U Palati Srbija 20. januara predsednik države je u skladu sa Ustavom mu nepoverenim ovlašćenjima predstavio plan „Skok u budućnost – Srbija Ekspo 2027“. Sprovođenjem ovog plana Srbija će u naredne tri i po – četiri godine (?!) uložiti čak 17,8 milijardi evra. Prema ovom planu Srbija će napraviti „skok“ u šest stubova (životni standard, urbana modernizacija, infrastruktura, industrijalizacija, Ekspo 2027 i integralni razvoj) i time do kraja 2027. dostići prosečnu platu od 1.400 evra i BDP od 92,7 milijardi evra. Ova zamisao, koju ćemo za potrebe ovog teksta nazvati „plan“, iako ga nikada nismo videli, još jedan je u nizu marketinških trikova bez adekvatnog uporišta u zakonu i realnosti. Upravo iz tog razloga kritikovaćemo ga sa institucionalnog aspekta, kao i iz ugla njegove ekonomske svrsishodnosti.

Zašto ovaj „plan“ nema uporišta u zakonu? Pored već „otrcanog“ insistiranja na nepoštovanju ustavnih ovlašćenja u zemlji u kojoj se institucije planski urušavaju, postavlja se pitanje kako je zapravo ovaj plan nastao – na osnovu kog zakona, analize i čijih prioriteta. Srbija je u skladu sa međunarodnom praksom još 2018. usvojila Zakon o planskom sistemu koji predviđa postojanje Plana razvoja, kao najvišeg strateškog i razvojnog dokumenta. Ovaj dokument bi trebalo da priprema Republički sekretarijat za javne politike u saradnji sa Vladom, Vlada bi trebalo da ga utvrdi i prosledi Narodnoj skupštini na usvajanje.

Plan sadrži viziju i prioritete razvoja, uzimajući u obzir međunarodne obaveze, razvojne potencijale, trendove i dostupna sredstva i da sve sklopi u koherentnu celinu koja (bi trebalo da) pokazuje kakva će to Srbija biti kada se on ispuni. Budući da ispunjenje svakog dobrog plana zahteva dugoročnu predvidljivost i izvesnost, plan (bi trebalo da) se donosi za period od 10 godina, a ostvaruje se implementacijom investicionog plana koji se sastavlja za period od sedam godina.

Jasno je da je naš „plan“, iako u nekim elementima inspirisan Planom, iz predviđenog postupka izbacio suvišne elemente. Kritikovati „plan“ sa ovog aspekta izuzetno je lako jer je potpuno izlišno govoriti da sa proceduralne strane nije ispoštovano jednostavno ništa. Za početak, „plan“ je umesto zajedničkim naporom društva i institucija u čijoj je nadležnosti donet na netransparentan način u privatnoj kuhinji jednog čoveka i, eventualno, jedne stranke. Pomoć onome ko zna sve nije ni potrebna, a građani su sve što je trebalo da kažu – rekli na „nikada slobodnijim izborima u modernoj istoriji“ (dopuniti geografski pojam po želji).

Takođe, trajanje „plana“ (tri i po – četiri godine) je sasvim slučajno prilagođeno izbornom ciklusu i Ekspu, a ne nekom tamo pravilu kojim se vode ostale, razvijenije zemlje. Doduše, neko bi mogao reći da je ovo zapravo nešto „inovativniji“ način da se prikažu srednjoročni i finansijski plan budžeta. Mada bi verovatno bio bliže faktičkom stanju, ni ovde se vremenski okvir donošenja ne uklapa. Takođe, moglo bi biti postavljeno pitanje zašto bi ovaj „srednjoročni plan“ bio toliko okrenut prošlosti – gleda 14 godina unazad, a svega tri i po – četiri godine unapred. To je zato što je „junak naše priče“ zapravo stranački pamflet u slobodnoj formi, nastao monopolizacijom državnih sredstava i svih poluga vlasti. Ni manje ni više od toga.

Kao što smo najavili, nije bilo teško razobličiti „plan“ sa institucionalnog aspekta. Ipak, pozabaviti se njegovom ekonomskom suštinom nešto je složeniji zadatak. Na makro nivou, kao što smo rekli, plan obećava povećanje BDP-a na 92,7 milijardi evra. Ne tako komplikovanom matematikom, uzimajući u obzir predviđeno kretanje inflacije, zaključujemo da bi uz predviđenu stopu rasta od četiri odsto prosečno godišnje za period od 2024. do 2027. kumulativno povećanje BDP-a bilo 17 odsto. To nije nemoguće, pa ni loše, ali nije ni dovoljno dobro, imajući u vidu da bismo morali da rastemo gotovo duplo brže u kontinuitetu da bismo sustigli EU za dvadeset godina i da je planirani iznos javnih rashoda, odnosno investicija 17,8 milijardi evra, a to znači da će, kao i u prethodne dve godine, zajedno sa ostalim javnim investicijama, one činiti pet do sedam odsto BDP-a.
Ono što ipak nije izvodljivo, jeste najavljeni rast zarada sa sadašnjih 836 na 1.400 evra. Imajući u vidu da je to nominalno povećanje od 67 odsto, uz projektovanih 17 odsto realnog privrednog rasta i pretpostavku da će prosečna inflacija u tom periodu biti 3,5 odsto, a devizni kurs stabilan, to bi značilo da će zarade realno da se povećavaju čak 46 odsto. Zlatno pravilo je da se zarade povećavaju onom brzinom kojom se povećava vrednost onoga što proizvodite, BDP-a. Kada to nije slučaj, postajete manje konkurentni. Iz igre vas izbacuju oni koji su jeftiniji i efikasniji – strane fabrike koje se zasnivaju na jeftinom radu se sele dalje i ljudi ostaju bez posla (ko je rekao Geoks!?). Ne zvuči lepo, ali je tako – nema besplatnog ručka.

Ovakvo povećanje zarada bilo bi moguće ako bismo pretpostavili da bi Ekspo doveo do deviznih priliva koji bi pak doveli do snažne realne apresijacije, odnosno jačanja dinara. Ne ulazeći u detalje, ovaj scenario imao bi pogubne posledice, poput ovih iznad, i NBS ga sa pravom ne bi dozvolila, čak i kada bi do toliko velikih deviznih priliva došlo. Drugim rečima, „plan“ sa makro strane ne nudi ništa posebno. Ono što je realno – nije uzbudljivo. Ono što je uzbudljivo – nije realno.

Pojedinačni projekti dosta su zanimljiviji za razmatranje. Snalaženje u galimatijasu pojedinačnih projekata, obećanja i instrumenata koje „plan“ nudi, pomaže novovaspostavljeni sajt Srbija2027. Sajt je, ruku na srce, očigledno pravljen na brzinu, sa nekonzistentnim načinom prikazivanja i nivoom informacija – negde piše koliko će da nas košta i šta se očekuje, dok na drugim mestima moramo da verujemo „majke mi“ pričama. Ponegde je, namerno ili ne, zaprepašćujuće ciničan. Na primer, u odeljku Životni standard građana kaže se da „zdravlje nema cenu“. Zdravlje nema cenu u zemlji koja je zarad očuvanja privredne aktivnosti i političkog mira imala jedan od najvećih viškova smrtnosti u Evropi za vreme kovida, koja leči SMS porukama, u kojoj od zagađenja vazduha PM česticama godišnje umire 15.000 ljudi (European Environment Agency), a koja otvara nove termokapacitete (Kostolac B3), i koja iz nekog razloga krije zdravstvene rizike projekta Jadar, bili oni mali ili veliki.

Još jednom, nema besplatnog ručka – zdravlje ima cenu! Ne pominje se kičma privrede – domaća mala i srednja preduzeća, kojima jeste potrebna podrška da i oni postanu ekonomski tigrovi. To razvijenije zemlje u okruženju i te kako rade. Ali se zato pominje vidikovac u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, uz video-klip sa svedočanstvom jedne „obične građanke“ o važnosti ovakvih ulaganja. Naravno, nije važno što su sva planinarska udruženja i ljudi koji planinu zapravo obilaze molili da se ne gradi. Tu je i nacionalni stadion naravno, ali je o njemu već dovoljno rečeno – ali to njegovu izgradnju neće zaustaviti.

Ima tu još zanimljivih stvari. Na primer, u delu koji se odnosi na industrijalizaciju u oblasti poljoprivrede navodi se kako je od 2012. do 2024. udeo subvencija u ceni koštanja u mlečnom govedarstvu i ceni mesa porastao sa 64 na 74 odsto. Znajući u kakvom su stanju ova dva sektora, postavljaju se tri pitanja. Prvo, kako je moguće da su ovi sektori toliko neefikasni da država mora da pokriva tri četvrtine cene koštanja njihove proizvodnje, a da oni jedva opstaju? Drugo, ko je to dozvolio i, treće, da li bi onda Srbija kao država uopšte trebalo da proizvodi mleko/meso u trenutnim količinama. E, ovo su pitanja o kojima je trebalo da razmišljaju kreatori „plana“, i da, ukoliko im se ne sviđa logični odgovor na ova pitanja – dođu do zaključka kako ovakvu situaciju preokrenuti. Naravno, to izostaje.

O životnoj sredini relativno je teško govoriti, imajući u vidu oprečne stavove države. Sa jedne strane, projekat Čista Srbija može se okarakterisati kao veoma pozitivan iskorak. Zaista bi bilo lepo da – kada auto-putevi zamene Ibarsku magistralu – stanište iz Ibra promene i plastične flaše, kese i šporeti. Sa druge strane je ciničan odnos prema životnoj sredini u aspektima koje smo već navodili.

U „planu“ takođe ima i nedvosmisleno pozitivnih inicijativa. Tu su pre svega visoka i preko potrebna ulaganja u naučnu i istraživačku infrastrukturu kroz izgradnju multidisciplinarnog BIO4 kampusa. Kampus bi trebalo da okuplja čak sedam fakulteta i devet naučnih instituta iz nekoliko „prirodnjačkih“ nauka i disciplina. Sve i da ne postane, kako se najavljuje, „bioekonomski centar Evrope“, sama inicijativa pokazuje da država ponekad ume da prepozna značaj ovih oblasti za moderno doba. Slično se može reći za aktivnosti Kancelarije za dualno obrazovanje i Nacionalni okvir kvalifikacija gde se 500 poslodavaca prijavilo za učešće u programu dualnog obrazovanja. Postavlja se pitanje zašto ovako promišljenih inicijativa nema više, dok vreme i dalje gubimo na neke druge priče?

Što se tiče specijalizovane izložbe Ekspo, da nastavimo u pozitivnom tonu, ona može predstavljati dobru priliku za razvoj domaće privrede – ali samo ako se dobro iskoristi. Potrebno je domaćoj privredi dati priliku da učestvuje koliko god je to moguće, bilo kao izvođači ili podizvođači radova i na inovativan način predstaviti svetu za šta je sve sposobna. Sa infrastrukturne tačke gledišta, nije loše ni to što se Beograd širi „preko Dunava“, kako bi se rasteretio već uveliko nefunkcionalani centar grada. Na kraju, nije netačno da je za zemlju poput Srbije značajno da bude izabrana da bude domaćin Ekspa. Ova izložba nesumnjivo može da doprinose prepoznatljivosti i reputaciji Srbije.

Da zaključimo, pred Srbijom se zaista nalaze ekonomski izazovna vremena, ali i mnoštvo prilika. Naravno, daleko više fokusa potrebno je staviti na domaća mala i srednja preduzeća – uključiti ih u Ekspo, uvesti programe za digitalizaciju i unapređenje poslovanja, vratiti poreski kredit za investicije… Ona su ključna za ekonomski razvoj, isto koliko i razvoj nauke i životna sredina. Srbija nema vremena za gubljenje na promašaje i prazne priče. Za ovo je potrebno poverenje i naravno promišljeno i dugoročno planiranje, onakvo kakvo je uostalom predviđeno zakonom. A to sve ne može jedan čovek, koliko god sve znao.

Autori teksta su Pavle Medić i Lazar Ivanović, saradnici Centra za visoke ekonomske studije Tekst je objavljen na sajtu NIN-a