Uprkos energetskoj krizi, ratu u Ukrajini, teškoćama u globalnim lancima snabdevanja i potresima na globalnim tržištima kapitala, globalni post-pandemijski privredni oporavak traje. Ovo je ključni faktor i u održanju solidnog privrednog rasta u Srbiji, zasnovanog pre svega na spoljnim faktorima — relativno snažnom rastu izvoza (5,7% realno u prvom kvartalu ove u odnosu na prethodnu godinu) relativno snažnom prilivu stranih direktnih investicija (SDI – 698 miliona evra neto u prva četiri meseca). Uz to, i neki domaći faktori su imali značajnu ulogu – kao što je snažni fiskalni stimulans (deficit od 4% BDPa) u kom povećano trošenje na javne investicije igra ključnu ulogu (više o makroekonomskom okviru pročitajte u Oceni Radne Grupe NKEU za Poglavlje 17). U oba slučaja taj rast je na staklenim nogama. Globalnom oporavku sve više prete napori ključnih centralnih banaka da istisnu inflaciju koja je u maju dostigla nivo od 8.8% u EU-27 (10,1% u Srbiji) i za sada ubrzava (otud i potresi na tržištima kapitala). Već sama ta pretnja, velika je pretnja i za Srbiju, jer bi nas globalna recesija pogodila kako kroz smanjenje izvoza, tako i kroz smanjenje SDI koje može da se desi usled rasta globalne neizvesnosti.
Srpskom privrednom rastu prete i drugi faktori, pre svega izuzetno kratkoročni horizont sa kojim Vlada odgovara na sve složeniju situaciju. Politički efekat „zbijanja redova“ koji prati svaki rat, pa i ovaj u Ukrajini, u Srbiji nije iskorišćen za pripremu građana na dugoročne promene u energetskom sektoru. Ako i uspemo da izbegnemo nestašice, poskupljenje energenata je neminovno, i trebalo je da do njega već dođe. Za sada povećanje troškova uvoza energenata koje je u prva četiri meseca 2022 iznosilo 130 miliona evra za električnu energiju, preko 900 miliona evra za gas, a sigurno i određenu svotu za uvoz mazuta, „apsorbuju“ javna preduzeća — EPS, Srbijagas, i toplane. Drugim rečima, doći će na naplatu u budućnosti koja je vrlo neizvesna. Njihove cene za domaćinstva i male komercijalne potrošače nisu korigovane od početka krize, a za veće komercijalne potrošače samo jednim delom (više o „naftnoj“ formuli“ u intervjuu). S druge strane, geostrateška ambivalentnost Srbije u odnosu na rat u Ukrajini može da dovede da zaustavljanja dotoka kapitala ne samo sa zapada, već i iz drugih delova sveta.
Ne vidimo u pripremi ni mere povećanja energetske efikasnosti kojima bi se već do sledeće a pogotovo one tamo zime moglo značajno doprineti smanjenju energetske potrošnje, tj. i zavisnosti od uvoza. Ne vidimo ni druge mere koje bi mogle doprineti amortizaciji fiskalnih i ekonomskih udaraca koji će verovatno nastaviti da se umnožavaju. Na primer, umesto zabrana izvoza i uz bolje promišljanje upravljanja robnim rezervama, mere podrške obezbeđivanju skupog đubriva kako bi se podržala poljoprivredna proizvodnja donele bi korist srpskoj privredi u uslovima povećanja cena njenih proizvoda koje će se sigurno održati u srednjem roku. I u ovom slučaju, kao i u slučaju diskriminacije domaćih MSP, pored odsustva političke ideje/volje, problem je i neosposobljenost institucija za ciljano delovanje (videti intervju).
