih kvota – budući da se na panelu između redova govorilo i o svojevrsnoj inflaciji visokog obrazovanja. Jedno od rešenja za brže potrebe prilagođavanja i osvajanja novih veština, koje formalno obrazovanje i pored najbolje volje i velike efikasnosti ne bi moglo da isprati, ističu se i nestandardni oblici dopunskog obrazovanja, u vidu različitih vrsta kurseva, koji već daju dobre rezultate u IT industiriji. Još jedan od izazova koji zahtevaju posebnu pažnju je i rastuća asimetrija između prava i moći poslodavaca na račun radnika. Zakonska rešenja u Srbiji i dalje su nedovoljno fleksibilna i raznovrsna da regulišu radnopravni odnos i pruže različitim vrstama „platformskih“ i drugih nestandardnih radnika odgovarajuću zakonodavnu zaštitu i prava iz radnog odnosa. Zakonodavcima – kako evropskim, tako i domaćim – zasigurno neće biti lako da u pogledu regulisanja budućih radnih aranžmana budu u skladu sa vizijom dostojanstvenog rada.

Svakako da nije moguće predvideti šta sve budućnost donosi, ali je nesporno da spremnost za prilagođavanje svih zainteresovanih strana i njihova kontinuirana saradnja imaju najviše izgleda da pronađu i primene najkvalitetnija rešenja.

Celu konferenciju možete pogledati na fejsbuk stranici CEVES-a.

Konferencija je održana u okviru Platforme „Održivi razvoj za sve“ koju podržavaju Vlade Švajcarske i Nemačke, a sprovodi GIZ u okviru projekta „Reforma javnih finansija – Agenda 2030“.

ISTINSKI DRUŠTVENO EKONOMSKI RAZVOJ I SREĆNA 2022!

CEVES Newsletter

Naša novogodišnja odluka je da budemo direktnije u kontaktu sa vama kako bismo ojačali međusobnu komunikaciju i podršku u nastojanju da Srbija postane bolje društvo. Koristimo ovu priliku da vam poželimo srećnu novu godinu, i da ukratko rezimiramo naš rad i fokus.

________________________________________________________

Zalažemo se za „istinski“ društveno-ekonomski razvoj, koji donosi dobrobit – rastući dohodak ali i prilike za ostvarenje nematerijalnih potreba i prava – svim građanima, koji „ne ostavlja nikog za sobom“, koji prepoznaje da treba štititi i one koji će se tek roditi — jer je ekološki održiv. Zato smo prigrlili Agendu 2030 Ujedinjenih Nacija, a viziju za Srbiju u 2030. godini i prioritete za koje se naši partneri i mi zalažemo, možete pronaći u dokumentu na Platformi Održivi razvoj za sve. Za ostvarenje ove vizije borimo se na tri fronta.

________________________________________________________

Osnaživanje domaće privrede, koju čine mala i srednja preduzeća, ili preduzeća koja su to donedavno bila, a koja su u senci stranih investicija i javnog sektora. Posle decenije uništavanja i dve decenije mukotrpne transformacije, stasala je nova domaća privreda : rezervoar znanja, veština i preduzetničke energije koji, uz odgovarajuću saradnju i podršku, mogu obezbediti razvoj najudaljenijih krajeva zemlje, kao i dovesti nas do prvih linija tehnološke revolucije.

________________________________________________________

Snažne, odgovorne i transparentne institucije, na evropskom nivou, pred kojima svi imaju ista prava, koje ne čekaju na „mig odozgo“ već planiraju politike kako bi znale šta im je činiti i kuda ulagati sve veća sredstva koja su nam na raspolaganju. Sa takvim institucijama i odgovor na pandemiju bio bi ekonomičniji i delotvorniji.

________________________________________________________

CEVES STAV

Skorašnji protesti su uspeli, u smislu da su doveli do izmene odnosno neusvajanja dva zakona, jer su dodirnuli sve šire i dublje nepoverenje koje srpsko društvo—i ne samo glasači opozicije—gaji prema državi. To nepoverenje, odnosno slabost institucija koje ga proizvode, košta nas sve više istinskog društveno-ekonomskog razvoja. O tome da će nas to naročito koštati u oblasti rudarstva pisali smo u tekstu u NIN-u.

Zeleni razvoj, o kom se svest u Srbiji konačno budi. Nije, kao što nam poruka stiže sa vrha vlasti, greška napuštati ugalj. Zeleni razvoj treba prigrliti, jer on vodi u budućnosti i jer se razvoj koji razvija ljude zasniva na pametnijim, a manje energetski intenzivnim industrijama.

________________________________________________________

CEVES OPSERVATORIJA

Činjenica da se sve važne odluke u Srbiji umesto decentralizovano donose iz jednog centra (moći) košta nas razvojnih šansi. Na primer, godišnji priliv SDI je u prethodne tri godine za gotovo dve milijarde evra veći nego u periodu 2013-14, međutim Šansu da iskoristi dobru poziciju i privuče kvalitetnije investicije Srbija koristi samo u automobilskoj industriji na koju se odnosi tek 10% ovog porasta (porast od oko 200 miliona EUR godišnje). To je „izuzetak koji potvrđuje pravilo“ jer na privlačenju automobilske industrije sistematski rade timovi – i sa srpske i sa nemačke strane (odakle gro ovih investicija i dolazi). Osim u često osporavanu industriju gume, prilivi u ostatak prerađivačke industrije su nepromenjeni ili čak opadaju! Glavni porast priliva dogodio se u izgradnji nekretnina (koje ćemo tek objašnjavati!), i u sektorima rudarstva i osnovnih metala – upravo u sektorima “malog broja velikih projekata“ u kojima pregovore i odluke mogu da zavise od jednog čoveka.

Izvor: Narodna banka Srbije. // Metodološka objašnjenja

________________________________________________________

Velika zahvalnost našim partnerima iz projekta “Održivi razvoj za sve”, kao i GIZ-u i SDC-u, zatim BTD-u, Nacionalnom Konventu o Evropskoj Uniji, USAID – Inovacije projektu, ILO, i drugim donatorima i partnerima koji nas motivišu da zajedno tražimo rešenja za izazove održive budućnosti srpske ekonomije i da sagledavamo mogućnosti za uključivanje u dobavljačke lance, inovacije, podršku start up zajednici i malim i srednjim preduzećima.

Radujemo se daljoj saradnji!

________________________________________________________

 

Vaš CEVES Tim

Kori Udovički, Nemanja Šormaz, Pavle Medić, Ivona Janović, Marijana Radovanović, Lana Hadži-Niković, Viktor Bačanek, Lazar Ivanović

 

 

 

 

Analiza “Dekarbonizacija Zapadnog Balkana: (Političko) Ekonomski izazovi i prilike”

U saradnji sa “Aspen Institute Germany“, Centar za visoke Ekonomske Studije sproveo je analizu pod nazivom: „Dekarbonizacija Zapadnog Balkana: (Političko) Ekonomski izazovi i prilike”. Analiza je deo šire publikacije koja ima za cilj da odgovori na pitanje: Dokle su zemlje Zapadnog Balkana stigle sa implementacijom Zelene agende?

Analiza se fokusira na mogućnosti i ograničenja sa kojima se suočavaju zemlje Zapadnog Balkana u procesu zelene tranzicije. Rad se fokusira na neophodnu energetsku tranziciju i njena tri najmoćnija i najneposrednija uticaja na privredu: uticaj na sam energetski sektor (II deo), na privredu (isključujući energetski sektor) kao potrošača energije (III deo) ,i o privredi kao korisniku ulaganja u veću energetsku efikasnost zgrada i grejanja (deo IV).

Pored CEVES-ove analize, u publikaciji možete pročitati još o Ulozi poslovne zajednice u sprovođenju Zelene agende za Zapadni Balkan i dekarbonizaciji privrede, Ulozi civilnog društva u implementaciji Zelene agende za Zapadni Balkan i dekarbonizaciji privrede i na kraju ali ne i manje bitnu analizu pod nazivom: “Pravedna (energetska) tranzicija na Zapadnom Balkanu i uključivanje svih relevantnih aktera”.

Publikacija na engleskom jeziku dostupna je na sledećem linku. 

Održana Konferencija CEVES-a i TOC-a „MSP Srbije 2030: Saradnja – veliki iskorak za „malu“ privredu“

Ključni zaključak Konferencije „MSP Srbije 2030: Saradnja – veliki iskorak za „malu“ privredu“ je da pojačavanje i širenje saradnje u okviru malih i srednjih preduzeća može vrlo značajno da doprinese razvoju Srbije uz ostvarivanje ključnih ciljeva održivosti iz Agende 2030 kao što su dostojanstveno zapošljavanje, razvoj lokalnih zajednica, zeleni rast i pre svega — da niko za tim razvojem ne zaostaje. Posle tri decenije teške privredne transformacije i razvoja uz mnogo udara, mala i srednja preduzeća u Srbiji stasala su u ekonomsku snagu na koju ekonomska politika mora da se usredsredi, jer ona zapravo čine veći deo srpske privrede.

Centar za visoke ekonomske studije (CEVES), u saradnji sa Timočkim omladinskim centrom (TOC), organizovao je 25. novembra 2021. godine ovu Konferenciju u sklopu šire platforme „Održivi razvoj za sve“ podržane od Vlade Švajcarske i Nemačke, a koju sprovodi GIZ u okviru projekta „Reforma javnih finansija – Agenda 2030″. Na dva tematska panela razgovarano je o uspešnim primerima samoinicijativnih modela saradnje, od udruživanja/klastera do inkubatora/parkova i o povezivanju domaćih firmi „šampiona“, koje su se uspešno pozicionirale i šire se na globalnom tržištu, sa ostalim MSP – manjim domaćim firmama.

„Saradnjom tj. udruživanjem MSP svugde u svetu se prevazilaze ograničenja i rascepkanost koja proizlaze iz njihove ograničene veličine, i stvara se korist ne samo za preduzeća u pitanju, već i za šire društvo“,  zaključak je prvog panela na kojem su učestvovali Slavko Lukić, direktor Regionalne razvojne agencije Zlatibor, Miloš Grozdanović, pomoćnik direktora Naučno-tehnološkog parka Niš, Slađana Milojević, direktorka klaster modne industrije FACTS, Igor Mitrović, direktor MIND Parka, Zoran Pekez, menadžer Vojvodina Metal Cluster-a i Vladimir Grujović ispred Bin metal-a. „Kroz udruživanje u klastere odnosno tehnološke/industrijske parkove preduzeća koja imaju slične potrebe pomažu jedni drugima u njihovom ostvarivanju. Preduzeća kroz ove mehanizme udružuju snage u razvijanju određenih znanja i kadrova, uspostavljanju zajedničkih servisa kao na primer podrška u razvijanju određenih projekata i rešavanju administrativno pravnih problema, a naročito –spajaju snage za inovacije i razvoj“.

„Veće firme sa već uspešnim nastupom na globalnom tržištu treba za sobom da „povuku“ manje firme, koje su blizu ostvarivanja viših standarda poslovanja ali ne mogu istovremeno da ulažu u njihovo ostvarivanje i osvajanje globalnih tržišta. Korist je obostrana – već uspešne firme mogu da se usredsrede na najsloženije poslove i tako ostvare veću vrednost, a zaposleni u manjim firmama dobijaju tržište i obuku i znanja koja potom mogu da ponesu dalje sa sobom. Time se ostvaruje i dodatna korist za celo društvo“, zaključak je drugog panela na kojem su učestvovali Kori Udovički, predsednica CEVES-a, Radoš Gazdić, direktor Razvojne agencije Srbije, Aleksandar Pavlović, projektni direktor USAID Projekta za konkurentnu privredu, Božo Janković, vlasnik Enterijer Janković i Slobodan Janković, direktor poslovnog razvoja Inmold-a.

Sektor malih i srednjih preduzeća već radi na razvijanju svojih oblika saradnje, ali bi proces mogao biti mnogo brži, produktivniji i obuhvatniji uz veću podršku institucija i razvojnih partnera. Već pet godina nema nikakvih programa koji bi podržali njihove aktivnosti a takođe, država treba da prepozna ovakve asocijacije kao merodavne i nezaobilazne u dijalogu sa privredom o njenim potrebama. Naročito je istaknuta potreba da se predstavnici svih ovakvih asocijacija uključe u izradu Zakona o poslovnoj infrastrukturi/industrijskim parkovima koja je trenutno u toku.

Iskustva RAS-a ukazuju na to da i podrška vertikalnom povezivanju može biti vrlo uspešna, mada su izazovi složeniji. RAS već tri godine uspešno radi na razvoju određenog broja dobavljača za multinacionalne kompanije prisutne u Srbiji i program se pokazuje vrlo uspešnim. Program finansira nabavku određene opreme kao i organizacionih unapređenja za domaće dobavljače, a fondovi za ovu namenu će u 2022. godini biti povećani sa 200 miliona dinara na 300 miliona dinara. „Izazov je pomeriti fokus sa pomaganja već uspešne saradnje na izbor dobavljača čiji kapacitet tek treba da se podigne na viši nivo, bez obzira na vlasništvo nad sidro firmom“, zaključak je Konferencije.

Projekat USAID-a za konkurentnu privredu jasno pokazuje, na primeru prehrambene industrije, da je uz relativno malo ulaganja u povezivanje i podršku prenošenju znanja – već moguće postići mnogo.  Ponajviše se može postići ulaganjem u prenošenje znanja – nešto što je svakako jedna od najvećih i najvažnijih obaveza države. „Ne postoji taj konsultant koji može da zameni znanje i iskustvo koje u sebi nosi uspešna kompanija koja ima jasno prepoznatljiv put da taj svoj uspeh dalje širi,“ rekao je Aleksandar Pavlović, direktor USAID-ovog projekta.

Snimak cele konferencije možete videti na sledećem linku.

Zelena energija (stvarno) za našu decu

22.10.2021.

Autor: dr Kori Udovički

Preuzmite tekst u PDF-u.

U srpskoj javnosti provejava pogrešna predstava da je za energetsku krizu nekako „kriva“ zelena energija. Još gore, stvoren je utisak da je dobro što se Srbija „ne odriče“ svog uglja, i to samo nekoliko nedelja pred odsudni globalni samit o klimi u Glazgovu. No, taman i da jeste tačno da su zelene politike „krive“ – velika bi bila greška likovati što smo se, eto, oglušili o taj napor do sad. Globalno zagrevanje donelo je u samo u toku protekle godine neuobičajeno mnogo primera ekstremnih klimatskih događaja za koje je zelena energija zapravo jedini „lek”. Čovečanstvu prolazi poslednji voz da klimatsko zagrevanje zadrži negde između 1.5-2oC – granice preko koje bi naš život na zemlji postao nepodnošljiv. U slučaju da taj voz propustimo, Džef Bezos se sprema na Mars. A kuda će Srbija? Svest o neophodnosti promene ušla je punom parom u glavne političke tokove sa usvajanjem Agende UN 2030… Mi se o nju još uvek oglušujemo.

Smiruje se zabrinutost srpske javnosti energetskom krizom, ali ostaje sasvim pogrešna predstava da je za nju nekako „kriva“ zelena energija. Još gore, stvoren je utisak da je dobro što se Srbija „ne odriče“ svog uglja, i to samo nekoliko nedelja pred odsudni globalni samit o klimi u Glazgovu. On se u Srbiji ni ne pominje. Neke od nedavno usvojenih zelenih evropskih politika jesu doprinele dodatnom „iskakanju“ cena energije, ali uzroci tekuće krize su drugi. Jedan je šira nepredvidivost ponude i tražnje (ne samo za energijom) u sklopu globalnog ekonomskog oporavka od pandemijske krize, a naročito u slučaju Kine. Drugi je pojačano ispoljavanje klimatskih promena, za koje je zelena energija zapravo jedini „lek“. No, taman i da jeste tačno da su zelene politike „krive“ – velika bi bila greška likovati što smo se, eto, oglušili o taj napor do sad. Čovečanstvu prolazi poslednji voz da klimatsko zagrevanje zadrži negde između 1.5-2oC – granice preko koje bi naš život na zemlji postao nepodnošljiv. U slučaju da taj voz propustimo, Džef Bezos se sprema na Mars. A kuda će Srbija?

Pandemija i nezadrživi rast kineske tražnje

Tokom prošlogodišnjeg zaključavanja cena fosilnih goriva se strmoglavila – nafta je u jednom trenutku čak imala negativnu cenu! Isto kao što za to tad nije bio „kriv“ spor globalni prelazak na zelene izvore energije tako ni sada „žurba“ u tom pravcu nije kriva za njihov vrtoglavi rast. Ovog puta, na već raširene teškoće sa predviđanjima tražnje za svime, pa i za energijom, nadovezao se neočekivani, rekordno visoki, rast kineske tražnje za termalnom energijom (gas, ugalj, nuklearna energija). U 12 meseci zaključno sa avgustom, kineska potrošnja  porasla je čak 14% u odnosu na prethodni period, iako joj je ekonomski rast relativno spor. Kineska tražnja za gasom rasla je još brže, ali ne zato što se Kina odrekla uglja, već zato što je njegova potrošnja, koja je na rekordnom nivou, rasla sporije. Proizvodnja uglja porasla bi i više da bezbednosni standardi poslovanja rudnika nisu zategnuti posle niza nesreća u kojima su rudari izgubili živote.

Kina se nije odrekla uglja niti (još) smanjuje njegovu proizvodnju. Za sada ona samo (razumno i razumljivo) nastoji da svoj nezajažljivi rast potreba za energijom zadovolji sve većim učešćem obnovljive energije i mnogo sporijim rastom potrošnje uglja. Iako nema sumnje da je krenula putem obnovljivih izvora zbog svog poslovično dugoročnog pogleda na budućnost, činjenica je i da je nepodnošljiva zagađenost kineskih gradova pružila još hitniji motiv. Očigledno je i da u ovom konkretnom slučaju problem leži pre svega u neravnoteži na kineskom tržištu energije – na šta su kineske vlasti ovih dana odgovorile na jedini mogući način – podizanjem cene struje za industriju, dok se za domaćinstva za sada najavljuje.

Ekstremna klima i geostrategija

S druge strane, globalno zagrevanje donelo je u toku protekle godine neuobičajeno mnogo primera „ekstremnih klimatskih događaja“ koji su delovali kako na skok tražnje tako i na pad proizvodnje energenata.  Najpre, zima je bila ekstremno hladna a leto ekstremno toplo pa je potrošnja energije (naročito gasa) zimi za grejanje a leti za rashladne uređaje – skočila. Istovremeno, zbog ekstremnih kiša i poplava, pala je proizvodnja uglja u Indoneziji i Kolumbiji, ključnim snabdevačima svetskog tržišta, a suša (pogodili ste – opet ekstremna) u Brazilu smanjila je brazilsku proizvodnju hidro-energije i drastično povećala njegov uvoz uglja i gasa. Na sve to nadovezao se i podbačaj proizvodnje vetrenjača na Severnom moru usled neuobičajeno slabog vetra.

Treba ovde pomenuti i geostrateške faktore, koji nisu tema ovog teksta. Izvesno je da je Rusija bar malko „oklevala“ sa isporukama gasa u nadi da će tako podstaći otvaranje gasovoda Severni tok 2. S druge strane, kineskim teškoćama doprinele su i sankcije na nabavku uglja iz Australije (koje se sad, pak, tiho zaobilaze).

Kamo sreće da je problem bio u ubrzanom prelasku na zelenu energiju! Naprotiv, emisije gasova sa efektom staklene bašte na rekordnom su nivou. Ubrzavanje izgradnje kapaciteta za proizvodnju obnovljive energije jedini je mogući dugoročni odgovor na ovu, i na širu klimatsku, krizu.  Međunarodna Agencija za energiju procenjuje da je trenutno takva izgradnja od strane javnog sektora tri puta manja od potrebne da bi se globalno zagrevanje zadržalo ispod željene granice. Srećom, odgovor EU na tekuću situaciju jeste da poveća planirana ulaganja u energetsku tranziciju. Ipak, upitno je da li će trenutna kriza oslabiti mere na koje će svet biti spreman da se obaveže u Glazgovu. A neophodno je da konačno zaista proizvedu promene u načinu na koji živimo.

Zamena teza umesto čistog računa

Po ovom pitanju (kao i po mnogo čemu drugom), srpskoj javnosti se uporno plasira zamena teza.

„Ugalj nam obezbeđuje energetsku nezavisnost.“ A u čemu bi bio problem da se „nezavisno“ oslanjamo na svoju obnovljivu energiju? Isključivim osloncem na ugalj obezbeđujemo se za narednih 30 godina, uz zavadu i odsustvo minimuma solidarnosti sa odgovornim svetom i svojim potomcima. Osloncem na obnovljive izvore Srbija može sebi obezbediti „nezavisnost“ za „vjek i vjekova“ jer nema sumnje da je Srbija značajno obdarena ovim potencijalom (iako još nemamo poštenu procenu koliko, i po koju cenu)a se razumemo, za sada, „oslonac na obnovljive izvore“ svakako podrazumeva i neophodni oslonac na termalnu energiju za tzv. „baznu proizvodnju“. „Sa ugljem možemo struju da prodajemo kad je skupa a da je kupujemo kad je jeftina.“ Možemo to i ako krenemo ugalj postepeno da zamenjujemo obnovljivim izvorima.

Energetska nezavisnost privilegija je malog broja zemalja, u koje Srbija svakako ne spada. Ali čak i one, ne samo SAD već na primer i Saudijska Arabija, zdušno su počele da ulažu u obnovljive izvore. Činjenica je da obnovljiva energija zahteva više trgovine energijom, a to za nas znači i dublju integraciju sa evropskim energetskim tržištem. Ali ni oslonac na gas, koji je ovih dana istican sa pozitivnim predznakom, ne donosi energetsku nezavisnost; a o nafti da i ne govorimo. Nisam sigurna da gas dobijamo po ekstra povoljnoj ceni  – ali ako bi to bilo tačno, tek onda bi bilo jasno da tu nema nezavisnosti. U ekonomiji i politici niko ništa ne poklanja.

Pravi razlog za otpor zelenoj energiji u Srbiji jeste politička ekonomija. Jedan aspekt je da ona bez sumnje (za sada) više košta od energije zasnovane na uglju. Drugi je da je za ugalj vezan čitav niz snažnih, pa i mnogih koruptivnih, interesa. To su teški faktori za populističku vlast. Ipak, nisu nepremostivi – treba samo uzeti u obzir da u cenu fosilne energije treba uračunati i koliko nas košta u zdravlju i koliko u korupciji.

Odgovornost „običnih“ građana

Suštinsko je pitanje, ipak – odgovornost. Možemo se raspravljati oko toga koliki treba da bude doprinos „male i siromašne“ Srbije u borbi protiv klimatskih promena. Ali ne možemo se o tu borbu oglušiti. Neodgovorno je, ali i pogrešno, uljuljkivati se u predstavi da je zelena tranzicija nešto što nam nameće „zli Zapad“. Naprotiv, najjači pritisak za akciju stvorili su „zeleni“ koji su godinama demonstrirali protiv globalnog kapitala i moćnika, i kao takvi bili „marginalni“ u odnosu na glavne političke tokove Zapada. Na činjenice o klimatskim promenama uporno ukazuje panel Ujedinjenih Nacija sazvan još pre tri decenije, a koji danas broji više od 600 najeminentnijih globalnih stručnjaka. Najugroženiji klimatskim promenama zapravo su najsiromašniji – njihove će, na primer, male ostrvske zemlje biti potopljene i mučna polu-pustinjska poljoprivreda postati sasvim osujećena.

Svest o neophodnosti promena ušla je punom parom u glavne političke tokove sa usvajanjem Agende UN 2030, odnosno globalnih ciljeva održivog razvoja još 2015. godine. Mi se o njih još uvek oglušujemo. Ali srećom po naše unuke, „obični“ građana Zapada sve su angažovaniji, a svest sad stiže i do sve većeg broja „moćnika“. Ovog maja u jednom danu, „obična“ sutkinja u Holandiji naložila je kompaniji Royal Dutch Shell da smanji svoje neto emisije za 45% do 2030, a mali, tzv. „aktivistički“, hedž fond „Engine No 1“ (Lokomotiva Br. 1) izvojevao je pobedu za sličnu promenu u politici najveće naftne kompanije u SAD – ExxonMobil. Fond je to postigao angažmanom na osvešćivanju velikih deoničara, a to su penzioni fondovi običnih ljudi, da glasaju za promenu na skupštini kompanije. Istog dana, za smanjenje emisija glasali su i deoničari Chevrona, druge najveće američke kompanije. Nije više bitno da li deoničari tako glasaju zbog svesti o budućnosti svoje dece, ili zato što je glupo držati deonice kompanije koja ne prihvata činjenicu da će tražnja za njihovim proizvodom da pada, a možda jednog dana i da nestane. Bitno je da to govori da više nema sumnje u promenu.

Na početku teksta malo sam se našalila. Najbogatiji čovek na svetu, vlasnik Amazona, Džef Bezos nedavno je obavio prvi kosmički let svojom privatnom raketom: ne kaže da sprema bekstvo na Mars, već smatra da će čovečanstvo morati „tamo negde“ da premesti svoju zagađujuću proizvodnju. Ja se uzdam da to neće biti potrebno.  U svakom slučaju, Srbija ne može i ne treba da pokušava da ostane „nezavisna“, a zapravo izolovana i siromašna. Zelena tranzicija vodi nas u budućnost. Bolje da tim putovanjem sami upravljamo, pametno i odgovorno koristeći svoj potencijal, nego da nas neko tera, a mi zaostajemo.

Analiza “Dostizanje evropskog nivoa vladavine prava i kvaliteta institucija”

U okviru Platforme za opštedruštveni dijalog “Održivi razvoj za sve”, Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) objavio je analizu pod naslovom “Dostizanje evropskog nivoa vladavine prava i kvaliteta institucija” čiji je cilj pružanje doprinosa ispunjenju Agende 2030. u Republici Srbiji, sa fokusom na cilj održivog razvoja pod brojem 16 – Mir, pravda i snažne institucije. Analiza se bavi ograničenim brojem prioriteta u vezi sa COR 16, sa fokusom na pitanja istaknuta u poslednjem Izveštaju Evropske Komisije o napretku Srbije za 2020. godinu.

Mir, pravda i vladavina prava predstavljaju osnovu za ostvarivanje svih ciljeva održivog razvoja, uključujući cilja 16, i istovremeno predstavljaju conditio sine qua non u procesu pristupanja Srbije EU. Da bi izbegla formalni thick-the-box način nadgledanja ostvarivanja cilja 16, Srbija bi trebalo da razvije svoj poseban instrument, kako nacionalni tako i lokalni, koji je prilagođen srpskim potrebama, stvarnim i dokazivim. Srbija bi ovo trebalo da učini u okviru procesa pristupanja EU, koristeći dostupnu tehničku, finansijsku i stručnu podršku EU institucija, država članica i drugih međunarodnih organizacija. Poseban naglasak bi trebalo dati unapređenju funkcionisanja demokratskih institucija, borbi protiv korupcije i poboljšanju strateškog i političkog planiranja, budući da oni predstavljaju najvažnije elemente za uspostavljanje okruženja koje podstiče razvoj.

Za sada, analiza je dostupna samo na engleskom jeziku.

Predstavljamo publikaciju „Preduzeća u Srbiji i Agenda 2030 – prioriteti, izazovi i kriza COVID-19”

U okviru Platforme za opštedruštveni dijalog „Održivi razvoj za sve”, Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) objavio je publikaciju „Preduzeća u Srbiji i Agenda 2030 – prioriteti, izazovi i kriza COVID-19”, čiji je cilj pružanje doprinosa ispunjenju Agende održivog razvoja do 2030. godine u Republici Srbiji. Publikacija predstavlja rezultate ankete sprovedene u oktobru 2020. godine, koja je obuhvatila 1100 preduzeća Srbije različitih po veličini, sektoru i regionu u kome se nalaze.

Publikacija pruža odgovore na pitanja o upoznatosti preduzeća u Srbiji sa Agendom 2030, njihovim društvenim prioritetima, preprekama koje stoje na putu njihovog bržeg rasta, kao i uticaju pandemije na njihova očekivanja i poslovanje. Anketa otkriva koje teme i inicijative preduzeća smatraju najznačajnijim za unapređenje života (na lokalnom i nacionalnom nivou) i da li se dodatno angažuju u cilju doprinosa zajednici. Kroz anketu, preduzeća su ukazala na ključne faktore njihovog daljeg razvoja, kao što su stabilan privredni rast, digitalizacija, infrastruktura i nedostatak radne snage koja poseduje odgovarajuća znanja i veštine. Iznela su svoje stavove o uticaju stranih direktnih investicija na njihove lokalne zajednice, ali i pitanjima od globalnog značaja, poput zaštite životne sredine.

Publikacija je dostupna na sledećem linku:

Preduzeća u Srbiji i Agenda 2030 – prioriteti, izazovi i kriza COVID-19

Javni poziv: Inicijative za inovativna rešenja u sektoru zdravlja i zaštite životne sredine na lokalnom nivou

Fond za održivi lokalni razvoj poziva lokalne organizacije civilnog društva (OCD) iz sledećih opština i gradova: Priboj, Požega, Užice, Sremski Karlovci, Pirot, Žaječar, Bor, Knjaževac, Apatin i Sombor, da podnesu svoje predloge inicijativa za primenu Ciljeva održivog razvoja (COR) u sektoru zdravlja i zaštite životne sredine.

Dužina trajanja inicijativa je predviđena do 12 meseci sa budžetom do 30,000.00 EUR po inicijativi. Početak implementacije selektovanih inicijativa je predviđen za jun 2021.

Aplikaciju je potrebno podneti na srpskom jeziku, slanjem navedene dokumentacije na sledeću email adresu: milica.andrejevic@giz.de
Rok za podnošenje aplikacije je 9. maj 2021.

Za više informacija posetite web stranicu platforme:  Inicijative za inovativna rešenja u sektoru zdravlja i zaštite životne sredine na lokalnom nivou – Održivi razvoj za sve (sdgs4all.rs)

Detaljan tekst poziva i potrebnu dokumentaciju za pripremu aplikacije možete pronaći u dokumentu:

Poziv – Inicijative za inovativna rešenja u sektoru zdravlja i zaštite životne sredine

Analiza “Put do društvenog konsenzusa oko ključnih ciljeva održivog urbanog razvoja”

U okviru Platforme za opštedruštveni dijalog “Održivi razvoj za sve”, Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) objavio je analizu pod naslovom “Put do društvenog konsenzusa oko ključnih ciljeva održivog urbanog razvoja”, čiji je cilj pružanje doprinosa ispunjenju Agende 2030 u Republici Srbiji, sa fokusom na cilj održivog razvoja 11 – Održivi gradovi i zajednice. Dokument obuhvata prikaz ključnih izazova u realizaciji strateških prioriteta urbanog razvoja, značaj realizacije cilja 11 za postizanje balansiranog teritorijalnog razvoja, i analizu tri kompleksna problema urbanog razvoja oko čijeg rešavanja postoji nesumnjivi društveni konsenzus.

U Srbiji postoji samo deset regionalnih centara za upravljanje otpadom, a na divlje deponije se odlaže 40% čvrstog komunalnog otpada. Zbog toga bi prvi potcilj u okviru COR 11 trebalo da bude rešavanje problema čvrstog komunalnog otpada, odnosno uspostavljanje mreže regionalnih centara za upravljanje otpadom. Kao drugi potcilj predlaže se završetak procesa ozakonjenja nelegalnih objekata u Srbiji. Nakon pet godina primene Zakona o ozakonjenju, popisano je ukupno 364.400 nelegalnih objekata u Srbiji, a doneseno samo 210.000 pozitivnih rešenja. Treći potcilj odnosi se na povećanje participativnosti izrade urbanističkih politika koje se usvajaju u netransparentnom procesu sa samo formalnim obeležjima učešća javnosti. Preporuke za ova tri potcilja nastale su kao rezultat analize strateških dokumenata i pozitivnih propisa, kao i kvalitativnih istraživačkih metoda – individualnih razgovora sa donosiocima odluka, stručnjacima za komunalne delatnosti i životnu sredinu i sektorskim udruženjima.

Dokument je dostupan na sledećem linku:

Analiza “Put do društvenog konsenzusa oko ključnih ciljeva održivog urbanog razvoja”

Analiza “Smanjenje nejednakosti – put ka održivom razvoju”

U okviru Platforme za opštedruštveni dijalog “Održivi razvoj za sve”, Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) objavio je analizu pod naslovom “Smanjenje nejednakosti – put ka održivom razvoju” čiji je cilj pružanje doprinosa ispunjenju Agende 2030. u Republici Srbiji, sa fokusom na cilj održivog razvoja pod brojem 10 – Smanjenje nejednakosti. Dokument obuhvata pregled nejednakosti u Republici Srbiji, ukazuje na glavne izvore nejednakosti i daje set preporuka kojima bi se one mogle smanjiti.

U Srbiji je prisutna velika nejednakost, kao posledica nejednakosti na tržištu rada, nemogućnosti mehanizama države blagostanja da dopru do ranjivih delova društva, rodne nejednakosti i nejednakosti u obrazovanju. Nakon određenog napretka ostvarenog u poslednjih nekoliko godina, džini koeficijent (mera nejednakosti prihoda, nejednakost distribucije ili raspodele bogatstva) u Srbiji iznosio je 33.3 u 2019. godini, što je jedan od najviših u EU. Zapravo, dok je za prosek EU džini koeficijent bio 30.2, jedino su Bugarska, Rumunija, Letonija i Litvanija zabeležile viši koeficijent (i samim tim veću nejednakost). Pitanja nejednakosti nisu prioritet javnih politika Srbije. Strateški dokumenti koji bi neposredno obuhvatili pitanja nejednakosti i dalje nedostaju. Plan nacionalnog ekonomskog oporavka koji bi obuhvatio sve relevantne potciljeve COR 10 i novi ESRP koji u obzir uzima sve relevantne aspekte smanjenja nejednakosti, uključujući nejednakosti dohotka, potrošnje i pristupa osnovnim društvenim uslugama, treba da budu usvojeni. Najbolji način da se nejednakost iskoreni jeste kroz stvaranje dostojanstvenog zapošljavanja, praćenog promenama u načinu oporezivanja dohotka, reformom u obrazovanju (od predškolskog do višeg školovanja), prilagođavanjem mehanizama države blagostanja, institucija tržišta rada i Aktivnih politika tržišta rada, kao i usvajanjem novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Analiza je dostupna na sledećem linku: 

Analiza “Smanjenje nejednakosti – put ka održivom razvoju”

Stav: Ekonomija ili zdravlje – (i dalje) lažna dilema

To da se ovih dana na sastancima kriznog štaba vagaju ekonomska cena zaoštravanja mera i zdravlje – zamena je teza. Mesec dana ovih trenutnih mera znači gubitak od manje od 0,8% BDP-a odnosno oko 350 miliona evra. Za pogođene – kao što su na primer ugostitelji ili trgovci, i njihove snabdevače – on je velik. Za pojedine i do 100%. Ali taj bi im se gubitak, ceo a ne samo neto minimalci, mogao pokriti sa 2/3 subvencija najavljenih sad u februaru. Umesto toga, po treći put od prošlog marta, subvencije se dele svima pa i onima kojima nisu potrebne, a na ovu grupu privrednika podeliće se manje od 1/8. Na vagi su pre svega političke implikacije zdravstvenih mera i političke implikacija sve verovatnije implozije zdravstvenog sistema. Njih vaga, sam, Aleksandar Vučić. Svugde, bez sumnje, politički faktor igra bitnu ulogu u odlukama o zaključavanju. Niko ne voli demonstracije, a one i ne pomažu u kontroli epidemije. Problem je što u našem slučaju politički faktor igra prevashodnu ulogu baš zato što odluke donosi jedan čovek. Na stranu njegove lične preferencije. Problem je strukturni. 

Ceo tekst nalazi se na linku ispod. 

Ekonomija ili zdravlje – (i dalje) lažna dilema

Stav Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji o Poglavlju 17 – Ekonomska i monetarna politika

CEVES je 11.03.2021. održao sastanak Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji o Poglavlju 17 – Ekonomska i monetarna politika. Zaključci radne grupe su da iako je Srbija ostvarila zapažene makroekonomske performanse, došlo je i do rastućih makroekonomskih neravnoteža, odsustva napretka u jačanju kapaciteta zemlje, kao i namere da se sprovodu složene ekonomske politike potrebne za rešavanje osnovnih strukturnih reformi. Zahvaljujemo se članovima radne grupe na stručnom doprinosu, Nacionalnom konventu o Evropskoj uniji i Evropskoj komisiji na prilici da iznesemo svoje stavove i radujemo se budućoj saradnji. Za izveštaj sa sednice klinkite na link. 

Imperativ za mere podrške – obilata likvidnost uz disciplinu plaćanja

Autor: dr Kori Udovički, prva objava 29.3.2020, revizija 1.4.2020.

Preuzmite tekst u PDF-u

Pandemija nas je zadesila taman kad je disciplina plaćanja u Srbiji počela značajnije da jača. Pošto su u 2016. godini pojačane mere finansijske discipline za privatni sektor, a u sklopu fiskalne konsolidacije smanjena neplaćanja države, lanac nelikvidnosti konačno je bitno smanjen. Naravno, pandemiju niko nije očekivao i koštaće nas, bez izuzetka. U slučaju da sad popusti disciplina plaćanja, koštaće nas mnogo više. Oni koji nikako ne mogu da dođu do likvidnosti prosto neće moći da plate.  Zadatak države je da takvih bude što manje, a u tome mora da pođe od sebe.

Ako želi da ublaži pad ekonomske aktivnosti tokom pandemije i njen brzi oporavak kad se pandemija završi — ključni zadatak države je da mere intervencije proprati merama za očuvanje discipline plaćanja. Polazim od pretpostavke da je čitaocu jasno koliko je ova disciplina važna za privredni rast. Ukratko: neplaćanje stvara lančanu nelikvidnost, koja se potom svima obija o glavu. Prvi dužnik povlači za sobom svoje partnere, dobavljače i zaposlene, koji pak povlače one, sad već mnoge, u trećem nizu. Na taj način se „efektom grudve“ nelikvidnost ubrzano širi sistemom i dodatno pogađa sve – čak i one kojima pandemija ne bi narušila poslovanje. Najgore je što se širi i nepoverenje koje obeshrabruje nove poslovne poduhvate, i koje se prenosi i u period posle krize. Jednostavno, dugoročno se guši svaka privredna aktivnost.

Disciplina plaćanja je zapravo jedan od stubova stuba finansijske discipline. Finansijsku disciplinu shvatamo kao geslo  „koliko para–toliko i muzike“.  To uglavnom tumačimo kao da treba pažljivo planirati budžet – što čini prvi stub.  Međutim, disciplina realnog planiranja nema smisla ukoliko nije propraćena disciplinom plaćanja. Kad je muzika odsvirana, onda ona mora da se plati.  Čak i onda kad za plaćanje moramo da se (neplanirano) zadužimo. Ni najbolji planovi ne mogu da predvide sve. Ali da bi promptno plaćanje uvek bilo moguće, potrebna je likvidnosti.  Dostupnost likvidnosti možemo da smatramo trećim stubom finansijske discipline. Ova tri stuba međusobno se uslovljavaju. Samo ako znamo da ćemo sigurno morati da platimo, vodićemo stvarno računa da realno planiramo. Samo ako realno planiramo bićemo kreditno sposobni kad se neočekivani obrti ipak dogode. I, konačno, samo ako imamo pristup likvidnosti, moći ćemo tu kreditnu sposobnost da realizujemo, tj. zadužimo se i platimo.

Finansijska disciplina stvar je političke volje i dogradnje sistema finansijskog upravljanja. U daljoj prošlosti nerealno smo planirali, a olako kreditirali. Na kraju, plaćali smo inflacijom. U 90-im je bilo i hiperinflacije i neplaćanja. Od 2000-ih počeli smo nešto realnije da planiramo, ali ne dovoljno. Stoga, nastavili smo da svoje „uterivanje u guber“ radimo kroz neplaćanje, tzv. docnje. Trošak koji se ne plati ove godine opterećuje budžet za sledeću. Umesto finansijskog tržišta, razliku finansiraju privreda i građani. Ključ u ovom trenutku je da razumemo štetnost neplaćanja i uhvatimo se u koštac sa tim problemom. Potrebno je i da se Vlada odvaži da likvidnost za plaćanje svih razlika između rashoda i prihoda, čak i onih neočekivanih, potraži na tržištu. Održanje finansijske discipline uprkos fleksibilnijem zaduživanje na tržištu, zahteva i da Srbija odlučnije i iskrenije upotrebljava instrumente finansijskog upravljanja: pre svega budžetsko planiranje i revidiranje, koji su izgrađeni tokom prethodne dve decenije.

Kontrola trošenja kroz ograničenje plaćanja u trenutku kad država treba da podstakne privrednu aktivnost povećanjem deficita isto je kao pritiskanje gasa uz istovremeno povlačenje ručne kočnice. Upravo ta neobična kombinacija postupaka objašnjava zašto veliki fiskalni deficit u periodu od 2010. do 2013, godine nije više doprineo privrednom rastu. Po istoj logici, kombinacija samo u suprotnom smeru objašnjava kako nedavnu oštru fiskalnu konsolidaciju u periodu od 2015. do 2017. godine nije pratila oštrija kontrakcija privredne aktivnosti: zatezanje fiskalnog kaiša praćeno je smanjenjem zaostalih obaveza u javnom sektoru, što je dovelo do bitnog  olakšanja likvidnosti. Nema opravdanja da se tako nešto ovog puta ponovi. Treba nam istinski fiskalni podsticaj: fiskalni deficit, tj. sveukupna javna potrošnja, plaćena zvečećom likvidnošću.

Cena fiskalnog paketa, kao i njegova raspodela, biće manje važni od toga da je on propraćen jasnom namerom i merama uspostavljanja čvrste finansijske discipline. Ovo nikako ne treba shvatiti kao poziv za napuštanje razumnog planiranja budžeta. Država mora da odmeri značajan, ali i ostvariv paket podrške privredi i građanima. U ovim veoma neizvesnim vremenima i ako mora da pogreši, bolje je da bude preširoke, nego stisnute ruke. Svedoci smo da je ova kriza  „majka“ nezamislivih, neočekivanih obrta. Odgovorno planiranje, kao prvi stub discipline, biće razmatrano i po potrebi revidirano akomogući. Država, privredni subjekti, i građani mogu svakako da očekuju da će ove godine proizvesti, pa prema tome i imati da potroše, dosta manje.

Ako se plaća likvidnošću, neodmerenost biva kažnjena inflacijom, što potom  mora biti brzo ispravljeno. Međutim, u svojim ranim fazama povećanja inflacija bi u velikoj meri omogućila spas proizvodnje. Određeno povećanje inflacije treba da se očekuje i dozvoli (ovo je kriza kontrakcije ponude). Korektivna intervencija će biti potrebna ako pređe preko 5-7% – kontrolom trošenja, a ne ulaskom u docnje. Labavljenje opšte finansijske discipline , uz prekomernu potrošnju značilo bi ponavljanje najveće greške iz prošlosti. Ukoliko bi bilo praćeno prekomernom likvidnošću dovelo bi do visoke inflacije I svega što je prati.  Ukoliko bi, što je verovatnije, bilo praćeno nedovoljnom likvidnošću i neplaćanjem obaveza, po četvrti put u tri dekade, upali bismo u „mulj“ neispunjivih obaveza, opšte nelikvidnosti i nesolventnosti, i opšteg nepoverenja. To bi, jasno je, ponovo potištilo privrednu aktivnost na duži rok.

Fokus na disciplinu plaćanja

Da bi podržala disciplinu plaćanja u celom sistemu, država mora da pokaže posvećenost, pruži primer i isplati sve svoje još uvek značajne neispunjene obaveze. I dalje ih ima dosta. Upravo je država donedavno bila ključna karika u nedisciplini plaćanja u Srbiji. S jedne strane, ona je to bila bukvalno – kao daleko najveći kupac na tržištu (nabavka roba i usluga od strane javnog sektora iznosi oko 20% BDP-a), njena su neplaćanja bila, a možda su i još uvek, prva i najveća karika u lancima nelikvidnosti. S druge strane, ona je ta koja svojim primerom i postupcima uspostavlja kulturu (ne)plaćanja. Ona to postiže ulaženjem u (ne)realne obaveze, a zatim njihovim (ne)plaćanjem, kao i sistemskim sprovođenjem discipline u privatnom sektoru. To se odnosi kako na obaveze koje država preuzima na sebe, tako i na one kojima obaveže druge. Kada bi, na primer, država sad obavezala privrednike da ne otpuštaju zaposlene, a znamo svi da mnogi neće moći da ih plaćaju, i ako pri tome ne obezbedi nikakav način da se te obaveze ipak plaćaju, onda svi već unapred znamo da će doći do neplaćanja. Širi se kultura neplaćanja.

Održavanje stabilnog dotoka novca u privredni sistem zahtevaće da država razliku između plana i raspoloživih sredstava „pegla“ kroz zaduživanje na finansijskom tržištu (u ovim okolnostima kroz „štampanje novca“ NBS), a nikako, kao do sad, kroz neplaćanje (ulazak u docnje). Samo tako će ona da gasi požar nelikvidnosti umesto da ga neplaćanjem razgoreva. S jedne strane, potrebno je da se deficit održava u željenim razmerama kroz uspostavljanje budžetske discipline, tj. kroz realno budžetsko planiranje (i njegovo revidiranje onda kad se dogode veći neočekivani obrti). S druge strane, plaćanja, odnosno ubrizgavanje likvidnosti u sistem moraju da teku glatko. Muzika mora stalno da svira, a država da je promptno plaća.

Za realno planiranje budžeta neophodno je sistemsko, a ne samo političko, disciplinovanje javnog sektora. Političari na čelu države, kao i svaki njihov nameštenik i državni činovnik, treba da poveruju da će budžeti realno da se planiraju, a troškovi promptno da se plaćaju. To zahteva uvođenje istinske, stručne i profesionalne, ex ante kontrole javnih budžeta koja će proveravati realnost planiranja. Političari bi u prvi mah pomislili da su na gubitku, jer bi trošenje izmaklo proizvoljnom političkom uticaju. Ipak, ubrzo bi otkrili da i dalje mogu da usmeravaju budžetsku politiku, a da su zauzvrat pokupili velike poene za uspešno upravljanje krizom.

Što se privatnog sektora tiče, on se uteruje u finansijsku disciplinu disciplinom plaćanja. Dok ne dođe do promene kulture, finansijska disciplina mora da bude nametnuta ali, i ostavariva. S jedne strane, perspektiva prinudnih naplata ili stečaja, ako je verodostojna, nateraće svakog da realno planira troškove i da plaća. S druge strane, u situacijama baš kao ova sadašnja, privatnom sektoru mora da bude dostupno dovoljno likvidnosti da bi bio u stanju da plaća i onda kad se planovi izjalove.

Dostupnost likvidnosti

Obezbeđivanje likvidnosti, trećeg stuba finansijske discipline, ostaje zadatak NBS, U ovim okolnostima jako je važno da joj Vlada pomogne adekvatnim merama. Prve mere obezbeđivanja likvidnosti privrede Srbije koje je povukla NBS brzo su i adekvatno preduzete.

NBS je za prvo, najkraće vreme već olakšala pritisak dugova na privredu i građane. Kao prva mera, uveden je moratorijum na plaćanje dugova (mada je on trebalo da bude ograničeniji, o tome u narednom tekstu). To je proizvelo pritisak na likvidnost banaka koji je NBS olakšala povoljnim monetarnim i deviznim operacijama. Slede mere koje treba da doprinesu aktiviranju podrške finansijskog sektora privredi, naročito najpogođenijima. Nadalje, u ovoj kriznoj situaciji postoji dvojak problem. Najpre, bankama će biti potrebni jači podsticaji, kao i garancije, da bi se usudile da izdaju nove kredite većini svojih klijenata. Treba očekivati da sutrašnji paket podstakne kratkoročno kreditiranje, uz malu, nultu ili čak negativnu kamatu. Negativna kamata predstavlja subvenciju banci i/ili čak privrednom subjektu. U tom slučaju nije u pitanju samo obezbeđivanje likvidnosti već i finansijska pomoć dužniku. Paket će verovatno da uključuje i značajne garancije države za zajmove koje banke budu izdavale u ovim kriznim uslovima, naročito najjače pogođenim sektorima.

Ovaj klasični paket mera pojačane finansijske likvidnosti neće biti dovoljan za Srbiju, jer njen finansijski sektor ne seže dovoljno daleko, niti duboko. Tzv. „plitkost finansijskog tržišta“ očitava se u odnosu između ukupnih domaćih kredita privredi i BDP-a. Dok je u zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima uobičajeno da on iznosi 90-160% BDP-a, u Srbiji je on oko 50%. U drugim tranzicionim zemljama uglavnom je iznad 70-75%. To s jedne strane znači da se naša privreda u velikoj meri oslanja na sopstvena sredstva i da ne bi bila jednako brzo pogođena presušivanjem bankarskih kredita kao ove zemlje. Međutim, iz istih razloga, sposobnost naše privrede da se oporavi posle krize zavisiće od toga da se ova sredstva ne iscrpe. Posebno pitanje je što većinu privrednih subjekata čine poljoprivrednici i MSP. MSP stvaraju oko 27% a poljoprivrednici oko 6 % BDP-a. Čak oko polovine MSP ne zadužuje se kod banaka, a veći deo onih koji se zadužuju radi to retko.  U ovim uslovima banke ih neće dovoljno poznavati da bi ušle u rizik.  Da problem bude veći, banke od malih privrednika traže garancije ličnom imovinom. Koliko će njih biti spremno da rizikuje imovinu? I koliko je, u ovim uslovima, fer da im se to traži? Srbija nema razgranatu mrežu posebnih institucija posvećenih podršci i finansiranju MSP kakve imaju druge zemlje. Na primer, nemački paketi mera predviđaju da se kroz te mreže direktno upumpavaju značajni iznosi pomoć za likvidnost (750 milijardi evra), kako za MSP, tako i za velika preduzeća.

Država treba da priskoči u pomoć NBS. Dobro bi bilo kad bi zapravo ubrzala isplatu svih svojih obaveza koje se još uvek vuku po sudovima ili čekaju na red u Trezoru. O prvim potezima Vlade manje znamo, ali se nadam da za sad bar nastavlja da troši i redovno plaća svoje obaveze, kako bi njena „moćna“ tražnja i likvidnost usporile sunovrat privrede – sve dok ciljane mere u najavljenom paketu ne budu stavljene u pogon. Takođe u vrlo kratkom roku, očekujem da država pomogne likvidnost sistema kroz segmentirano odlaganje dela poreskih obaveza – po različitim stopama za različito pogođene sektore pa i za različite veličine preduzeća. Malecka kamata podstakla bi one kojima likvidnost ipak nije potrebna da poreze ipak plaćaju. Likvidnost će država upumpavati i kroz sredstva pomoći koje odredi. Ona je već podelila subvencije penzionerima, a trebalo bi da razmotri da kao komplement podeli i subvencije po zaposlenom za MSP, naročito za preduzetnike u najpogođenijim granama. Tako bi se dosegao značajan broj domaćinstava.

Mnoge države u svetu (i Slovenija među njima) najavile su otkup korporativnih obveznica koje će verovatno da ciljaju na ugrožene sektore. U Srbiji nema korporativnih obveznica, ali bi se sad moglo razmotriti da se kroz pomoć privredi podstakne njihova kreacija i razvoj tržišta. Na primer, vredi promisliti o ekonomskoj opravdanosti, a potom i o operativnoj izvodljivosti sekjuritizacije potraživanja od određenih segmenata korporativnog sektora, naročito MSP. Na primer, administrativna sekjuritizacija 30% potraživanja privrede od MSP-ova sa određenim karakteristikama (veličina, sektor, prethodna uspešnost poslovanja). Te bi se hartije mogle zapakovati u pakete koje bi banke otkupljivale uz olakšane kreditne uslove i garancije od strane države. Posle krize, banke bi mogle da raspakuju pakete, naplaćuju potraživanja, i trguju tim hartijama. Najverovatnije, nastale bi organizacije koje bi se posvetile proceni vrednosti, kupovini i naplati takvih hartija. Za razliku od mnogih drugih scenarija, rizik od takvog ubrizgavanja likvidnosti bio bi podeljen između banaka i države, a njegova cena mogla bi se izračunati unapred.

Srpska privreda neće izaći jača iz ove krize, kao što se to neće desiti ni sa privredom ostatka sveta. Ipak uz političku volju i poslovičnu sposobnost srpskog društva da na brzinu i uz improvizaciju za malo vremena učini mnogo u teškim uslovima, Srbija može iz ove krize da izađe sa značajno ojačanim sistemom makroekonomskog upravljanja. To bi joj omogućilo da bar u oporavljanju od krize bude među bržim, umesto među najsporijim zemljama.

 

Konferencija “Državna pomoć – lokomotiva razvoja ili pogrešna skretnica? Pravila EU pomažu u proceni”

Beograd, 27. maj 2019.

CEVES je 27. maja 2019. održao konferenciju pod nazivom „Državna pomoć – lokomotiva razvoja ili pogrešna skretnica? Pravila EU pomažu u proceni“. Na konferenciji analizirani su razvojni efekti politike državne pomoći u Srbiji, kao i načini na koje se postojeći pristup može obogatiti, vođen iskustvima drugih evropskih zemalja, a pogotovo Hrvatske, Slovenije i “keltskog tigra“ – Irske. Međutim, prvi korak ka tako promišljenom pristupu je puno usaglašavanje sa pravilima EU. Ova pravila, osim što štite i promovišu neometanu konkurenciju, takođe i doprinose većim razvojnim efektima iskorišćenih sredstava poreskih obveznika.

Konferencija je deo projekta „Usklađivanje sa politikom konkurencije EU, podizanje svesti o potencijalnim koristima i jačanje kapaciteta ključnih aktera u oblasti državne pomoći“. Projekat su finansijski podržali Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu i Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država.

Konferenciju je otvorio gospodin Nemanja Šormaz, direktor CEVES-a, a gostima su se obratili Njegova ekselencija gospodin Arne Sanes Bjornstad, ambasador Kraljevine Norveške u Srbiji kao i gospođa Gordana Delić, direktorka Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država. Gospodin Šormaz istakao je važnost promišljenog i obogaćenog pristupa u politici državne pomoći, kao i povezanost suštine i pravne forme državne pomoći u EU. Njegova ekselencija gospodin Bjornstad naglasio je da je državna pomoć kao razvojni instrument važna, ali sklona zloupotrebama. Da bi vodila efikasnoj ekonomiji i ujednačavanju regionalnih razlika među članicama EU, državna pomoć mora se zasnivati na jasnim i čvrstim pravilima, i koja kada se koristi, ne sme biti na štetu drugih tržišnih učesnika, zaključio je ambasador. Gospođa Delić izrazila je zadovoljstvo povodom organizacije ovog skupa, ističući važnost daljeg usklađivanja zemalja regiona sa regulativom EU.

Gospodin Međak, moderator prvog panela, govorio je o kompleksnosti rešavanja pitanja državne pomoći unutar Pregovaračkog Poglavlja 8 – (Pravo konkurencije). Na to se nadovezao gospodin Antonijević, predsednik Komisije za kontrolu državne pomoći, koji je opisao je trenutni proces usklađivanja sa regulativom EU, kao i korake koje Srbija tek treba da napravi. Gospođa List, nekadašnji šef Radne grupe za poglavlje 8, opisala je  izazove sa kojima se suočavala Hrvatska u ovom domenu, a koji su po mnogo čemu slični Srbiji. Gospodin Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, je ukazao da se po pitanju transparentnosti situacija u Srbiji od 2015. godine blago popravila, budući da postoje nove informacije, ali da sistematične procene i dalje izostaju. Panelisti su se složili da u celom procesu transparentnost omogućava izgradnju poverenja javnosti u politike, ali i ostavlja prostor za analitička istraživanja.

Drugi panel pod nazivom „Promocija investicija i podrška MSP za brži razvoj – iskustvo Irske“ vodili su gospođa Kori Udovički, predsednica Upravnog odbora CEVES-a i gospodin Frenk Rajan, predsednik Upravnog odbora irske razvojne agencije (IDA Ireland). Gospođa Udovički je takođe istakla da regulativa EU ne vezuje ruke državama da razvojno deluju u privredi, već ograničava nesvrsishodno trošenje. Dodala je i da je politika privlačenja stranih investicija u prošlosti dovela do  značajnog porasta zaposlenosti u preduzećima sa malim razvojnim efektima, ali da da se trend poboljšava. Međutim, veze između stranih kompanija i domaćih MSP i dalje su slabe. Gospodin Rajan ukazao je da je ubrzani razvoj Irske posledica konzistentnog razvojnog programa koji traje skoro 50 godina i bazira se na obrazovanju, društvenom dijalogu i dugoročnoj saradnji svih društvenih institucija. Dodao je i da je pored fokusa na reformu obrazovanja i privlačenje stranih investicija, velika pažnja bila je posvećena izgradnji domaćih MSP. 

Moderator trećeg panela, Gospodin Šormaz istakao je da se Srbija nalazi na prekretnici, budući da je tema restrukturiranja vremenom zatvorena uz velike troškove, ali i da je “požar“ velike nezaposlenosti posle ekonomske krize većinski ugašen privlačenjem radno intenzivnih preduzeća. Gospodin Gazdić, direktor RAS-a, istakao je da zaista dolazi do preokreta dolaskom složenijih investicionih projekata koji pokreću zapošljavanje sa većom dodatom vrednošću, a da sledi podrška razvoju lokalnih dobavljača kako bi mogli da se u te lance vrednosti uključe. Gospodin Rajan istakao je da je i Irska prilikom formulisanja svog plana razvoja lutala dok nije jasno sagledala svoje prednosti i nedostatke.  Ključ je bio u izboru sektora i postavljanju merljivih ciljeva. Gospodin Vučković, član fiskalnog saveta, naglasio je da je politika subvencionisanja investicija suštinski pogrešna i da država treba vrlo malo ili nimalo da se meša u privredne tokove, ali da je ipak donekle iznuđena činjenicom da se na nju oslanjaju i mnoge druge zemlje Evrope. Bolji rezultati bi se mogli postići unapređenjem okruženja i vladavine prava, zaključuje Vučković.

Poslednji panel moderirala je gospođa Pavlović Križanić, nezavisni ekspert za reformu javne uprave. Gospodin Plahutnik, nekadašnji predsednik Zavoda za zaštitu konkurencije u Sloveniji, istakao je da je Slovnija u svojoj politici državne pomoći iz dosta grešaka koje je pravila izvlačila pouke. Mišljenje da državna pomoć isključivo služi za održavanje preduzeća u poteškoćama napušteno je usklađivanjem sa evropskim pravilima. Sprovođenje razvojnih politika zahteva i efikasnu javnu upravu i obučene javne službenike, u čemu Srbija donekle zaostaje, ističe gospodin Maravić, direktor Nacionalne akademije za javnu upravu. Takođe, Srbiji nedostaje strateški krovni dokument koji bi ponudio državnim službenicima viziju koju bi trebalo da slede i signalizirao Nacionalnoj akademiji za javnu upravu koju vrstu kapaciteta je potrebno graditi. Gospodin Pejović, predsednik DRI, istakao je da je vizija DRI da pomaže državi da mudro upravlja resursima posredstvom pouzdanih informacija. Napomenuo je da su promenili strateški plan DRI, tako što su se više okrenuli korisnicima javnih sredstava i njihovim potrebama i pitanjima, kako bi se pospešila efektivnija i efikasnija  upotreba javnih sredstava.

Gospodin Nemanja Šormaz zaključio je konferenciju ponovo ističući važnost usaglašavanja sa pravilima EU i potrebom za širom slikom unutar koje je politiku razvoja potrebno graditi, a čiji je državna pomoć samo deo. Istakao je da iako ova konferencija ne može rešiti problem njenog nedostatka, svakako čini jedan korak ka njenom formulisanju.

 

Okrugli sto “Politika državne pomoći u EU i kako ona doprinosi razvoju”

CEVES je u okvir projekta “Usaglašavanje sa politikama konkurencije u EU” koji ima za cilj da doprinese unapređenju razvojnih efekata državne pomoći i harmonizaciji sa propisima EU održao okrugli sto na kome su učestvovali priznati eksperti u toj oblasti. Realizaciju projekta finansijski podržavaju ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu i Balkanski fond za demokratiju. Diskusija na okruglom stolu je bila konstruktivna i interdisciplinarna – spojila je pravni i ekonomski aspekt, i suočila teorijske implikacije sa empirijskim rezultatima.

Učesnici su se složili da će svaka vrsta državne pomoći koja može imati istinski razvojni efekat biti u skladu sa regulativom EU. Međutim, državna pomoć nikako ne može biti supstitut povoljnom poslovnom ambijentu i stabilnim makroekonomskim uslovima. Da bi državna pomoć zaista imala određene razvojne efekte neophodan je paralelan i kontinuiran napredak u institucionalnom okruženju koje jednako tretira sve učesnike, obrazovanju i infrastrukturi, uz brigu o zaštiti životne sredine.

 
 

“Izazovi i prilike nakon sporog ekonomskog oporavka: slučaj Srbije”

Prezentacija pod nazivom “Izazovi i prilike nakon sporog ekonomskog oporavka: slučaj Srbije” održana je 25. oktobra 2018. godine na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Profesor Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta i predsednik Upravnog odbora Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN) najavio je gospođu Kori Udovički, staru saradnicu i osnivačicu kako FREN-a tako i CEVES-a, i trenutno predsednicu Upravnog odbora CEVES-a.

Događaju su prisustvovali predstavnici akademske ekonomske zajednice, predstavnike medija koje prate oblast ekonomije, studente ekonomskih nauka.

Prezentacija je pružila pogled na ekonomsku strukturu privrede Srbije i razloge za rast sporiji od željenog i očekivanog, kao i na perspektivu budućeg ekonomskog rasta. Bilo je govora o strukturi i konkurentnosti srpske privrede, iz ugla institucionalnih sektora, definisanih na osnovu vlasništva, veličine i delatnosti privrednih subjekata, kao i o nalazima o dinamici i izvorima rasta, sa osvrtom na period nakon ekonomske krize.

Prezentacija je organizovana u saradnji Fondacije za razvoj ekonomske nauke i Centra za visoke ekonomske studije. U prilogu ove vesti možete da preuzmete i ppt prezentaciju koja je bila korišćena.

Prezentacija: Prilike i izazovi nakon sporog ekonomskog oporavka (i transformacije): slučaj Srbije

1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.

[Show slideshow]

Konferencija “Srbija 2030: Činjenice i opcije”

28. avgust 2018., Beograd 

Na konferenciji održanoj 28. avgusta 2018. godine pod nazivom „Srbija 2030: činjenice i opcije“, predstavljene su činjenice i razmotrene mogućnosti održivog razvoja u Republici Srbiji do 2030. godine i podstaknuta široka debata i diskusija između svih relevantnih aktera: članova radne grupe Vlade za implementaciju Agende 2030, predstavnika javnog i privatnog sektora, međunarodnih organizacija, donatora, civilnog društva i akademske zajednice. Skup su otvorili predsednica Centra za visoke ekonomske studije Kori Udovički, ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović, direktorka Švajcarske kancelarije za saradnju pri Švajcarskoj Ambasadi u Beogradu Ursula Laeubli i stalna koordinatorka Ujedinjenih nacija (UN) u Srbiji Karla Hershey.

Ministarka Đukić Dejanović naglasila je da ciljevi održivog razvoja (COR) u fokusu imaju građane i da niko ne sme biti izostavljen iz primene ovih ciljeva. Kada je u pitanju neposredno sprovođenje COR taj posao je zajednički pripao svima – jer je ciljeve nemoguće postići bez najšireg kruga aktera u društvu. Gospođa Laeubli je istakla važnost COR, kao i to da su oni inkorporirani u okviru Švajcarske strategije saradnje sa Srbijom 2018-2021. kao i u Švajcarsko-srpsko partnerstvu za migracije, i da će Švajcarska Vlada nastaviti da pruža podršku nacionalizaciji COR u Srbiji. Gospođa Hershey govorila je o radu UN-a u Srbiji, naporima Vlade Republike Srbije u ostvarivanju zacrtanih ciljeva i podršci dijalogu koji UNDP pruža na pitanjima COR-a.

Važna tema skupa bila je i komplementarnost između ciljeva održivog razvoja (COR) i procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Na panelu posvećenom tom pitanju govorila je ministarka evropskih integracija Jadranka Joksimović, šef sektora za saradnju Evropske delegacije Yngve Engstroem, stalna koordinatorka Ujedinjenih nacija u Srbiji Karla Hershey i predsednica CEVES-a Kori Udovički. Ministarka Joksimović podvukla je da je važno pričati na temu održivog razvoja, ali da moramo znati da smo kontekst već uspostavili – procesom pristupanja EU Srbija je utrla put razvojnoj viziji Srbije. Gospodin Engstroem i gospođa Hershey govorili su o iskustvima Evropske unije u ispunjavanju COR, kao i o benefitima Srbije od procesa evropskih integracija na putu ostvarivanja Agende 2030.

Drugi panel pod nazivom “Odakle krećemo – analiza izazova“ počeo je prezentacijom brošure pod nazivom „Održivi razvoj Srbije: kako stojimo?“. Brošura predstavlja koristan vodič kroz najznačajnije izazove održivog razvoja, kao i prednosti na koje Srbija može da se osloni u cilju ubrzanja svog razvoja. Redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko govorio je o pozitivnim aspektima koji se kriju ispod površine negativnog rasta i čiji su pokretači de novo firme kao i problemu Srbije sa izvozom radne snage. Olivera Vuković, izvršni direktor SeCons-a, organizacije koja duži niz godina prati COR, napomenula je odustvo poverenje građana u insitutcije kao jedan od glavnih izazova razvojnog procesa, i nedostatak indikatora kojima možemo da pratimo napredak. Mijat Lakićević, zamenik glavnog i odgovornog urednika Novog magazina, ključnu prepreku rastu Srbije vidi u velikoj pravnoj restriktivnosti i pogrešnoj politici podsticaja. Diskusiju je moderirao gospodin Jovan Protić nacionalni koordinator za Srbiju u Međunarodnoj organizaciji rada.

Poslednji panel pod nazivom „Prvi koraci – debata o prilikama“ otvorio je Christoph Lang,  stariji savetnik, odeljenje za globalne institucije, švajcarska razvojna saradnja iz Švajcarske. Gospodin Lang je govorio o iskustvima Švajcarske u implementaciji Agende 2030, njihovoj izradi dobrovoljnog izveštaja i trenutnom stanju monitoringa implementacije COR. Gordana Matković, programska direktorka Centra za socijalnu politiku istakla je da je povećanje efikasnosti, bar kad je reč o socijalnom sektoru, naša jedina prilika, kao i da moramo da radimo na pravom međusektorskom povezivanju, i da nam je ulaganje u obrazovanje veoma bitno jer je ono pokretač za ostale ciljeve. U panelu smo se dotakli i pitanja ekologije, gde je Slobodan Perović, pomoćnik ministra u Ministarstvu zaštite životne sredine govorio o prilikama Srbije za kreiranje zelenih radnih mesta i okretanju ka cirkularnoj ekonomiji uz upostavljanje mogućeg Zelenog fonda kako bismo dostigli željeni napredak. Đorđe Krivokapić, docent na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu i osnivač Share fondacije se osvrnuo na faktore četvrte industrijske revolucije i prilike za razvoj koje iz toga proističu poput uticaja tehnologije na sistem monitoringa, kapaciteta za analizu javnih poltika i da one mogu predstavljati deo rešenja za svaki problem. Diskusiju je moderirala gospođa Branka Anđelković,  direktorka programa Centra za istraživanje javnih politika.

Konferencija je organizovana u okviru projekta “Pripremni projekat platforme za društveni dijalog o ciljevima održivog razvoja za Srbiju“, koji sprovodi Centar za visoke ekonomske studije (CEVES). Švajcarska je podržala projekat sa približno 39 000 evra, sa ciljem da se pokrene dijalog o procesu nacionalizacije ciljeva održivog razvoja i uključi šira zajednica u identifikovanje ključnih ciljeva održivog razvoja Srbije. Konferencija je organizovana neposredno pre početka jeseni 2018. godine, koja započinje dolaskom UN MAPS misije (Mainstreaming, Acceleration and Policy Support), a nastavlja se predstojećom regionalnom konferencijom o ciljevima održivog razvoja, koja ima za cilj razmenu iskustava u regionu.

_VEC0507
_VEC0512
_VEC0532
_VEC0536
_VEC0557
_VEC0584_1
_VEC0661
_VEC0680
_VEC0682
_VEC0701
_VEC0735
_VEC0752
_VEC0773
_VEC0788
_VEC0793
_VEC0803
_VEC0806
_VEC0851
_VEC0855
_VEC0870

[Show slideshow]
1 2 3

Finalni rezultati objavljenog konkursa za predloge projekata

Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) u okviru projekta „Korišćenje ciljeva održivog razvoja kao vodilja preusmeravanja istraživanja društvenih nauka: Pilot projekat“  objavljuje poziv za dostavljanje predloga projekata na temu: “Ka postizanju ciljeva održivog razvoja u Srbiji: Kako su povezani kvalitet poslova i ekonomska struktura?”, objavljuje konačne rezultate procesa selekcije pristiglih aplikacija.

Najbolje rangirana pristigla prijava, na osnovu procesa selekcije i ocenjivanja Komisije je: Univerzitet Metropolitan – FEFA.

Nakon isteka roka predviđenog za podnošenje primedbi, Komisija je utvrdila Konačnu listu o oceni i selekciji prijava, čiji tekst odgovara tekstu Izveštaja o procesu evaluacije i selekcije prijava sa preliminarnim rezultatima. 

U nastavku možete pronaći: Konačnu listu o oceni i selekciji prijava i Odluku o konačnoj  listi o oceni i selekciji podnetih prijava. (Dostupno samo na engleskom jeziku)

 

Decision on the final assessment

Report on the final assessment and selection list

CEVES upućuje poziv saradnicima i raspisuje konkurs za radna mesta


1. Ekonomista, vodeći istraživač/ica
2. Ekonomista, samostalni istraživač/ica
3. Ekonomista, analitičar/ka

Molimo vas da Vaše biografije zajedno sa motivacionim pismom pošaljete na adresu: office@ceves.org.rs. do 22.06.2018.godine. Prilikom prijave, naglasite da li se prijavljujete kao kandidati za radna mesta ili kao saradnici /konsultanti na projektima. U motivacionom pismu posebno opišite šta volite/želite da radite, zašto vas zanima da radite u CEVES-u, kao i šta su vam jake/slabe strane na najviše jednoj strani. Napominjemo da se iskrenost u motivacionom pismu prepoznaje, i da je cenimo.

Odabrani kandidati će biti pozvani na testiranje i razgovor počev od 01.07.2018. Kandidati za saradnju na projektima će biti posebno kontaktirani.

Vreme trajanja konkursa – dodatna napomena:

  • Konkurs za radna mesta:
    • prvi presek će biti 22.06.2018.godine, kada ćemo pristupiti validaciji prispelih prijava i pozivanju na testiranje onih kandidata koji zadovoljavaju uslove konkursa;
    • konkurs je otvoren i posle 22.06.2018.godine, ukoliko ne pronađemo adekvatne kandidate u prispelim prijavama do tog datuma, te Vas ohrabrujemo da se javite na konkurs i nakon 22.06.2018.godine.
  • Konkurs za saradnike je otvoren.

Ceo tekst konkursa.

 

Održana radionica “Kako kvalitet privrednog rasta deluje na ljudski razvoj”

28. mart 2018.

Centar za visoke ekonomske studije održao je treću radionicu 28. marta 2018. godine pod nazivom “Kako kvalitet privredno rasta deluje na ljudski razvoji”. Radionica je održana u okviru projekta „Korišćenje ciljeva održivog razvoja kao vodilja preusmeravanja istraživanja društvenih nauka: Pilot projekat“ koji podržava PERFORM projekat (PERFORM je projekat Švajcarske agencije za razvoj i saradnju koji sprovode organizacija HELVETAS Swiss Intercooperation i Univerzitet u Friburgu), i koji je deo šireg „Pripremnog projekta platforme za društveni dijalog o ciljevima održivog razvoja u Srbiji“ podržanog od strane Švajcarske agencije za razvoj i saradnju.

Ova radionica bila je fokusirana na temu udruživanja: usluga i proizvodnog sektora, domaćih i stranih kompanija i obrazovanja. Verujemo da su sve ove vrste veza neophodne za stvaranje veće dodatne vrednosti u privredi i stvaranje održivih dostojanstvenih poslova. Južni deo Srbije poznat je po nekadašnjim džinovima koji su nesumnjivo ostavili vredna znanja i resurse. Pokušali smo da odgovorimo na pitanja kako da zapošljavamo, umnožimo i modernizujemo ove kapacitete.

20180328_113303
20180328_113314
20180328_113317
20180328_113346

[Show slideshow]

Časopis “Biznis & Finansije” – Indeks razvojnih potencijala razmenjivih sektora u Srbiji 🗓

11. decembar 2015. godine

U najnovijem izdanju časopisa „Biznis i Finansije“ Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), predstavio je nalaze studije „Indeksa razvojnih potencijala razmenjivih sektora u Srbiji“. U tekstu je predstavljena podela sektora sa razvojnim potencijalnom na aktivne i pasivne, kao i njihove karakteristike.

Prezentacija nalaza studije CEVES-a imala je za cilj isticanje značaja određenih privrednih sektora za celokupan privredni rast Srbije, kao i mogućnost kreiranja razvojnih strategija „kreiranih po meri“ koje bi bile usmerene upravo ka povećanju konkurentnosti sektora i izvoza. U narednom periodu, CEVES će ažurirati studiju na osnovu podatka iz 2014. i na taj način zainteresovanoj javnosti još bolje približiti razvojne potencijale srpske privrede.

Korporativno upravljanje u porodičnim firmama – Katarina Đulić

Porodične firme predstavljaju najstariji i najčešći oblik privrednih organizacija u svetu. U mnogim zemljama, porodične firme predstavljaju ogroman procenat ukupnog broja firmi i pružaju ključni doprinos rastu privrede i zapošljavanju radne snage. Tako na primer, 75% registrovanih kompanija u Velikoj Britaniji su porodične firme dok u Indiji, na Dalekom i Srednjem Istoku taj broj dostiže i 95%. Uprkos značaju za ekonomiju koje neosporno imaju, ove firme, za razliku od listiranih kompanija, kao da nisu bile u fokusu ni zakonodavca, ni kreatora ekonomske politike, pa čak ni akademije.

Dokazano je da porodične firme, u proseku, nadmašuju po svim poslovnim pokazateljima, firme koje to nisu. Firma Thomson International je napravila jedinstven indeks i za porodične firme i za firme koje nisu u porodičnom vlasništvu u većim evropskim zemljama i pratila ih je u periodu od 10 godina do decembra 2003. godine. U Nemačkoj je indeks porodičnih firmi porastao za 206%, dok su akcije firmi koje nisu u porodičnom vlasništvu porasle za samo 47%. U Francuskoj je indeks porodičnih firmi skočio za 203%, dok je indeks firmi koje nisu porodične porastao za samo 76%. Činjenica je da je neophodno podržavati ovaj deo ekonomije i ohrabrivati porodice da uđu u ovakvu vrstu biznisa. Više o porodičnim firmama možete saznati na sajtu porodične firme