Po ko zna koji put Srbija donosi paket mera štednje, javnost krši ruke – šta seći? Plate? Penzije? Državnu administraciju? Dosadilo mi je da objašnjavam zašto nije održivo da slabašna srpska privreda nosi na svojim leđima sva očekivanja svojih razočaranih građana. Paket mera biće donet, ali on neće biti takav da s jedne strane, dovoljno smanji opterećenje privrede, a sa druge, da joj pruži potrebnu podršku, kako bi se ona postavila na putanju trajnog oporavka i rasta. Takav paket mera zahteva pripreme, projekte i znanja kakve danas nemamo. To otkrovenje nedavno je izrazio i Vučić kada je rekao da se ne zna šta bi se radilo sa novcem od prodaje Telekoma.

A i kako bi se znalo? U Srbiji nema institucija zaduženih za savremenu analizu javnih politika, vrednovanje rada države, ili sistematično praćenje onoga što se događa u privredi. Projekti bi se mogli i naručiti, ali nema ni informacija ni mehanizama pomoću kojih bi se odlučivalo šta najpre naručiti, ili koje delove državne uprave seći? Najavljuju se razgovori sa Savetom za privredni oporavak ali ovaj dijalog odavno ne daje rezultata. Neće ih ni dati. „Razgovor sa privredom“, u uspešnim zemljama, je proces podržan istraživanjima o potrebama i gledištima privrede i o iskustvima u svetu. Niko u Srbiji danas nije zadužen za takva istraživanja.

U kontekstu redovnog statističkog praćenja srpska javnost je obaveštena da je izvoz u februaru i martu skočio. Ali, CEVES-ova istraživanja pokazuju da se srpski izvoz snažno širi na većini svojih tržišta još od 2009. godine: porastavši skoro dvostruko brže na stagnantnom evropskom tržištu nego njihov ukupni uvoz, dok se uvoz srpske robe na brzo-rastućim tržištima Turske, Kine i Koreje popeo se sa 95 na 462 miliona dolara i gotovo utrostručio u Rusiji u istom periodu. Čiji je zadatak da takve trendove uoči, a zatim da istraži kako država može da pomogne i drugim potencijalnim izvoznicima da uskoče u ovaj voz?

Pred koalicionim partnerima je izbor. Mogu, kao i njihovi prethodnici, da se usredsrede na kratkoročne mere i retoriku. A mogu da zavrnu rukave i krenu ozbiljno da rade na dva koloseka: jedan, koji će da obezbedi simultano (opet kratkoročno) stezanje fiskalnog kaiša, a nadam se i neophodne mere povećanja likvidnosti u privredi o kojima još nema reči; i drugi, jačanje sposobnosti javnog sektora da isplanira i sprovede kako trajno prestrukturiranje javnog sektora tako i kvalitetnije ekonomske politike, sa očekivanim rezultatima tek u narednom mandatu. To što Vučić već sada može da računa sa tim da će biti i u sledećoj vladi ima dobru stranu – možda se i zainteresuje za drugu opciju. Ključno je, najpre, da se napusti mentalitet hitnog rešavanja starih problema, po kojem se nužno suočavanje sa ograničenošću državne uprave vidi samo kao „kolateralna šteta”. Potrebno je sagledati državnu upravu u celini i identifikovati „ostrva“ sposobnosti i stručnosti koja bi postala saveznici u njenom prestrukturiranju. Možda je najvažnije takvo „ostrvo“, Kancelarija za evropske integracije (SEIO), ali joj se hitno mora pridodati i neko telo u kojem će se graditi sposobnost za ekonomsku analizu i koordinaciju – naročito u kontekstu predstojećih pregovora sa EU. „Ostrva” stručnosti (na primer Fiskalni savet i Kancelarija za regulatornu reformu i analizu efekata propisa), i klice novih, valjalo bi odmah ojačati i angažovati na hitnim zadacima: fiskalnoj štednji – na primer, na izboru i smanjivanju delova državne uprave koji su najneproduktivniji i najveći kočničari privrednog rasta – i na rešavanju opšte nelikvidnosti u privredi.

U malo dužem roku, mora se usvojiti program unapređenja državne uprave koji će u dogledno vreme usvojiti i umnožiti ovakva „ostrva” na račun starih i prevaziđenih, prekobrojnih kadrova. No, treba imati u vidu da većina ovakvih „ostrva” stručnosti u državnoj upravi zapravo danas ne pripadaju stvarno državnoj upravi. Nastali su uz pomoć donatorskih projekata, i uz zdušni otpor postojeće uprave. Njihovo jačanje i istinska integracija u Upravu predstavljalo bi veliku pobedu u naporu da se stvori država koja podržava, umesto što sputava, privredu.

Napor da se iskali analitički i upravljački kapacitet državne uprave, mora biti propraćen naporom da se koalicioni partneri na vlasti „uče” saradnji sa profesionalnim telima koja „pripadaju” svima i nikome, tj. u kojima se ne mogu zapošljavati partijski drugovi. Ako se zadovolje ovi uslovi, za nekoliko godina moći će Telekom da se proda, a te pare pametno potroše.