Indeks razvojnih potencijala (IRP) predstavlja godišnje izdanje koje detaljno analizira 114 sektora u srpskoj prerađivačkoj industriji i rangira ih prema njihovom razvojnom potencijalu.
Cilj godišnjeg predstavljanja IRP-a oslikava potrebu da se što detaljnije upozna sa privredom koja nas okružuje, pre svega njenim realnim sektorom. Često se u medijima govori o ostvarenom privrednom rastu, zadržavajući se na opštim kretanjima GDP-a, bez razumevanja ko taj rast čini, ko ga je stvarao i ko ima snagu da taj rast gradi u budućnosti. S tim u vezi, IRP ima za cilj da što više oslika stanje u privredi, poštujući sve njene subjekte, i da prepozna i usmeri svetlo na one sektore na kojima treba graditi budući rast.
Na samom početku, potrebno je istaći jedan od osnovnih principa: Privredni rast neophodno je graditi na onim sektorima koji poseduju razvojni potencijal. To su pre svega oni sektori koji se temelje na konkurentnim firmama, tj. firmama koje znaju da prepoznaju šansu, da kreiraju konkurentan proizvod, da kreiraju dodatu vrednost, da se takmiče i pobeđuju kako na domaćem, tako i na inostranom tržištu, da svojim rastom povuku i ostatak privrede, itd. Jedan od glavnih zaključaka je da lupu moramo staviti na same firme, jer dinamičniji rast privrede možemo ostvariti prvenstveno kroz firme koje imaju najveći razvojni potencijal.
Da bismo zaista uspeli da prepoznamo lidere, IRP kreće od ptičije perspektive, ali ubrzo prelazi na dublje nivoe, posmatrajući pojedinačne firme koje posluju u srpskoj privredi. Konkretno, posmatra bona fide firme, tj. firme koje redovno podnose finansijske izveštaje i čiji su finansijski izveštaji smisleni. U totalu, to je 80.000 koje smo rasporedili u 114 različitih sektora. Sektori su posmatrani kroz sve firme koje u njima posluju, tj. prvenstveno kroz rezultate tih firmi na domaćem i na 110 inostranih tržišta, u periodu od šest godina nakon krize (zaključno sa 2014. godinom).
Među liderima, tj. onima koje su pokazale naročitu agilnost, istakle su se grane gde posedujemo domaću resursnu bazu – agrobiznis i drvna industrija, i to naročito segmenti tih grana koji dodaju višu dodatu vrednost, kao što su nameštaj od drveta, prerada voća i povrća, i sl. Osim njih, tu su i sektori mašinske industrije, metalske industrije, transportne industrije, industrije gume i plastike, kao i određeni sektori tekstilne industrije. Kako bi se potencijal svih ovih sektora iskoristio u punoj meri, oni ne treba da budu prepušteni sami sebi. Pored toga, podrška ne može biti univerzalna. Naime, među sektorima koji su se istakli, ima i onih najosnovnijih, kao što su voće i povrće, ali i onih tehnološki kompleksnijih, kao što su medicinski instrumenti ili mašine namenjene prehrambenoj industriji. Ovi sektori su vrlo heterogeni, te je potrebno uvažiti njihove specifične potrebe i probleme sa kojima se suočavaju. Stoga, potrebne su politike krojene po meri, tj. politike koje će uvažiti specifičnosti sektora i izvući najviše iz njih.
EN