Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) izradio je analizu o potencijalima za obezbeđivanje sigurnosti energetskog snabdevanja u zemljama Zapadnog Balkana kroz promociju prozjumerskog tržišta. Autori studije su Lazar Ivanović i Pavle Medić, a studija identifikuje nekoliko izazova i barijera koje ometaju rast tržišta domaćinstava-prozjumera u Srbiji i predlaže konkretne preporuke za unapređenje situacije.

Analitičari CEVES-a smatraju da je potrebno najpre detaljno informisati potencijalne prozjumere o sticanju statusa prozjumera, uz odgovarajuću podršku i usluge od strane državnih energetskih kompanija, a zatim uspostaviti šemu sertifikacije za instalatere solarnih panela i objaviti listu sertifikovanih instalatera.

Trebalo bi digitalizovati i standardizovati proceduru sticanja statusa prozjumera i obezbediti ujednačenu obučenost i ekspertizu osoblja Operatora distributivnog sistema (ODS) širom zemlje (posebno van Beograda).

“Kako bismo na odgovoran i održiv način promovisali razvoj prozjumera u Srbiji, potrebno je prvo da znamo koji su kapaciteti distributivne mreže, odnosno koliko je uopšte prozjumera moguće ‘prikačiti’ na mrežu u određenom trenutku i na određenoj lokaciji i da li je, i koliko, potrebno dodatnog ulaganja u proširenje ovih kapaciteta. Takođe, potrebno je uvesti sertifikaciju instalatera solarne opreme i napraviti opsežnu listu sertifikanovih firmi kako bi se uveli određeni standardi i izbegle potencijalne nesreće. Za realizaciju obe ove preporuke, ali i za ostale koje se tiču zakonskog okvira, poput na primer regulisanja zajednica obnovljivih izvora energije i uvođenja modela vlasništva treće strane nadležno je Ministarstvo rudarstva i energetike. S druge strane, Elektrodistribucija Srbije (EDS) zadužena je za „operativni“ deo priče, i ona bi trebalo da radi na digitalizaciji postojećih procedura za sticanje statusa prozjumera, kao i na kampanjama radi informisanja građana o istim. Pored toga, s obzirom da nisu svi ogranci EDS-a u dovoljnoj meri obučeni za sve neophodne procedure kao što su priključivanje panela na mrežu, instaliranje pametnih brojila i tako dalje, potrebno je ujednačiti njihov nivo ekspertize širom Srbije”, objašnjava Lazar Ivanović koji bi bili prvi koraci u realizaciji preporuka i koje institucije su nadležne za njih.

Među predlozima za dalji razvoj tržišta navodi se i da bi trebalo osigurati da prozjumeri imaju iste pogodnosti kao i ostali krajnji potrošači, uključujući popuste za uredno plaćanje i racionalnu potrošnju. Takođe, treba revidirati pravila za dodelu lokalnih subvencija, kako bi se favorizovali kompetentni izvođači radova i dao prioritet energetski ugroženim domaćinstvima.

Trebalo bi iznaći rešenje za omogućavanje istih uslova za stambene zgrade i samostalne kuće i zakonski prepoznati zajednice obnovljive energije kao subjekte koji ispunjavaju uslove da postanu prozjumeri, nudeći im posebne podsticaje.

CEVES preporučuie i istraživanje i implementiranje ESCO modela za rezidencijalne prozjumerske projekte, obezbeđujući ekspertizu i kapital za instalaciju solarnih panela. Zatim, proširenje pravnog okvira kako bi se podstaklo formiranje i učešće energetskih zajednica na prozjumerskom tržištu, izmene Zakona o energetici kako bi se obavezali Operatori distributivnog sistema da stvore povoljne uslove za visoku penetraciju obnovljivih izvora energije priključenih na distributivnu mrežu i uvođenje posebnih poreskih olakšica u cilju promovisanja razvoja tržišta prozjumera.

Zapadni Balkan se dominantno oslanja na fosilna goriva i naftu

Kada je u pitanju proizvodnja energije, zemlje Zapadnog Balkana se dominantno oslanjaju na fosilna goriva i naftu, uglavnom samostalno postižu dovoljnu proizvodnju električne energije, i energetski su visoko intenzivne. Ove države dominantno proizvode energiju iz čvrstih goriva i nafte (oko 80 odsto, osim u Albaniji sa 45 odsto), što je znatno više od EU27.

Proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora je uglavnom uporediva ili veća nego u EU27, ali su gasna i nuklearna energija daleko ređe u zemljama Zapadnog Balkana (devet prema 36 odsto).

Kada je reč o energetskoj zavisnosti, balkanske zemlje uvoze između četvrtine do trećine ukupnih energetskih potreba, osim Severne Makedonije koja se oslanja na uvoz sa skoro 70 odsto. Da bi proizvele ekvivalentnu količinu BDP-a, balkanskim zemljama je potrebno oko 50 odsto više energije nego zemljama EU. U proteklih pet godina nije zabeleženo značajno poboljšanje njihove energetske efikasnosti u odnosu na EU.

Lazara Ivanovića smo pitali koliko je realno očekivati rast nuklearne energije u Srbiji i u kom periodu?

“Nuklearna energija je, iz dobro poznatih razloga, uvek bila veoma kontroverzna tema, ali njen značaj u zelenoj tranziciji teško je osporiti. Pored toga što ne emituje gasove staklene bašte i ne zagađuje vazduh, nuklearna energija je i energetski najefikasnija. Tačnije, jednom kada izgradite nuklearnu elektranu, količina energije koju proizvodite po jedinici inputa je, u poređenju sa svim drugim izvorima energije, toliko velika da se može reći da je maltene dobijate ‘besplatno’. S druge strane, pitanje nuklearnog otpada i njegovog skladištenja veoma je važno, ali za to postoje međunarodno priznate procedure i standardi koji adekvatno i bezbedno regulišu ovu oblast”, navodi naš sagovornik.

On dodaje da, ako nam je cilj da proizvodnju struje iz fosilnih goriva potpuno ukinemo ili svedemo na minimum, a znamo da obnovljivi izvori energije ne mogu da pokriju 100 odsto proizvodnje struje (ni u daleko bogatijoj i tehnološki snabdevenijoj Nemačkoj, a kamoli u Srbiji), nuklearna energija se nameće kao logičan odgovor.

“Primera radi, iako zemlje Zapadnog Balkana imaju veći udeo obnovljivih izvora energije u proizvodnji struje u odnosu na zemlje EU (37,3 prema 34,5 odsto neto proizvodnje struje), ostatak elektroenergetskog miksa dominatno (oko 65 odsto) čine fosilna goriva, i to dobrim delom teško zagađujući lignit, dok je udeo istih u EU dvadesetak procentnih poena manji, a tu razliku pokriva upravo nuklearna energija koja u našem regionu nije prisutna”, kaže Lazar Ivanović u razgovoru za Biznis.rs.

S druge strane, kada govorimo o Srbiji, osnovni problem je činjenica da je Srbija još 1989. godine uvela Moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana.

“Sada bi neko mogao da kaže – pa dobro, dovoljno je ukinuti moratorijum i Srbija već može početi sa izgradnjom svoje ‘nuklearne budućnosti’. Nažalost, stvari nisu tako jednostavne. Iako su i druge zemlje u istom periodu uvele moratorijum na izgradnju nuklearki, naš je bio posebno restriktivan i njime je efektivno zaustavljeno školovanje kadrova na Mašinskom i Elektrotehničkom fakultetu. Danas, 35 godina kasnije, Srbija nema dovoljno eksperata koji bi se bavili ovim izuzetno ozbiljnim pitanjem. Pored toga, za razliku od nekih drugih oblasti, kada je reč o nuklearkama jedna zemlja ne bi smela sebi da dozvoli da ‘uvozi’ eksperte iz inostranstva, s obzirom na to da je reč ne samo o energetskom, već i o par exellence bezbednosnom, a samim tim i političkom pitanju. Primera radi, ljudi koji upravljaju nuklearkom Krško u Sloveniji, kao i njihove porodice, žive u istom tom mestu što znači da imaju ‘skin in the game’ i to dobrim delom ‘umiruje’ lokalno stanovništvo”, ističe analitičar CEVES-a.

On smatra da je, u svakom slučaju, najbolje što Srbija trenutno može da uradi – da ulaže u kadrove u oblasti nuklearne energije, i to iz najmanje dva razloga.

“Pre svega, kao što sam rekao, nemoguće je izgraditi i bezbedno održavati nuklearke bez domaće ekspertize, ali takođe, bez te iste ekspertize nikad nećemo saznati da li smo bili u pravu ukoliko odaberemo da ne idemo ‘nuklearnim putem’. Naravno, za ‘proizvodnju’ eksperata je potrebno bar deset do dvadeset godina, tako da ništa neće moći da se napravi preko noći, što je na kraju krajeva i dobro, pogotovo kada je reč o ovako osetljivim temama koje zahtevaju dubinsku i temeljnu analizu i javni dijalog svih zainteresovanih strana”, zaključuje Lazar Ivanović.

Izvor: Biznis.rs