Evropska komisija je u novembru 2023. godine pripremila Novi plan rasta za Zapadni Balkan (u nastavku teksta Plan), koji treba da ubrza sprovođenje reformi zemalja regiona i njihovu socio-ekonomsku konvergenciju ka standardu EU.[1] Plan rasta predstavlja napor EU da u proces pridruživanja, koji traje dugo i deluje obeshrabrujuće, kako za političke elite tako i za građane regiona, uradi nešto novo i motivišuće. Evropska unija je nesumnjivo pogledala u dobrom pravcu –  produbljivanje ekonomske integracije sa EU i ubrzanje privrednog rasta zaista su neophodni za željenu transformaciju zemalja regiona. Percepcija da taj ubrzani rast dolazi zahvaljujući EU značajno bi pomogla i jačanju pozitivne percepcije EU kod građana Srbije.

Plan rasta se zasniva na četiri stuba koji predstavljaju kombinaciju obaveza za Zapadni Balkan i podsticaja za ispunjavanje tih obaveza. Prva dva stuba predviđaju jačanje regionalne ekonomske integracije, a zatim i postepeno stupanje regiona na Jedinstveno tržište EU, što predstavlja otvaranje EU ka zemljama regiona kako bi se one bolje pripremile za samo članstvo. Treći stub podrazumeva obavezu pripreme reformskih agendi od strane vlada, koje će sadržati reforme i investicione prioritete i po čijem će se uspešnom ispunjenju steći uslovi za povlačenje sredstava predviđenih stubom četiri. Četvrti stub predviđa paket od 6 milijardi evra za Zapadni Balkan u periodu 2024-2027 u odnosu od 2 milijarde bespovratne podrške i 4 milijarde evra povoljnih zajmova. Reč je o dodatnim sredstvima u odnosu na ona već predviđena instrumentom IPA III.

Problem je što za sad nije jasno kako je tačno EK zamislila da dođe do željene promene. S jedne strane, Planom je predviđeno da bude pokriveno mnoštvo oblasti: od vladavine prava, preko energetike do integracije u jedinstveno tržište. Ali predviđena sredstva svakako nisu dovoljna da sama po sebi dovedu do ovih promena. Kada ovaj iznos podelimo na 4 godine, to je svega 1,5 milijarda evra godišnje i to za svih 6 zemalja Zapadnog Balkana. Od ukupne cifre, Srbija bi mogla da očekuje oko 425 miliona evra godišnje, dakle svega oko 0,6% BDP-a iz 2023. godine. Evropski zvaničnici najavljuju mogućnost udvostručavanja BDP-a privreda Zapadnog Balkana u narednih 10 godina,[2] što znači da bi njihov prosečan godišnji rast morao biti, fantastičnih ali malo verovatnih, 7%.

Dakle, jasno je da pomenuti iznosi nisu dovoljni da motivišu najteže promene koje EU za sada očekuje, poput vladavine prava. S druge strane, ukoliko EU želi promene koje bi direktnije podstakle privredni rast, onda za njihovo planiranje nije ostavljeno dovoljno vremena. Izbor i definisanje reformi koje će se naći u reformskoj agendi Srbije odvija se u saradnji Vlade Srbije i Evropske komisije, uz tesne rokove i, shodno tome, ograničeno uključivanje šireg društva. Civilni sektor se sa sadržajem dokumenta upoznao tek pošto se već odmaklo sa procesom, te nije imao priliku da na vreme uputi svoje predloge prioritetnih reformi, na kojima je već imao priliku da radi.[3] Ovo je posebno nepovoljno imajući u vidu da u Srbiji ne postoji konsenzus oko vizije i pravca kojim će se kretati u narednom periodu, a koji bi trebalo da bude oličen u, još uvek nepostojećim, krovnim strateškim dokumentima – Planu razvoja i Investicionom planu.

Očekuje se da reforme budu preuzete iz Programa ekonomskih reformi (ERP), koji je, u nedostatku gore navedenih planova, najznačajniji dokument ekonomskog upravljanja i planiranja. Ironija je u tome da je i u slučaju ovog dokumenta civilni sektor samo formalno konsultovan, dok u praksi nema suštinski uticaj na njegov sadržaj, a privreda još manje. Ne iznenađuje, stoga, da strukturne reforme koje predviđa ERP nisu dovoljno ambiciozne, ponavljaju se iz godine u godinu, a praćenje njihovog sprovođenja svodi se na puko evidentiranje obavljenih aktivnosti. Prema tome, sama pomisao da reformska agenda može da predstavlja recikliranje starih dokumenata zvuči obeshrabrujuće.   

Jačanje domaćeg MSP sektora, kao jedna od oblasti od fundamentalnog značaja za ekonomsku konvergenciju ka EU standardu, u ovom planu potpuno je zanemareno. Zašto je to važno? Pre svega, jasno je da investicije predstavljaju jednu od ključnih poluga privrednog rasta. Iskustvo brzorastućih privreda Centralne i Istočne Evrope nam govori da je, za dugoročan i održiv privredni rast, potrebno da one budu između 25 i 30% BDP-a. S druge strane, nije tajna da Srbija poslednjih godina beleži izuzetno visoke nivoe javnih ali i stranih direktnih investicija dok su domaće privatne investicije, kao stub privrednog rasta svake tržišne privrede, na nedopustivo niskom nivou (oko 7% godišnje). Prema tome, predpristupni fondovi bi trebalo da budu snažnije usmereni ka jačanju domaće privrede.

Na kraju, neveliki iznosi ponuđeni Planom uslovljeni su reformama, koje se mahom odnose na demokratiju i vladavinu prava ali i, u slučaju Srbije, na „konstruktivan dijalog“ sa Prištinom. I dok EU traga za „formulom“ koja će podstaći konvergenciju sa EU, vlast u Srbiji poslednjih godina aktivno radi na jačanju ekonomskog partnerstva sa jednom zemljom kojoj nije mnogo stalo do gore navedenih vrednosti – Kinom. Ukoliko pogledamo strane direktne investicije iz ove zemlje, one iz godine u godinu rastu, svrstavajući je u najznačajnijeg pojedinačnog investitora i drugog najznačajnijeg investitora u Srbiji nakon EU (Grafikon 1). Takođe, spoljnotrgovinska aktivnost sa Kinom je u poslednjih 10 godina intenzivirana (grafikon 2).  Na to treba dodati i nedavno potpisani Sporazum o slobodnoj trgovini koji obuhvata oko deset hiljada proizvoda iz Srbije i oko devet hiljada iz Kine čime će se ekonomski uticaj ove daleke zemlje u Srbiji dodatno uvećati.[4]

Grafikon 1. Neto prilivi stranih direktnih investicija u Srbiji prema zemljama porekla u periodu 2013-2022 (EUR miliona)

Izvor: Narodna banka Srbije

Dakle, iz ugla političkog rukovodstva u Srbiji, alternativa evropskim parama postoji, i ona nije uslovljena bilo kakvim reformama niti ustupcima. Pored toga, takva percepcija očigledno sve više jača i u široj javnosti, s obzirom da najsvežije ankete pokazuju da je manje od 50% građana Srbije za članstvo Srbije u EU dok percepcija o blagotvornom kineskom privrednom uticaju u Srbiji iz godine u godinu raste[5].

 

Grafikon 2. Struktura uvoza i izvoza Srbije po zemljama 2013 i 2022

 

„It’s the economy, stupid”

Bio je naziv slogana koji je na na američkim predsedničkim izborima 1992. godine, Bilu Klintonu doneo ubedljivu pobedu nad dotadašnjim predsednikom Džordžom Bušem Starijim. Prema tome, postavlja se pitanje: kakav je zaista plan Evropske unije za Srbiju (i region Zapadnog Balkana)? Iako je najavljen kao ekonomski, čini se da ekonomija (još uvek) ne igra veliku ulogu u njemu. Nastavak dosadašnje politike preti da gurne Srbiju još dalje od EU u kineski „čelični“ zagrljaj.

Pred Srbijom je (još jedna) prilika da konačno napravi dobar plan za budućnost, a da za to još bude i finansijski nagrađena. Za postizanje takvog rezultata važno je da EU preciznije usmeri svoje podsticaje i uslove čime bi se pokazala kao istinski zainteresovana za dobrobit građana Srbije i Zapadnog Balkana.  U svakom slučaju, Srbija treba da ozbiljno pristupi ovom Planu i na najbolji mogući način iskoristi i ono što je trenutno „na stolu“. To znači da, umesto prepakivanja već postojećih planova, pripremi novi koji će biti dobro promišljen i fokusiran na prave razvojne prioritete.

 

[1] Evropska komisija, „Komunikacija Evropske komisije za Evropski parlament, Savet, Evropski ekonomski i socijalni komitet i Komitet regiona – Novi plan rasta za Zapadni Balkan“, 2023. https://neighbourhood-enlargement.ec.europa.eu/2023-communication-new-growth-plan-western-balkans_en.

[2] BBC Srbija. Evropska unija: Šta je Plan rasta za Zapadni Balkan. https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-68055845

[3] „Srbija 2030: razvojni prioriteti – izveštaj nedržavnog sektora“, 2020. https://sdgs4all.rs/documents/izvestaj-srbija-2030-razvojni-prioriteti-izvestaj-nedrzavnog-sektora/.

[4] Paragraf. Potpisan sporazum o slobodnoj trgovini sa Narodnom republikom Kinom. https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/191023/191023-vest8.html 

[5] Novi treći put, Kina i javno mnjenje u Srbiji, https://istrazivanja.rs/wp-content/uploads/2023/05/Kina-i-javno-mnjenje-u-Srbiji.pdf 

 

Autori teksta: Lana Hadži-Niković i Lazar Ivanović