CBAM — mehanizam kojim EU naplaćuje ugljenični otisak uvezene robe — na snazi je od početka 2026. EU kasni i sa operacionalizacijom dela prihvaćenih pravila, i sa konkretizacijom nekih od strateških opredeljenja. Ali to je razlog više da se mi kao država dobro pripremamo za Zelenu tranziciju čiji je CBAM samo vrh. Umesto toga, država čeka, ceh nečinjenja već plaća srpska privreda — i veliki izvoznici na udaru, i mali koje vlast redovno zaboravlja. Ovaj tekst objašnjava šta je CBAM, ko sve kasni i sa kakvim posledicama, i zašto je pravi odgovor kredibilna i finansirana strategija zelene industrijalizacije — jedina koja istovremeno priprema privredu i otključava novac EU i međunarodnih institucija.
CBAM
EU je daleko odmakla u svom ozelenjavanju od ostatka sveta i CBAM je logična mera kojom ona mora da zaštiti to što nastoji da postigne. Reč je o tome da zemlje EU naplaćuju jednu vrstu poreza na ugljenični otisak od svojih proizvođača; bez ove mere, proizvođači iz drugih zemalja koji takve poreze ne plaćaju em ostavljaju ugljenični otisak, em im jeftinijom robom konkurišu na sopstvenom terenu. U početnoj fazi na udaru se nalaze čelik, aluminijum, cement, đubrivo, električna energija i vodonik a u budućnosti se planira da se mehanizam proširi i na sva dobra u koja se ova roba ugrađuje, a moguće i šire. Jasno je da primena ove naplate značajno menja uslove i zaradu pod kojima oni prodaju robu u EU.
Mehanizam je dizajniran tako da se s vremenom plaća sve veći procenat cene ugljeničnog otiska koja važi na EU tržištu, pomnoženo sa visokom pretpostavljenom emisijom ugljen-dioksida po proizvodu. Trošak koji se plaća na granici može da se smanji na dva načina. Prvo, firma može da dokaže da su stvarne emisije njenog proizvoda niže od onih koje EU pretpostavlja – ali za to su joj potrebni verifikovani podaci o tim emisijama. Drugo, može da dokaže da je cena ugljenika već plaćena u Srbiji, što se potom odbija od iznosa koji se plaća EU. (U ovom slučaju se porez koji firma plaća ne umanjuje neposredno, ali omogućava zemlji domaćinu da ona, umesto EU, prikuplja prihode od ugljeničnih poreza i da ih, pretpostavlja se – ulaže u ozelenjavanje i pomoć transformaciji svoje industrije.)
Oba načina zahtevaju funkcionalne sisteme: za merenje i verifikaciju emisija od proizvoda do proizvoda, za dokumentovanje domaćeg poreza na ugljenik i njegovo povezivanje sa konkretnom robom, i na kraju, administrativni sistem i industrijsku politiku koji će taj poreski prihod usmeriti nazad u finansiranje firmi kako bi one zaista smanjile svoje emisije. Za sada su uspostavljeni samo prvi delovi ovih sistema. Izdavanje dozvola za emisije je počelo, ali verifikacija na nivou proizvoda, lanac dokazivanja o plaćanju i mehanizam industrijske politike – kao i sama industrijska politika, što je najvažnije – za recikliranje prihoda tek treba da se izgrade.
Srbija kasni, a to kašnjenje ima svoju cenu
Srpski izvoznici robe koja se „carini“ – uglavnom čelika i aluminijuma – suočavaju se sa direktnim CBAM računom koji Fiskalni savet procenjuje na oko 118 miliona evra u 2026. godini, sa tendencijom rasta na blizu 145 miliona evra do 2030. godine. Međutim, pošto sistem dokaza o plaćanju u Srbiji nije završen, firme još uvek ne mogu da traže poreski odbitak koji bi trebalo da ostvare na osnovu domaćeg poreza na ugljenik. Zbog toga umesto umanjenog iznosa, one unapred plaćaju punu cenu.
Direktnih obveznika nema mnogo: pod današnjim obuhvatom udar je koncentrisan na relativno mali broj izvoznika metala. Ali kroz lance vrednosti — jer je u njihov ugljenični otisak uračunat i onaj njihovih dobavljača — nezvanična procena PKS ide od 500 do 2.000 firmi. A dokle će se i kojom dinamikom CBAM proširiti — ka nizvodnim proizvodima od čelika i aluminijuma, pa vremenom ka svim sektorima u EU ETS-u — za sada je neizvesno, pri čemu svako proširenje širi krug pogođenih. To je i poenta: neizvesnost obuhvata je sama po sebi trošak, jer firmama otežava da planiraju.
Povrh toga, administrativni trošak dokumentovanja emisija je uglavnom fiksan, pa za malu firmu može biti veći od uštede koju bi joj to donelo. Finansiranje punog iznosa troška sve dok se ne aktiviraju poreski odbici, zajedno sa pratećom neizvesnošću, može dovesti do toga da manje firme moraju da odustanu od ugovora. Kao i kod druge papirologije, Srbija nikome ne pruža pomoć u tome.
Već smo pisali o tome kako kašnjenje u izdavanju dozvola i administrativna neizvesnost opterećuju ulaganja; isti obrazac se ponavlja i ovde. Čak je i velika firma sa svim prednostima — pristupom, kapitalom, voljom da se modernizuje — čekala više od dve godine na dozvolu da izgradi upravo onu nadogradnju koja joj je bila potrebna da izađe pripremljena pred CBAM. Manje firme jednostavno odustaju; neke su svedene na to da same postavljaju solarne panele na sopstvene krovove, samo da bi njihovi proizvodi ostali prihvatljivi evropskim kupcima — a i to moraju kroz nepotrebne administrativne prepreke i korupciju koja ih prati.
Deo kašnjenja je zaista do EU: ona je uvela naplatu od januara 2026, iako još menja pravila koja određuju šta firme duguju i kako dokazuju olakšice — poput toga kako se struja koja samo tranzitira kroz Srbiju odvaja od stvarnog srpskog izvoza, ili šta se priznaje kao dokaz da je srpski porez na ugljenik plaćen. Srbija s pravom vrši pritisak u vezi sa ovim pitanjima. Ipak, većina onoga što nedostaje je na strani Srbije i Brisel to ne blokira: nedostaje nekoliko podzakonskih akata, procedure tek treba da počnu da se primenjuju (uključujući razmenu podataka između Uprave carina i Poreske uprave), a akreditovanih verifikatora ima svega pet.
Bez strategija Srbija je bez oružja u borbi za sredstva i što bolje uslove
Ali najveći problem je što nedostaju kredibilni programi dekarbonizacije industrije – nedostaje istinsko strateško opredeljenje. CBAM je samo danas vidljivi deo ledenog brega koji čini evropska Zelena Agenda. Daleko je veća pretnja i trošak tek pred nama. On nastaje kad se srpski elektroenergetski sektor, koji se u velikoj meri oslanja na ugalj, uključi u sistem utvrđivanja cena ugljenika na nivou EU. To bi moglo da se desi već 2030. godine a pod trenutnim pretpostavkama i dokumentima, EPS bi se mogao suočiti sa troškom od oko 2 do 3 milijarde evra godišnje. Ta brojka je jednostavno neodrživa. Bez sumnje nema smisla što EU drži na papiru nešto što ili nije dovoljno jasno, ili nije moguće – ali to ne sme da Srbiji bude izgovor što zapravo pasivno odguruje od sebe istinske odluke o ubrzavanju transformacije svog elektroenergetskog sektora.
Zelena industrijska politika je prilika da konačno usvojimo – i obezbedimo sredstva za – pravu industrijsku strategiju, onu koja je i zelena i istinski produktivna. Takve, niti bilo kakve druge istinske razvojne strategije nema. Srbija se već deceniju i po ne pomera od jednog jedinog instrumenta – velikih subvencija i crvenog tepiha za velike, uglavnom strane investitore – i nema skoro nikakve funkcionalne alate kojima bi pomogla sopstvenim firmama, naročito manjim, da se modernizuju. Prava strategija bi javni novac trošila na to da privredu učini i čistijom i produktivnijom – kroz bolje procese, stvarne podatke o emisijama, jače dobavljače, prekvalifikaciju radnika – umesto da se uvek iznova oslanja na premeštanje novca iz jedne u drugu kasu.
U Vladi misle da čekaju na novac iz EU. Svakako ga i traže. Ali taj redosled poteza je pogrešan. Veća spoljna i koncesiona sredstva mogu poteći tek kada Srbija ponudi pripremljene, isplative (bankabilne) projekte i kredibilan plan – a to su upravo oni elementi planiranja koje mi nemamo. U interesu Srbije je da ne daje Evropskoj uniji izgovor za odlaganja i neaktivnost.
Sve to čini jedan povezan lanac. Priprema za taj veći trošak znači dekarbonizaciju električne energije, što podrazumeva gašenje kapaciteta na ugalj – a to se ne može kredibilno izvesti bez pravog programa pravedne tranzicije za oko 25.000 ljudi koji rade u termoenergetskom i rudarskom sektoru, i bez zaštite domaćinstava kojima su više cene energenata već sada nepriuštive. Posmatrane odvojeno, svaka od ovih stavki postaje razlog za odlaganje; sabrane u jedan plan – transformacija energetike, tranzicija radne snage i zaštita domaćinstava – postaju upravo ona vrsta kredibilnog, isplativog programa koji privlači finansiranje EU, međunarodnih finansijskih institucija i drugih partnera. Strategija nije samo način na koji se Srbija dekarbonizuje; ona je način na koji Srbija otključava novac da bi to uradila.
Ništa od toga ne opstaje bez one jedne stvari koju je najteže propisati: profesionalne i odgovorne uprave koja strategiju održava finansiranom, poštovanom i živom i posle „sledećih izbora“. Na to još čekamo — nadamo se, ne zadugo.
Koje korake Srbija treba da preduzme
| Prioritet | Šta Srbija treba da uradi — i zašto je to važno |
| Omogućiti da se srpska plaćanja ugljenika uračunaju u račun EU | Završiti pravilnike, dokaze o plaćanju, šablone za proizvode i razmenu podataka između Carine i Poreske uprave kako bi domaći porez zaista umanjio ono što firme duguju EU – što je i bio glavni smisao plaćanja poreza kod kuće. |
| Učiniti podršku dekarbonizaciji vidljivom u budžetu za 2027. godinu | Kreirati jasne budžetske linije za dekarbonizaciju poreskih obveznika i za grupe koje zakon o porezu izostavlja (domaćinstva, opštine, dobavljači, pravedna tranzicija). Namenski fond procenjivati samo ako je transparentan i disciplinovan. |
| Izgraditi kapacitete firmi i dobavljača | Pretvoriti postojeću mapu puta za MSP (mala i srednja preduzeća) u jedan stvarni praktični proces – dijagnostika, revizija, MRV alati (za monitoring, izveštavanje i verifikaciju), priprema projekata, finansiranje, verifikacija, dokumentacija za kupce – povezujući RAS, PKS, Fond za inovacije, banke i međunarodne finansijske institucije. |
| Pripremiti elektroenergetski sektor i mapu puta za pregovore sa EU | Planirati odgovor na veliki trošak koji se nazire: spajanje tržišta, dekarbonizaciju EPS-a, tarife, zaštitu domaćinstava i uslove koje će Srbija tražiti od EU. Izuzeće iz Člana 2(7) tretirati kao zahtevno, a ne kao nešto što se podrazumeva. |
| Učiniti pripremu projekata i fiskalni rizik javnih preduzeća transparentnim | Objaviti stvarne planove projekata sa statusom dokumentacije, imovinsko-pravnim rešenjima, revizijama troškova, finansiranjem i izloženošću garancijama – jer loša priprema je ono što zapravo blokira priliv novca. |
| Pretvoriti rokove za napuštanje uglja u lokalne planove | Zameniti daleku 2050. godinu konkretnim fazama za elektrane i rudnike, mapiranjem radne snage, prenamenom zemljišta i finansiranjem regiona, kako bi ljudi zapravo mogli da planiraju oko toga. |
| Zaštititi radnike i domaćinstva | Usvojiti definiciju zelenih poslova, objavljivati godišnji napredak o pravednoj tranziciji, uvesti tranzicione vaučere i povezati reformu tarifa i ugljenika sa ciljanom podrškom domaćinstvima. |
| Izgraditi nacionalni okvir za eko-industrijske parkove | Tretirati industrijske zone kao zajedničku niskougljeničnu infrastrukturu – što donosi jeftiniju dekarbonizaciju za MSP – uz otvoren pristup i disciplinu državne pomoći, a ne kao pakete fiskalnih privilegija. |
