I za mene jedan fiksni kurs…

Slažem se sa nekim od naših najprominentnijih ekonomista koji kažu da fiksni kurs ne bi nikako bio dobra ideja za Srbiju, ali predlog g. Đilasa zaslužuje iscrpniji odgovor od onog koji su mu dali.

Daleko najvažnije pitanje režima kursa, pogotovo za zemlju u situaciji u kojoj je Srbija, jeste kako deluje na privredni rast u dužem roku. Bilo bi sjajno kada bi Srbija mogla sutra da fiksira „nizak“ kurs i da na taj način, jednim potezom, naša roba postane konkurentna — zauvek. Proizvodnja vođena izvozom ubrzala bi rast, deficit platnog bilansa bi se smanjio, najzaduženija (u devizama) preduzeća i pojedinci bi bankrotirala, ali ne bi ipak došlo do opšte krize finansijskog sistema, a rast spoljnog duga bi se usporio. Zarade mereno u deviznoj robi naglo bi pale, ali ne bismo bili osuđeni na večito siromaštvo: kao i u Litvaniji, nekoliko godina postojanog ekonomskog rasta ubrzo bi žrtvu nadoknadio.

Divan tok događaja, i viđen više puta – recimo 1997. u Bugarskoj — ali u Srbiji trenutno malo verovatan. Problem je u tome što konkurentnost, tj. odnos domaćih i stranih cena i zarada, ne zavisi samo od kursa već i od nivoa rasta cena i zarada u domaćoj valuti. Kao što je g. Đilas primetio u nedavnom intervjuu datom Blicu, devalvaciju je potrebno propratiti paketom mera (uglavnom fiskalnih) koje će obezbediti da njen efekat ne bude poništen rastom cena. No, ako se kurs fiksira potrebno je još dva uslova. Potrebno je da polit-ekonomska i tržišna struktura zemlje budu takve da trajno drže cene i zarade „pod kontrolom“ , tj. da ne može da se desi da njihov rast (inflacija), postepeno „pojedu“ stečenu konkurentnost. To znači da zarade moraju trajno da rastu najviše koliko i produktivnost zemlje. I, što je još teže, potrebno je da su politička elita i pomenuta struktura u stanju da povećaju konkurentnost zemlje bez promene kursa, tj. bukvalno smanjivanjem domaćih cena i zarada, onda kada to postane neophodno (na primer usled zaustavljanja priliva stranog kapitala od 2008 godine). Da je to moguće i da daje rezultate, pokazuje primer Litvanije koja je u jeku krize smanjila zarade u javnom sektoru za 20%. Da je to teško, i da rezultati zavise i od strukturnih faktora, pokazuje primer Grčke.

Istorija pokazuje da ima zemalja (na primer Argentina) koje naročito hronično pate od nesposobnosti da zarade i cene drže na konkurentnom nivou. Medju njima je i Srbija. Te zemlje su svakako osuđene na dugoročno spori ekonomski rast. Međutim, ukoliko im je kurs fiksiran — osuđene su na dužničku krizu, kad-tad (osim ako mogu da računaju sa vanrednim i trajnim izvorima deviza).

Da li to znači da smo zauvek osuđeni na spori ekonomski rast? Ne, naravno. Mi možemo da promenimo svoju strukturu i politike tako da izađemo iz začaranog kruga klizanja kursa i njegovog prestizanja inflacijom. Ali za to je potrebno mnogo više od (još jednog) paketa čvrstih fiskalnih mera. Potrebno je, pre svega, da se niz institucija u Srbiji promeni tako da se otkloni sklonost zarada da pretiču rast produktivnosti. Za to je, pak, potreban niz korenitih promena: od toga da neplaćanje obaveza postane neprihvatljivo, do toga da se politička elita i institucije sistema osposobe da građanima ponude nešto bolje od populizma. Politička elita mora biti dovoljno dobra da može da traži žrtve kad su one potrebne, a institucije moraju biti takve da podržavaju rast produktivnosti privrede, umesto što ga koče. Samo tako bi građani mogli verovati da posle žrtve, kao i u Litvaniji, sledi nagrada.

Umesto toga, program koji je g. Đilas ponudio za sad obećava samo populizam. I otud je razumljivo sto su moje kolege odbacile mogućnost fiksnog kursa „po kratkom postupku“. Dokle god srpsko društvo i elita ne postanu daleko spremniji za ozbiljne strukturne promene možemo, a po mom mišljenju i treba, da razmišljamo samo o tome nije li moguće promeniti politiku NBS tako da se ozbiljno smanje fluktuacije kursa, tj. poveća njegova predvidivost. Najnovije uporedne analize efekata deviznih režima u svetu pokazuju da su najbolja po dugoročni privredni rast ipak „srednja“ rešenja—negde između fiksnog i plivajućeg kursa. Takvim rešenjima kurs se drži na najavljenom nivou ili putanji, recimo vezujući ga za neku svetsku valutu, ali se vlasti ne obavezuju da se drže te putanje i onda kad nastanu neočekivane okolnosti. No, to je složena tema koja zaslužuje poseban i širi društveni razgovor.

Leave a Reply

Your email address will not be published.