Uoči početka zajedničke „akcije“ države i trgovinskih lanaca u Srbiji nazvane „Najbolja cena“ objavljena je informacija Eurostata da su cene hrane i bezalkoholnih pića u našoj zemlji na 96 odsto proseka EU – za razliku od zarada, standarda ili potrošnje.

Za odgovor na pitanje odakle bi trebalo da krenemo u „popravku“ našeg tržišta kada je reč o maloprodaji namirnica i osnovnih kućnih proizvoda obratili smo se zameniku glavnog ekonomiste u Centru za visoke ekonomske studije (CEVES) Pavlu Mediću. On je u intervjuu za naš septembarski magazin pošao od činjenice da je odnos cena hrane i prosečnih zarada u Srbiji, uz Albaniju i Bosnu i Hercegovinu, daleko najnepovoljniji u Evropi.

Kada je reč o neophodnim koracima kako bismo se izvukli iz ove nepovoljne situacije, najvažnije je, kaže Medić, da trenutne cene namirnica i osnovnih kućnih proizvoda „rastavimo“ na najsitnije delove u njihovoj strukturi. Na taj način i odgovore koje tražimo možemo podeliti u tri grupe – poresku politiku, troškove distribucije i ulazne cene.

„Kada govorimo o poreskoj politici, odnosno porezima, pre svega mislimo na PDV, ali i na ostale važne elemente poreskog opterećenja – zarade i dobit. Srbija, kao i velika većina drugih evropskih zemalja, na većinu prehrambenih proizvoda primenjuje posebnu stopu od 10 odsto (uobičajena stopa je 20 odsto), što je svrstava među zemlje sa nešto višom posebnom stopom, jer se većina nalazi u rasponu od četiri do osam odsto“, objašnjava Medić.

„Možemo,dakle, zaključiti da je uloga poreskog sistema u celini relativno mala, ali da postoji prostor da se kroz dodatno smanjenje PDV-a na osnovne proizvode utiče na cene u nekom opsegu do pet odsto, u zavisnosti od elastičnosti tražnje, odnosno ponude.

Kada je reč o drugom mogućem odgovoru na naše pitanje o “popravci” domaćeg tržišta – troškovima distribucije – Medić ističe da ta grupa uključuje sve elemente u finalnoj ceni proizvoda koji se tiču distribucije proizvoda od proizvođača do krajnjeg kupca.

„Da pojednostavimo, to su trgovačke marže koje bi trebalo da pokriju sve troškove i obezbede zaradu (profit) u maloprodaji. Ovaj segment u ceni najveća je nepoznanica. Međutim, ukoliko znamo da su uporedni operativni troškovi (električna energija, zarade) u Srbiji komparativno značajno niži nego u EU, preostaje da su ili profiti trgovaca veoma veliki ili su ulazne cene visoke“, objašnjava Medić.

Podsetimo da je Komisija za zaštitu konkurencije Srbije u obrazloženju odluke o pokretanju postupka protiv četiri velika trgovinska lanca navela da je kod Delhaize Serbia, Univerexport, DIS i Mercator-S konstatovan rast bruto marži u periodu od 2016. godine kada je iznosila 35 milijardi dinara do 2023. godine kada dostiže iznos od 87,4 milijarde dinara.

Komisija je konstatovala kontinuiran rast stopa bruto marži od nabavne vrednosti, koja je 2016. godine kod stranaka u postupku u proseku iznosila 19 odsto, dok je 2023. godine bila 38 odsto.

Domaće i „strane“ ulazne cene

Treći “prostor za popravku” domaće maloprodaje su ulazne cene, rekao je Medić za Biznis.rs.

Ulazne cene, kako je objasnio, mogu se podeliti na one iz uvoza i one sa domaćeg tržišta. Kod uvoznih cena važnu ulogu mogu imati carine, ali imajući u vidu članstvo u CEFTA-i i potpisan SSP, smatra da one verovatno nisu naročito značajan faktor.

„Ono što verovatno jeste značajno jesu nabavne cene proizvoda iz inostranstva. Trgovina je igra velikih brojeva i porudžbina, što znači da će veći lanci uvek biti u prednosti u odnosu na manje. U tom pogledu Srbija zaostaje za Evropom, imajući u vidu da su trgovinski lanci u Srbiji uglavnom regionalnog karaktera, sa izuzetkom Lidla i donekle Delhaize-a, koji je u evropskim okvirima ipak manji. Stoga ulazne uvozne cene mogu imati određeni doprinos opštem visokom nivou cena“, istakao je Medić u analizi za Biznis.rs.

Što se tiče domaćih cena, upozorava da su poljoprivreda i prehrambena industrija sa strateškog aspekta prilično zanemarene i podinvestirane privredne grane kojima je potrebna značajna transformacija.

„Srbija se na taj alarm za sada oglušuje, imajući u vidu način na koji se donose i sprovode poljoprivredne strategije i politike. Našoj zemlji je potrebna nova i moderna strategija, ne poljoprivrede i ruralnog razvoja, već razvoja prehrambenog sektora direktno. Dokle god budemo zavisili od vremenskih uslova u ovolikoj meri, obrađivali zemlju na usitnjenim parcelama mehanizacijom koja je u 70 odsto slučajeva starija od 20 godina, i izvozili primarne proizvode umesto obrađene, ne možemo očekivati da ćemo imati efikasnu domaću poljoprivredu, a time i jeftiniju hranu“, zaključio je Medić.

Izvor: Biznis.rs