Izlaganje na prezentaciji Kvartalnog Monitora 31

Ako hoćemo da zaista razvijamo programe reindustrijalizacije Srbije, neophodno je da: 

1. prethodno napravimo mehanizme dobrog upravljanja državom, koje danas nemamo. Bez novih mehanizama osmišljavanja, planiranja, i sprovođenja politika, program reindustrijalizacije dovešće do još većeg rasipanja javnih sredstava nego što ga imamo danas, i do još bržeg padanja u dužničku krizu.

2. Dobro upravljanje ekonomskim, u ovom slučaju industrijskim politikama zemlje pretpostavlja i izričitiju, drugačiju i mnogo uređeniju saradnju između privrede i države nego što to imamo danas. Ta saradnja mora da uključuje sve bitne segmente privrede, da se oslanja na obavezujuće mehanizme i kriterijume u dogovaranju i sprovodjenju politika, kao i na jačanje stručnosti države.

3. Industrijska politika, kao i sve druge, mora da se stalno podvrgava proveri uspešnosti po prethodno određenim merilima, i da njeno donošenje i sprovođenje bude potpuno otvorena za nesmetani uvid javnosti.

Savetovanje na Kopaoniku po svemu sudeći lansiralo je planiranje strategije reindustrijalizacije Srbije. Od čega će se ona sastojati, ja bar, još uvek ne znam, ali se nadam da će današnji komentari stići na vreme da utiču.

Sasvim je razumljivo da se širi konsenzus privrednika, ekonomista i političke elite „da nešto mora da se uradi“ povodom paralize u privrednoj aktivnosti zemlje. Srbija je zaglavljena na oko 85% BDP iz 1989, a svetlost na kraju tunela se ne vidi.  Dug u docnji bankama dostigao je već petinu ukupno odobrenih kredita.  Mala je uteha što banke imaju odgovarajuća rezervisanja.  Problem je u tome što su se banke, pooštrenim uslovima kreditiranja, pridružile faktorima koji guše, umesto da podmazuju, privrednu aktivnost.

Nešto mora da se uradi i šta god da to bude, država i privreda  će morati na tome da sarađuju.Zato je dobro je to što smo na Kopaoniku videli nešto što je ličilo na početak dijaloga, mada su se čuli i dobri i potpuno opasni predlozi. Da se razumemo, zastrašujuća jepomisao o industrijskoj politici u Srbiji na brzinu nakalemnjenoj na postojeće institucije– pri čemu odanost realnom budžetu i realnom kursu, o kojima je bilo reči na Kopaoniku, ostaje samo na rečima.To u najboljem slučaju vodi daljem rasipanju sve dragocenijih resursa, a u najverovatnijem slučaju vodi dužničkoj krizi.  Jer danas u Srbiji, pored korupcije, na svakom koraku možemo naći primere rasipanja javnih sredstava i onda kad korupcija možda nije bila po sredi: obnavlja seškola za 8 đaka, a po mnogo manjoj ceni mogao se kupiti autobus do škole udaljene 10km; grade se postrojenja za preradu otpadnih voda u mestima u kojima nema kanalizacionog sistema; daju se subvencije za proizvodnju jagodičastog voća u kraju bez hladnjača, tako da proizvođači potom ne mogu plasirati novi višak.  Naša država prosto nema potrebne mehanizme plana i koordinacije koji bi obezbedili da se sredstva smisleno troše.  Takvi mehanizmi neophodni su i za smisleno delovanje države, i ako želimo ozbiljnije da se borimo protiv korupcije.  Tenderske procedure nisu dovoljne.

Zamisao kakva sve industrijska politika može biti kod nas, sa ovakvom državom, zaista me zastrašuje. Ipak, ja se ne pridružujem mojim kolegama koji smatraju da od takvih politika treba odustati, da na njih ne treba ni misliti, da je jedina država dobra za Srbiju, mnogo manja od ove danas.  Ja mislim da ona pre svega mora bitidrugačija, mnogo bolja, mnogo produktivnija.

Potpuno odsustvo države iz privrede kakvo nam preporučuje pojednostavljeni vašingtonski konsenzus, zapravo ne postoji. Činjenica je da su se danas i najrazvijenije zemlje sveta u suočavanju sa finansik6jskom krizom latile, ne samo vrlo interventne makroekonomske politike, već i aktivnih industrijskih politika.  Čak i u SADu potsticajni fiskalni izdaci usmeravani su naročito u obnovljive izvore energije i razvoj visoke tehnologije.

Nema ni uspešnog ekonomskog razvoja bez intervencije države, tj. bez državnih aktivnosti koje idu mnogo dalje od pukog obezbeđivanja poštovanja svojine, ugovora i pravila tržišne utakmice, kako joj namenjuje vašingtonski konsenzus. Uzmimo primer Tajvana.  Kada je pre nekih desetak godina industrija zapala u velike teškoće, što zbog niskih svetskih cena, što zbog domaćih razloga, Tajvanska država ih nije subvencionirala, već je podržala razvoj industrije orhideja investicijama u: a) labaratoriju za genetiku; b) lokacije za pakovanje i otpremanje; c) nove puteve; d) pristup vodi i struji za privatne staklenike i e) izložbeni prostor. Zapravo, država je preuzela na sebe investiciju za sve potrebne fiksne troškove sistema kvalitetne proizvodnje orhideja, izuzev samog uzgajanja. Danas se ta ulaganja isplaćuju – Tajvan je jedan od najvećih izvoznika orhideja u svetu.Ovaj primer intervencije tajvanske države klasičan je primer industrijske politike.  (Ovde jena mestu jedno terminološko razjašnjenje: industrijske politike ne moraju se odnositi striktno na industriju, u ovom slučaju odnosi se na promociju poljoprivredne proizvodnje.  Bitno je da se unapređuje proizvodnja poželjna za razvoj zemlje. Ja tako tumačimi termin „reindustrijalizacija“ Srbije.)

Zamislimo koliko bi se u Srbiji moglo postići ovako inteligentnim i promišljenim politikama u depresiranim lokacijama gde su nekadašnji proizvođači zatvorili kapije?

Moja prva poruka danasje da je za ekonomski napredak potrebna „dobra“ država, bilo da zemlja opredeljena za intervencionistički ili liberalni model odnosa privrede i države. Loša država kakvu imamo danas ne može da dovede do napretka ni u utopiji vašingtonskog konsenzusa, ni uz intervenciju.

Moja druga poruka danas jeste da moramo da iskoristimo talas volje i izražene potrebeda država i privreda sarađuju na transformaciji ekonomske strukture Srbijekako bismonapravili bolju državu.  Država se može popraviti samo uz viziju,a vizija razvojnih ciljeva mnogo je moćnija od cilja da državu svedemo na održivu meru.Vizija razvojnih ciljeva neophodna je da bi se definisala smislena industrijska politika, i verujem da može motivisati društvo da ustanovi „dobru“ industrijsku politiku.  A „dobra“ industrijska politika definiše se procesom kojim se do nje dolazi, a ne nekim apsolutnim sadržajem.  Ako hoćemo dobru industrijsku politiku mi moramo promenitinačin na koji donosimo politike o trošenju iz budžeta,način na koji intervenišemo u privredi, inačin na koji ih sprovodimo.Ako bismo uspeli to da uradimo za ljubav približavanja razvojnim ciljevima, onda  bismo verovatno i lakše smogli snage da sprovedemo one reformeza koje se i liberalni ekonomisti i intervencionisti slažu da su sine qua non, da bez njih zaista nemamo šanse: a to jesu svođenje državne potrošnje u realnije okvire i obezbeđivanje istinske tržišne discipline. Naravno, takva industrijska politika eliminisala bi i štetne intervencije u privredi kakve imamo danas.

Pogledajmo, dakle, kako izgleda i od čega zavisi „dobra“ industrijska politika.

„Dobra“ industrijska politika polazi od toga da država i njeni službenici, po prirodi svoje uloge, u principu znaju manje o tržištu, i slabiji su privrednici, od pravih privrednika.   Prednost državnih službenika i „ idealnom slučaju“ nije u tome da znaju više, već da su u položaju da vide i bave se krupnim planom, bave se koordinacijom bez sopstvenog interesa, i mogu da ne brinu o kratkoročnom profitu.Dobra industrijska politika pažljivo  bira da interveniše samo u onim slučajevima u kojima država ima prednost nad privatnim sektorom.  To su oni slučajevi u kojima se stvaraju eksternalije,tj. onda kada je korist za društvo od neke aktivnostiveća od troškova i profita koje ona generiše. Dakle, ako postoji mogućnost da se sa nekom aktivnošću stvori veća korist po društvo nego što ta aktivnost zarađuje, i ako iz nekog razloga privatni sektor nema interesa ili mogućnosti da obavlja tu aktivnost, onda državna podrška toj aktivnostimože biti opravdana. Tako, na primer, znanje proizvedeno u Tajvanskom genetskom centru za orhideje koristi svakom proizvođaču, koliko god da ih ima, i ako broj proizvođača dovoljno naraste, stvara velike koristi.  Za ostvarivanje te koristi bilo je potrebno vreme, ulazak u rizik za koji privatni investitori ne bi imali interesa.

Pošto država nije pametnija od privrede, ključna karakteristika „dobre“ industrijske politike jeste da se ona donosi kroz proces dijaloga i saradnje između privrede i države, (uključujući stručnjake).  Zato sam naglasila važnost dijaloga koji je započet na Kopaoniku. Ne postoji jednazadata šema k6kroz koju se ovakva saradnja ustrojava. Udžbenički modelisavršene otpornosti na korupciju, ili vašingtonskog konsenzusa, preporučuju što manje interakcije, što više pravila, što veće rastojanje izmedju državnih službenika i privrednika. Jer industrijska politika vrlo je podložna korupciji.  No, realnost je da uspešne zemlje privredu i državu ipak drže na manjem rastojanju.  Tajna uspeha je u razvoju mehanizama, pisanih i nepisanih pravila, koje korupciju drže pod kontrolom, iako je saradnja istinska.  Pre svega, dobar mehanizam saradnje mora biti otvoren kako za učešćeširokog spektra privrednih interesa, bez previše politike, tako i za kontrolu od strane javnosti. Takva saradnja nastaje iz istinske potrebe, kao ona koju osećamo danas, i gradi se kroz postepenu spoznaju obe strane o međusobnim ulogama imogućnostima.

Takva saradnja proizvodi i zajedničko učenje. Vrlo važna procesna karakteristika jeste da „dobra“ industrijska politika ne očekuje da bude „bezgrešna“, već brzo reaguje na greške tako što ih napušta. U literaturi se navode i sledeće bitne karakteristike dobre industrijske politike: a) ona se nalazi pod vođstvom političkog vrha koje preuzima odgovornost, i osigurava koordinaciju i kontrolu nad resorima; b) formuliše se i oslanja na javno-privatna koordinaciona i savetodavna tela čije je ustrojstvo takvo da obezbeđuje reprezentativnost i ulaz za autsajdere; c) podvodi se pod jasne mehanizme transparentnosti i odgovornosti. Još neki od principa koje „dobra“ industrijska politika treba da sledi su: podržava samo nove, usko definisane aktivnosti, meri uspeh ili neuspeh jasnim merilima, ograničava se rok trajanja svakoj podršci, sprovode ih kompetentna tela pod nadzorom autoriteta na najvišem političkom nivou.

Ja znam da razvijanje ovakvognekakvog procesa u Srbiji izgleda utopijski. Možemo li zamisliti kako Vlada Srbije, ova ili bilo koja druga, osniva mehanizam istinskih, trajnih i reprezentativnih konsultacija sa privredom, ulaže u podizanje stručnosti svog aparata kao, ulaže u razvoj znanja na ovom  i drugim Univerzitetima kakva su potrebna da bi se odgovarajuće procenjivali efekti industrijske politike, a samim tim i  povuče sredstva koja se trenutno troše na održavanje status quoa u kapacitetu naše naučne zajednice? Možemo li zamisliti da se uspostave sistemi konsultacije o politikama, planiranja i koordinacije na najvišem državnom nivou? Da se donesu programi razvoja i investiranja koji bi bili zaista obavezujući sa sve ministre u Vladi a bogami u dobroj meri i za sledeće Vlade? Da strategije prestanu da budu spiskovi želja? Nije lako sve to zamisliti.

Ali koja je alternativa?Alternativa je vrzino kolo u kom dok čekamo na nečinjenje od strane države, ona sve vreme čini – ali pogrešno. To je sasvim siguran put u propast. Loša industrijska politika nakalemljena na to što imamo danas samo će nas u tu propast dovesti malo brže.