U cilju uvećanja životnog standarda i zapošljavanja građana, Srbija mora da pokrene dinamičan, održiv i inkluzivan privredni rast, oslanjajući se na internacionalizaciju aktivnosti i snažan izlazak na strana tržišta. Potrošnja, finansirana mahom kreditima, predstavljala je tokom prethodne decenije glavnu lokomotivu rasta, što je i jedan od osnovnih uzroka ekonomskog kolapsa nakon udara svetske ekonomske krize. Slaba tražnja naspram izdašne ponude na tržištu rada, niska produktivnost, kao i potreba za fiskalnom konsolidacijom u javnom sektoru, jasno ukazuju da potrošnja neće moći da bude oslonac budućeg rasta. Prostor za rast investicija postoji, ali nekadašnji obilni tokovi kapitala, na kojima su nove članice EU u velikoj meri zasnivale svoj rast, nisu više u toj meri dostupni. Najveći neiskorišćeni potencijal leži u neto izvozu. Srbija je zemlja nadomak velikog tržišta EU, sa potpisanim trgovinskim sporazumom sa Rusijom – te se učešće izvoza u BDPu od 45% može smatrati niskim. Uporedive evropske zemlje, posebno nove članice EU, imaju učešće izvoza u BDP-u od čak 80% ili više. Kako bismo odgovorili na pitanje kako podstaći izvoz, od rashodnog pristupa kompoziciji BDP-a, moramo se okrenuti proizvodnoj. Jer, ne zaboravimo, firme su te koje koje proizvode, koje se takmiče, i koje izvoze – one su gradivni element jedne privrede.
Konkurentni sektori, sačinjeni od firmi sposobnih da pobeđuju rivale i osvajaju tržišta, moraju da budu kamen temeljac dugoročnog razvoja srpske privrede. Od konkurentnosti samih firmi, zavisi i izvozna aktivnost privrede. Stoga, identifikovanje i upoznavanje konkurentnih sektora i firmi mora da bude polazna tačka u definisanju razvojne strategije. Te firme je potrebno i dublje proučiti – prepoznati „recept njihovog uspeha“, i otkloniti prepreke koje onemogućavaju da postanu još uspešnije. Na taj način, Srbija bi u većoj meri „zajahala talas“ potencijala koji te firme stvaraju, ali indirektnu pomoć bi dobili i drugi– imali bi mogućnost da „najbolje recepte isprobaju i u svojim kuhinjama“, a donosioci odluka treba da se pobrinu da „sastojci“ budu što dostupniji i povoljniji.
CEVES je, u saradnji sa PKS, načinio prvi korak u definisanju razvojne strategije – identifikovali smo „razvojne potencijale“ sektora, na osnovu kojih je moguće izvršiti selekciju, prioritizaciju i zakoračiti u proces kreiranja vertikalnih politika, krojenih po meri prosperitetnih sektora. Razvojni potencijali ukazuju na sposobnost firmi da kroz zdrave i održive kanale direktno i indirektno doprinose privrednom razvoju, stvarajući dodatu vrednost i kvalitetna radna mesta. Razvojne potencijale merimo pomoću kompozitnog indeksa, sastavljenog od tri noseće komponente, koje se međusobno dopunjuju, „objašanjavajući“ potencijal sektora iz drugačijih uglova i kreirajući sinergetski efekat u konačnom zbiru – (1) ostvarena performansa ukazuje na uspešnost poslovanja u prošlosti; (2) potencijal za ekonomski razvoj ukazuje na sposobnost da se to poslovanje održi ili unapredi, prelivajući pozitivne efekte i na ostatak privrede; (3) doprinos socijalno ekonomskim prioritetima pokazuje svrsishodnost i korisnost tog poslovanja iz ugla nacionalne privrede – pre svega kroz stvaranje radnih mesta i jačanje privatnog sektora. Tri komponente sadrže preko 100 indikatora, izračunatih na osnovu pažljivo prečišćenih statusnih i finansijskih podataka APR-a za oko 70.000 firmi, spoljnotrgovinskih podataka UN Comtrade-a i Uprave za carinu za preko 1.000 izvoznih proizvoda, kao i podataka RZS-a i NBS-a.
Sektori koji se nalaze među 10 najbolje rangiranih prema Indeksu razvojnih potencijala su: (1) motorna vozila; (2) čarape; (3) električna i elektronska opreme za motorna vozila; (4) namenska industrija; (5) aparati za domaćinstvo; (6) gume za vozila; (7) električne energija; (8) plastični profili, (9) mašine specijalne namene, i (10) mašine opšte namene. Tih 10 sektora je generisalo 18% ukupnih prihoda, 15% zaposlenosti, i čak 35% izvoza svih razmenjivih sektora. Posmatrajući rang i redosled sektora, primetno je da se na vodećim pozicijama nalaze mahom koncentrisani sektori, čije poslovanje zavisi od jedne, ili manjeg broja firmi koje su u stranom i/ili državnom vlasništvu, i koje su, zbog povezanosti sa maticom, snažno izvozno, ali često i uvozno orijentisane.
Kako bismo identifikovali najprosperitetnije sektore među onim čije poslovanje nije predodređeno aktivnostima malog broja kompanija, identifikovani potencijal ukrstili smo sa strukturom sektora, odnosno, njegovom koncentracijom. Ukoliko je sektor visoko koncentrisan, potencijalni rast je određen budućim investicionim aktivnostima malog broja firmi, koje su često već zakoračile u fazu zrelosti i maksimalno eksploatišu svoje postojeće kapacitete. Što je sektor manje koncentrisan, potencijalni rast je u većoj meri određen aktivnostima većeg broja postojećih mikro, malih, srednjih i velikih firmi, ali i novim ulascima u sektor. Stoga, sektore koji su iskazali visok razvojni potencijal svrstali smo u dve grupe: 1) sektori sa aktivnim razvojim potencijalom; i 2) sektori sa pasivnim razvojnim potencijalom.
Na grafiku iznad, prikazano je svih 114 razmenjivih sektora u srpskoj privredi. Sektori su predstavljeni krugovima, boje krugova su asocirane sa širom privrednom granom, a veličina kruga zavisi od prihoda sektora. Pozicija uz y-osu je određena razvojnim potencijalima, a uz x-osu koncentracijom. Što je sektor pozicioniran naviše, to su razvojni potencijali viši; što je pozicioniran udesno, to je koncentrisaniji. Sektori sa aktivnim razvojnim potencijalom se nalaze u drugom kvadrantu (visok potencijal-niska koncentracija), a sektori sa pasivnim razvojnim potencijalom u prvom (visok potencijal-visoka koncentracija).
Aktivni razvojni potencijal srpske privrede leži u sektorima više dodate vrednosti u okviru industrije hrane (zasnovane na žitaricama, mleku i voću), hemije (proizvodi od gume i plastike), metala (fabrikovani metalni proizvodi kao što su alati, sečiva, ambalaže, grejna tela, profili i konstrukcije) i mašina (opšte i specijalne namene, namenjene prehrambenoj i metalskoj industriji). Razvojni potencijal se naziva aktivnim upravo zato što je na jedan svojevrstan način utisnut u delatnost – ne zavisi od jednog ili manjeg broja preduzeća koja su potencijal „donela“, već od sinergije više faktora koji preduzećima na sistematičan način „omogućavaju“ da budu konkurentna – resursa, znanja, infrastrukture, tradicije, geopolitičke pozicije…
Sektori sa aktivnim razvojnim potencijalom su, po pravilu, sastavljeni od relativno velikog broja preduzeća, od kojih se značajan broj pokazao konkurentnim na inostranim tržištima, uprkos problemima koji podrivaju njihovu konkurentnost – pre svega zastarela tehnologija, teškoća sastavljanja finansijske konstrukcije i analitičkog planiranja, i pronalaska adekvatnih partnera. Uz adekvatne vertikalne politike, koje bi tangirale konkretne i sektorski specifične probleme sa kojima se firme suočavaju, moguće je omasoviti i ukrupniti sektore, kako kroz nove investicije i preduzetničke poduhvate, tako i kroz ubrzani rast postojećih preduzeća. Sektor mašina opšte namene je reprezentativan predstavnik sektora sa aktivnim razvojnim potencijalom. Sektor se sastoji se od preko 300, mahom mikro i malih firmi, koje zapošljavaju blizu 4.000 ljudi i kreiraju preko 5 milijardi dinara dodate vrednosti. Aktivnosti sektora su u postkriznom periodu rasle godišnje za 6%, a svako četvrto preduzeće je istovremeno bilo profitabilno, uvećavalo svoje aktivnosti i zapošljavalo nove kadrove. Ukupan izvoz je od 2009. godine rastao za čak 60% godišnje, da bi u 2014. dostigao 250 miliona evra. Od tog rasta, više od dve trećine je ostvareno zahvaljujući popravljanju konkurentske pozicije i uvećavanju tržišnog udela, na račun inostranih rivala. Možda i najbitniji podatak jeste da je svaka druga firma ovog sektora uspevala da plasira svoj proizvod na inostrano tržište. Politike koji bi omogućile uvećanje produktivnosti (produktivnost je dva puta niža od produktivnosti u Hrvatskoj i Sloveniji, tri puta niža od produktivnosti u Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj, i 6 puta niža od proseka EU28) i veću održivost (manje od polovine preduzeća uspe da preživi prvu godinu na inostranom tržištu, a svako peto preduzeće uspe da preživi pune tri godine) uticale bi da stotine firmi prošire svoje aktivnosti, zaposle kadrove i reinvestiraju profit. Potreba za takvim politikama još više dobija na značaju ukoliko se ima na umu da je predstavljeni sektor intenzivno povezan sa širokom lepezom drugih sektora, tako da bi se razvojni efekti prelili na druge grane metaloprerađivačke, mašinske, elektronske, električne i hemijske industrije.
Pasivni razvojni potencijal je prisutan u namenskoj industriji, bazičnoj industriji metala (eksploatacija, livenje i proizvodnja bakra), hemijskoj industriji usmerenoj ka poljoprivredi (agrohemija i veštačka đubriva) i zdravstvu (farmaceutski i higijenski preparati), električnim aparatima i opremi, auto-moto industriji (proizvodnja motornih vozila, proizvodnja guma za vozila, proizvodnja karoserija) i finalnim proizvodima tekstilne industrije (čarape, rublje, obuća). Razvojni potencijal se naziva pasivnim zato što uglavnom nema uporište u samim karakteristikama srpske privrede, već je „u rukama“ jednog ili manjeg broja dominantnih kompanija koje svojim karakteristikama omogućavaju konkurentno poslovanje – sa izlaskom jedne od njih, konkurentnost biva drastično narušena (kao u slučaju Železare). Kako bi se pasivni potencijal aktivirao i prelio na druge privredne subjekte neophodno je kroz cost/benefit analizu kreirati mrežu podsticaja (ne nužno finansijskih) i stimulisati dodatne investicije dominantnih igrača, transfer tehnologije, znanja, inovativnih aktivnosti, i naprednih proizvodnih procesa, kao i popunu njihovog razgranatog lanca vrednosti domaćim firmama.
Sektori sa pasivnim potencijalom su, uglavnom vođeni stranim direktnim investcijama ili preduzećima u državnom vlasništvu, iskazali konkurentnost na inostranim tržištima, uparenu sa iznadprosečnom kombinacijom profitabilnosti, produktivnosti i rasta aktivnosti. Ipak, glavno pitanje se tiče održivosti i diversifikovanosti – kako omogućiti rastući doprinos tih sektora u dugom roku. Primera radi, industrija motornih vozila je bila kamen temeljac privrednog razvoja u prethodnih pet godina. Sa dolaskom Fijata, „oživele“ su i mnoge povezane industrije, a celokupan sektor je rastao čak 77% godišnje. Ukupan izvoz je ubrzo premašio i milijardu evra, a produktivnost i profitabilnost čitave privredne grane su dignute na značajno viši nivo. Ipak, Fijat je nakon pet godina izrazito brzog rasta doživeo svoj vrhunac – kako bi i dalje bio motor rasta, neophodno je započeti proizvodnju novih modela, koji bi nastavili započeti dinamični rast i omogućili dosezanje maksimalnih kapaciteta, ali i podstakli dalji rast sektora elektronske i električne opreme, i proizvodnje karoserija. Takođe, neophodno je i dalje raditi na obučavanju i uključivanju domaćih firmi u lanac vrednosti proizvodnje motornih vozila (pre svega sektori metala, plastike i gume).
Razvojna strategija treba da krene od identifikovanja „potencijalnih šampiona“, kojima kroz „politike krojene po meri“, konzistentno podržane od strane svih donosioca odluka i kreatora politika u lancu odlučivanja, treba (p)ojačati kapacitet i uvećati šanse pri izlasku na strano tržište. Horizontalne politike treba da omoguće stimulativno poslovno okruženje svim sektorima i preduzećima – niže barijere pri ulasku na tržište, dostupniji i povoljniji izvori finansiranja, obrazovanija radna snaga, funkcionalan pravni sistem koji štiti njihova prava, makroekonomska stabilnost, zadovoljavajuća infrastrukturna mreža, i svi drugi elementi koji jedno poslovno okruženje čine privlačnim. Vertikalne mere treba da predstavljaju nadogradnju i da budu usmerene ka sektorima sa visokim razvojnim potencijalom. Kod sektora sa pasivnim razvojnim potencijalom, u kojima dominiraju firme u stranom vlasništvu, treba, pre svega kroz analizu troška i koristi, utvrditi njihov stvarni značaj za srpsku privredu – kroz doprinos dodatoj vrednosti i kreiranju kvalitetnih poslova, mogućnosti uključivanja domaćih dobavljača, uticaj na konkurenciju, i kompleksnost proizvoda. U skladu sa doprinosom, treba razviti i mrežu podsticaja, poželjno ne isključivo finansijkih – koji i dalje treba da služe kao inicijalni mamac, već i kvalitativnih, koji treba da obezbede održivost i postojanost investicije – kroz obrazovni kadar, mrežu dobavljača, proizvodne zone, proaktivnost regiona i lokalnih samouprava.. Sektorima sa aktivnim razvojnim potencijalom treba pristupiti kroz još dublje raščlanjivanje, odgovarajući na pitanja o postojanju i dostupnosti resursa, transportnim troškovima i ekonomiji obima u slučaju nepostojeće resurne baze, položaja u lancu vrednosti, značaju marketinga i inovacija, mogućnosti udruživanja, pronalaženju baze klijenata.. Tako kreiranim grupama sektora treba „prilepiti“ adekvatne politike, koje će adresirati najznačajnije probleme sa kojima se perspektivni sektori suočavaju. Prilikom procesa kreiranja i implementacije vertikalnih politika, od esencijalnog značaja je da donosioci odluka budu na istoj liniji – kako oni koji najdirektnije utiču na poslovno okruženje (ministarstva i agencija, pre svega onih zaduženih za ekonomiju i finansije), preko institucija koje u oblasti standardizacije, akreditacije i harmonizacije utiču na same sektore, zatim finansijskih institucija (AOFI, Fond za razvoj), pa sve do PKS koja ima najdirektniji kontakt sa samom privredom.
Direktni link za članak objavljen u časopisu “Biznis i finansije” je dostupan na sledećoj adresi: http://bif.rs/2015/11/sektori-sa-najvecim-razvojnim-potencijalom-u-srbiji/
EN