Korupcija je zloupotreba poverenog položaja za privatnu korist. Visoka korupcija dovodi do pada poverenja građana u vlast i institucije; zasniva se na podelama i podstiče ih i na kraju dovodi do društvenih i ekoloških katastrofa. Dakle, ako je korupcija visoka, poverenja nema, a poverenje je ključno za efikasno suočavanje sa izazovima. Dve činjenice. Prva: Srbija je zemlja sa jednom od najviših stopa korupcije na evropskom kontinentu – gori su samo Bosna i Hercegovina, Belorusija i Ukrajina (Svetski indikatori upravljanja). Druga: projekat Jadar je za Srbiju veliki izazov.

Projekat Jadar, prema studiji koju je izradila konsultantska kuća Ergo Stratedži grupa (Ergo Strategy Group) na zahtev Rio Tinta (septembar 2023) procenjuje ukupan efekat na tri odsto bruto domaćeg proizvoda, 4.500 radnih mesta (od čega 1.300 lokalno u samom Rio Tintu), 180 miliona evra poreza i 2,5 milijardi evra investicije. Studija je u ekonomskom smislu urađena sasvim korektno, korišćenjem kredibilnih multiplikatora, i zasnovana je na projektovanoj ceni litijum karbonata od 15.600 američkih dolara po toni. Trenutna cena je niža od te za oko 17 procenata, ali se takođe predviđa da će se vratiti i održavati na nivou projektovanom u studiji. Pre nego što pređemo na procenu rizika, moramo se zadržati na ekonomskim koristima.

Posle nekoliko meseci hibernacije ponovo je u teatru apsurda počela da se daje predstava o litijumskom čudu. Letos sam pisao kako je predsednik, najverovatnije slučajno, pomešao ukupne efekte i uticaj na stopu rasta, pa je efekat projekta Jadar precenio svega 30 (trideset) puta – i to samo za prvih deset godina. Imajući u vidu način na koji danas ovaj projekat brani, postoji osnovana sumnja da je pomenuto mešanje ukupnog i godišnjeg doprinosa (ma koliko neverovatno) zapravo stvarno uverenje predsednika. Pa, da krenemo redom.

Na predstavljanju plana „Srbija 2027“ predsednik je izjavio je da bi projekat imao ogroman uticaj na BDP. Tri odsto rasta, kao što kaže zvanična studija, nije ogromno povećanje BDP-a. Sa tih tri procenta većim BDP-om Srbija prelazi tek osamdesetinu puta (1/80) da sustigne Slovačku. Oko tri odsto BDP-a Srbija izgubi kada je sušna godina – jer slabo upravlja poljoprivredom. Skoro tri odsto BDP-a podelilo se kroz nasumična davanja i povećanja penzija – „kada Vučić deli pare“. To je kao i ovih tri odsto – dobro dođe, ali ne rešava nikakav važan problem, a svakako ima svoju cenu.

Kaže i da će plata od Loznice do Bajine Bašte biti bar 1.000 evra – naravno samo za one koji u rudniku budu radili. Pa opet, kaže i da će već sledeće godine prosečna republička zarada biti 1.000 evra… Dakle ni to ne menja stvari iz korena. Još nešto, budući da baš on spominje da taj prostor naseljava oko 105.000 ljudi, da li je, i koliko pravedno da njih 1.000-2.000 krene da zarađuje više od lokalnog proseka, a potencijalno na štetu drugih?

Dalje, kaže da će Loznica imati 50-100 miliona evra veći budžet. Ovde je, na primer, važno razlikovati čiste poreske prihode od različitih taksa i naknada – jer potonji zahtevaju određenu vrstu usluge, odnosno generišu trošak. U ovom slučaju čiste poreske prihode predstavljali bi porezi na zarade, koji bi u optimističnom slučaju iznosili oko dva miliona evra, dok bi porezi na imovinu verovatno bili i manji. Ostatak bi činili prihodi koji bi u sličnom iznosu (makar načelno) generisali troškove.

Da sumiramo, Rio Tinto ne može Srbiji nadoknaditi 30 izgubljenih godina. Niti može ijedna pojedinačna investicija. Kao što sam pisao letos, da se rast ubrza toliko da počnemo naglo da sustižemo razvijenije zemlje – bilo bi potrebno svake godine otvoriti po jedan novi EPS (koji ima 30 puta više zaposlenih od predviđenog broja za Rio Tinto), ili tri Ziđina, ili čak šest Mišlenovih fabrika. Svake godine.

Sada prelazimo na rizike, a vraćamo se na priču o korupciji. Kod rizika je problem što zapravo ništa ne znamo. Dok jedna strana insistira na ekološkoj katastrofi, druga je negira, i potencira dobit za građane i društvo. Možda nije sasvim isto, ali je slično – Ziđin jeste oživeo privredu Bora i okoline, ali građane baš i nije. Usled zagađenja i ispuštanja teških metala sada nosi nadimak „Crna tačka Balkana“. U tom smislu postavlja se pitanje zašto bi studija Biološkog fakulteta bila tajna, ako znamo da je „jako nepovoljna po Rio Tinto“.

Javnom diskursu po mom mišljenju sličnu štetu prave i različiti „stručnjaci“, pa čak i aktivisti, koji na problem gledaju potpuno nekritički. Životna sredina, nažalost (ili na sreću) i te kako ima cenu. Da nije tako, ne bismo se vozili kolima, otvarali novi blok u „Kostolcu“ ili se ne bismo bunili protiv poskupljenja struje. Slično je i sa poređenjem tone litijuma sa tonom oraha, koje je ovih dana popularno. Tom logikom ništa, osim možda dijamanata i još par retkih materijala, nije vredno truda – bitno je koliko košta da se napravi. A baš u ovom slučaju ta cena je nepoznata, a potencijalni dobitak ne toliko značajan.

Ključni problem je poverenje – koga nema. Ako članovi uredaba nestaju netragom, a pismen čovek im u trag ne može ući, kako da veruje – i onom ko to tvrdi, i onom ko tvrdi suprotno. Zanimljivo je i to da nekako obe strane postižu efekat suprotan od onoga koji bi želeli, možda upravo zbog svega navedenog. Ili je to moj utisak. Bio sam sklon da kažem da nisam ni za, ni protiv rudnika. Sada tvrdim da nije vredno rizika. Možda nekada bude, a sada ne.

I još nešto za kraj. Da bismo se razvili, potrebne su nam razvojne politike, iz zemlje nam pored ekološke krize samo holandska bolest može doći. Evo jedne mere koja bi na makronivou imala jači efekat od projekta Jadar – vratite pravo na poreski kredit preduzećima koja investiraju. Sadašnji sistem, kakav nigde u Evropi ne postoji, daje samo velikima, a male diskriminiše. Čini se da bi tako bilo i sa Jadrom.

Autor: Pavle Medić, zamenik glavnog ekonomiste u Centru za visoke ekonomske studije CEVES

Izvor: NIN