Kori Udovički
CEVES poziva sve zainteresovane za dobro upravljanje Srbijom da se usprotive nedavno donetim izmenama uredaba o procesu donošenja novih propisa i javnih politika („propisa“ u daljem tekstu). Tim izmenama Vlada je sebe oslobodila obaveze da nove propise izlaže javnim konsultacijama kao i da ih podnosi na ocenu Republičkom sekretarijatu za javne politike (RSJP). Oslobađanje važi „samo“ za slučajeve kad se propis tiče „usklađivanja sa pravom EU”, što suštinski može biti skoro sve što može da se menja u propisima. Daleko od „praktičnog rešenja” na evropskom putu kakvim se predstavlja, ovo je početak završne faze uništavanja profesionalne državne uprave — koju vlast sprovodi iz sopstvenih, dakako praktičnih, razloga. Pravnu i sistemsku analizu šta je tačno učinjeno odlično je dao Đorđe Vukotić u tekstu za N1 i Forbes Srbija, ovde (https://forbes.n1info.rs/biznis/propisi/), i nije potrebno da je ovde ponavljam.
Hoću da budem izričitija od g. Vukotića u naglašavanju o čemu je reč: daleko od „praktičnog rešenja” na evropskom putu, kako se predstavlja, ovo je početak završne faze uništavanja profesionalne državne uprave — koju vlast sprovodi iz sopstvenih, dakako praktičnih, razloga. Taktika služi da proširi prostor samovolje u vladanju zemljom, jer nas njome vlast dovodi pred svršen čin.
Dva skorašnja primera paradigmatična su za ovu taktiku. Krajem novembra prošle godine, Vlada je usvojila izmene Poslovnika o svom radu. Nominalni cilj bio je „usklađivanje” sa obavezom iz Reformske agende — da se broj izuzetaka od javne rasprave smanji. I to je u jednom članu učinjeno. Ali tu izmenu pratila je formulacija novog člana 41a, koji mogućnost izuzimanja zapravo proširuje. Tri predstavnika civilnog društva i predstavnik Stalne konferencije gradova i opština u radnoj grupi pisanim su putem odbacili tu dodatnu izmenu — predlog je svejedno poslat Vladi na usvajanje, bez obaveštavanja članova radne grupe i bez prethodnog mišljenja Evropske komisije ili SIGMA/OECD-a. SIGMA je tek nakon usvajanja izdala uglavnom negativno mišljenje, sa zahtevom da se član 41a obriše ili izmeni. Nacionalni konvent o EU i civilno društvo na vreme su upozorili Evropsku komisiju, te Reformska agenda u tom delu neće biti ispunjena i Vlada neće ubrati pripadajuća sredstva.
Pogledajmo i slučaj „Mrdićevih zakona” o tužilaštvu. Te su mere bile toliko nedemokratske i neevropske da je EK pokrenula Venecijansku komisiju da ubrzano da mišljenje na iste. O tom mišljenju se sad raspravlja kroz pogrešnu proceduru, i premda je mišljenje neuobičajeno detaljno i direktivno — teško je verovati da će se sve bitne stvari vratiti u pređašnje stanje. Najteže će biti ono najvažnije: da se svi profesionalni i vredni tužioci koji su radili na osetljivim predmetima u TOK-u vrate na iste. A ova taktika se nastavlja, sada Petrašinovićevim izmenama izbornih zakona koje su u skupštinskoj proceduri.
Dakle, mišljenje „Evrope” može da zakrpi krčag, ali mleko će ostati prosuto. Ako ove uredbe ostanu punovažne, ni civilno društvo ni RSJP neće moći na vreme da upozore na problematične propise. Pod „problematičnim” ne mislimo samo na nedemokratičnost, već i na niz mogućih „iskrenih” grešaka i neusklađenosti na koje danas RSJP i civilno društvo ukazuju pre nego što naprave štetu.
Izgovor da je u pitanju „ubrzanje EU integracija” igra na tri karte. Prva karta je za ljude koji nemaju vremena da ulaze u detalje — većinu: čemu sve te provere, pita se racionalan, nepotpuno obavešten posmatrač, kad se ionako „prepisuju” evropski propisi, koje će ionako Evropska komisija pročitati i na koje će dati svoje mišljenje? Druga je za „patriotske” čitaoce: ako verujete da Srbija treba sama sebi da kroji propise, „prepisivanje” bi trebalo da vas razljuti — režim inače stalno radi na tome da građanima omrazi EU. Treća karta služi istom cilju kao i prethodna i treba da istakne evropske dvostruke standarde, za koje predsednik Vučić tako često p(r)oziva Brisel: ovakvo rešenje pokazaće da su konsultacije i kontrola kvaliteta potrebne za sve druge, ali ne i kada su projekti evropski.
Zaboravljamo da je i Švedska, koja je tek 1995. ušla u EU, celo vreme od kandidature do članstva radila ne na tome da acquis prepiše, nego da ga primeni na švedski način. Svaka zemlja koja ne samo da drži do sebe, već koja želi da joj propisi rade, mora da se upita: kako će ovo pravilo izgledati u našoj zakonodavnoj praksi i državnoj upravi? kako će ovo ovlašćenje funkcionisati sa našim sistemom socijalne države? kako će se ovaj rok uklopiti u naše procedure? To nije otpor evropskom pravu — to je posao svake ozbiljne države koja ulazi u takvu zajednicu. I upravo je to posao koji RSJP celoj upravi pomaže da radi što bolje. Ako njega nema, ostajemo sa propisima koji u svojim originalnim kontekstima rade, a u našem su neprimenljivi, ili se izvitoperuju, ili jednostavno ne sprovode.
Upravo u tome leži još jedan razlog zašto je „praktično” da RSJP i javnost što kasnije vide nove propise. Jer, kako RSJP tako i domaće civilno društvo mogu bolje i brže da u novim propisima prepoznaju kukavičja jaja nego što to mogu evropski stručnjaci, iako su evropski stručnjaci često bolje upućeni u sam acquis — domaći akteri znaju kako naša kuća zaista radi.
Da, izmene koje budu progurane „u mraku”, mimo svih nas, a koje budu u suprotnosti sa pravom EU, moći će uz dovoljno pritiska da se „sprečavaju” i vraćaju u pređašnje stanje. Krčag će ponekad da se zakrpi. Ali, kao što slučaj TOK-a pokazuje, mleko ostaje prosuto. Svaki tako kupljen dan samovolje vredi režimskog truda — pogotovo što troši ne samo energiju vlasti, već i pažnju i energiju svih nas koji se borimo za zaštitu profesionalnih i demokratskih standarda. Između ostalog, i svaki dan u kom je rad profesionalaca u RSJP obesmišljen biće još jedan udar kojim se njegov kapacitet kruni.
Uloga RSJP je da se bori za smisao, obrazloženja i usklađenost regulative — kao i za koordinaciju i minimum efektivnosti u planiranju rada Vlade. Za Srbiju to je zlato koje ne sme da se izgubi. Profesionalna a svrsishodna i odgovorna uprava Srbiji je potrebnija — i teže se gradi — nego bilo gde drugde van bivše Jugoslavije. Jer jugoslovensko nasleđe u kombinaciji sa politizacijom profesionalnog prostora od početka tranzicije nadalje, postavila je državnu upravu tako da joj je svrsishodno upravljanje teško — skoro nemoguće. CEVES na to ukazuje u svom prvom Izveštaju o ekonomskom upravljanju u Srbiji (videti naročito Poglavlje 4, serbia2eu.org). Jedan od osnovnih nalaza ove studije je da baš zato što nam izostaje svrsishodnost u upravljanju — nema razvojnog plana, planovi koji postoje su neobavezujući, a propisi su preregulisani do apsurdnih detalja — nemoguća je i jasna podela odgovornosti, pa prema tome ni delotvornost rada. K tome, uprava je fragmentisana, pa je nemoguća i koordinacija. U takvom okruženju, bez RSJP, ostaje samo glas pojedinog ministra protiv glasa drugog ministra, i Aleksandar Vučić koji svime arbitrira.
RSJP je verovatno najvažniji, a svakako jedinstveni rezultat skoro decenije i po napora — i znatnih EU sredstava — uloženih da se u Srbiji izgradi „centar vlade”, bez kojeg nema ozbiljnog upravljanja. Posao je započet 2003. godine, dovršen 2018. usvajanjem Zakona o planskom sistemu, i tokom svih tih godina baš je RSJP istican kao jedan od retkih strukturnih uspeha. Sama EU je nebrojeno puta istakla „značaj snažne uloge kontrole kvaliteta Republičkog sekretarijata za javne politike i drugih institucija centra vlade”. Očekujem da će funkcioneri u EU uskoro prepoznati da ovim manevrom režim značajno podiže temperaturu lonca u kom nas već više od deceniju, kao žabe, kuva. Ako ne digne svoj glas, EK će okrenuti leđa svom ogromnom trudu i sredstvima koja je uložila u prošlosti; a što je još gore — okrenuće leđa šansama da Srbija ipak uspostavi upravu kakva joj je potrebna da bi funkcionisala kao moderna i evropska zemlja, bilo da je to unutar, ili izvan, Evropske unije. Prva sledeća reformska tekovina koja će se izgubiti biće sam profesionalnost u radu RSJP — iz njega će preostali profesionalci početi da otiču. Biće to prva, ali sigurno ne i jedina.
— Kori Udovički
