Protesti sigurno nisu bili glavni krivac za usporavanje privrednog rasta u prvom kvartalu ove godine, ali su ogoleli činjenicu da on poslednjih godina stoji na sve slabijim temeljima.

Predsednik Vučić je, i pre objave podataka, izjavljivao da su protesti zaplašili investitore i turiste. Ispostavilo se da su protesti svakako zaplašili jednog investitora – državu, jer, rečima samog Predsednika: „Sad nema tog majčinog sina koji će bilo koji papir da potpiše”. To se vidi i po državnim kapitalnim izdacima koji su u prvom kvartalu godine, kvartalu za koji se očekivalo ubrzavanje izdataka pre svega vezanih za Expo, oni zapravo pali 3,7% nominalno, a realno čak 7,8%. Brze državne investicije su, do sad, služile da održe privredni rast, iako je rast izvoza usporavao.

Reklo bi se da je Predsednik Vučić konačno potrošio brze načine da podiže privredni rast.

Struktura rasta i promene u SDI

Prema fleš projekcijama RZS, rast BDP-a u prvom kvartalu ove godine u odnosu na prvi kvartal prethodne godine spao je na 2,0%, u poređenju sa očekivanjima od 3,5%. Ova očekivanja su uzimala u obzir izuzetno visoku osnovicu u prvom kvartalu 2023., a za celu 2025. očekivalo se 4%. Ključni doprinos ovom podbačaju dalo je usporavanje javnih investicija. Jeste došlo i do usporavanja dotoka stranog kapitala koji se prepolovio, ali u poređenju sa baš izuzetno visokim dotokom u prvom kvartalu prošle godine.

Višegodišnji solidni privredni rast Srbije do sad je povezivan prvenstveno sa snažnim dotokom SDI. Srbija se isticala po tome što su u periodu od pandemije do kraja 2024. godine one ostale relativno visoke i postojane (porastavši od 3,8 milijardi u 2020. do 5,2 milijardi evra u 2024). Međutim, SDI nisu homogena kategorija. U posmatranom periodu značajno se promenio njihov sastav i perspektiva njihovog doprinosa održivom razvoju zemlje.

Česta presecanja vrpci ispred novih, stranih, najčešće nemačkih, fabrika navikla su javnost Srbije da strane investicije poistovećuje sa investicijama u prerađivačku industriju. One su ciljane pre svega na otvaranje što više radnih mesta, što je, u samom početku ovog režima, zaista i bio prioritet. SDI u izvoznu prerađivačku industriju deluju dobro i jer po pravilu donose znanja, tehnologiju i generišu devizne prilive. Međutim, investicije u prerađivačku industriju samo su jedna komponenta SDI. One su činile samo 38% ukupnih u 2021. kada su, realno gledano, dostigle vrhunac (1,5 milijardi evra). Od tada one padaju, tako da u 2024. čine samo 0,6 milijardi evra (11% ukupnih).

Od 2021. postojano su rasle samo SDI u rudarstvo – u svakoj od prethodne dve godine udvostručile su se, dostigavši 1,4 milijardi u 2024. Rasli su, naravno, i proizvodnja i izvoz rude i koncentrata bakra, koji su nesumnjivo doprineli ukupnom izmerenom rastu BDP-a. No, s obzirom na netransparentnost uslova eksploatacije, procena stvarnog efekta ovog projekta na rast i razvoj, a pogotovo u poređenju sa mogućim, zahtevala bi posebno istraživanje. U svakom slučaju, ne sumnjamo da je u pitanju propuštena prilika. Dok su cene bakra na globalnom tržištu u bumu, sa perspektivom daljeg dugoročnog rasta, rudna renta, kao i pregovaračka moć Srbije sa Kinom, su niske.

Najveću komponentu SDI u 2024. godini (1,5 milijardi) činile su investicije u sektor građevinarstva i nekretnina čiji je doprinos rastu BDP-a, a pogotovo deviza, posle perioda investiranja – najupitniji. Upitna je, takođe, i njihova stvarna visina. S jedne strane, moguće je u nekim slučajevima da se zaduživanje države po bilateralnim kreditnim sporazumima najpre odrazi u statistici kao dotok kapitala sa kompanijama graditeljima iz dotične zemlje, a tek posle kao dug Republike Srbije. U tom slučaju nije reč o dotoku privatnog, tržištem vođenog kapitala, već o javnim sredstvima Srbije. Verovatno je i da se, u kontekstu koruptivnih aktivnosti, deo ovog novca sastoji od „opranog” domaćeg kapitala, tim pre što se pandan ovoj velikoj stavci u strukturi po zemljama uglavnom može videti u dotoku iz poreskih rajeva.

Izvoz – krize i prilike

Kretanje robnog izvoza, a naročito prerađivačkih proizvoda, prati opisane investicione tokove i već duže vremena daje sve manji doprinos privrednom rastu. Od kad je došlo do obrta u strukturi tokova SDI, njegov realni rast se prepolovljava kako u 2023. tako i u 2024, a u prvom kvartalu 2025. čak se realno smanjuje, i to bez obzira na rast izvoza ruda i obojenih metala. Glavni „krivac” su, naravno, poteškoće u evropskoj privredi, pre svega nemačkoj. One su naročito pogodile onaj deo srpskog izvoza uključen u globalne lance vrednosti automobilske i povezanih industrija, kao i onih industrija koje se najviše oslanjaju na jeftin rad. Tome su nesumnjivo doprinele i sve više „najniže” zarade uz apresijaciju dinara.

Tako smo tokom 2024. godine bili svedoci smanjivanja broja zaposlenih u značajnom broju stranih fabrika , na primer Juri, Mei Ta, kao i zatvaranju drugih – Adient, Siting (zatvorio pogon). Pad izvoza ovih proizvoda u prvom kvartalu 2025. ubrzao se na 430 miliona evra, skoro koliko i u celoj 2024.

Jasno je da se ovi investitori ne pakuju zbog protesta, već je u pitanju dugoročniji i promišljen proces. Čak i takav, on je relativno brz, jer odlaze investitori koji su došli uz najmanje kapitalnih ulaganja, i najmanju perspektivu sopstvenog razvoja, olako privučeni subvencijama ili političkim dogovorima. 

S druge strane, u izvozu se kriju i dve dobre priče. Jedna je u snažnom rastu izvoza usluga – naročito IKT (nominalno 17% u prvom kvartalu 2025.) – što je u skladu sa pozitivnim kretanjem u dotoku SDI u ovaj sektor. Ovaj dotok, moramo da naglasimo, protesti su samo mogli da ohrabre. Ali, IT usluge izvoze i domaće firme, što je pak u skladu sa drugom dobrom vešću. A to je da i dalje raste robni izvoz onih sektora u kojima su pretežno prisutni srpski proizvođači – prehrambena, metalska, industrija plastike, drvna (nameštaj i ostale mašine u poslednje vreme padaju).

Iz razgovora sa ovim privrednicima saznajemo da se snalaze u uslovima spore evropske tražnje tako što nude konkurentnu robu u uslovima kad evropske firme traže uštede, ili tako što su se okrenuli tržištima zemalja nekadašnjeg „trećeg sveta”. „Ide im” i u širem regionu. Naravno, ovde je reč o propuštenoj prilici, jer domaća proizvodnja i izvoz ne samo da nisu adekvatno podržani, već su diskriminisani i politikom poreza i subvencija, i slabom izvoznom podrškom koja ih stavlja u nepovoljan položaj u poređenju sa konkurencijom.

Malter u zamenu za izvoz

Bitno je da su u ovom periodu javne investicije zamenile robni izvoz u ulozi motora privrednog rasta. Državne investicije u 2021. su dostigle 7% BDP-a i od tada rasle dovoljno brzo da održe, pa i podignu, taj nivo u 2024. godini. Bilo bi to sasvim u redu da se posledično podizala produktivnost domaće privrede, a naročito ljudi sa najnižim zaradama – da im je unapređeno školovanje i preobuka uz rad, da su pripremljeni za složenije poslove, ili da je infrastruktura koju napuštaju strane fabrike pripremljena, uz odgovarajuće programe, za domaća MSP koja vape za industrijskim lokacijama.

Ulaganje u putnu infrastrukturu sigurno je bilo produktivno u ranijim godinama, kada se investiralo u očigledne, hitne potrebe, i sa manje žurbe. Međutim, poslednjih godina izbor investicionih projekata radi se bez jasnih kriterijuma, sastoji se od suviše cementa, da ne kažemo maltera, a premalo opremanja, a radi se po cenu ulaganja u kapacitet države da pruža adekvatnu podršku i razvojne usluge privredi i građanima.

Pad nadstrešnice novosadske železničke stanice nije izolovan incident, kao što ni havarija u TENT-u pre 3 i po godine nije bila izolovan incident, već vrh ledenog brega odloženih ili loše izvedenih ulaganja u EPS i druga javna preduzeća.

Zaključak

Za Predsednika Vučića usporavanje investicija države predstavlja ogroman problem. Ne samo da se povećava rizik od promašenih rokova za Expo, već, kao što smo ovde izložili – gubi se ključni (kratkoročni) zamajac privrednog rasta. I to upravo u trenutku kad je u uslovima političke krize Predsedniku naročito potrebno da proizvodi rezultate. Prema izjavama u javnosti, Predsednik još uvek računa da će izgubljeno vreme moći da se nadoknadi.

Za građane, problem je što politička elita krivi proteste za probleme koje nije u stanju da reši. Nije u stanju da investicijama podiže produktvnost privrede, jer za to je neophodan dijalog sa njom; nije u stanju ni da ih vodi brzo a odgovorno, jer za to su potrebni kompetentni i motivisani državni službenici. Nije u stanju ni da vidi, a kamoli aktivira, potencijal koji se krije u domaćoj privredi – jer za to su neophodna fer tržišna utakmica, i opet – kompetentni i motivisani državni službenici, kao i produktivna i uslužna javna preduzeća. Nije u stanju da uhvati bolje prilike koje se ipak otvaraju u evropskoj privredi u restrukturiranju – jer za to je potreban rad čitave mreže ljudi i kompetentnih i motivisanih državnih službenika.

U svakom slučaju, za građane je bolje da uspori privredni rast, nego da se opet nađu neki “majčini sinovi” koji će da popuste pod pritiskom.

Autorka teksta: Kori Udovički, direktorka i predsednica UO CEVES-a