Media Corner

Cena cinične izborne računice

04. Aug 2020

Tekst je objavljen u nedeljniku NIN, 30. jula 2020. 

Autor: dr Kori Udovički

U trenutku kad u Srbiji zvanično stotine, a moguće i mnogo više ljudi umire od kovida, važno je da bude sasvim jasno da to nije bilo neizbežno. I nije tačno da se u ovoj krizi mora birati između zdravlja građana i privređivanja. Naprotiv, upravljanje zdravljem postala je jedna od najvažnijih ekonomskih politika – ako vlast ne drži pandemiju pod kontrolom, njeno eksplozivno širenje preuzima kontrolu nad svime, ma koliko vlast pribegavala represiji. Ljudi danas u Srbiji umiru zbog jedne cinične izborne računice, ali i zato što Aleksandar Vučić, uprkos svoj kontroli koju ima nad svojom partijom i državnim (represivnim) aparatom, nije u stanju da upravlja finim sistemom mera i podsticaja koji je neophodan da bi srpsku privredu doveo do sigurne luke.  Da je bio u stanju,  mogao je izbornu utakmicu da pobedi uz veću političku dobit, uz ekonomsku korist za privredu i to sve bez nepotrebnog gubitka života.

Po konzervativnoj gruboj proceni, svakoga dana u tekućem talasu pandemije privreda Srbije ima preko miliona i po evra manju zaradu nego što je bilo realno očekivati posle vanrednog stanja. Polazim od činjenice, da će bar još godinu dana poslovanje privrede biti pod dvostrukim dejstvom neposrednih restrikcija na mogućnost i način poslovanja, kao i pada tražnje koji je rezultat kako samih restrikcija, ali još i više opšte krize u Srbiji i van nje. Računica uključuje trenutno pojačano negativno dejstvo oba ta faktora. Nisu, pak, uračunati povećani troškovi lečenja za državu (koje će takođe platiti privreda), i nisu uračunate lančane posledice koje će u malo dužem roku proizvesti pojačana neizvesnost koja je sad stvorena (tj. troškovi lutanja i malodušnost koje ona povlači), kao ni  lančani efekti koje će proizvesti povećano propadanje najpogođenijih firmi.

Za razumevanje ovog talasa pandemije, kao i načina kako se pandemijom može drugačije upravljati, korisno je pogledati iskustvo vanrednog stanja, iako je sigurno da se baš takvo iskustvo neće tačno ponoviti. Ne bi za to ni trebalo da bude potrebe, s obzirom da su se sad svi – i privreda, i država i građani – u dobroj meri prilagodili na neizbežne nove uslove poslovanja.

Kao i tada, novi talas neposredno najviše pogađa mikro, mala i srednja preduzeća i preduzetnike (MSP) koji čine srž domaćeg preduzetništva.  Velika preduzeća, pogotovo ona u stranom vlasništvu, pogođenija su opštom promenom privrednog ambijenta (izvozne tražnje)koja je za one povezane sa automobilskom industrijom naročito negativna.  O njima, i posledicama do sad sleđenog modela rasta po MSP, u ovom tekstu o tome neće biti reči.

CEVES-ovo istraživanje performansi preduzeća tokom krize izazvane pandemijom pokazuje da je tokom vanrednog stanja glavni niz dejstava proizvela zabrana poslovanja onih delatnosti koje podrazumevaju bliske  kontakte ili okupljanja većeg broja građana (hoteli, restorani, lična nega, pijace i tržni centri, pored škola i drugih javnih objekata o koijma ovde nije reč ). Svako peto, uglavnom mikro, preduzeće i bar svaki treći preduzetnik (sa oko 230 hiljada zaposlenih ukupno) nije mogao da posluje. Pored delatnosti čiji je rad bio zabranjen,  blokirani su i preduzetnici i radnici stariji od 65 godina, kojima je zabranjeno kretanje, kao i oni koji nisu mogli da reše problem prevoza zaposlenih. Za većinu preduzeća, međutim, prvi udar sastojao se od potrebe da reorganizuju poslovanje na bezbedan način.  Uspostavljanje fizičke distance, rad u smenama, upotreba zaštitne opreme o dezinfekcionih sredstava, prelazak na digitalno poslovanje i rad od kuće u meri u kojoj je to moguće—sve je to povlačilo troškove koji u određenoj meri nastavljaju da opterećuju poslovanje i posle vanrednog stanja.

Za MSP koja delimično ili uopšte nisu mogla da uspostave rad od kuće—a oni čine dve trećine svih– skraćeno radno vreme predstavljalo je veliko ograničenje,  mada je jedan deo njih (svakako krupnija industrijska postrojenja i građevinarstvu) rasterećen podelom dozvola za kretanje tokom policijskog časa. Privređivanje maloprodajnih objekata je, naravno, drastično pogođeno skraćenim radnim vremenom i velikim brojem neradnih dana. Tome valja dodati probleme otežane nabavke i transporta robe—problemi koji su, kao i povezani povećani troškovi, takođe nastavili da se osećaju naročito kod izvoza i uvoza robe.

No, pošto su prilagodili poslovanje, glavni uzrok gubitka prihoda MSP bio je pad tražnje.  Tokom vanrednog stanja čak 40% MSP imala je gubitak prihoda veći od 50 odsto a tek je svako četvrto preduzeće i svaki peti preduzetnik imali su prihode u skladu sa očekivanjima pre pandemije.   Čim je vanredno stanje ukinuto, neke delatnosti imale su čak višu tražnju od uobičajene (na primer frizeri) dok su se drugi suočili sa trajnijim padom.  Neki sektori, naročito sve što je povezano sa turizmom, suočili su se sa izrazito dubokim padom—u maju je Srbiju posetilo 87,6% manje turista nego u istom mesecu prošle godine. Bilo je realno očekivati da će—ako se se javnost stalno podseća i uči bezbednom ponašanju a primenjuju potrebne mere bezbednosti–tražnja i za ostalim izloženim delatnostima ostati na umanjenom nivou. Za neke niše, kao što su međunarodni kongresni turizam, bilo je sasvim jasno da neće sami naći srednjeročno rešenje.

Umesto toga, zanemarivanje sprovođenja striktinih mera bezbednosti i stvaranje atmosfere „pobede nad kovidom“ isprve je dovela poslovanje ugostiteljstva i sličnih delatnosti do iznenađujuće visokog nivoa, a sad je njihov pad – manje zbog restrikcija a više zbog pada tražnje i opreza građana—najdublji.

Srpska MSP izašla su iz vanrednog stanja optimistična i sa puno elana. Kovid ih je zatekao u prvom zaletu ekonomskog rasta od prethodne krize.  Najnovije, kao i ranija CEVES-ova istraživanja pokazuju da su u međuvremenu, u vrlo postepenom oporavku, ona značajno povećala svoj izvoz kao i značaj u srpskoj privredi.  Iskustvo vanrednog stanja je pokazalo da su u tom periodu i nakupila rezerve.  Očekivanje da će im radna snaga biti potrebna u ambijentu nategnutog tržišta rada, pogotovo za kvalifikovanije radnike, objašnjava zašto je tek oko 1% otpustilo formalne radnike tokom vanrednog stanja.

Prvi paket ekonomskih mera zapravo je poslužio da dopuni deo rezervi koje su MSP potrošila tokom vanrednog stanja.  Kao takav bio je opravdan i njegovo kašnjenje (suprotno stavu iznetom u nekim od mojih ranijih tekstova) nije bilo naročito bitno.  Oko dve trećine preduzeća pribeglo je odlaganju poreskih dugova  (moratorijum na kredite je iskoristilo mnogo manje njih, jer se mali deo MSP uopšte zadužuje). Takođe, dve trećine preduzeća navodi da su se za rešavanje finansijskih poteškoća tokom samog vanrednog stanja oslonili na sopstvene rezerve i ispomoć porodice i prijatelja, a preko 90% ih je uzelo (ili i bez zahteva dobilo) minimalac. Ipak, u reprezentativnim anketama 5-10% njih je reklo da su mere vlade uticale na njihovu odluku o (ne)otpuštanju radnika. Oko jedne četvrtina je rekla da nisu ni imali teškoća sa izvršavanjem plaćanja. 

U urušavanju tog optimizma i besciljnom iscrpljivanju tih rezervi leži najveća cena novog talasa. Do održivog privrednog rasta, do izgradnje privrede kakva nam može obezbediti budućnost, dolazi se kroz hrabrost ili ambiciju mnoštva preduzetnika koji moraju da veruju da ima smisla da rizikuju svoju imovinu i štednju. Nije nam ova kriza prilika, ali u njoj i izvan nje, perspektive i mogućnost svakog preduzetnika da otkrije rešenje, uloži svoje rezerve u male prilike koje otkrije –moraju biti zaštićeni.  To je moguće samo uz dosledne i predvidive, po mogućstvu i dogovorene, ekonomske politike. U njihovom odsustvu nastaje malodušnost i skupo lutanje.

Iako kašnjenje sa donošenjem prvog paketa mera nije samo po sebi napravilo problem, ono jeste odraz dubokog problema koji će privredu Srbije tek da košta.  Raščistimo, najpre, sa mitom da je prvi paket mera morao biti tako široko ciljan, tj. skup, zbog brzine i ograničenog administrativnog kapaciteta srpske države.  Sve zemlje sa kojima se Srbija obično poredi donele su prvi paket mera već u trećoj ili četvrtoj sedmici marta.  Srbija je 31. marta zapravo donela „najavu“ paketa, a pravi paket tek 10 Aprila.  Pored toga, sve zemlje u regionu i i mnoge druge van njega, imale su uže ciljane pakete mera.

Pitanje je, dakle: zašto se sa paketom mera kasnilo?  Iz mog iskustva, nemam sumnje da se čekalo na to da ’’faktički’’ ministar finansija prvo zastane u obavljanju posla ’’faktičkog’’ ministra zdravlja.  Javnosti je dobro poznat stepen ličnog angažovanja Aleksandra Vučića na kontroli zdravstvenih aspekata pandemije u prvom mesecu krize. Od toga da je bilo potrebno da probere na koju će se stručnu pomoć osloniti, preko nabavke respiratora uz vođenje geostrateške politike, do uloge portparola Kriznog štaba. U međuvremenu privreda i ekonomske vertikale države su pripremali predloge i pakete koji su čekali na odgovor. Prve ekonomske poruke koje su stigle od njega u javnost bile su vezane z održanje plata u javnom sektoru, doplatu penzije i povišicu zdravstvenim radnicima. Verovatno je da je bio u stanju da obrati pažnju na ekonomiju tek onda kad su donete nove zdravstvene politike u dijalogu sa kineskim lekarima (početkom poslednje nedelje marta).   U međuvremenu, čini se da je samo Narodna Banka autonomno delovala.

Nije najveći problem u ovoj priči to što kasne važne odluke (kao što je sad formiranje Vlade!). Nije nepremostiv problem ni to što su vrhovi državnih vertikala razvlašćeni—može AV i više od pola ministara da zameni.  Politika masovnog testiranja usvojena krajem marta bila je zapravo ispravna, i malo je verovatno da bi većina zamislivih ministara zdravlja samostalno već tada došlo do nje.  Problem je što povremena dobit od takvog angažovanja ni približno ne može da nadomesti štetu koju pravi nepredvidivost i ćudljivost ovakvog odlučivanja na najvišem nivou.  Ono razvlašćuje i paralizuje cele državne vertikale  — od vrha do dna.  Problem pogoršava činjenica  što je ono propraćeno suptilnom ali delotvornom porukom da se od individualne incijative malog pojedinca — u državi i izvan nje—ništa ne očekuje. Poruke da zajedničko delovanje, međusobno pomaganje ali i slobodna (i fer) utakmica mnoštva malih i velikih igrača u društvu može da stvori nešto vredno za sve, nema ni u naznakama.

Kad pogledamo kako su druge zemlje donosile i nastavljaju da donose mere, očigledno je da se radi na paralelnim kolosecima. Mere izviru u talasima: sad jedan ministar, sad drugi najavljuje neki korak, vodi se javni dijalog – nešto na nivou nacije, nešto na nivou ministarstava sa njihovim konstituencama. Privrednici ulažu sredstva u prilagođavanje novonastaloj situaciji povezujući svoj interes i zdravlje građana na načine kojeg su se samo oni mogli dosetiti –digitalizacija, bolja ventilacija, nove procedure koje štite i zaposlene i klijente. Države uz detaljne sanitarne analize i uputstva, podržavaju i prate inicijative.  Da me ne shvate pogrešno čitaoci: privrednici se u Srbiji bore kao lavovi, a pojedinci i institucije svugde, pa i u državi, rade koliko mogu da svoje aktivnosti prilagode i učine što korisnijim u ovom trenutku—naročito u projektima koje finansira međunarodna zajednica.  U toku krize, svojim angažovanjem i agilnošću istakla se Privredna komora.  Ali to nije isto što pokretanje državnih vertikala u akciju od baze do vrha, i od vrha do dna.

Prvi paket mera morao je biti shvaćen kao kupovina vremena – da se kako privreda tako i država pripreme za život u „novoj normalnosti“.  I on jeste kupio vreme, ali nije usledilo razjašnjenje – za šta? Odmah po izlasku iz vanrednog stanja dobar deo privrednika verovatno je imalo nerealna očekivanja. Manje od 5% ih je mislilo da će im biti potreban ikakav oprost dugova da bi opstali u daljem poslovanju! Svest o tome da Srbiju, kao i ostatak sveta, čeka teški srednji rok počeo je tek mestimično da sazreva tokom juna. Produktivno i obostrano korisno političko vođstvo u tom trenutku bilo je da „faktički“ premijer pokrene i podrži nacionalno, ili bar državno, promišljanje kako će ta „nova normala“ da izgleda, koliko će koga da košta, i koja očekivanja ne mogu više biti realna. Teško da je neko ko čita međunarodnu štampu mogao da sumnja da će, na primer, ugostiteljski sektor, a pogotovo hoteli usmereni na međunarodni turizam, ostati pod neizdrživim pritiskom.  Koja je, 5 meseci posle izbijanja krize, državna politika za njih?  U ovoj krizi bez presedana niko nema staklenu kuglu (ni vremena) da razrađuje ambiciozne politike i strategije.   Ali moguće i neophodno je jasno odmeriti koji će deo državnih mogućnosti ići na građansku solidarnost, a koji deo u ulaganja za koja verujemo da nas mogu izvući napred? Iza kakvih stavova stajemo kao nacija? Mora se, recimo, izabrati između sledaća dva: „osim ako se baš desi nešto još mnogo teže od očekivanog, nećemo dozvoliti da zemlja ostane bez tih, ili takvih, hotela“  ili „ne verujemo da ni u ovakvoj krizi treba pomagati neke hotele – nek propadnu, kupiće ih neko ko još ima novca.“  Sa ili bez nacionalnog dijaloga – koji od ta dva je Vučićev stav? Umesto odgovora na ova pitanja, više od dva meseca po usvajanju prvog paketa ekonomskih mera počinje najavljivanje drugog — koji na prvi liči kao (umanjeno) jaje jajetu.

Komentar na usvojene i najavljene ekonomske mere za ublažavanje posledica Kovid-krize

10. Apr 2020

Autor: dr Kori Udovički

Preuzmite tekst u PDF-u

Ekonomske mere koje je Vlada do sad preduzela ili najavila kao odgovor na posledice Covid-krize nisu toliko „obilate“ kao što se mnogima čini.  Sveža likvidnost mora da se ubrizga u sistem sad, u vremenskom rasponu merenom danima, a ne nedeljama.  Vlada mora da nadoknadi izgubljeno vreme kroz efikasna i, ako treba, kreativna administrativna rešenja koja će omogućiti hitnu aktivaciju garantovanih kredita, kao i promptnu isplatu minimalaca, na primer kao „negativni porez“. Novac mora da se „štampa“ i to sad, dok to još može da deluje. Srbija ima „rezerve“ i deviza i poverenja čija je namena upravo da se u ovakvom trenutku iskoriste. Vlada već mora da priprema nove mere jasno usmerene na spasavanje zdravog tkiva privrede  (npr. kroz otkup potraživanja), kao i da jasno iskaže solidarnost od manje ka više pogođenim građanima.  Umesto univerzalne isplate od 100 EURa i obećanja da se plate u javnom sektoru neće dirati, potrebno je povećanje nadoknada za nezaposlenost i socijalnu pomoć.

Paket mera u zemlji čije su mere protiv zaraze među najdrastičnijim, a koja potrebe „gađa sačmaricom“, tj. kroz široki zahvat ciljnih grupa, mora da bude obiman. Naše mere obuhvataju šire grupe od onih kojima je pomoć neophodna jer naš institucionalni aparat nije pripremljen za brzo a fino usmeravanje sredstava  Ali stepen u kom će mere, i kad se aktiviraju, zapravo dosegnuti do onih kojima je pomoć potrebna, čini se prilično ograničen. Povećani troškovi budžeta i odložena naplata poreza povećava budžetski deficit za samo 6,7% BDP-a (oko 3,1 mlrd EUR) što uz procenjene autonomne efekte krize na prihode, i uz smanjenje ranije planiranih troškova (uprkos povećanim troškvima u zdravstvu!) povećava ukupan deficit za 8,6% BDP-a (oko 4 mlrd EUR). Takvi deficiti mogu se videti i u daleko manje kriznim uslovima.  Pri tome, jedan deo će biti vraćen kad privredni subjekti koji uspešno prebrode krizu otplate odložene poreske obaveze. Nadalje, ukoliko mere, kad budu sprovedene, uspeju u nameri da podstaknu kreditiranje privredi za 4,8% BDP-a (oko 2,2 mlrd EUR), to bi za Srbiju koja ima plitka finansijska tržišta bio značajan iznos. U malo razvijenijim tržištima ovi iznosi su mnogo veći–npr. Češka planira da ubrizga kredite u iznosu od 14% BDP-a.  U svakom slučaju, bankarsko kreditiranje svakako ne opterećuje deficit u ovoj godini, a u budućnosti će ga opteretiti samo u iznosu aktiviranih garancija.

Kreditna likvidnost do mnogih neće stići skoro (ili uopšte). Iako je NBS počela sa ozbiljnim ubrizgavanjem likvidnosti u finansijski sistem još početkom marta, nova likvidnost za sada dospeva samo do ograničenog broja najpouzdanijih bankarskih klijenata, sa otvorenim kreditnim linijama. Nova likvidnost neće se preliti od banaka ka privredi dok ne zažive garancije države koje će spustiti rizik za banke na prihvatljivi nivo, tim pre što je rani i široki moratorijum na otplatu dugova pojačao neizvesnost. To će svakako uzeti još neko vreme a biće potrebna posebna administrativna agilnost da bi krediti dosegli duboko u sektor MSP. Čak 50% mikro, manjih i srednjih preduzeća (MSP)u Srbiji ne koristi bankarske kredite, a dobar deo onih koji ih koriste nisu redovni klijenti.  Može li se osmisliti mehanizam, kao što ga je uspostavila Švajcarska, pomoću kog bi banke ili bar Fond za razvoj, izdavali kredite u visini do određenog procenta prijavljenih prošlogodišnjih prihoda – u jednom danu?

Neophodno je da Vlada preispita nameru da se konkretne uplate „minimalaca“ vrše tek u maju, jer one su najsigurniji način da pomoć stigne do onih kojima treba, i to brzo.  Reč je o uplati minimalne zarade po svakom zaposlenom kod preduzetnika u sistemu paušalnog oporezivanja i u sistemu poslovnih knjiga (oni koji plaćaju porez na stvarni prihod) MSP, kao i o polovini minimalne zarade za one na prinudnom odmoru kod velikih preduzeća. Ova će mera, ako se uspešno sprovede, ubrizgati značajnih 1,8% BDP-a (oko 800 mln EUR), nažalost rasutih na veliki broj subjekata, uključujći i one koji i sada dobro posluju. Samo će, iz nepoznatih i teško zamislivih razloga, biti izuzeti preduzetnici koji se nalaze u sistemu PDV (?!). Mora postojati način i da se uplata izvrši promptno, na primer preko poreske uprave, makar kao „negativni porez“.  Administriranje, iz bilo kog razloga, na primer, da bi se pravno ex-ante obezbedilo da sredstva stvarno budu isplaćena zaposlenima—nedopustiv je razlog za otezanje.

Administrativno ograničavanje isplate „minimalca“ na one koji nisu otpustili više od 10% zaposlenih nepotrebno je, a opteretiće baš one kojima pomoć najviše treba među produktivnijim firmama.  Namera da se u najvećoj mogućoj meri zaštiti zaposlenost je, naravno, na mestu, ali sama činjenica što se pomoć uplaćuje u proporciji sa brojem zaposlenih već bitno pomaže da se postigne ovaj cilj. Onima koji već plaćaju minimalne zarade, zadržavanje zaposlenih pod ovim uslovima neće praviti razliku, pa tih 10% neće delovati. No, kod preduzeća sa većim platama, tj. onima koji su do sad bili u stanju da ostvaruju veće zarade po zaposlenom, ograničavanje znači da pomoć neće dobiti ako su u većim teškoćama.  Još ako im se uskrati pristup likvidnosti, nedostatak obrtnog kapitala gurnuće ih u neplaćanje, a moguće i nesolventnost.  

Dok je rasutost pomoći privredi verovatno bila neizbežna, izdašnost i rasutost mera pomoći stanovništvu teže je opravdati.  Mera koja se trenutno zove „fiskalni podsticaj“, prema kojoj se isplaćuje subvencija građanima (po 100 EUR) neće imati nikakav podsticajni efekat još dugo, dok se ne osmisli način na koji će se takva isplata učiniti.  Kad bude imala efekat, on će biti mali jer plaćanje imućnijim domaćnistvima, osim što je nepravedno, nema efekta.  Biće uštedjen, ili u dobroj meri potrošen na uvoznu robu. S druge strane, zaštita najugroženijih, pogotovo onih koji su do krize radili „na sivo“ je neophodna. Bolje ciljanje potreba u građanskom segmentu sasvim je moguće. Srbija ima izgrađene kanale za pružanje socijalne pomoći, i njih sad treba da proširi i ojača. 

Razumljivo je oklevanje sa ulaskom u veliki deficit i obaveze, ali novac mora da se „štampa“ i to sad, dok štampanje još može da pomogne.  Što više čekamo, veći deo privrede zapašće u nesolventnost, a tada će za „štampanje“ biti kasno.  S obzirom na decenijama staru nesposobnost Srbije da se uklopi u svoje finansijske mogućnosti, razumljivo je da sad vlast i mnogi ekonomisti žele da zaštite teško stečenu „stabilnost“. Međutim, „čvrsta ruka“ sad može postati samopovređivanje. Novac je, makroekonomski gledano–fikcija. On kruži od jednog do drugog privrednog subjekta i u svakom trenutku služi za to da proizvedena dobra „stignu“ do onih koji žele i mogu da ih kupe.  Sa padom ekonomske aktivnosti, smanjuje se „kruženje“ novca pa država mora svojim intervencijama da ga ubrizgava i utiče na količinu koja kruži, a samim tim na to koliko se traži i kupuje robe.  To sprečava dalji pad proizvodnje i ublažava kako pad javnih prihode tako i rast nesolventnosti privrednih subjekata.

„Štampanje“ novca proizvešće određenu inflaciju i to je ovog puta (u razumnoj meri) poželjno.  Rast cena je sad potreban da bi se sprečio preterani pad nekih cena (znači pad tražnje), iako će zbog toga cene drugih proizvoda da narastu.  Da nema potrebe da se uvoz plaća devizama, inflaciju bi trebalo pustiti da naraste sve dok ne krene ozbiljnije da remeti računice preduzećima (neću licitirati koji je to nivo, ekonomisti o tome mogu dugo da raspravljaju). Problem može biti nespremnost, ili nesposobnost, domaćeg finansijskog sektora da isposreduje potrebnu likvidnost od NBS (štamparije) ka državi. U tom slučaju, tu su globalna finansijska tržišta ili MMF.

Ne treba zazirati ni od povećanja duga. Svi će iz ove krize izaći zaduženiji.  Strani dug je prebacivanje platežne moći Srbije iz budućeg u sadašnje vreme, a domaći dug je prebacivanje platežne sa jednih građana (budućih poreskih obveznika, ili svih građana, zbog inflacije) na druge (one koji danas prime pomoć). U svakom slučaju, u takvu preraspodelu platežne moći se ulazi da bi se danas više proizvelo, tj. da bi sve skupa, sa današnjom i sutrašnjom proizvodnjom imali više da potrošimo.  

Naravno, mala zemlja kao Srbija i te kako mora da vodi računa o kursu i rezervama, i to najpre, održavanjem poverenja u svoju spoljno-platežnu sposobnost.  Šta to sad tačno znači u ovim uslovima nije sasvim jasno, jer ceo svet izbačen je iz ravnoteže–štampaju se i dolari i evri. Svi će donekle biti pogođeni inflacijom. Treba samo nekako ulivati više poverenja od drugih. Svakako, doskorašnja snažno pokazana makro-finansijska disciplina stvorila je „kapital“ u izgrađenom poverenju koje sad treba „držati u rezervi“, za slučaj da moramo da se zadužimo da ojačamo stvarne rezerve. Ishitrene populističke mere i nedostatak transparentnosti nam, pak, ne idu na ruku.  Šteta je što je NBS prestala da objavljuje podatke o dnevnim intervencijama na deviznom tržištu (još početkom januara, iz neubedljivih razloga).

No i za održanje spoljne ravnoteže, preterana čvrstina u ovim neobičnim istorijskim uslovima nije poželjna.  Naime, Covid-kriza urušila je kapacitet proizvodnje celog sveta. Uvozna tražnja svake zemlje smanjiće se usled njene sopstvene smanjene ekonomske aktivnosti, a izvoz će da se smanji srazmerno padu aktivnosti kod trgovinskih partnera.  U principu, što je neka država uspešnija u održanju proizvodnje, to će negativni uticaj na trgovinski bilans biti blaži. U slučaju da zbog toga uvoz padne manje nego izvoz, neophodno je da se tražnja usmeri na domaće, umesto na spoljno tržište određenom depresijacijom.  No, pad izvoza zavisi i od njegove robne strukture.  U našem slučaju, srećom, ne zavisimo mnogo od turizma, a izvozimo hranu kao i mnogo „nevidljivih“ usluga koje se još uvek traže i mogu da se proizvode—naročito IT, i zabavni i medijski programi.  S druge strane, u našem izvozu zastupljene su i neke delatnosti koje su sad snažno pogođene: Beograd izvozi logističke i transportne usluge, a proizvodnja automobilske opreme (za automobilima je globalna tražnja stala) bitna je za mnoga manja mesta. 

U ovim uslovima trgovinski bilans najbolje brani se finim strukturnim merama (nikako preprekama trgovini). U naporu da održi proizvodnju, država treba naročito da se usredsredi da pomogne izvozicima kako sa likvidnošću, tako i u održanju neprekinutim njihovih lanaca vrednosti.  Takođe, treba razmotriti i mere koje mogu da smanje uvoz luksuzne robe, moguće kroz poresku politiku, ali svakako time što se već imućnima neće povećavati kupovna moć.  U tom smislu, mere usmerene na povećanje građanske solidarnosti išle bi na ruku i trgovinskom bilansu.

Još jedna stvar je u ovom trenutku izvesna. Čak i ako Vlada uspe da „popravi vreme“ pa sad uspešno ubrizga likvidnost, predstoji joj rešavanje neizbežno rastuće nesolventnosti u privredi.  Pored svih gorenavedenih zadataka, Vlada će morati da sve pažljivije i finije razgraničava kojim subjektima pruža pomoć, kao i da se pripremi za dublje i složenije „hirurške zahvate“. Ministarstvo privrede mora već sad da jača kanale kroz koje će da otklanja uska grla, podržava kritične igrače a reže gde mora, kao i mehanizme nadzora javnosti. Sinergetsko i koordisano obavljanje takvog mnoštva zadataka zahtevaće da različiti delovi države funkcionišu kao sistem–uz jasne zadatke, pravila igre, ali i autonomiju, za svakog igrača u sistemu–bez improvizacija.

Imperativ za mere podrške – obilata likvidnost uz disciplinu plaćanja

29. Mar 2020

Autor: dr Kori Udovički, prva objava 29.3.2020, revizija 1.4.2020.

Preuzmite tekst u PDF-u

Pandemija nas je zadesila taman kad je disciplina plaćanja u Srbiji počela značajnije da jača. Pošto su u 2016. godini pojačane mere finansijske discipline za privatni sektor, a u sklopu fiskalne konsolidacije smanjena neplaćanja države, lanac nelikvidnosti konačno je bitno smanjen. Naravno, pandemiju niko nije očekivao i koštaće nas, bez izuzetka. U slučaju da sad popusti disciplina plaćanja, koštaće nas mnogo više. Oni koji nikako ne mogu da dođu do likvidnosti prosto neće moći da plate.  Zadatak države je da takvih bude što manje, a u tome mora da pođe od sebe.

Ako želi da ublaži pad ekonomske aktivnosti tokom pandemije i njen brzi oporavak kad se pandemija završi — ključni zadatak države je da mere intervencije proprati merama za očuvanje discipline plaćanja. Polazim od pretpostavke da je čitaocu jasno koliko je ova disciplina važna za privredni rast. Ukratko: neplaćanje stvara lančanu nelikvidnost, koja se potom svima obija o glavu. Prvi dužnik povlači za sobom svoje partnere, dobavljače i zaposlene, koji pak povlače one, sad već mnoge, u trećem nizu. Na taj način se „efektom grudve“ nelikvidnost ubrzano širi sistemom i dodatno pogađa sve – čak i one kojima pandemija ne bi narušila poslovanje. Najgore je što se širi i nepoverenje koje obeshrabruje nove poslovne poduhvate, i koje se prenosi i u period posle krize. Jednostavno, dugoročno se guši svaka privredna aktivnost.

Disciplina plaćanja je zapravo jedan od stubova stuba finansijske discipline. Finansijsku disciplinu shvatamo kao geslo  „koliko para–toliko i muzike“.  To uglavnom tumačimo kao da treba pažljivo planirati budžet – što čini prvi stub.  Međutim, disciplina realnog planiranja nema smisla ukoliko nije propraćena disciplinom plaćanja. Kad je muzika odsvirana, onda ona mora da se plati.  Čak i onda kad za plaćanje moramo da se (neplanirano) zadužimo. Ni najbolji planovi ne mogu da predvide sve. Ali da bi promptno plaćanje uvek bilo moguće, potrebna je likvidnosti.  Dostupnost likvidnosti možemo da smatramo trećim stubom finansijske discipline. Ova tri stuba međusobno se uslovljavaju. Samo ako znamo da ćemo sigurno morati da platimo, vodićemo stvarno računa da realno planiramo. Samo ako realno planiramo bićemo kreditno sposobni kad se neočekivani obrti ipak dogode. I, konačno, samo ako imamo pristup likvidnosti, moći ćemo tu kreditnu sposobnost da realizujemo, tj. zadužimo se i platimo.

Finansijska disciplina stvar je političke volje i dogradnje sistema finansijskog upravljanja. U daljoj prošlosti nerealno smo planirali, a olako kreditirali. Na kraju, plaćali smo inflacijom. U 90-im je bilo i hiperinflacije i neplaćanja. Od 2000-ih počeli smo nešto realnije da planiramo, ali ne dovoljno. Stoga, nastavili smo da svoje „uterivanje u guber“ radimo kroz neplaćanje, tzv. docnje. Trošak koji se ne plati ove godine opterećuje budžet za sledeću. Umesto finansijskog tržišta, razliku finansiraju privreda i građani. Ključ u ovom trenutku je da razumemo štetnost neplaćanja i uhvatimo se u koštac sa tim problemom. Potrebno je i da se Vlada odvaži da likvidnost za plaćanje svih razlika između rashoda i prihoda, čak i onih neočekivanih, potraži na tržištu. Održanje finansijske discipline uprkos fleksibilnijem zaduživanje na tržištu, zahteva i da Srbija odlučnije i iskrenije upotrebljava instrumente finansijskog upravljanja: pre svega budžetsko planiranje i revidiranje, koji su izgrađeni tokom prethodne dve decenije.

Kontrola trošenja kroz ograničenje plaćanja u trenutku kad država treba da podstakne privrednu aktivnost povećanjem deficita isto je kao pritiskanje gasa uz istovremeno povlačenje ručne kočnice. Upravo ta neobična kombinacija postupaka objašnjava zašto veliki fiskalni deficit u periodu od 2010. do 2013, godine nije više doprineo privrednom rastu. Po istoj logici, kombinacija samo u suprotnom smeru objašnjava kako nedavnu oštru fiskalnu konsolidaciju u periodu od 2015. do 2017. godine nije pratila oštrija kontrakcija privredne aktivnosti: zatezanje fiskalnog kaiša praćeno je smanjenjem zaostalih obaveza u javnom sektoru, što je dovelo do bitnog  olakšanja likvidnosti. Nema opravdanja da se tako nešto ovog puta ponovi. Treba nam istinski fiskalni podsticaj: fiskalni deficit, tj. sveukupna javna potrošnja, plaćena zvečećom likvidnošću.

Cena fiskalnog paketa, kao i njegova raspodela, biće manje važni od toga da je on propraćen jasnom namerom i merama uspostavljanja čvrste finansijske discipline. Ovo nikako ne treba shvatiti kao poziv za napuštanje razumnog planiranja budžeta. Država mora da odmeri značajan, ali i ostvariv paket podrške privredi i građanima. U ovim veoma neizvesnim vremenima i ako mora da pogreši, bolje je da bude preširoke, nego stisnute ruke. Svedoci smo da je ova kriza  „majka“ nezamislivih, neočekivanih obrta. Odgovorno planiranje, kao prvi stub discipline, biće razmatrano i po potrebi revidirano akomogući. Država, privredni subjekti, i građani mogu svakako da očekuju da će ove godine proizvesti, pa prema tome i imati da potroše, dosta manje.

Ako se plaća likvidnošću, neodmerenost biva kažnjena inflacijom, što potom  mora biti brzo ispravljeno. Međutim, u svojim ranim fazama povećanja inflacija bi u velikoj meri omogućila spas proizvodnje. Određeno povećanje inflacije treba da se očekuje i dozvoli (ovo je kriza kontrakcije ponude). Korektivna intervencija će biti potrebna ako pređe preko 5-7% – kontrolom trošenja, a ne ulaskom u docnje. Labavljenje opšte finansijske discipline , uz prekomernu potrošnju značilo bi ponavljanje najveće greške iz prošlosti. Ukoliko bi bilo praćeno prekomernom likvidnošću dovelo bi do visoke inflacije I svega što je prati.  Ukoliko bi, što je verovatnije, bilo praćeno nedovoljnom likvidnošću i neplaćanjem obaveza, po četvrti put u tri dekade, upali bismo u „mulj“ neispunjivih obaveza, opšte nelikvidnosti i nesolventnosti, i opšteg nepoverenja. To bi, jasno je, ponovo potištilo privrednu aktivnost na duži rok.

Fokus na disciplinu plaćanja

Da bi podržala disciplinu plaćanja u celom sistemu, država mora da pokaže posvećenost, pruži primer i isplati sve svoje još uvek značajne neispunjene obaveze. I dalje ih ima dosta. Upravo je država donedavno bila ključna karika u nedisciplini plaćanja u Srbiji. S jedne strane, ona je to bila bukvalno – kao daleko najveći kupac na tržištu (nabavka roba i usluga od strane javnog sektora iznosi oko 20% BDP-a), njena su neplaćanja bila, a možda su i još uvek, prva i najveća karika u lancima nelikvidnosti. S druge strane, ona je ta koja svojim primerom i postupcima uspostavlja kulturu (ne)plaćanja. Ona to postiže ulaženjem u (ne)realne obaveze, a zatim njihovim (ne)plaćanjem, kao i sistemskim sprovođenjem discipline u privatnom sektoru. To se odnosi kako na obaveze koje država preuzima na sebe, tako i na one kojima obaveže druge. Kada bi, na primer, država sad obavezala privrednike da ne otpuštaju zaposlene, a znamo svi da mnogi neće moći da ih plaćaju, i ako pri tome ne obezbedi nikakav način da se te obaveze ipak plaćaju, onda svi već unapred znamo da će doći do neplaćanja. Širi se kultura neplaćanja.

Održavanje stabilnog dotoka novca u privredni sistem zahtevaće da država razliku između plana i raspoloživih sredstava „pegla“ kroz zaduživanje na finansijskom tržištu (u ovim okolnostima kroz „štampanje novca“ NBS), a nikako, kao do sad, kroz neplaćanje (ulazak u docnje). Samo tako će ona da gasi požar nelikvidnosti umesto da ga neplaćanjem razgoreva. S jedne strane, potrebno je da se deficit održava u željenim razmerama kroz uspostavljanje budžetske discipline, tj. kroz realno budžetsko planiranje (i njegovo revidiranje onda kad se dogode veći neočekivani obrti). S druge strane, plaćanja, odnosno ubrizgavanje likvidnosti u sistem moraju da teku glatko. Muzika mora stalno da svira, a država da je promptno plaća.

Za realno planiranje budžeta neophodno je sistemsko, a ne samo političko, disciplinovanje javnog sektora. Političari na čelu države, kao i svaki njihov nameštenik i državni činovnik, treba da poveruju da će budžeti realno da se planiraju, a troškovi promptno da se plaćaju. To zahteva uvođenje istinske, stručne i profesionalne, ex ante kontrole javnih budžeta koja će proveravati realnost planiranja. Političari bi u prvi mah pomislili da su na gubitku, jer bi trošenje izmaklo proizvoljnom političkom uticaju. Ipak, ubrzo bi otkrili da i dalje mogu da usmeravaju budžetsku politiku, a da su zauzvrat pokupili velike poene za uspešno upravljanje krizom.

Što se privatnog sektora tiče, on se uteruje u finansijsku disciplinu disciplinom plaćanja. Dok ne dođe do promene kulture, finansijska disciplina mora da bude nametnuta ali, i ostavariva. S jedne strane, perspektiva prinudnih naplata ili stečaja, ako je verodostojna, nateraće svakog da realno planira troškove i da plaća. S druge strane, u situacijama baš kao ova sadašnja, privatnom sektoru mora da bude dostupno dovoljno likvidnosti da bi bio u stanju da plaća i onda kad se planovi izjalove.

Dostupnost likvidnosti

Obezbeđivanje likvidnosti, trećeg stuba finansijske discipline, ostaje zadatak NBS, U ovim okolnostima jako je važno da joj Vlada pomogne adekvatnim merama. Prve mere obezbeđivanja likvidnosti privrede Srbije koje je povukla NBS brzo su i adekvatno preduzete.

NBS je za prvo, najkraće vreme već olakšala pritisak dugova na privredu i građane. Kao prva mera, uveden je moratorijum na plaćanje dugova (mada je on trebalo da bude ograničeniji, o tome u narednom tekstu). To je proizvelo pritisak na likvidnost banaka koji je NBS olakšala povoljnim monetarnim i deviznim operacijama. Slede mere koje treba da doprinesu aktiviranju podrške finansijskog sektora privredi, naročito najpogođenijima. Nadalje, u ovoj kriznoj situaciji postoji dvojak problem. Najpre, bankama će biti potrebni jači podsticaji, kao i garancije, da bi se usudile da izdaju nove kredite većini svojih klijenata. Treba očekivati da sutrašnji paket podstakne kratkoročno kreditiranje, uz malu, nultu ili čak negativnu kamatu. Negativna kamata predstavlja subvenciju banci i/ili čak privrednom subjektu. U tom slučaju nije u pitanju samo obezbeđivanje likvidnosti već i finansijska pomoć dužniku. Paket će verovatno da uključuje i značajne garancije države za zajmove koje banke budu izdavale u ovim kriznim uslovima, naročito najjače pogođenim sektorima.

Ovaj klasični paket mera pojačane finansijske likvidnosti neće biti dovoljan za Srbiju, jer njen finansijski sektor ne seže dovoljno daleko, niti duboko. Tzv. „plitkost finansijskog tržišta“ očitava se u odnosu između ukupnih domaćih kredita privredi i BDP-a. Dok je u zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima uobičajeno da on iznosi 90-160% BDP-a, u Srbiji je on oko 50%. U drugim tranzicionim zemljama uglavnom je iznad 70-75%. To s jedne strane znači da se naša privreda u velikoj meri oslanja na sopstvena sredstva i da ne bi bila jednako brzo pogođena presušivanjem bankarskih kredita kao ove zemlje. Međutim, iz istih razloga, sposobnost naše privrede da se oporavi posle krize zavisiće od toga da se ova sredstva ne iscrpe. Posebno pitanje je što većinu privrednih subjekata čine poljoprivrednici i MSP. MSP stvaraju oko 27% a poljoprivrednici oko 6 % BDP-a. Čak oko polovine MSP ne zadužuje se kod banaka, a veći deo onih koji se zadužuju radi to retko.  U ovim uslovima banke ih neće dovoljno poznavati da bi ušle u rizik.  Da problem bude veći, banke od malih privrednika traže garancije ličnom imovinom. Koliko će njih biti spremno da rizikuje imovinu? I koliko je, u ovim uslovima, fer da im se to traži? Srbija nema razgranatu mrežu posebnih institucija posvećenih podršci i finansiranju MSP kakve imaju druge zemlje. Na primer, nemački paketi mera predviđaju da se kroz te mreže direktno upumpavaju značajni iznosi pomoć za likvidnost (750 milijardi evra), kako za MSP, tako i za velika preduzeća.

Država treba da priskoči u pomoć NBS. Dobro bi bilo kad bi zapravo ubrzala isplatu svih svojih obaveza koje se još uvek vuku po sudovima ili čekaju na red u Trezoru. O prvim potezima Vlade manje znamo, ali se nadam da za sad bar nastavlja da troši i redovno plaća svoje obaveze, kako bi njena „moćna“ tražnja i likvidnost usporile sunovrat privrede – sve dok ciljane mere u najavljenom paketu ne budu stavljene u pogon. Takođe u vrlo kratkom roku, očekujem da država pomogne likvidnost sistema kroz segmentirano odlaganje dela poreskih obaveza – po različitim stopama za različito pogođene sektore pa i za različite veličine preduzeća. Malecka kamata podstakla bi one kojima likvidnost ipak nije potrebna da poreze ipak plaćaju. Likvidnost će država upumpavati i kroz sredstva pomoći koje odredi. Ona je već podelila subvencije penzionerima, a trebalo bi da razmotri da kao komplement podeli i subvencije po zaposlenom za MSP, naročito za preduzetnike u najpogođenijim granama. Tako bi se dosegao značajan broj domaćinstava.

Mnoge države u svetu (i Slovenija među njima) najavile su otkup korporativnih obveznica koje će verovatno da ciljaju na ugrožene sektore. U Srbiji nema korporativnih obveznica, ali bi se sad moglo razmotriti da se kroz pomoć privredi podstakne njihova kreacija i razvoj tržišta. Na primer, vredi promisliti o ekonomskoj opravdanosti, a potom i o operativnoj izvodljivosti sekjuritizacije potraživanja od određenih segmenata korporativnog sektora, naročito MSP. Na primer, administrativna sekjuritizacija 30% potraživanja privrede od MSP-ova sa određenim karakteristikama (veličina, sektor, prethodna uspešnost poslovanja). Te bi se hartije mogle zapakovati u pakete koje bi banke otkupljivale uz olakšane kreditne uslove i garancije od strane države. Posle krize, banke bi mogle da raspakuju pakete, naplaćuju potraživanja, i trguju tim hartijama. Najverovatnije, nastale bi organizacije koje bi se posvetile proceni vrednosti, kupovini i naplati takvih hartija. Za razliku od mnogih drugih scenarija, rizik od takvog ubrizgavanja likvidnosti bio bi podeljen između banaka i države, a njegova cena mogla bi se izračunati unapred.

Srpska privreda neće izaći jača iz ove krize, kao što se to neće desiti ni sa privredom ostatka sveta. Ipak uz političku volju i poslovičnu sposobnost srpskog društva da na brzinu i uz improvizaciju za malo vremena učini mnogo u teškim uslovima, Srbija može iz ove krize da izađe sa značajno ojačanim sistemom makroekonomskog upravljanja. To bi joj omogućilo da bar u oporavljanju od krize bude među bržim, umesto među najsporijim zemljama.

 

CEVES u poseti inostranim ekonomskim institutima

27. Nov 2018

Prethodne nedelje predstavnike CEVES-a ugostili su austrijski institut “Austrian Institute for SME research”,  i dva mađarska insituta “GKI Economic Research” i “Institute for Economic and Enterprise Research”.

Direktor CEVES-a, gospodin Nemanja Šormaz, sa saradnicom posetio je Beč radi uspostavljanja i razvijanja saradnje sa međunarodnim partnerima. Sva tri insituta u fokusu svog rada imaju istraživanje i analizu malih i srednjih preduzeća, sa naglaskom na redovno praćenje poslovne klime, što je takođe u CEVES-ovom istraživačkom fokusu.

Razgovor se vodio sa relevantnim predstavnicima, radi razmene iskustva o metodologiji, upravljačkoj strukturi, kao i o saradnji sa donosiocima odluka i preduzećima. Predstavnici CEVES-a su upoznali rukovodstvo sva tri instituta sa dosadašnjim istraživanjima i radom CEVES-a u Srbiji na temu malih i srednjih preduzeća.

Ova poseta je rađena u okviru projekta sa Nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju (GIZ) – „Razvoj privatnog sektora“.

Direktor CEVES-a Nemanja Šormaz sa Thomas-om Oberholzner-om, Izvršnim direktorom „Austrian Institute for SME research“

CEVES se pridružio inicijativi Globalni dogovor Ujedinjenih nacija

18. Oct 2018

Centar za visoke ekonomske studije postao je članica svetske platforme Globalnog dogovora Ujedinjenih nacija. Globalni dogovor Ujedinjenih nacija posvećen je promovisanju društveno odgovornog poslovanja i sa preko 10.000 članova iz više od 145 zemalja predstavlja najmasovnije dobrovoljno udruženje na svetu.

CEVES je svoje aktivnosti u okviru ove incijative započeo prezentovanjem svojih nalaza o ciljevima održivog razvoja u Srbiji na Skupštini članica Globalnog dogovora u Srbiji, održanoj 4. oktobra 2018. godine u prostorijama Privredne komore Srbije.

Globalni dogovor čini praktični okvir za razmenu stručnih znanja i unapređenje poslovne prakse preduzeća članica Globalnog dogovora posvećenih integraciji osnovnih i univerzalno prihvaćenih načela iz oblasti zaštite ljudskih i radnih prava, zaštite životne sredine i borbe protiv korupcije. Globalni dogovor nije regulatorno telo. Udruženje ne kontroliše, ne nameće i ne vrednuje ponašanje ili akcije pojedinih preduzeća. Umesto toga, Globalni dogovor se oslanja na odgovornost, transparentnost i utemeljeni poslovni interes preduzeća, organizacija iz nevladinog sektora, udruženja i akademskih institucija sa osnovnim ciljem iniciranja i razmene znanja o konkretnim akcijama koje u praksi promovišu i primenjuju osnovna načela društvene odgovornosti.

Globalni dogovor od svojih članica očekuje da prihvate, podrže i promovišu, u okviru njihove delatnosti, sledeće osnovne vrednosti iz oblasti zaštite ljudskih i radnih prava, zaštite životne sredine i borbe protiv korupcije u okvir 10 principa.

  • Princip 1: poštovanje i podrška zaštiti međunarodno priznatih ljudskih prava
  • Princip 2: obezbediti da se ne krše ljudska prava tokom poslovanja
  • Princip 3: podrška slobodi udruživanja i primeni prava na kolektivno pregovaranje
  • Princip 4: ukidanje svih vrsta prinudnog i prisilnog rada
  • Princip 5: zabrana zapošljavanja dece
  • Princip 6: eliminacija diskriminacije na radnom mestu
  • Princip 7: odgovoran pristup životnoj sredini
  • Princip 8: podrška projektima koji štite životnu sredinu
  • Princip 9: učešće u razvoju tehnologija koja ne škode životnoj sredini
  • Princip 10: borba protiv korupcije u svakom njenom obliku, uključujući iznuđivanje i podmićivanje

Kori Udovički učestvuje na sastanku Visokog savetodavnog odbora Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja u Njujorku

18. Jul 2018

10.jun 2018.

Danas se u Njujorku završava prva sednica Visokog savetodavnog odbora Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja u kojem učestvuje Kori Udovički, predsednica Upravnog odbora Centra za visoke ekonomske studije (CEVES). Odbor je novo savetodavno telo koje podržava idejno vođstvo UN na ostvarivanju ambiciozne agende 2030, tj. ostvarivanja globalnih ciljeva održivog razvoja. Odbor ima 16 članova među kojima su bivši šefovi država (Rikardo Lagos i Ernesto Zedillo), laureati nobelove nagrade (Džozef Štiglic), i drugi intelektualni lideri poput Džefrija Saksa, i Hose Antonia Okampa.

Na sastanku su razmatrani svetska ekonomska situacija, izazovi u finansiranju održivog razvoja, i ekonomsko-socijalne implikacije globalizacije i korišćenja naprednih tehnologija kao i međunarodnih migracija. Gospođa Udovički je na sastanku naglasila da se nalazimo na početku dubokih promena u organizaciji globalnog poretka, i da je teško znati kuda one idu. Stoga je od izuzetne važnosti da se ideje multilateralizma i zaštite života i dostojanstva svakog pojedinca na planeti za koje se UN zalažu snažno promovišu, uključujući kroz nove medije i direktniju komunikaciju sa građanima sveta.

 

Potpisan sporazum o saradnji između Univerziteta Metropolitan FEFA i CEVES-a

07. Sep 2017

7. septembar 2017. godine

Univerzitet Metropolitan FEFA i Centar za visoke ekonomske studije potpisali su sporazum o saradnji, čime su se stekli uslovi da se dobre prakse između ove dve institucije prošire i studentima FEFA pruži prilika praktičnog iskustva u okviru oblasti delovanja CEVES-a.

Sporazum predviđa organizaciju studentskih praksi od strane CEVES-a, unapređenje i razmenu znanja i praktičnih iskustava između studenata i nastavnika FEFA  i saradnika i partnera CEVES-a.
Ugovor su potpisali direktor Centra za visoke ekonomske studije gospodin Nemanja Šormaz i  dekan Univerziteta Metropolitan FEFA gospodin Nebojša Savić.

Centar za visoke ekonomske studije ističe zadovoljstvo pokretanjem ovog partnerstva i veruje da će se saradnja odvijati na obostrano zadovoljstvo i u korist sticanja praktičnih znanja studenata.

 

Gostovanje Danijele Bobić, Programskog direktora CEVES-a, na Radiju Beograd 1 o preduzetništvu mladih u Srbiji

26. May 2017

26. maj 2017. godine

Danijela Bobić, Programska direktorka Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) gostovala je u sredu, 24. maja u emisiji “U središtu pažnje” koja se emituje svakog radnog dana na Radiju Beograd 1. Emisija je bila posvećena rezultatima CEVES studije “Mapiranje prepreka za preduzetništvo mladih u Srbiji”. Pored gospođice Bobić, gosti emisije su bili i Miša Živić predstavnik kompanije LeanPay, i Nemanja Glavinić iz organizacije Dostignuća mladih u Srbiji.

Pozivamo vas da poslušate diskusiju o preprekama na koje mladi nailaze u slučaju da su dovoljno hrabri da započnu sopstveni biznis, o primerima dobrih praksi iz drugih zemalja, pitanjima mikro zajmova, potrebi olakšica za mlade u prvoj godini poslovanja i poimanju preduzetništva u srpskom društvu.

Časopis “Biznis & Finansije” – Međunarodna konkurentnost malih i srednjih preduzeća (MSP)

29. Dec 2015

29. decembar 2015. godine

Danijela Bobić, programski direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), napisala je tekst za januarski broj stručnog časopisa „Biznis i Finansije“, na temu međunarodne konkurentnosti malih i srednjih preduzeća (MSP). U tekstu je prikazana aktivnost srpskih MSP, njihova sposobnost da izlaze i opstaju na stranim tržištima, kao i u kojim je sektorima uočena značajna baza zdravih MSP, koja su uspevala da rastu i razvijaju se putem dinamičnog izvoza i na taj način pokrenu rast celokupnog sektora.

U tekstu se ističu ključne prepreke ostvarivanju snažnije međunarodne aktivnosti MSP, prvenstveno u domenu izvora finansiranja i kapaciteta potrebnih za pronalaženje inostranih kupaca i sagledavanje trendova i zahteva inostranih tržišta. U korist tome govori i činjenica da je tek 18,7% MSP izvoznika sposobno da izvozi na isto tržište tri godine za redom. Kao odgovor na ovaj problem, donosioci odluka značajnu pažnju moraju posvetiti uključivanju većeg broja MSP u međunarodne tokove, kao i kreiranju uslova za njihov opstanak na inostranim tržištima. CEVES želi da inspiriše stručnu javnost i donosioce odluke na otvaranje debate o potencijalnim razvojnim politikama, koje bi kroz uklanjanje postojećih barijera pružile podršku kontinuiranom izvozu MSP.

Časopis “Biznis & Finansije” – Indeks razvojnih potencijala razmenjivih sektora u Srbiji 🗓

11. Dec 2015

11. decembar 2015. godine

U najnovijem izdanju časopisa „Biznis i Finansije“ Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), predstavio je nalaze studije „Indeksa razvojnih potencijala razmenjivih sektora u Srbiji“. U tekstu je predstavljena podela sektora sa razvojnim potencijalnom na aktivne i pasivne, kao i njihove karakteristike.

Prezentacija nalaza studije CEVES-a imala je za cilj isticanje značaja određenih privrednih sektora za celokupan privredni rast Srbije, kao i mogućnost kreiranja razvojnih strategija „kreiranih po meri“ koje bi bile usmerene upravo ka povećanju konkurentnosti sektora i izvoza. U narednom periodu, CEVES će ažurirati studiju na osnovu podatka iz 2014. i na taj način zainteresovanoj javnosti još bolje približiti razvojne potencijale srpske privrede.

Prezentacija studije „Indeks razvojnih potencijala sektora u Srbiji“ Upravnom odboru Privredne komore Srbije

06. Oct 2015

6. oktobar 2015. godine

Na sednici Upravnog odbora Privredne komore Srbije 6. oktobra 2015. godine, CEVES je predstavio rezultate studije pod nazivom „Indeks razvojnih potencijala sektora u Srbiji“. Istraživanje je podržano i sprovedeno u saradnji sa Privrednom komorom Srbije. Studija je deo jednog šireg projekta koji za cilj ima što bolje upoznavanje razvojnih šansi srpske privrede koje treba da budu poluga budućeg rasta i definisanja fokusirane sektorske podrške. CEVES će u narednom periodu studiju predstaviti i široj javnosti.

Kopaonik Biznis Forum 2015 – Prezentacija izveštaja “Performansa realnog sektora Srbije”

23. Mar 2015

23. mart 2015. godine

Na Kopaonik business Forum-u 2015, CEVES je predstavio svoju studiju „Performansa realnog sektora u Srbiji“. Projekat je bio podržan od strane USAID Projekta za održiv razvoj. CEVES je ovim istraživanjem nastojao da ustanovi konkurentnost preduzeća u Srbiji, prema veličini, privrednim granama i regionima. Prezentaciju je otvorio američki ambasador, gospodin Majkl D. Kirbi, koji je naglasio da privatni sektor „treba da raste kako bi absorbovao nezaposlenu radnu snagu u Srbiji”.

Analizirali smo trenutno stanje srpske privrede, trendove u kretanju i strukturi izvoza, konkurentnost pojedinačnih sektora i one sa najvećim potencijalom za rast. Osnovni cilj našeg istraživanja jeste da se ukaže na sektore sa najvećim potencijalima, koji imaju sposobnost da pokrenu održivi rast i razvoj privrede. Izvoz mora da igra glavnu ulogu u pokretanju privrednog rasta Srbije, a da bi se to postiglo neophodno je unapređenje međunarodnog poslovanja sadašnjih izvoznika, ali takođe i podsticanje neizvoznika da izađu na inostrana tržišta.