Blog

Ceves opservatorija

Prema merenjima EU indeksa ekonomskog raspoloženja, u odnosu na početak 2023. ekonomsko raspoloženje u Srbiji blago se popravlja.

Zaključno sa septembrom, raspoloženje se iz umereno negativne (93) približilo neutralnoj zoni (96). Presudan je uticaj promene kod potrošača – pesimizam sa kraja 2022. polako nestaje sa usporavanjem inflacije – a dodatni impuls dale su i mere kontrole cena u septembru.

Očekivanja građevinarstva su oporavljena budući da je tražnja ostala stabilna, a cene nekretnina pratile opštu inflaciju.

Industrija i dalje nije zabrinuta zbog moguće recesije u Evropi, i njena očekivanja su od početka 2021. i dalje neutralna, mada tek blagi negativni trend postoji. To tumačimo činjenicom da izvoz sektora u kojima dominiraju MSP uglavnom održava trend snažnog rasta iz prethodnih godina, jer se ono zasniva na konstantnom osvajanju tržišta, osnov koji trpi manji pritisak nego trgovina u već uspostavljenim lancima vrednosti.

Trgovina se i pored ograničavanja cena i dalje nalazi u zoni blago pozitivnih očekivanja, kao i sektor usluga.

Ekonomsko raspoloženje u EU približava se umereno negativnoj zoni nakon sporog rasta BDP-a u prvom kvartalu (1,2%) i stagnacije u drugom (0%).

Privredna kretanja u EU vođena su recesijom u pretežno industrijskim privredama – pre svega u Nemačkoj, koja je prešla prag umereno negativnih očekivanja. Navedeni nalazi upućuju na zaključak da bi trebalo zadržati konzervativnost u procenama kratkoročnog rasta Srbije, imajući u vidu da su naša privredna kretanja čvrsto povezana sa onim u EU, pre svega u Nemačkoj.

Izvor: Evrostat, kalkulacije autora

 

U okviru kvartalnog CEVES Biltena predstavljamo i tumačimo redovno istraživanje indeksa ekonomskog raspoloženja privrede koje RZS redovno snima za potrebe EUROSTAT-a. Kompozitni  indeks je rezultat razlike u broju pozitivnih i negativnih odgovora na pitanja o stanju i očekivanjima o „ekonomskom raspoloženju” odnosno finansijsku/ekonomsku situaciju izraženih u četiri ekonomska sektora – industrija, maloprodaja, usluge i građevinarstvo – kao i kod potrošača (indeks 100 znači da je broj onih koji očekuju poboljšanje isti kao onih koji očekuju pogoršanje).

Pohlepa zgodan osumnjičeni za visoku inflaciju

Iako prijemčiva nezadovoljnim potrošačima, teorija o rastu cena usled pohlepe prodavaca i proizvođača, odnosno težnje za što većim profitom („greedflation”) – ne nalazi utemeljenje u dostupnim finansijskim podacima.

Sektorskom analizom finansijskih izveštaja svih preduzeća u Srbiji (kliknite ovde za ceo izveštaj) došli smo do zaključka da se od 19.4% rasta prihoda privrede u periodu 2021-2022, 91%[1] može direktno objasniti rastom troškova, dok se preostalih 9%[2] može objasniti uvećanjem profita; odnosno – pohlepa bi eventualno mogla biti odgovorna tek za jedanaestinu ukupne inflacije.

Izvor: Godišnji bilten finansijskih izveštaja za 2022. godinu (APR), kalkulacije autora

Profitnu marginu[3] najviše su uvećali rudarstvo (za 47%), poslovanje nekretninama (35%), zabava i rekreacija – mahom kladionice (31%), poljoprivreda (18%), i HORECA (15%).

Razlozi za povećanje profitabilnosti u ovim delatnostima uglavnom su povezani sa povećanjem tražnje (u Beograd se doselilo 150.000-200.000 ljudi) koja jeste imala uticaj na ekonomski opravdan rast cena.

Važno je i napomenuti da je pad profita u elektroprivredi direktna posledica lošeg upravljanja sistemom; u odsustvu istog, sektor bi, kao i sektor nafte i uglja, doživeo rast profita – kao posledica međunarodnih kretanja u cenama energenata.

Obroci u restoranima su zaključno sa decembrom 2022. poskupeli za 19% međugodišnje. Otprilike 15% od toga (poskupljenje od 2,9%) može se pripisati nastojanju da se poveća profit, dok je preostalih 85% (16,1% poskupljenja) rezultat uvećanih troškova (hrane, plata, zakupa…). Na primer, kafa je koštala 150 dinara, a sada košta 178,5 – poskupela je za 28,5 dinara. Od toga, 4,3 dinara odnosi se na povećanje profita, a 24,2 na povećane troškove kafića.

Profitna margina u trgovini se nije povećala, ali je sektor uspeo da celokupno povećanje ulaznih cena prevali na potrošače, što govori o nesumnjivom prisustvu određene monopolske moći. Podaci ukazuju da je trgovačka marža[4] iznosila oko 37% u proseku i u 2021. i u 2022. To znači da maloprodaja nije direktno odgovorna za povećanje inflacije.

Međutim, činjenica da su trgovci uspeli da svoje komparativno visoke trgovačke marže u potpunosti očuvaju punim prilagođavanjem cena može da ukazuje na problem nesrazmerne raspodele moći između trgovaca, dobavljača i potrošača.

U prilog tome govori i da mereno neto prinosom na kapital od 15% trgovina predstavlja jednu od najprofitabilnijih delatnosti u Srbiji (prosek na nivou privrede je 9%).

Stoga, uvedene mere ograničavanja cena pojedinih proizvoda ne moraju nužno stvoriti tržišnu distorziju, u smislu potencijalne štete po dobavljače i nestašice proizvoda; već čak uticati i na blago ograničavanje te „moći”. Ipak, u uređenim tržišnim ekonomijama, za očekivati bi bilo da do takvog ograničavanja ne dolazi državnom intervencijom, već omogućavanjem fer konkurencije, koja pogoduje potrošačima.

 

[1] 17,7p.p. rasta prihoda privrede

[2] 1,7p.p. rasta prihoda privrede

[3] Profitna margina predstavlja učešće profita u prihodu. Veća profitna margina znači da se veći deo prihoda preduzeća preliva direktno u profit.

[4] Trgovačka marža je razlika između cene po kojoj trgovac nabavlja proizvod i po kojoj ga prodaje.

 

 

Indeks ekonomskog raspoloženja i njegove komponente po zemljama regiona

 

Kako privreda tako i potrošači vide da je zenit tekućeg privrednog oporavka Srbije iza nas—od pozicije najboljeg „ekonomskog raspoloženja“ u regionu koju je držala tokom pandemije do jula 2021, Srbija pada na poziciju najnižeg raspoloženja posle najpogođenije Severne Makedonije, naročito od januara.

Srbija je bila jedna od zemalja koja je prednjačila u post pandemijskom oporavku, ali i zemlja u kojoj je pad ekonomskog raspoloženja počeo i pre rata u Ukrajini

Percepcije sektora kretale su se u suprotnim pravcima, pa su tako sektori prodaje i usluga uspeli da zadrže na relativno visokom nivou, dok su oštriji pad doživeli sektori industrije, građevinarstva i „sektor“ potrošača. I ako je raspoloženje potrošača uspevalo da ostane na zavidnom nivou tokom čitavog perioda korone, ono je od jula 2021 naglo počelo da opada i dostiglo nivo –6,8% što je njegova najniža vrednost od  septembra 2017.  Raspoloženje u sektorima industrije i građevinarstva naglo je  počelo da opada sa  počekom invazije na Ukrajinu. Ovakav razvoj događaja u ova dva sektora može se povezati sa naglim rastom cena energenata, građevinskog i repromaterijala kao i sa problemima u lancima snabdevanja.  Oba sektora negativno doprinose ekonomskom raspoloženju i nalaze se na nivou od -2%, odnosno -7%. Tri sektora sa negativnim predznakom govore o tome da više od pola privrede percipira  trenutno stanje kao gore nego uobičajeno. Sa druge strane, raspoloženje u sektorima prodaje i usluga uspeva da se zadrži na visokom nivou od 8,7 odnosno 10,8% i tako pozitivno doprinesu kompozitnom indeksu ekonomskog raspoloženja Srbije.

Indeks se trenutno nalazi na nivou od 96,10% što je njegova najniža vrednost od kraja 2020. godine.

Stanje u drugim zemljama, možete pogledati grafikonu ispod izborom zemlje koja vas zanima, a za detalje kliknite ovde.

Zelena energija (stvarno) za našu decu

22.10.2021.

Autor: dr Kori Udovički

Preuzmite tekst u PDF-u.

U srpskoj javnosti provejava pogrešna predstava da je za energetsku krizu nekako „kriva“ zelena energija. Još gore, stvoren je utisak da je dobro što se Srbija „ne odriče“ svog uglja, i to samo nekoliko nedelja pred odsudni globalni samit o klimi u Glazgovu. No, taman i da jeste tačno da su zelene politike „krive“ – velika bi bila greška likovati što smo se, eto, oglušili o taj napor do sad. Globalno zagrevanje donelo je u samo u toku protekle godine neuobičajeno mnogo primera ekstremnih klimatskih događaja za koje je zelena energija zapravo jedini „lek”. Čovečanstvu prolazi poslednji voz da klimatsko zagrevanje zadrži negde između 1.5-2oC – granice preko koje bi naš život na zemlji postao nepodnošljiv. U slučaju da taj voz propustimo, Džef Bezos se sprema na Mars. A kuda će Srbija? Svest o neophodnosti promene ušla je punom parom u glavne političke tokove sa usvajanjem Agende UN 2030… Mi se o nju još uvek oglušujemo.

Smiruje se zabrinutost srpske javnosti energetskom krizom, ali ostaje sasvim pogrešna predstava da je za nju nekako „kriva“ zelena energija. Još gore, stvoren je utisak da je dobro što se Srbija „ne odriče“ svog uglja, i to samo nekoliko nedelja pred odsudni globalni samit o klimi u Glazgovu. On se u Srbiji ni ne pominje. Neke od nedavno usvojenih zelenih evropskih politika jesu doprinele dodatnom „iskakanju“ cena energije, ali uzroci tekuće krize su drugi. Jedan je šira nepredvidivost ponude i tražnje (ne samo za energijom) u sklopu globalnog ekonomskog oporavka od pandemijske krize, a naročito u slučaju Kine. Drugi je pojačano ispoljavanje klimatskih promena, za koje je zelena energija zapravo jedini „lek“. No, taman i da jeste tačno da su zelene politike „krive“ – velika bi bila greška likovati što smo se, eto, oglušili o taj napor do sad. Čovečanstvu prolazi poslednji voz da klimatsko zagrevanje zadrži negde između 1.5-2oC – granice preko koje bi naš život na zemlji postao nepodnošljiv. U slučaju da taj voz propustimo, Džef Bezos se sprema na Mars. A kuda će Srbija?

Pandemija i nezadrživi rast kineske tražnje

Tokom prošlogodišnjeg zaključavanja cena fosilnih goriva se strmoglavila – nafta je u jednom trenutku čak imala negativnu cenu! Isto kao što za to tad nije bio „kriv“ spor globalni prelazak na zelene izvore energije tako ni sada „žurba“ u tom pravcu nije kriva za njihov vrtoglavi rast. Ovog puta, na već raširene teškoće sa predviđanjima tražnje za svime, pa i za energijom, nadovezao se neočekivani, rekordno visoki, rast kineske tražnje za termalnom energijom (gas, ugalj, nuklearna energija). U 12 meseci zaključno sa avgustom, kineska potrošnja  porasla je čak 14% u odnosu na prethodni period, iako joj je ekonomski rast relativno spor. Kineska tražnja za gasom rasla je još brže, ali ne zato što se Kina odrekla uglja, već zato što je njegova potrošnja, koja je na rekordnom nivou, rasla sporije. Proizvodnja uglja porasla bi i više da bezbednosni standardi poslovanja rudnika nisu zategnuti posle niza nesreća u kojima su rudari izgubili živote.

Kina se nije odrekla uglja niti (još) smanjuje njegovu proizvodnju. Za sada ona samo (razumno i razumljivo) nastoji da svoj nezajažljivi rast potreba za energijom zadovolji sve većim učešćem obnovljive energije i mnogo sporijim rastom potrošnje uglja. Iako nema sumnje da je krenula putem obnovljivih izvora zbog svog poslovično dugoročnog pogleda na budućnost, činjenica je i da je nepodnošljiva zagađenost kineskih gradova pružila još hitniji motiv. Očigledno je i da u ovom konkretnom slučaju problem leži pre svega u neravnoteži na kineskom tržištu energije – na šta su kineske vlasti ovih dana odgovorile na jedini mogući način – podizanjem cene struje za industriju, dok se za domaćinstva za sada najavljuje.

Ekstremna klima i geostrategija

S druge strane, globalno zagrevanje donelo je u toku protekle godine neuobičajeno mnogo primera „ekstremnih klimatskih događaja“ koji su delovali kako na skok tražnje tako i na pad proizvodnje energenata.  Najpre, zima je bila ekstremno hladna a leto ekstremno toplo pa je potrošnja energije (naročito gasa) zimi za grejanje a leti za rashladne uređaje – skočila. Istovremeno, zbog ekstremnih kiša i poplava, pala je proizvodnja uglja u Indoneziji i Kolumbiji, ključnim snabdevačima svetskog tržišta, a suša (pogodili ste – opet ekstremna) u Brazilu smanjila je brazilsku proizvodnju hidro-energije i drastično povećala njegov uvoz uglja i gasa. Na sve to nadovezao se i podbačaj proizvodnje vetrenjača na Severnom moru usled neuobičajeno slabog vetra.

Treba ovde pomenuti i geostrateške faktore, koji nisu tema ovog teksta. Izvesno je da je Rusija bar malko „oklevala“ sa isporukama gasa u nadi da će tako podstaći otvaranje gasovoda Severni tok 2. S druge strane, kineskim teškoćama doprinele su i sankcije na nabavku uglja iz Australije (koje se sad, pak, tiho zaobilaze).

Kamo sreće da je problem bio u ubrzanom prelasku na zelenu energiju! Naprotiv, emisije gasova sa efektom staklene bašte na rekordnom su nivou. Ubrzavanje izgradnje kapaciteta za proizvodnju obnovljive energije jedini je mogući dugoročni odgovor na ovu, i na širu klimatsku, krizu.  Međunarodna Agencija za energiju procenjuje da je trenutno takva izgradnja od strane javnog sektora tri puta manja od potrebne da bi se globalno zagrevanje zadržalo ispod željene granice. Srećom, odgovor EU na tekuću situaciju jeste da poveća planirana ulaganja u energetsku tranziciju. Ipak, upitno je da li će trenutna kriza oslabiti mere na koje će svet biti spreman da se obaveže u Glazgovu. A neophodno je da konačno zaista proizvedu promene u načinu na koji živimo.

Zamena teza umesto čistog računa

Po ovom pitanju (kao i po mnogo čemu drugom), srpskoj javnosti se uporno plasira zamena teza.

„Ugalj nam obezbeđuje energetsku nezavisnost.“ A u čemu bi bio problem da se „nezavisno“ oslanjamo na svoju obnovljivu energiju? Isključivim osloncem na ugalj obezbeđujemo se za narednih 30 godina, uz zavadu i odsustvo minimuma solidarnosti sa odgovornim svetom i svojim potomcima. Osloncem na obnovljive izvore Srbija može sebi obezbediti „nezavisnost“ za „vjek i vjekova“ jer nema sumnje da je Srbija značajno obdarena ovim potencijalom (iako još nemamo poštenu procenu koliko, i po koju cenu)a se razumemo, za sada, „oslonac na obnovljive izvore“ svakako podrazumeva i neophodni oslonac na termalnu energiju za tzv. „baznu proizvodnju“. „Sa ugljem možemo struju da prodajemo kad je skupa a da je kupujemo kad je jeftina.“ Možemo to i ako krenemo ugalj postepeno da zamenjujemo obnovljivim izvorima.

Energetska nezavisnost privilegija je malog broja zemalja, u koje Srbija svakako ne spada. Ali čak i one, ne samo SAD već na primer i Saudijska Arabija, zdušno su počele da ulažu u obnovljive izvore. Činjenica je da obnovljiva energija zahteva više trgovine energijom, a to za nas znači i dublju integraciju sa evropskim energetskim tržištem. Ali ni oslonac na gas, koji je ovih dana istican sa pozitivnim predznakom, ne donosi energetsku nezavisnost; a o nafti da i ne govorimo. Nisam sigurna da gas dobijamo po ekstra povoljnoj ceni  – ali ako bi to bilo tačno, tek onda bi bilo jasno da tu nema nezavisnosti. U ekonomiji i politici niko ništa ne poklanja.

Pravi razlog za otpor zelenoj energiji u Srbiji jeste politička ekonomija. Jedan aspekt je da ona bez sumnje (za sada) više košta od energije zasnovane na uglju. Drugi je da je za ugalj vezan čitav niz snažnih, pa i mnogih koruptivnih, interesa. To su teški faktori za populističku vlast. Ipak, nisu nepremostivi – treba samo uzeti u obzir da u cenu fosilne energije treba uračunati i koliko nas košta u zdravlju i koliko u korupciji.

Odgovornost „običnih“ građana

Suštinsko je pitanje, ipak – odgovornost. Možemo se raspravljati oko toga koliki treba da bude doprinos „male i siromašne“ Srbije u borbi protiv klimatskih promena. Ali ne možemo se o tu borbu oglušiti. Neodgovorno je, ali i pogrešno, uljuljkivati se u predstavi da je zelena tranzicija nešto što nam nameće „zli Zapad“. Naprotiv, najjači pritisak za akciju stvorili su „zeleni“ koji su godinama demonstrirali protiv globalnog kapitala i moćnika, i kao takvi bili „marginalni“ u odnosu na glavne političke tokove Zapada. Na činjenice o klimatskim promenama uporno ukazuje panel Ujedinjenih Nacija sazvan još pre tri decenije, a koji danas broji više od 600 najeminentnijih globalnih stručnjaka. Najugroženiji klimatskim promenama zapravo su najsiromašniji – njihove će, na primer, male ostrvske zemlje biti potopljene i mučna polu-pustinjska poljoprivreda postati sasvim osujećena.

Svest o neophodnosti promena ušla je punom parom u glavne političke tokove sa usvajanjem Agende UN 2030, odnosno globalnih ciljeva održivog razvoja još 2015. godine. Mi se o njih još uvek oglušujemo. Ali srećom po naše unuke, „obični“ građana Zapada sve su angažovaniji, a svest sad stiže i do sve većeg broja „moćnika“. Ovog maja u jednom danu, „obična“ sutkinja u Holandiji naložila je kompaniji Royal Dutch Shell da smanji svoje neto emisije za 45% do 2030, a mali, tzv. „aktivistički“, hedž fond „Engine No 1“ (Lokomotiva Br. 1) izvojevao je pobedu za sličnu promenu u politici najveće naftne kompanije u SAD – ExxonMobil. Fond je to postigao angažmanom na osvešćivanju velikih deoničara, a to su penzioni fondovi običnih ljudi, da glasaju za promenu na skupštini kompanije. Istog dana, za smanjenje emisija glasali su i deoničari Chevrona, druge najveće američke kompanije. Nije više bitno da li deoničari tako glasaju zbog svesti o budućnosti svoje dece, ili zato što je glupo držati deonice kompanije koja ne prihvata činjenicu da će tražnja za njihovim proizvodom da pada, a možda jednog dana i da nestane. Bitno je da to govori da više nema sumnje u promenu.

Na početku teksta malo sam se našalila. Najbogatiji čovek na svetu, vlasnik Amazona, Džef Bezos nedavno je obavio prvi kosmički let svojom privatnom raketom: ne kaže da sprema bekstvo na Mars, već smatra da će čovečanstvo morati „tamo negde“ da premesti svoju zagađujuću proizvodnju. Ja se uzdam da to neće biti potrebno.  U svakom slučaju, Srbija ne može i ne treba da pokušava da ostane „nezavisna“, a zapravo izolovana i siromašna. Zelena tranzicija vodi nas u budućnost. Bolje da tim putovanjem sami upravljamo, pametno i odgovorno koristeći svoj potencijal, nego da nas neko tera, a mi zaostajemo.

Stav: Ekonomija ili zdravlje – (i dalje) lažna dilema

To da se ovih dana na sastancima kriznog štaba vagaju ekonomska cena zaoštravanja mera i zdravlje – zamena je teza. Mesec dana ovih trenutnih mera znači gubitak od manje od 0,8% BDP-a odnosno oko 350 miliona evra. Za pogođene – kao što su na primer ugostitelji ili trgovci, i njihove snabdevače – on je velik. Za pojedine i do 100%. Ali taj bi im se gubitak, ceo a ne samo neto minimalci, mogao pokriti sa 2/3 subvencija najavljenih sad u februaru. Umesto toga, po treći put od prošlog marta, subvencije se dele svima pa i onima kojima nisu potrebne, a na ovu grupu privrednika podeliće se manje od 1/8. Na vagi su pre svega političke implikacije zdravstvenih mera i političke implikacija sve verovatnije implozije zdravstvenog sistema. Njih vaga, sam, Aleksandar Vučić. Svugde, bez sumnje, politički faktor igra bitnu ulogu u odlukama o zaključavanju. Niko ne voli demonstracije, a one i ne pomažu u kontroli epidemije. Problem je što u našem slučaju politički faktor igra prevashodnu ulogu baš zato što odluke donosi jedan čovek. Na stranu njegove lične preferencije. Problem je strukturni. 

Ceo tekst nalazi se na linku ispod. 

Ekonomija ili zdravlje – (i dalje) lažna dilema

Stav Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji o Poglavlju 17 – Ekonomska i monetarna politika

CEVES je 11.03.2021. održao sastanak Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji o Poglavlju 17 – Ekonomska i monetarna politika. Zaključci radne grupe su da iako je Srbija ostvarila zapažene makroekonomske performanse, došlo je i do rastućih makroekonomskih neravnoteža, odsustva napretka u jačanju kapaciteta zemlje, kao i namere da se sprovodu složene ekonomske politike potrebne za rešavanje osnovnih strukturnih reformi. Zahvaljujemo se članovima radne grupe na stručnom doprinosu, Nacionalnom konventu o Evropskoj uniji i Evropskoj komisiji na prilici da iznesemo svoje stavove i radujemo se budućoj saradnji. Za izveštaj sa sednice klinkite na link. 

Cena cinične izborne računice

Ovaj članak je objavljen uz manje izmene u nedeljniku NIN 30. jula 2020.

Autor: dr Kori Udovički

U trenutku kad u Srbiji zvanično stotine ljudi umiru od kovida, važno je da bude sasvim jasno da to nije bilo neizbežno. I nije tačno da se u ovoj krizi mora birati između zdravlja građana i privređivanja. Naprotiv, upravljanje zdravljem postala je jedna od najvažnijih ekonomskih politika – ako vlast ne drži epidemiju pod kontrolom, njeno eksplozivno širenje preuzima kontrolu nad svime, ma koliko vlast pribegavala represiji. Ljudi danas u Srbiji umiru zbog jedne cinične izborne računice, ali i zato što Aleksandar Vučić, uprkos svoj kontroli koju ima nad svojom partijom i državnim (represivnim) aparatom, nije u stanju da upravlja finim sistemom mera i podsticaja, koji je neophodan da bi srpsku privredu doveo do sigurne luke. Da je bio u stanju, mogao je izbornu utakmicu da dobije uz veću političku dobit, uz ekonomsku korist za privredu i to sve bez nepotrebnog gubitka života.

Prvi i drugi udar

Po konzervativnoj gruboj proceni, svakoga dana u tekućem talasu epidemije privreda Srbije ima preko milion i po evra manju zaradu nego što je bilo realno očekivati posle vanrednog stanja. Polazim od činjenice da će bar još godinu dana poslovanje privrede biti pod dvostrukim dejstvom neposrednih restrikcija na mogućnost i način poslovanja, kao i pada tražnje koji je rezultat i samih restrikcija, ali još i više opšte krize u Srbiji i van nje. Računica uključuje trenutno pojačano negativno dejstvo oba ta faktora. Nisu, pak, uračunati povećani troškovi lečenja za državu (koje će takođe platiti privreda) i lančane posledice koje će u malo dužem roku proizvesti pojačana neizvesnost i propadanje najpogođenijih firmi.

Za razumevanje ovog talasa, kao i načina kako se epidemijom može drugačije upravljati, korisno je pogledati iskustvo vanrednog stanja, iako je sigurno da se baš takvo iskustvo neće tačno ponoviti. Ne bi za tim ni trebalo da bude potrebe, s obzirom na to da su se sad svi – i privreda, i država i građani – u dobroj meri prilagodili na neizbežne nove uslove poslovanja.

Kao i tada, novi talas neposredno najviše pogađa mikro, mala i srednja preduzeća i preduzetnike (MSP) koji čine srž domaćeg preduzetništva.

Tokom vanrednog stanja glavni niz dejstava proizvela je zabrana poslo vanja delatnosti koje podrazumevaju bliske kontakte ili okupljanja većeg broja građana (hoteli, restorani, lična nega, pijace i tržni centri). Istraživanje CEVES-a pokazuje da svako peto, uglavnom mikropreduzeće i bar svaki treći preduzetnik (sa oko 230 hiljada zaposlenih ukupno)nisu mogli da posluju. Pored delatnosti čiji je rad bio zabranjen, blokirani su i preduzetnici i radnici stariji od 65 godina, kojima je bilo zabranjeno kretanje, kao i oni koji nisu mogli da reše problem prevoza zaposlenih. Za većinu preduzeća, međutim, prvi udar sastojao se od potrebe da  poslovanje na bezbedan način. Uspostavljanje fizičke distance, rad u smenama, upotreba zaštitne opreme i dezinfekcionih sredstava, prelazak na digitalno poslovanje i rad od kuće u meri u kojoj je to moguće – sve je to povlačilo troškove koji u određenoj meri nastavljaju da opterećuju poslovanje i posle vanrednog stanja.

Za dve trećine MSP, koja delimično ili uopšte nisu mogla da uspostave rad od kuće, skraćeno radno vreme predstavljalo je veliko ograničenje. I maloprodajne objekte su drastično pogodili skraćeno radno vreme i veliki broj neradnih dana.Tome valja dodati probleme otežane nabavke i transporta robe—problemi koji su, kao i povezani povećani troškovi, nastavili da se osećaju naročito kod izvoza i uvoza robe.

No, pošto su prilagodili poslovanje, glavni uzrok gubitka prihoda MSP bio je pad tražnje. Tokom vanrednog stanja čak 40 odsto MSP imalo je gubitak prihoda veći od 50 odsto, a tek svako četvrto preduzeće i svaki peti preduzetnik imali su prihode u skladu sa očekivanjima pre epidemije. Čim je vanredno stanje ukinuto, neke delatnosti imale su čak višu tražnju od uobičajene (na primer frizeri), dok su se drugi suočili sa trajnijim padom. Neki sektori, naročito sve što je povezano sa turizmom, suočili su se sa izrazito dubokim padom – u maju je Srbiju po-setilo 87,6 odsto turista manje nego u istom mesecu prošle godine. Bilo je realno očekivati da će, ako se javnost stalno podseća na potrebne mere bezbednosti, tražnja i za ostalim izloženim delatnostima ostati na umanjenom nivou. Za neke niše (međunarodni kongresni turizam) bilo je sasvim jasno da neće sami naći srednjoročno rešenje. Umesto toga, u junu i julu zanemarivanje striktnih mera bezbednosti i stvaranje atmosfere „pobede nad kovidom“ u početku je poslovanje ugostiteljstva i sličnih delatnosti podiglo do iznenađujuće visokog nivoa.

Sad je njihov pad mnogo dublji, manje zbog restrikcija, više zbog pada tražnje i opreza građana. MSP su izašla iz vanrednog stanja sa puno elana. Kovid ih je zatekao u prvom zaletu ekonomskog rasta još od prethodne krize, a istraživanja CEVES-a pokazuju da su u međuvremenu ona značajno povećala izvoz i značaj za srpsku privredu, pa i nakupila rezerve – tokom vanrednog stanja u samo jedan odsto MSP bilo je otpuštanja.

Elan i rezerve

Prvi paket ekonomskih mera poslužio je da dopuni deo rezervi koje su MSP potrošila tokom vanrednog stanja. Kao takav bio je opravdan, a njegovo kašnjenje (suprotno mojim očekivanjima) pokazalo se manje bitnim. Oko dve trećine preduzeća pribeglo je odlaganju poreskih dugova (moratorijum na kredite je iskoristilo mnogo manje njih, jer se mali deo MSP uopšte zadužuje). Takođe, dve trećine preduzeća navodi da su se za rešavanje finansijskih poteškoća tokom vanrednog stanja oslonili na sopstvene rezerve i ispomoć porodice i prijatelja, a preko 90 odsto ih je uzelo (ili i bez zahteva dobilo) minimalac. Ipak, u anketama samo 5-10 odsto njih je reklo da su mere Vlade uticale na njihovu odluku o (ne)otpuštanju radnika. Oko jedna četvrtina je rekla da nisu ni imali teškoća sa izvršavanjem plaćanja.

U urušavanju tog optimizma i besciljnom iscrpljivanju tih rezervi leži najveća cena novog talasa. Do održivog privrednog rasta, do izgradnje privrede kakva nam može obezbediti budućnost, dolazi se kroz hrabrost ili ambiciju mnoštva preduzetnika koji moraju da veruju da ima smisla da rizikuju svoju imovinu i štednju. Nije nam ova kriza prilika, ali u njoj i izvan nje, perspektive i mogućnost svakog preduzetnika da nađe rešenje, uloži svoje rezerve u male prilike koje otkrije – moraju biti zaštićeni. To je moguće samo uz dosledne i predvidive, po mogućstvu i dogovorene, ekonomske politike. U njihovom odsustvu nastaje malodušnost i skupo lutanje. Iako kašnjenje prvog paketa mera nije samo po sebi napravilo problem,ono je odraz dubokog problema koji će privredu Srbije tek da košta. Raščistimo, najpre, sa mitom da je prvi paket mera morao biti tako široko ciljan i skup, zbog brzine i ograničenog administrativnog kapaciteta srpske države. Sve zemlje sa kojima se Srbija obično poredi donele su prvi paket mera već u trećoj ili četvrtoj sedmici marta. Srbija je 31. marta zapravodonela „najavu“ paketa, a pravi paket tek 10. aprila. Pored toga, sve zemlje u regionu i mnoge druge van njega, imalesu uže ciljane pakete mera.

Jedan umesto svih

Pitanje je, dakle: zašto se sa paketom mera kasnilo? Nemam sumnje da sečekalo na to da „faktički“ ministar finansija prvo zastane u obavljanju posla „faktičkog“ ministra zdravlja. Javnosti je dobro poznat stepen ličnog angažovanja Aleksandra Vučića na kontroli zdravstvenih aspekata epidemije u prvom mesecu krize. Od toga da je bilo potrebno da probere na koju će se stručnu pomoć osloniti, preko nabavke respiratora uz vođenje geostrateške politike, do uloge portparola Kriznog štaba. U međuvremenu privreda i ekonomske vertikale države su pripremali predloge i pakete koji su čekali na odgovor. Prve ekonomske poruke koje su stigle od njega u javnost bile su vezane za održanje plata u javnom sektoru, doplatu penzije i povišicu zdravstvenim radnicima. Verovatno je da je bio u stanju da obrati pažnju na ekonomiju tek onda kad su donete nove zdravstvene politike u dijalogu sa kineskim lekarima(početkom poslednje nedelje marta).   U međuvremenu, čini se da je samo Narodna Banka autonomno delovala.

Nije najveći problem u ovoj priči to što kasne važne odluke, kao sad formiranje Vlade. Nije nepremostiv problem ni to što su vrhovi državnih vertikala razvlašćeni – može Vučić da zameni i više od pola ministara (politika masovnog testiranja usvojena krajem marta bila je zapravo ispravna).  Problem je što povremena dobit od takvog angažovanja ni približno ne može da nadomesti štetu koju prave nepredvidivost i ćudljivost ovakvog odlučivanja na najvišem nivou. Ono razvlašćuje i paralizuje cele državne vertikale, od vrha do dna. Problem bitno pogoršava činjenica što je ono propraćeno suptilnom, ali delotvornom porukom da se od individualne inicijative malog pojedinca, u državi i izvan nje, ništa ne očekuje. Poruke da zajedničko delovanje, međusobno pomaganje ali i slobodna (i fer) utakmica mnoštva malih i velikih igrača u društvu može da stvori nešto vredno za sve, nema ni u naznakama.

Kad pogledamo kako druge zemlje donose mere, očigledno je da se radi na paralelnim kolosecima. Mere izviru u talasima: sad jedan ministar, sad drugi najavljuje neki korak, vodi se javni dijalog – nešto na nivou nacije, nešto na nivou ministarstava sa njihovim konstituencama. Privrednici ulažu sredstva u prilagođavanje novonastaloj situaciji povezujući svoj interes i zdravlje građana na načine kojih su se samo oni mogli dosetiti –digitalizacija, bolja ventilacija, nove procedure koje štite i zaposlene i klijente. Države uz detaljne sanitarne analize i uputstva podržavaju i prate inicijative.

Da me ne shvate pogrešno čitaoci: privrednici se u Srbiji bore kao lavovi, a pojedinci i institucije svugde, pa i u državi, rade koliko mogu da svoje aktivnosti prilagode i učine što korisnijim u ovom trenutku—naročito u projektima koje finansira međunarodna zajednica.  U toku krize, svojim angažovanjem i agilnošću istakla se Privredna komora.  Ali to nije isto što pokretanje državnih vertikala u akciju od baze do vrha, i od vrha do dna.Prvi paket mera morao je biti shvaćen kao kupovina vremena – da se privreda i država pripreme za „novu normalnost“.

Kao jaje jajetu

I on jeste kupio vreme, ali nije usledilo razjašnjenje – za šta? Odmah po izlasku iz vanrednog stanja, mnogi privrednici verovatno su imali nerealna očekivanja. Manje od pet odsto ih je mislilo da će im biti potreban ikakav oprost dugova da bi opstali! Svest o tome da Srbiju čekaju problemi na srednji rok počeo je mestimično da sazreva tek tokom juna. Produktivno i obostrano korisno političko vođstvo u tom trenutku bilo je da „faktički“ premijer pokrene i podrži nacionalno, ili bar državno promišljanje kako će ta „nova normala“ da izgleda, koliko će da košta, i koja očekivanja ne mogu više biti realna. Teško da je neko ko čita međunarodnu štampu mogao da sumnja da će ugostiteljski sektor, a pogotovo hoteli usmereni na međunarodni turizam, ostati pod neizdrživim pritiskom. Koja je državna politika za njih, pet meseci posle izbijanja krize?

U ovoj krizi bez presedana niko nema staklenu kuglu (ni vremena) da razrađuje ambiciozne politike i strategije. Ali moguće i neophodno je jasno odmeriti koji će deo državnih mogućnosti ići na građansku solidarnost, a koji deo u ulaganja za koja verujemo da nas mogu izvući napred? Iza kakvih stavova stajemo kao nacija? Mora se, recimo, izabrati između sledeća dva: „osim ako se baš desi nešto još mnogo teže od očekivanog, nećemo dozvoliti da zemlja ostane bez tih, ili takvih, hotela“ ili „ne verujemo da ni u ovakvoj krizi treba pomagati neke hotele nek propadnu, kupiće ih neko ko još ima novca“. Sa nacionalnim dijalogom ili bez njega – koji od ta dva je Vučićev stav? Umesto odgovora na ova pitanja, više od dva meseca po usvajanju prvog paketa ekonomskih mera počinje najavljivanje drugog, koji na prvi liči kao (umanjeno) jaje jajetu.

 

Komentar na usvojene i najavljene ekonomske mere za ublažavanje posledica Kovid-krize

Autor: dr Kori Udovički

Preuzmite tekst u PDF-u

Ekonomske mere koje je Vlada do sad preduzela ili najavila kao odgovor na posledice Covid-krize nisu toliko „obilate“ kao što se mnogima čini.  Sveža likvidnost mora da se ubrizga u sistem sad, u vremenskom rasponu merenom danima, a ne nedeljama.  Vlada mora da nadoknadi izgubljeno vreme kroz efikasna i, ako treba, kreativna administrativna rešenja koja će omogućiti hitnu aktivaciju garantovanih kredita, kao i promptnu isplatu minimalaca, na primer kao „negativni porez“. Novac mora da se „štampa“ i to sad, dok to još može da deluje. Srbija ima „rezerve“ i deviza i poverenja čija je namena upravo da se u ovakvom trenutku iskoriste. Vlada već mora da priprema nove mere jasno usmerene na spasavanje zdravog tkiva privrede  (npr. kroz otkup potraživanja), kao i da jasno iskaže solidarnost od manje ka više pogođenim građanima.  Umesto univerzalne isplate od 100 EURa i obećanja da se plate u javnom sektoru neće dirati, potrebno je povećanje nadoknada za nezaposlenost i socijalnu pomoć.

Paket mera u zemlji čije su mere protiv zaraze među najdrastičnijim, a koja potrebe „gađa sačmaricom“, tj. kroz široki zahvat ciljnih grupa, mora da bude obiman. Naše mere obuhvataju šire grupe od onih kojima je pomoć neophodna jer naš institucionalni aparat nije pripremljen za brzo a fino usmeravanje sredstava  Ali stepen u kom će mere, i kad se aktiviraju, zapravo dosegnuti do onih kojima je pomoć potrebna, čini se prilično ograničen. Povećani troškovi budžeta i odložena naplata poreza povećava budžetski deficit za samo 6,7% BDP-a (oko 3,1 mlrd EUR) što uz procenjene autonomne efekte krize na prihode, i uz smanjenje ranije planiranih troškova (uprkos povećanim troškvima u zdravstvu!) povećava ukupan deficit za 8,6% BDP-a (oko 4 mlrd EUR). Takvi deficiti mogu se videti i u daleko manje kriznim uslovima.  Pri tome, jedan deo će biti vraćen kad privredni subjekti koji uspešno prebrode krizu otplate odložene poreske obaveze. Nadalje, ukoliko mere, kad budu sprovedene, uspeju u nameri da podstaknu kreditiranje privredi za 4,8% BDP-a (oko 2,2 mlrd EUR), to bi za Srbiju koja ima plitka finansijska tržišta bio značajan iznos. U malo razvijenijim tržištima ovi iznosi su mnogo veći–npr. Češka planira da ubrizga kredite u iznosu od 14% BDP-a.  U svakom slučaju, bankarsko kreditiranje svakako ne opterećuje deficit u ovoj godini, a u budućnosti će ga opteretiti samo u iznosu aktiviranih garancija.

Kreditna likvidnost do mnogih neće stići skoro (ili uopšte). Iako je NBS počela sa ozbiljnim ubrizgavanjem likvidnosti u finansijski sistem još početkom marta, nova likvidnost za sada dospeva samo do ograničenog broja najpouzdanijih bankarskih klijenata, sa otvorenim kreditnim linijama. Nova likvidnost neće se preliti od banaka ka privredi dok ne zažive garancije države koje će spustiti rizik za banke na prihvatljivi nivo, tim pre što je rani i široki moratorijum na otplatu dugova pojačao neizvesnost. To će svakako uzeti još neko vreme a biće potrebna posebna administrativna agilnost da bi krediti dosegli duboko u sektor MSP. Čak 50% mikro, manjih i srednjih preduzeća (MSP)u Srbiji ne koristi bankarske kredite, a dobar deo onih koji ih koriste nisu redovni klijenti.  Može li se osmisliti mehanizam, kao što ga je uspostavila Švajcarska, pomoću kog bi banke ili bar Fond za razvoj, izdavali kredite u visini do određenog procenta prijavljenih prošlogodišnjih prihoda – u jednom danu?

Neophodno je da Vlada preispita nameru da se konkretne uplate „minimalaca“ vrše tek u maju, jer one su najsigurniji način da pomoć stigne do onih kojima treba, i to brzo.  Reč je o uplati minimalne zarade po svakom zaposlenom kod preduzetnika u sistemu paušalnog oporezivanja i u sistemu poslovnih knjiga (oni koji plaćaju porez na stvarni prihod) MSP, kao i o polovini minimalne zarade za one na prinudnom odmoru kod velikih preduzeća. Ova će mera, ako se uspešno sprovede, ubrizgati značajnih 1,8% BDP-a (oko 800 mln EUR), nažalost rasutih na veliki broj subjekata, uključujći i one koji i sada dobro posluju. Samo će, iz nepoznatih i teško zamislivih razloga, biti izuzeti preduzetnici koji se nalaze u sistemu PDV (?!). Mora postojati način i da se uplata izvrši promptno, na primer preko poreske uprave, makar kao „negativni porez“.  Administriranje, iz bilo kog razloga, na primer, da bi se pravno ex-ante obezbedilo da sredstva stvarno budu isplaćena zaposlenima—nedopustiv je razlog za otezanje.

Administrativno ograničavanje isplate „minimalca“ na one koji nisu otpustili više od 10% zaposlenih nepotrebno je, a opteretiće baš one kojima pomoć najviše treba među produktivnijim firmama.  Namera da se u najvećoj mogućoj meri zaštiti zaposlenost je, naravno, na mestu, ali sama činjenica što se pomoć uplaćuje u proporciji sa brojem zaposlenih već bitno pomaže da se postigne ovaj cilj. Onima koji već plaćaju minimalne zarade, zadržavanje zaposlenih pod ovim uslovima neće praviti razliku, pa tih 10% neće delovati. No, kod preduzeća sa većim platama, tj. onima koji su do sad bili u stanju da ostvaruju veće zarade po zaposlenom, ograničavanje znači da pomoć neće dobiti ako su u većim teškoćama.  Još ako im se uskrati pristup likvidnosti, nedostatak obrtnog kapitala gurnuće ih u neplaćanje, a moguće i nesolventnost.  

Dok je rasutost pomoći privredi verovatno bila neizbežna, izdašnost i rasutost mera pomoći stanovništvu teže je opravdati.  Mera koja se trenutno zove „fiskalni podsticaj“, prema kojoj se isplaćuje subvencija građanima (po 100 EUR) neće imati nikakav podsticajni efekat još dugo, dok se ne osmisli način na koji će se takva isplata učiniti.  Kad bude imala efekat, on će biti mali jer plaćanje imućnijim domaćnistvima, osim što je nepravedno, nema efekta.  Biće uštedjen, ili u dobroj meri potrošen na uvoznu robu. S druge strane, zaštita najugroženijih, pogotovo onih koji su do krize radili „na sivo“ je neophodna. Bolje ciljanje potreba u građanskom segmentu sasvim je moguće. Srbija ima izgrađene kanale za pružanje socijalne pomoći, i njih sad treba da proširi i ojača. 

Razumljivo je oklevanje sa ulaskom u veliki deficit i obaveze, ali novac mora da se „štampa“ i to sad, dok štampanje još može da pomogne.  Što više čekamo, veći deo privrede zapašće u nesolventnost, a tada će za „štampanje“ biti kasno.  S obzirom na decenijama staru nesposobnost Srbije da se uklopi u svoje finansijske mogućnosti, razumljivo je da sad vlast i mnogi ekonomisti žele da zaštite teško stečenu „stabilnost“. Međutim, „čvrsta ruka“ sad može postati samopovređivanje. Novac je, makroekonomski gledano–fikcija. On kruži od jednog do drugog privrednog subjekta i u svakom trenutku služi za to da proizvedena dobra „stignu“ do onih koji žele i mogu da ih kupe.  Sa padom ekonomske aktivnosti, smanjuje se „kruženje“ novca pa država mora svojim intervencijama da ga ubrizgava i utiče na količinu koja kruži, a samim tim na to koliko se traži i kupuje robe.  To sprečava dalji pad proizvodnje i ublažava kako pad javnih prihode tako i rast nesolventnosti privrednih subjekata.

„Štampanje“ novca proizvešće određenu inflaciju i to je ovog puta (u razumnoj meri) poželjno.  Rast cena je sad potreban da bi se sprečio preterani pad nekih cena (znači pad tražnje), iako će zbog toga cene drugih proizvoda da narastu.  Da nema potrebe da se uvoz plaća devizama, inflaciju bi trebalo pustiti da naraste sve dok ne krene ozbiljnije da remeti računice preduzećima (neću licitirati koji je to nivo, ekonomisti o tome mogu dugo da raspravljaju). Problem može biti nespremnost, ili nesposobnost, domaćeg finansijskog sektora da isposreduje potrebnu likvidnost od NBS (štamparije) ka državi. U tom slučaju, tu su globalna finansijska tržišta ili MMF.

Ne treba zazirati ni od povećanja duga. Svi će iz ove krize izaći zaduženiji.  Strani dug je prebacivanje platežne moći Srbije iz budućeg u sadašnje vreme, a domaći dug je prebacivanje platežne sa jednih građana (budućih poreskih obveznika, ili svih građana, zbog inflacije) na druge (one koji danas prime pomoć). U svakom slučaju, u takvu preraspodelu platežne moći se ulazi da bi se danas više proizvelo, tj. da bi sve skupa, sa današnjom i sutrašnjom proizvodnjom imali više da potrošimo.  

Naravno, mala zemlja kao Srbija i te kako mora da vodi računa o kursu i rezervama, i to najpre, održavanjem poverenja u svoju spoljno-platežnu sposobnost.  Šta to sad tačno znači u ovim uslovima nije sasvim jasno, jer ceo svet izbačen je iz ravnoteže–štampaju se i dolari i evri. Svi će donekle biti pogođeni inflacijom. Treba samo nekako ulivati više poverenja od drugih. Svakako, doskorašnja snažno pokazana makro-finansijska disciplina stvorila je „kapital“ u izgrađenom poverenju koje sad treba „držati u rezervi“, za slučaj da moramo da se zadužimo da ojačamo stvarne rezerve. Ishitrene populističke mere i nedostatak transparentnosti nam, pak, ne idu na ruku.  Šteta je što je NBS prestala da objavljuje podatke o dnevnim intervencijama na deviznom tržištu (još početkom januara, iz neubedljivih razloga).

No i za održanje spoljne ravnoteže, preterana čvrstina u ovim neobičnim istorijskim uslovima nije poželjna.  Naime, Covid-kriza urušila je kapacitet proizvodnje celog sveta. Uvozna tražnja svake zemlje smanjiće se usled njene sopstvene smanjene ekonomske aktivnosti, a izvoz će da se smanji srazmerno padu aktivnosti kod trgovinskih partnera.  U principu, što je neka država uspešnija u održanju proizvodnje, to će negativni uticaj na trgovinski bilans biti blaži. U slučaju da zbog toga uvoz padne manje nego izvoz, neophodno je da se tražnja usmeri na domaće, umesto na spoljno tržište određenom depresijacijom.  No, pad izvoza zavisi i od njegove robne strukture.  U našem slučaju, srećom, ne zavisimo mnogo od turizma, a izvozimo hranu kao i mnogo „nevidljivih“ usluga koje se još uvek traže i mogu da se proizvode—naročito IT, i zabavni i medijski programi.  S druge strane, u našem izvozu zastupljene su i neke delatnosti koje su sad snažno pogođene: Beograd izvozi logističke i transportne usluge, a proizvodnja automobilske opreme (za automobilima je globalna tražnja stala) bitna je za mnoga manja mesta. 

U ovim uslovima trgovinski bilans najbolje brani se finim strukturnim merama (nikako preprekama trgovini). U naporu da održi proizvodnju, država treba naročito da se usredsredi da pomogne izvozicima kako sa likvidnošću, tako i u održanju neprekinutim njihovih lanaca vrednosti.  Takođe, treba razmotriti i mere koje mogu da smanje uvoz luksuzne robe, moguće kroz poresku politiku, ali svakako time što se već imućnima neće povećavati kupovna moć.  U tom smislu, mere usmerene na povećanje građanske solidarnosti išle bi na ruku i trgovinskom bilansu.

Još jedna stvar je u ovom trenutku izvesna. Čak i ako Vlada uspe da „popravi vreme“ pa sad uspešno ubrizga likvidnost, predstoji joj rešavanje neizbežno rastuće nesolventnosti u privredi.  Pored svih gorenavedenih zadataka, Vlada će morati da sve pažljivije i finije razgraničava kojim subjektima pruža pomoć, kao i da se pripremi za dublje i složenije „hirurške zahvate“. Ministarstvo privrede mora već sad da jača kanale kroz koje će da otklanja uska grla, podržava kritične igrače a reže gde mora, kao i mehanizme nadzora javnosti. Sinergetsko i koordisano obavljanje takvog mnoštva zadataka zahtevaće da različiti delovi države funkcionišu kao sistem–uz jasne zadatke, pravila igre, ali i autonomiju, za svakog igrača u sistemu–bez improvizacija.

Imperativ za mere podrške – obilata likvidnost uz disciplinu plaćanja

Autor: dr Kori Udovički, prva objava 29.3.2020, revizija 1.4.2020.

Preuzmite tekst u PDF-u

Pandemija nas je zadesila taman kad je disciplina plaćanja u Srbiji počela značajnije da jača. Pošto su u 2016. godini pojačane mere finansijske discipline za privatni sektor, a u sklopu fiskalne konsolidacije smanjena neplaćanja države, lanac nelikvidnosti konačno je bitno smanjen. Naravno, pandemiju niko nije očekivao i koštaće nas, bez izuzetka. U slučaju da sad popusti disciplina plaćanja, koštaće nas mnogo više. Oni koji nikako ne mogu da dođu do likvidnosti prosto neće moći da plate.  Zadatak države je da takvih bude što manje, a u tome mora da pođe od sebe.

Ako želi da ublaži pad ekonomske aktivnosti tokom pandemije i njen brzi oporavak kad se pandemija završi — ključni zadatak države je da mere intervencije proprati merama za očuvanje discipline plaćanja. Polazim od pretpostavke da je čitaocu jasno koliko je ova disciplina važna za privredni rast. Ukratko: neplaćanje stvara lančanu nelikvidnost, koja se potom svima obija o glavu. Prvi dužnik povlači za sobom svoje partnere, dobavljače i zaposlene, koji pak povlače one, sad već mnoge, u trećem nizu. Na taj način se „efektom grudve“ nelikvidnost ubrzano širi sistemom i dodatno pogađa sve – čak i one kojima pandemija ne bi narušila poslovanje. Najgore je što se širi i nepoverenje koje obeshrabruje nove poslovne poduhvate, i koje se prenosi i u period posle krize. Jednostavno, dugoročno se guši svaka privredna aktivnost.

Disciplina plaćanja je zapravo jedan od stubova stuba finansijske discipline. Finansijsku disciplinu shvatamo kao geslo  „koliko para–toliko i muzike“.  To uglavnom tumačimo kao da treba pažljivo planirati budžet – što čini prvi stub.  Međutim, disciplina realnog planiranja nema smisla ukoliko nije propraćena disciplinom plaćanja. Kad je muzika odsvirana, onda ona mora da se plati.  Čak i onda kad za plaćanje moramo da se (neplanirano) zadužimo. Ni najbolji planovi ne mogu da predvide sve. Ali da bi promptno plaćanje uvek bilo moguće, potrebna je likvidnosti.  Dostupnost likvidnosti možemo da smatramo trećim stubom finansijske discipline. Ova tri stuba međusobno se uslovljavaju. Samo ako znamo da ćemo sigurno morati da platimo, vodićemo stvarno računa da realno planiramo. Samo ako realno planiramo bićemo kreditno sposobni kad se neočekivani obrti ipak dogode. I, konačno, samo ako imamo pristup likvidnosti, moći ćemo tu kreditnu sposobnost da realizujemo, tj. zadužimo se i platimo.

Finansijska disciplina stvar je političke volje i dogradnje sistema finansijskog upravljanja. U daljoj prošlosti nerealno smo planirali, a olako kreditirali. Na kraju, plaćali smo inflacijom. U 90-im je bilo i hiperinflacije i neplaćanja. Od 2000-ih počeli smo nešto realnije da planiramo, ali ne dovoljno. Stoga, nastavili smo da svoje „uterivanje u guber“ radimo kroz neplaćanje, tzv. docnje. Trošak koji se ne plati ove godine opterećuje budžet za sledeću. Umesto finansijskog tržišta, razliku finansiraju privreda i građani. Ključ u ovom trenutku je da razumemo štetnost neplaćanja i uhvatimo se u koštac sa tim problemom. Potrebno je i da se Vlada odvaži da likvidnost za plaćanje svih razlika između rashoda i prihoda, čak i onih neočekivanih, potraži na tržištu. Održanje finansijske discipline uprkos fleksibilnijem zaduživanje na tržištu, zahteva i da Srbija odlučnije i iskrenije upotrebljava instrumente finansijskog upravljanja: pre svega budžetsko planiranje i revidiranje, koji su izgrađeni tokom prethodne dve decenije.

Kontrola trošenja kroz ograničenje plaćanja u trenutku kad država treba da podstakne privrednu aktivnost povećanjem deficita isto je kao pritiskanje gasa uz istovremeno povlačenje ručne kočnice. Upravo ta neobična kombinacija postupaka objašnjava zašto veliki fiskalni deficit u periodu od 2010. do 2013, godine nije više doprineo privrednom rastu. Po istoj logici, kombinacija samo u suprotnom smeru objašnjava kako nedavnu oštru fiskalnu konsolidaciju u periodu od 2015. do 2017. godine nije pratila oštrija kontrakcija privredne aktivnosti: zatezanje fiskalnog kaiša praćeno je smanjenjem zaostalih obaveza u javnom sektoru, što je dovelo do bitnog  olakšanja likvidnosti. Nema opravdanja da se tako nešto ovog puta ponovi. Treba nam istinski fiskalni podsticaj: fiskalni deficit, tj. sveukupna javna potrošnja, plaćena zvečećom likvidnošću.

Cena fiskalnog paketa, kao i njegova raspodela, biće manje važni od toga da je on propraćen jasnom namerom i merama uspostavljanja čvrste finansijske discipline. Ovo nikako ne treba shvatiti kao poziv za napuštanje razumnog planiranja budžeta. Država mora da odmeri značajan, ali i ostvariv paket podrške privredi i građanima. U ovim veoma neizvesnim vremenima i ako mora da pogreši, bolje je da bude preširoke, nego stisnute ruke. Svedoci smo da je ova kriza  „majka“ nezamislivih, neočekivanih obrta. Odgovorno planiranje, kao prvi stub discipline, biće razmatrano i po potrebi revidirano akomogući. Država, privredni subjekti, i građani mogu svakako da očekuju da će ove godine proizvesti, pa prema tome i imati da potroše, dosta manje.

Ako se plaća likvidnošću, neodmerenost biva kažnjena inflacijom, što potom  mora biti brzo ispravljeno. Međutim, u svojim ranim fazama povećanja inflacija bi u velikoj meri omogućila spas proizvodnje. Određeno povećanje inflacije treba da se očekuje i dozvoli (ovo je kriza kontrakcije ponude). Korektivna intervencija će biti potrebna ako pređe preko 5-7% – kontrolom trošenja, a ne ulaskom u docnje. Labavljenje opšte finansijske discipline , uz prekomernu potrošnju značilo bi ponavljanje najveće greške iz prošlosti. Ukoliko bi bilo praćeno prekomernom likvidnošću dovelo bi do visoke inflacije I svega što je prati.  Ukoliko bi, što je verovatnije, bilo praćeno nedovoljnom likvidnošću i neplaćanjem obaveza, po četvrti put u tri dekade, upali bismo u „mulj“ neispunjivih obaveza, opšte nelikvidnosti i nesolventnosti, i opšteg nepoverenja. To bi, jasno je, ponovo potištilo privrednu aktivnost na duži rok.

Fokus na disciplinu plaćanja

Da bi podržala disciplinu plaćanja u celom sistemu, država mora da pokaže posvećenost, pruži primer i isplati sve svoje još uvek značajne neispunjene obaveze. I dalje ih ima dosta. Upravo je država donedavno bila ključna karika u nedisciplini plaćanja u Srbiji. S jedne strane, ona je to bila bukvalno – kao daleko najveći kupac na tržištu (nabavka roba i usluga od strane javnog sektora iznosi oko 20% BDP-a), njena su neplaćanja bila, a možda su i još uvek, prva i najveća karika u lancima nelikvidnosti. S druge strane, ona je ta koja svojim primerom i postupcima uspostavlja kulturu (ne)plaćanja. Ona to postiže ulaženjem u (ne)realne obaveze, a zatim njihovim (ne)plaćanjem, kao i sistemskim sprovođenjem discipline u privatnom sektoru. To se odnosi kako na obaveze koje država preuzima na sebe, tako i na one kojima obaveže druge. Kada bi, na primer, država sad obavezala privrednike da ne otpuštaju zaposlene, a znamo svi da mnogi neće moći da ih plaćaju, i ako pri tome ne obezbedi nikakav način da se te obaveze ipak plaćaju, onda svi već unapred znamo da će doći do neplaćanja. Širi se kultura neplaćanja.

Održavanje stabilnog dotoka novca u privredni sistem zahtevaće da država razliku između plana i raspoloživih sredstava „pegla“ kroz zaduživanje na finansijskom tržištu (u ovim okolnostima kroz „štampanje novca“ NBS), a nikako, kao do sad, kroz neplaćanje (ulazak u docnje). Samo tako će ona da gasi požar nelikvidnosti umesto da ga neplaćanjem razgoreva. S jedne strane, potrebno je da se deficit održava u željenim razmerama kroz uspostavljanje budžetske discipline, tj. kroz realno budžetsko planiranje (i njegovo revidiranje onda kad se dogode veći neočekivani obrti). S druge strane, plaćanja, odnosno ubrizgavanje likvidnosti u sistem moraju da teku glatko. Muzika mora stalno da svira, a država da je promptno plaća.

Za realno planiranje budžeta neophodno je sistemsko, a ne samo političko, disciplinovanje javnog sektora. Političari na čelu države, kao i svaki njihov nameštenik i državni činovnik, treba da poveruju da će budžeti realno da se planiraju, a troškovi promptno da se plaćaju. To zahteva uvođenje istinske, stručne i profesionalne, ex ante kontrole javnih budžeta koja će proveravati realnost planiranja. Političari bi u prvi mah pomislili da su na gubitku, jer bi trošenje izmaklo proizvoljnom političkom uticaju. Ipak, ubrzo bi otkrili da i dalje mogu da usmeravaju budžetsku politiku, a da su zauzvrat pokupili velike poene za uspešno upravljanje krizom.

Što se privatnog sektora tiče, on se uteruje u finansijsku disciplinu disciplinom plaćanja. Dok ne dođe do promene kulture, finansijska disciplina mora da bude nametnuta ali, i ostavariva. S jedne strane, perspektiva prinudnih naplata ili stečaja, ako je verodostojna, nateraće svakog da realno planira troškove i da plaća. S druge strane, u situacijama baš kao ova sadašnja, privatnom sektoru mora da bude dostupno dovoljno likvidnosti da bi bio u stanju da plaća i onda kad se planovi izjalove.

Dostupnost likvidnosti

Obezbeđivanje likvidnosti, trećeg stuba finansijske discipline, ostaje zadatak NBS, U ovim okolnostima jako je važno da joj Vlada pomogne adekvatnim merama. Prve mere obezbeđivanja likvidnosti privrede Srbije koje je povukla NBS brzo su i adekvatno preduzete.

NBS je za prvo, najkraće vreme već olakšala pritisak dugova na privredu i građane. Kao prva mera, uveden je moratorijum na plaćanje dugova (mada je on trebalo da bude ograničeniji, o tome u narednom tekstu). To je proizvelo pritisak na likvidnost banaka koji je NBS olakšala povoljnim monetarnim i deviznim operacijama. Slede mere koje treba da doprinesu aktiviranju podrške finansijskog sektora privredi, naročito najpogođenijima. Nadalje, u ovoj kriznoj situaciji postoji dvojak problem. Najpre, bankama će biti potrebni jači podsticaji, kao i garancije, da bi se usudile da izdaju nove kredite većini svojih klijenata. Treba očekivati da sutrašnji paket podstakne kratkoročno kreditiranje, uz malu, nultu ili čak negativnu kamatu. Negativna kamata predstavlja subvenciju banci i/ili čak privrednom subjektu. U tom slučaju nije u pitanju samo obezbeđivanje likvidnosti već i finansijska pomoć dužniku. Paket će verovatno da uključuje i značajne garancije države za zajmove koje banke budu izdavale u ovim kriznim uslovima, naročito najjače pogođenim sektorima.

Ovaj klasični paket mera pojačane finansijske likvidnosti neće biti dovoljan za Srbiju, jer njen finansijski sektor ne seže dovoljno daleko, niti duboko. Tzv. „plitkost finansijskog tržišta“ očitava se u odnosu između ukupnih domaćih kredita privredi i BDP-a. Dok je u zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima uobičajeno da on iznosi 90-160% BDP-a, u Srbiji je on oko 50%. U drugim tranzicionim zemljama uglavnom je iznad 70-75%. To s jedne strane znači da se naša privreda u velikoj meri oslanja na sopstvena sredstva i da ne bi bila jednako brzo pogođena presušivanjem bankarskih kredita kao ove zemlje. Međutim, iz istih razloga, sposobnost naše privrede da se oporavi posle krize zavisiće od toga da se ova sredstva ne iscrpe. Posebno pitanje je što većinu privrednih subjekata čine poljoprivrednici i MSP. MSP stvaraju oko 27% a poljoprivrednici oko 6 % BDP-a. Čak oko polovine MSP ne zadužuje se kod banaka, a veći deo onih koji se zadužuju radi to retko.  U ovim uslovima banke ih neće dovoljno poznavati da bi ušle u rizik.  Da problem bude veći, banke od malih privrednika traže garancije ličnom imovinom. Koliko će njih biti spremno da rizikuje imovinu? I koliko je, u ovim uslovima, fer da im se to traži? Srbija nema razgranatu mrežu posebnih institucija posvećenih podršci i finansiranju MSP kakve imaju druge zemlje. Na primer, nemački paketi mera predviđaju da se kroz te mreže direktno upumpavaju značajni iznosi pomoć za likvidnost (750 milijardi evra), kako za MSP, tako i za velika preduzeća.

Država treba da priskoči u pomoć NBS. Dobro bi bilo kad bi zapravo ubrzala isplatu svih svojih obaveza koje se još uvek vuku po sudovima ili čekaju na red u Trezoru. O prvim potezima Vlade manje znamo, ali se nadam da za sad bar nastavlja da troši i redovno plaća svoje obaveze, kako bi njena „moćna“ tražnja i likvidnost usporile sunovrat privrede – sve dok ciljane mere u najavljenom paketu ne budu stavljene u pogon. Takođe u vrlo kratkom roku, očekujem da država pomogne likvidnost sistema kroz segmentirano odlaganje dela poreskih obaveza – po različitim stopama za različito pogođene sektore pa i za različite veličine preduzeća. Malecka kamata podstakla bi one kojima likvidnost ipak nije potrebna da poreze ipak plaćaju. Likvidnost će država upumpavati i kroz sredstva pomoći koje odredi. Ona je već podelila subvencije penzionerima, a trebalo bi da razmotri da kao komplement podeli i subvencije po zaposlenom za MSP, naročito za preduzetnike u najpogođenijim granama. Tako bi se dosegao značajan broj domaćinstava.

Mnoge države u svetu (i Slovenija među njima) najavile su otkup korporativnih obveznica koje će verovatno da ciljaju na ugrožene sektore. U Srbiji nema korporativnih obveznica, ali bi se sad moglo razmotriti da se kroz pomoć privredi podstakne njihova kreacija i razvoj tržišta. Na primer, vredi promisliti o ekonomskoj opravdanosti, a potom i o operativnoj izvodljivosti sekjuritizacije potraživanja od određenih segmenata korporativnog sektora, naročito MSP. Na primer, administrativna sekjuritizacija 30% potraživanja privrede od MSP-ova sa određenim karakteristikama (veličina, sektor, prethodna uspešnost poslovanja). Te bi se hartije mogle zapakovati u pakete koje bi banke otkupljivale uz olakšane kreditne uslove i garancije od strane države. Posle krize, banke bi mogle da raspakuju pakete, naplaćuju potraživanja, i trguju tim hartijama. Najverovatnije, nastale bi organizacije koje bi se posvetile proceni vrednosti, kupovini i naplati takvih hartija. Za razliku od mnogih drugih scenarija, rizik od takvog ubrizgavanja likvidnosti bio bi podeljen između banaka i države, a njegova cena mogla bi se izračunati unapred.

Srpska privreda neće izaći jača iz ove krize, kao što se to neće desiti ni sa privredom ostatka sveta. Ipak uz političku volju i poslovičnu sposobnost srpskog društva da na brzinu i uz improvizaciju za malo vremena učini mnogo u teškim uslovima, Srbija može iz ove krize da izađe sa značajno ojačanim sistemom makroekonomskog upravljanja. To bi joj omogućilo da bar u oporavljanju od krize bude među bržim, umesto među najsporijim zemljama.

 

Uloga i efekti državne pomoći u privlačenju stranih direktnih investicija (SDI)

SDI su značajne za zemlje u razvoju, budući da se od njih očekuje da će, pored zapošljavanja, zemlji omogućiti pristup novim tehnologijama i znanju. U Srbiji se na njih odnosi 10% zaposlenosti što je za Srbiju značajno, ali znatno manje od proseka Centralne i Istočne Evrope. SDI se često privlače različitim vrstama podsticaja, koji se isplaćuju kao kompenzacija za nerazvijeno poslovno okruženje, ali često i kao posledica međusobne konkurencije sličnih zemalja. Srbija je svojom politikom privlačenja posle 2009. godine privlačila uglavnom SDI slabijeg tehnološkog nivoa i očekivanih razvojnih efekata, što je donekle bilo iznuđeno, ali se situacija u poslednje vreme popravlja.

Tekst predstavlja deo projekta ’’Usaglašavanje sa politikama konkurencije u EU’’, koga CEVES sprovodi uz finansijsku podršku Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu i Balkanskog fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD. Stavovi izraženi u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno mišljenje Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD ili njihovih partnera.

Značaj SDI za zemlje u razvoju (i Srbiju)

Strane direktne investicije su značajne na više nivoa. Za početak, priliv SDI u velikoj meri pokriva trgovinski deficit Srbije i uravnotežuje njen platni bilans (u periodu 2016-2018 pokrivaju oko 80% trgovinskog deficita). Bez priliva strane valute, devizne rezerve Srbije mogle bi biti brzo istrošene, što bi dovelo do znatnog slabljenja dinara. Svakako, efekat na zaposlenost javnosti je javnosti vidljiviji i on je u Srbiji bio veoma značajan, budući da je u preduzećima u stranom vlasništvu u 2016. u Srbiji radilo više od 250.000 ljudi, a postoje nagoveštaji da se u poslednje dve godine trend zapošljavanja dodatno ubrzao. Kreirana zaposlenost, kroz zarade, stimuliše lokalnu tražnju, što je bilo posebno značajno za slabije razvijene regione. Osim ovih lakše uočljivih efekata, teorija ukazuje da strana preduzeća u lokalne ekonomije donose nova znanja, tehnologije i “uče“ lokalnu privredu novim procesima upravljanja poslovanjem, tako što se povezuju sa lokalnim preduzećima i kreiraju basen kvalifikovane radne snage. Međutim, analiza ovih “suptilnijih“ efekata zahteva posebnu pažnju, budući da njihovo ispunjenje zavisi od mnoštva faktora – ukratko tip i tehnologija investicije i kapaciteti koje pruža lokalno okruženje u koje investicija dolazi.

Zašto subvencionišemo investitore?

Iako su ekonomisti podeljeni po pitanju da li je ekonomski opravdano da država dodeljuje podsticaje stranim investitorima ili ne, činjenica je da se na podsticaje oslanjaju sve evropske zemlje, pa čak i države unutra SAD, kada međusobno konkurišu pri privlačenju određene investicije. Podsticaji stranim investitorima se daju najčešće u vidu različitih subvencija i poreskih olakšica. Mogu se u najvećoj meri smatrati kao kompenzacija za slabo poslovno okruženje, tj. nerazvijenu infrastrukturu i institucije, potencijalne makroekonomske rizike (inflacija, devizni kurs, političke promene) i obrazovni sistem koji ne proizvodi dovoljno kvalitetnih kadrova. Međutim, kontraproduktivna (i potencijalno opasana) je situacija u kojoj država za pobrojane nedostatke samo kompenzuje izdašnim podsticajima, ne radeći dovoljno na njihovom unapređenju. Sam proces privlačenja investitora podseća na određenu vrstu aukcije, gde države, pored okruženja koje nude, dodaju podsticaje različitih intenziteta. Tako se dešava da države lošijeg okruženja, u želji da određenog investitora privuku, često u podsticajima budu previše izdašne (preplate) i nose prokletstvo pobednika.

Koliko je zaposlenih u SDI?

Zaposlenost u SDI je u Srbiji značajna (oko 10% ukupne zaposlenosti u 2006.), ali ipak manja od zemalja CEE (20% u proseku). Od 250.000 zaposlenih, 160.000 se odnosi na nove investicije, dok je ostatak u privatizovanim preduzećima koja su u stranom vlasništvu. Privatizacija jeste odigrala veliku ulogu u “spasavanju“ i revitalizaciji kapaciteta preostalih iz prošlih vremena, ali kako zbog specifičnosti programa privatizacije (koji se mogu analizirati odvojeno), tako i zbog činjenice da u njima nije generisana de facto nova zaposlenost, ona neće biti predmet ove razmatranja. “Ostatak zaposlenosti“ kreiran je u novim (greenfield) preduzećima. Sredinom 2000tih u Srbiju su strana preduzeća dolazila često sa željom da osvoje domaće tržište, kao što su velike konsultantske ili trgovinske kompanije. Sa podsticanjem stranih investitora započinje se 2006. godine, ali su međutim podsticaji prvih godina i dalje često usmeravani na privatizovana preduzeća. Do zaokreta dolazi 2009-2010 kada na snagu stupa novi zakon koji reguliše privlačenje stranih preduzeće – Zakon o kontroli državne pomoći. Istovremeno, Srbija se suočavala sa velikom nezaposlenošću, pogotovo u manje razvijenim, donekle zapostavljenim regionima. U dobroj meri kao rezultat politike subvencionisanja, od 2009. do 2016. privučene su kompanije koje su kreirale oko 50.000 radnih mesta.

Kakva je struktura SDI privučenih posle 2009?

SDI koje su došle u periodu 2009-2016 kreirale su oko 50.000 radnih mesta. Od toga, oko 40.000 kreirano je u sektoru razmenjivih dobara i usluga, koje su verovatnije bile predmet subvencionisanja, što se može zaključiti iz kriterijuma i propisa propisanih Zakonom i Uredbom o državnoj pomoći. I SDI koje su ušle pre 2009. često su dobijale podsticaje da prošire poslovanje, ali se ovde nećemo fokusirati na njih.

Teško je međutim sa preciznošću utvrditi broj radnih mesta koja su otvorena direktno kao posledica podsticaja, u najvećoj meri iz dva razloga. Prvi je činjenica bi neki investitori možda došli čak i da im nikakvi podsticaji nisu isplaćeni, a druga da podaci o primaocima državne pomoći često nisu bili dovoljno transparentni i potpuni. Doduše, naše iskustvo iz razgovora sa stranim investitorima nam govori da je broj onih koji bi bez podsticaja došli najverovatnije mali. Štaviše, neki od investira tvrde da bi sporije širili poslovanje, da ih na brže zapošljavanje ne obavezuje ugovor sa državom. Takođe, i transparentnost i dostupnost podataka se posle 2016. popravljaju. Ipak, naše analize ukazuju da je od 40.000 otvorenih radnih mesta iz sektora razmenjivih dobara i usluga, 70-80% u preduzećima koje su primile neku vrstu podsticaja. Takođe, može se zaključiti da su preduzeća sa preko 500 zaposlenih gotovo uvek dobijala podsticaje, ali kako se veličina preduzeća smanjuje, smanjuje se verovatnoća da su ta preduzeća bila primaoci podsticaja, ali se smanjuje i dostupnost pouzdanih podataka.

Da bismo na neki način procenili razvojne efekte privučenih SDI, delimo ih u četiri “idealna tipa“ prema vrsti i načinu proizvodnje – koji u najvećoj meri određuju njihove razvojne efekte. Takođe, naša analiza ukazuje da se tipovi SDI mogu povezati sa prosečnim nivoom zarada koji se u njima isplaćuje, pa se tip 1 grupiše na nivou zarada koji je oko 75% ispod republičkog proseka, tip 2 oko proseka, tip 3 25% veći od proseka, dok tipu 4 pripadaju preduzeća sa zaradama duplo većim od proseka.

SDI tipa 1 najbolje se mogu opisati kao uglavnom velika preduzeća koja se bave masovnom proizvodnjom vrlo jednostavnih proizvoda male dodate vrednosti. Otprilike polovina zaposlenih u periodu 2009-2016 pripada ovoj kategoriji (skoro 20.000 zaposlenih). Primer za ova preduzeća su preduzeća koja proizvode kablove za auto industriju, presvlake za sedišta i šivenje i pletenje ostalih tekstilnih proizvoda. Karakteristike proizvoda u potpunosti određuje matična kompanija, pa ne postoji prostor za eventualna unapređenja i kreativnost. Radni zadaci su uglavnom repetitivni, te u ovim preduzećima niže kvalifikovani radnici čine 70-80% ukupne radne snage. Posledično, prostor za interni napredak, ili savladavanje novih veština ovih radnika relativno je sužen – stoga se u ovim preduzećima ne kreira univerzalnije zapošljiv ljudski kapital. Zbog masovnosti proizvodnje i visokih standarda za inpute, veze sa domaćim dobavljačima ograničenje su uglavnom na usluge čišćenja, obezbeđenja i ponekad tehničkog održavanja. Ipak, budući da su ovakva preduzeća dolazila mahom u slabije razvijene regione, njihov efekat na lokalni dohodak i tražnju nisu bili zanemarljivi. Međutim, postavlja se pitanje šta će se sa ovim preduzećima desiti kada nivo plata u Srbiji poraste,

SDI tipa 2 su takođe uglavnom velike, i najčešće pripadaju auto industriji. Međutim, proizvode nešto složenije proizvode, kao što su plastični delovi enterijera za automobile, elektro-motori, hidraulični sistemi ili (jednostavniji) mali kućni aparati. Nešto više od 25% zaposlenih u periodu 2009-2016 pripada ovoj kategoriji. Upravo nešto složeniji proizvodnja zahteva prisustvo nešto kvalifikovane radne snage (minimum 20-30%), a svi radnici imaju i veće šanse za interno napredovanje i usavršavanje (relativno jači efekat na ljudski kapital). Takođe, neka od ovih preduzeća započela su kao preduzeća koja se mogu svrstati u tip 1, ali su vremenom unapredile proizvodnju. Ove SDI su takođe odigrale značajnu ulogu u “spašavanju“ preostalih inženjerskih kapaciteta. Međutim, veze sa domaćim dobavljačima su relativno slabe i u ovom tipu, iz sličnih razloga kao i kod prethodnog.

SDI tipa 3 predstavlja heterogena grupa proizvođača proizvoda i usluga više dodate vrednosti. U SDI osnovanim u periodu 2009-2016 oko 15% zaposlenosti pripada ovoj kategoriji (oko 6.000 zaposlenih). Kompanije iz sektora usluga uglavnom pružaju profesionalne usluge (tehnička podrška), ali se njihova složenost i dodata vrednost u poslednje vreme povećava. Tako kompanije koje su započele dominantno kao call-centri, danas razmišljaju u pravcu industrije 4.0 – robotike i automatizacije. U ovoj grupi se takođe nalazi i grupa manjih kompanija koje se bave nešto jednostavnijim IT programiranjem (na primer internet dizajn). U proizvodnom sektoru to su uglavnom preduzeća mašinske i metalske industrije koja proizvode složenije proizvode često prilagođene potrebama kupca. Preduzeća ovog tipa u ekonomiju donose zaista nove tehnologije i kreiraju sloj veoma kvalifikovane radne snage koja je pokretač dugoročno održivog ekonomskog rasta i razvoja.

SDI tipa 4 su uglavnom manja preduzeća koja pripadaju kreativnim industrijama visoke dodate vrednosti, kao što su IT, farmacija, logistika i slične visokotehnološke usluge. U periodu od 2009-2016 zaposlenost u njima se najmanje povećala (čine manje od 10% zaposlenih u tom periodu). Zaposleni u njima uglavnom imaju visoke kvalifikacije, koje se kroz rad još više unapređuju. Takve firme efekat na privredu nemaju nužno kroz uključivanje dobavljača u svoje lance vrednosti, već kroz unapređivanje produktivnosti cele privrede, nudeći joj svoja rešenje (usluge). Takođe, vrlo značajan efekat je i kreiranje basena izrazito kvalifikovane radne snage koja je deficitarna i poželjna ne samo u Srbiji, već i na svetskom nivou.

U periodu 2009-2016 primećuje se trend povećanja udela radne snage u preduzećima tipa 1 i 2 u odnosu na period pre (Grafikon). Takav porast može se objasniti činjenicom da su te investicije stizale u manje razvijene regione južne i istočne Srbije. Međutim, slab porast zaposlenosti u tipovima 3 i 4 teško je objasniti, budući da bi se moglo očekivati da će preduzeća pristigla ranije proizvesti spiralu privlačenja sebi sličnih preduzeća. Ipak, u neku ruku je to i dokaz da takva preduzeća slabije reaguju na podsticaje (subvencije), dok poslovno okruženje u širem smislu u Srbiji nije dovoljno napredovalo. Međutim, nešto svežiji dokazi ukazuju da se struktura privlačenja investitora u poslednje vreme poboljšava (Continental i Essex su potpisali ugovore kojima se obavezuju na isplatu plata od 1.500 i 900 evra).

Grafikon: Zaposlenost i zarade u SDI  po godini ulaska, prema tipu[1]

 

[1] Vrednosti za zaposlenost i zarade su uzete tri godine nakon ulaska, što znači da smo želeli da pokažemo status kompanija tek nakon izvršenog inicijalnog investicionog ciklusa

*označava godine sa manje od tri godine zaostatka – 2014 i 2015, budući da imamo uporedive podatke samo do 2016. godine.