Autorski tekst: Pavle Medić
Budući da se očekuje da rast BDP-a u 2025. uspori na oko 2%, uz srednjoročna očekivanja bliža 3%, vlast kao glavno objašnjenje nudi političku nestabilnost i proteste. To je zgodan, ali neuverljiv izgovor. Ključni uzroci usporavanja bili su vidljivi znatno pre kraja 2024. Srbija sada plaća cenu modela koji je bio kratkovid i davao brze rezultate samo dok je radne snage bilo u izobilju.
Tokom otprilike petnaest godina, model se oslanjao na tri stuba. Prvi je bio izvozno vođeni rast zasnovan na snažno subvencionisanom prilivu radno-intenzivnih stranih direktnih investicija (SDI), često u segmentima evropskih i kineskih lanaca vrednosti sa nižom dodatom vrednošću. Drugi stub bio je praktično fiksiran nominalni kurs prema evru. Treći stub bili su veliki infrastrukturni projekti koji su podizali aktivnost i političku vidljivost. Četvrti paket, reforme koje bi rast učinile održivim i prenele ga na domaću privredu, nikada nije usvojen. U ekonomskoj politici nije napravljen zaokret ka produktivnosti, jačanju domaćih dobavljača, konkurenciji i tržišnoj disciplini, obrazovanju i veštinama, niti ka reformi energetskog sektora. Ishod nije teško predvideti. Jedinični troškovi rada rastu, dinar realno jača, produktivnost ne raste, a izvoznici gube cenovnu konkurentnost baš u trenutku kada se Evropa i globalni lanci snabdevanja regrupišu.
Pad konkurentnosti se može videti sasvim jasno u poslednjih nekoliko godina. Između 2022. i 2024, troškovi rada po zaposlenom u prerađivačkoj industriji porasli su oko 31% kod domaćih MSP i oko 32% kod SDI proizvođača (uz dodatnih oko 13,4% u 2025. za obe grupe). U istom periodu realni efektivni kurs Srbije realno je apresirao oko 11% (uz dodatnih oko 1,5% u 2025). Cene u prerađivačkoj industriji, kao grubi pokazatelj koliko se troškovi mogu preliti u izvozne cene, porasle su svega oko 2,5% između 2022. i 2024 (uz dodatnih oko 0,9% u 2025. za sva dobra, odnosno oko 1,5% za izvozna). Troškovi su, dakle, rasli mnogo brže od prodajnih cena, a kurs se pomerao u nepovoljnom smeru za izvoznike.
Rast zarada je najvažniji kada se posmatra kroz udeo u ukupnim troškovima. U prerađivačkoj industriji rad nije jedini trošak, ali mu je značaj porastao. Udeo troškova rada porastao je sa oko 13% poslovnih rashoda u 2022. na oko 16% u 2024. Kada se rast troškova rada po zaposlenom od 31% ponderiše udelom od 16%, dobija se da samo kanal rada podiže ukupne jedinične troškove reda veličina oko 5% za dve godine. Kada se tome doda realna aprecijacija deviznog kursa od oko 11% i tek 2,5% rasta cena prerađivačkih proizvoda, postaje jasno koliki je pritisak nastao. Preduzećima je bilo potrebno približno dvocifreno povećanje produktivnosti (oko 13%) samo da bi se sačuvala marža i tržišni položaj. To se nije dogodilo. Jednostavan pokazatelj, realni prihod po zaposlenom (deflacionisan indeksom cena prerađivačke industrije), kod domaćih MSP bio je praktično ravan između 2022. i 2024, dok su SDI proizvođači napredovali tek oko 7% (uglavnom zahvaljujući kompanijama koje su ušle 2021–2022). Razlika između onoga što je bilo potrebno i onoga što je ostvareno objašnjava gubitak konkurentnosti bez pozivanja na događaje s kraja 2024.
Pad konkurentnosti se već odrazio na izvoz. Domaća MSP u prerađivačkoj industriji imala su nominalni rast prihoda od svega oko 3,7% između 2022. i 2024, dok je izvoz pao za oko 3,3%. Udeo izvoza u prihodima pao je sa oko 25,6% u 2022. na oko 23,8% u 2024. SDI proizvođači su u istom periodu nastavili da rastu, ponovo pre svega zahvaljujući kompanijama koje su ušle 2021–2022. Izvoz im je porastao za oko 14,6%, a izvozni udeo sa oko 66,0% na oko 68,3%. Izvozni motor Srbije i dalje se u velikoj meri oslanja na SDI, dok domaća MSP gube trku na inostranim tržištima. To je nespojivo sa privredom za koju se tvrdi da konvergira ka EU.
Investiciona dinamika govori u prilog dijagnozi. Domaća MSP odgovaraju na pritisak odlaganjem modernizacije, jer marže i uslovi finansiranja ne ostavljaju prostor za velike skokove produktivnosti. U istim agregatima, investiciona stopa domaćih MSP (CAPEX kao udeo prihoda) bila je oko 6–7%, dok je kod SDI proizvođača bila bliža 8–9%. Istovremeno, cena kapitala se naglo pogoršala: finansijski rashodi u prerađivačkoj industriji porasli su oko 60–65% između 2022. i 2024, dok je EBITDA u zbiru ostala približno ravna. To je kombinacija koja direktno guši produktivnost. Kompanijama su potrebni nova oprema, automatizacija, veštine i unapređenje procesa, a suočene su sa rastućim troškovima rada, rastućim kamatama i kursom koji steže prostor na izvoznim cenama.
Najkonkretniji dokaz iz realne ekonomije je talas smanjenja zaposlenosti i kapaciteta kod subvencionisanih, radno-intenzivnih investitora. Prve pukotine pojavile su se već početkom 2024, kada je više velikih investitora krenulo u renegociranje obaveza ili smanjenje planova zapošljavanja. Javno najavljena gašenja i otpuštanja pogodila su približno 1.000–1.500 radnih mesta kroz 2024. Posledice su se u 2025. naglo ubrzale: oko 5.000 radnika već je izgubilo posao, a prema sindikatima se očekuje da bi ukupan broj do kraja godine mogao da poraste i do oko 9.000. Investitorima svakako politička stabilnost ne prija, ali pre svega odlaze zbog ekonomskih fundamenata. Slika se uklapa i na makro nivou. Neto priliv SDI u prva tri kvartala 2025 bio je niži oko 56% u odnosu na isti period prethodne godine.
Konkurencija iz inostranstva ubrzava ispoljavanje posledica. Kada evropski kupci govore o „Severnoj Africi“ kao proizvodnoj platformi, misli se pre svega na Maroko i Tunis. Maroko je izgradio punu izvoznu platformu ka EU: u 2024. proizveo je 559.645 vozila, dok je Srbija evidentirala svega 235. Luka Tanger Med obradila je oko 10,24 miliona kontejnera u 2024, što je logistička prednost koju kopneni koridori teško mogu da nadoknade. Marokanski automobilski izvoz ka EU procenjuje se na oko 15,1 milijardu evra u 2023. Tunis je, s druge strane, trenutno ekonomski prirodna destinacija za radno-intenzivne komponente poput kablova i tekstila. Rast Srbije kroz SDI u sličnim segmentima zato postaje direktno izložen supstituciji. To nije teorija, već realnost nabavke u kojoj se bira između jeftinijih proizvoda i jeftinijeg dvodnevnog pomorskog transporta do Evrope i skupljih, skuplje transportovanih proizvoda iz Srbije.
Energetska politika i politika smanjivanja ugljeničnog otiska EU dodatno produbljuju krizu konkurentnosti Srbije. CBAM od 2026. povećava realni trošak ugljenično intenzivne proizvodnje, a pouzdanost energije i podaci o emisijama postaju ugovorna obaveza u evropskim lancima snabdevanja. Srbija u tu fazu ulazi sa energetskim sektorom koji nije modernizovan dovoljno brzo i duboko (pitanje je da li se uopšte može govoriti o ikakvoj značajnoj modernizaciji), sa ugljeničnim otiskom koji je teško braniti u privredi koja mora da se dekarbonizuje i sa slabim rezultatima u izgradnji domaće industrijske baze. Ne mora se preseliti svaki pogon, dovoljno je zamrznuti širenje, usporiti zapošljavanje i naredni ugovor poslati drugde.
Ovogodišnji protesti, naravno, mogu da utiču na buduća očekivanja. Ali kanal nije prizor građana na ulicama, već odgovor države na njih. Investitore ne plaši građanska mobilizacija sama po sebi; odvraćaju ih signali proizvoljnosti, politizovane primene sile i pravila, kao i reputacioni rizik koji poručuje da je sistem nepredvidiv. Ti rizici pojačavaju već postojeći ekonomski pritisak, ali ga ne stvaraju.
Zaključak je neprijatan, ali jednostavan. Usporavanje Srbije nije „priča o protestima“. To je kraj izvoznog rasta zasnovanog na subvencijama i jeftinom radu koji nikada nije prerastao u strategiju rasta zasnovanu na produktivnosti. Novi model morao bi da pomeri podsticaje ka automatizaciji i proizvodnji sa većom dodatom vrednošću, da osnaži i proširi domaće dobavljače, obnovi konkurenciju i tržišnu disciplinu, stabilizuje energetiku uz dekarbonizaciju i modernizuje obrazovanje i veštine. Bez tog zaokreta, zemlja će prvo gubiti najlakše ugovore, zatim fabrike, a na kraju i sve više talenta i radnika.
