Vesti

Pozivamo vas na događaj “MSP Kompas Indeks 2024: Mala privreda – Veliki potencijal”, na kojem će biti predstavljeni MSP Kompas i rezultati tekućeg stanja sektora malih i srednjih preduzeća u Srbiji iz različitih perspektiva. Okupljanje je zakazano za 17. maj 2023, od 11:00 do 14:30, u prostorijama Privredne komore Srbije, Resavska 13-15, Beograd. Program događaja možete preuzeti u nastavku.

MSP Kopmas Index 2024_agenda

Evropska komisija je u novembru 2023. godine pripremila Novi plan rasta za Zapadni Balkan (u nastavku teksta Plan), koji treba da ubrza sprovođenje reformi zemalja regiona i njihovu socio-ekonomsku konvergenciju ka standardu EU.[1] Plan rasta predstavlja napor EU da u proces pridruživanja, koji traje dugo i deluje obeshrabrujuće, kako za političke elite tako i za građane regiona, uradi nešto novo i motivišuće. Evropska unija je nesumnjivo pogledala u dobrom pravcu –  produbljivanje ekonomske integracije sa EU i ubrzanje privrednog rasta zaista su neophodni za željenu transformaciju zemalja regiona. Percepcija da taj ubrzani rast dolazi zahvaljujući EU značajno bi pomogla i jačanju pozitivne percepcije EU kod građana Srbije.

Plan rasta se zasniva na četiri stuba koji predstavljaju kombinaciju obaveza za Zapadni Balkan i podsticaja za ispunjavanje tih obaveza. Prva dva stuba predviđaju jačanje regionalne ekonomske integracije, a zatim i postepeno stupanje regiona na Jedinstveno tržište EU, što predstavlja otvaranje EU ka zemljama regiona kako bi se one bolje pripremile za samo članstvo. Treći stub podrazumeva obavezu pripreme reformskih agendi od strane vlada, koje će sadržati reforme i investicione prioritete i po čijem će se uspešnom ispunjenju steći uslovi za povlačenje sredstava predviđenih stubom četiri. Četvrti stub predviđa paket od 6 milijardi evra za Zapadni Balkan u periodu 2024-2027 u odnosu od 2 milijarde bespovratne podrške i 4 milijarde evra povoljnih zajmova. Reč je o dodatnim sredstvima u odnosu na ona već predviđena instrumentom IPA III.

Problem je što za sad nije jasno kako je tačno EK zamislila da dođe do željene promene. S jedne strane, Planom je predviđeno da bude pokriveno mnoštvo oblasti: od vladavine prava, preko energetike do integracije u jedinstveno tržište. Ali predviđena sredstva svakako nisu dovoljna da sama po sebi dovedu do ovih promena. Kada ovaj iznos podelimo na 4 godine, to je svega 1,5 milijarda evra godišnje i to za svih 6 zemalja Zapadnog Balkana. Od ukupne cifre, Srbija bi mogla da očekuje oko 425 miliona evra godišnje, dakle svega oko 0,6% BDP-a iz 2023. godine. Evropski zvaničnici najavljuju mogućnost udvostručavanja BDP-a privreda Zapadnog Balkana u narednih 10 godina,[2] što znači da bi njihov prosečan godišnji rast morao biti, fantastičnih ali malo verovatnih, 7%.

Dakle, jasno je da pomenuti iznosi nisu dovoljni da motivišu najteže promene koje EU za sada očekuje, poput vladavine prava. S druge strane, ukoliko EU želi promene koje bi direktnije podstakle privredni rast, onda za njihovo planiranje nije ostavljeno dovoljno vremena. Izbor i definisanje reformi koje će se naći u reformskoj agendi Srbije odvija se u saradnji Vlade Srbije i Evropske komisije, uz tesne rokove i, shodno tome, ograničeno uključivanje šireg društva. Civilni sektor se sa sadržajem dokumenta upoznao tek pošto se već odmaklo sa procesom, te nije imao priliku da na vreme uputi svoje predloge prioritetnih reformi, na kojima je već imao priliku da radi.[3] Ovo je posebno nepovoljno imajući u vidu da u Srbiji ne postoji konsenzus oko vizije i pravca kojim će se kretati u narednom periodu, a koji bi trebalo da bude oličen u, još uvek nepostojećim, krovnim strateškim dokumentima – Planu razvoja i Investicionom planu.

Očekuje se da reforme budu preuzete iz Programa ekonomskih reformi (ERP), koji je, u nedostatku gore navedenih planova, najznačajniji dokument ekonomskog upravljanja i planiranja. Ironija je u tome da je i u slučaju ovog dokumenta civilni sektor samo formalno konsultovan, dok u praksi nema suštinski uticaj na njegov sadržaj, a privreda još manje. Ne iznenađuje, stoga, da strukturne reforme koje predviđa ERP nisu dovoljno ambiciozne, ponavljaju se iz godine u godinu, a praćenje njihovog sprovođenja svodi se na puko evidentiranje obavljenih aktivnosti. Prema tome, sama pomisao da reformska agenda može da predstavlja recikliranje starih dokumenata zvuči obeshrabrujuće.   

Jačanje domaćeg MSP sektora, kao jedna od oblasti od fundamentalnog značaja za ekonomsku konvergenciju ka EU standardu, u ovom planu potpuno je zanemareno. Zašto je to važno? Pre svega, jasno je da investicije predstavljaju jednu od ključnih poluga privrednog rasta. Iskustvo brzorastućih privreda Centralne i Istočne Evrope nam govori da je, za dugoročan i održiv privredni rast, potrebno da one budu između 25 i 30% BDP-a. S druge strane, nije tajna da Srbija poslednjih godina beleži izuzetno visoke nivoe javnih ali i stranih direktnih investicija dok su domaće privatne investicije, kao stub privrednog rasta svake tržišne privrede, na nedopustivo niskom nivou (oko 7% godišnje). Prema tome, predpristupni fondovi bi trebalo da budu snažnije usmereni ka jačanju domaće privrede.

Na kraju, neveliki iznosi ponuđeni Planom uslovljeni su reformama, koje se mahom odnose na demokratiju i vladavinu prava ali i, u slučaju Srbije, na „konstruktivan dijalog“ sa Prištinom. I dok EU traga za „formulom“ koja će podstaći konvergenciju sa EU, vlast u Srbiji poslednjih godina aktivno radi na jačanju ekonomskog partnerstva sa jednom zemljom kojoj nije mnogo stalo do gore navedenih vrednosti – Kinom. Ukoliko pogledamo strane direktne investicije iz ove zemlje, one iz godine u godinu rastu, svrstavajući je u najznačajnijeg pojedinačnog investitora i drugog najznačajnijeg investitora u Srbiji nakon EU (Grafikon 1). Takođe, spoljnotrgovinska aktivnost sa Kinom je u poslednjih 10 godina intenzivirana (grafikon 2).  Na to treba dodati i nedavno potpisani Sporazum o slobodnoj trgovini koji obuhvata oko deset hiljada proizvoda iz Srbije i oko devet hiljada iz Kine čime će se ekonomski uticaj ove daleke zemlje u Srbiji dodatno uvećati.[4]

Grafikon 1. Neto prilivi stranih direktnih investicija u Srbiji prema zemljama porekla u periodu 2013-2022 (EUR miliona)

Izvor: Narodna banka Srbije

Dakle, iz ugla političkog rukovodstva u Srbiji, alternativa evropskim parama postoji, i ona nije uslovljena bilo kakvim reformama niti ustupcima. Pored toga, takva percepcija očigledno sve više jača i u široj javnosti, s obzirom da najsvežije ankete pokazuju da je manje od 50% građana Srbije za članstvo Srbije u EU dok percepcija o blagotvornom kineskom privrednom uticaju u Srbiji iz godine u godinu raste[5].

Grafikon 2. Struktura uvoza i izvoza Srbije po zemljama 2013 i 2022

„It’s the economy, stupid”

Bio je naziv slogana koji je na na američkim predsedničkim izborima 1992. godine, Bilu Klintonu doneo ubedljivu pobedu nad dotadašnjim predsednikom Džordžom Bušem Starijim. Prema tome, postavlja se pitanje: kakav je zaista plan Evropske unije za Srbiju (i region Zapadnog Balkana)? Iako je najavljen kao ekonomski, čini se da ekonomija (još uvek) ne igra veliku ulogu u njemu. Nastavak dosadašnje politike preti da gurne Srbiju još dalje od EU u kineski „čelični“ zagrljaj.

Pred Srbijom je (još jedna) prilika da konačno napravi dobar plan za budućnost, a da za to još bude i finansijski nagrađena. Za postizanje takvog rezultata važno je da EU preciznije usmeri svoje podsticaje i uslove čime bi se pokazala kao istinski zainteresovana za dobrobit građana Srbije i Zapadnog Balkana.  U svakom slučaju, Srbija treba da ozbiljno pristupi ovom Planu i na najbolji mogući način iskoristi i ono što je trenutno „na stolu“. To znači da, umesto prepakivanja već postojećih planova, pripremi novi koji će biti dobro promišljen i fokusiran na prave razvojne prioritete.

[1] Evropska komisija, „Komunikacija Evropske komisije za Evropski parlament, Savet, Evropski ekonomski i socijalni komitet i Komitet regiona – Novi plan rasta za Zapadni Balkan“, 2023. https://neighbourhood-enlargement.ec.europa.eu/2023-communication-new-growth-plan-western-balkans_en.

[2] BBC Srbija. Evropska unija: Šta je Plan rasta za Zapadni Balkan. https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-68055845

[3] „Srbija 2030: razvojni prioriteti – izveštaj nedržavnog sektora“, 2020. https://sdgs4all.rs/documents/izvestaj-srbija-2030-razvojni-prioriteti-izvestaj-nedrzavnog-sektora/.

[4] Paragraf. Potpisan sporazum o slobodnoj trgovini sa Narodnom republikom Kinom. https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/191023/191023-vest8.html 

[5] Novi treći put, Kina i javno mnjenje u Srbiji, https://istrazivanja.rs/wp-content/uploads/2023/05/Kina-i-javno-mnjenje-u-Srbiji.pdf 

Autori teksta: Lana Hadži-Niković i Lazar Ivanović

Na godišnjoj Skupštini članova Nemačko-srpske privredne komore,  predsednica Upravnog odbora i glavna ekonomistkinja CEVES-a Kori Udovički predstavila je rezultate ekonomske analize „Trgovinski odnosi između Srbije i Nemačke u periodu od 2015. do 2022. godine“, čiji je autor CEVES.

„Nemačka je ključna destinacija za srpska mala i srednja preduzeća, a na osnovu te saradnje postepeno se gradi srpski „Mittelstand”, a samo u poslednje 2 godine srpski izvoz u Nemačku je povećan za 60%, a trgovina sa Nemačkom čini 15% ukupne robne razmene Srbije. To je u velikoj meri rezultat dugogodišnjih nemačkih ulaganja u Srbiju, ali odražava i dublju kompatibilnost“, rekla je Udovički.

Neki od najvažnijih zaključaka analize, izrađene za potrebe Nemačko-srpske privredne komore su:

• Nemačka za Srbiju predstavlja najznačajnijeg izvoznog (oko 4 milijarde EUR) i uvoznog (oko 4,4 milijarde EUR) partnera.
• Sektor mobilnosti čini nešto više od 50% svih izvoza (oko 2,1 milijarde EUR), što su najčešće poluproizvodi koje proizvode nemačke kompanije u Srbiji i namenjeni su ugradnji u druge proizvode u Nemačkoj.
• Izvoz u Nemačku je rastao brže od uvoza iz Nemačke, što je dovelo do smanjenja trgovinskog deficita Srbije sa -667 miliona EUR na -385 miliona EUR u periodu od 2015. do 2022.
• Nemačka je takođe i glavni izvor stranih direktnih investicija u Srbiju, koje čine oko 10,8% svih ovakvih investicija.
• Trgovinski odnosi dve zemlje su već ustaljeni i u budućnosti imaju veliki potencijal za dalje unapređenje, pogotovu uzimajući u obzir izazove koje je stvorila pandemija i znatno nestabilnije geopolitičko okruženje.

Integralni dokument možete preuzeti OVDE.

Foto: Stefan Simonović

Da bismo brže konvergirali ka EU, potrebno je više domaćih investicija. Mala i srednja preduzeća u Srbiji kao najbitniju stvar koju država može da uradi za njih navode vraćanje poreskog kredita. Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), u razgovoru za Bloomberg Adria ističe da se prema anketama koje taj centar sprovodi vidi da je jedno od osam preduzeća u prethodne tri godine ozbiljnije uložilo u povećanje i pojačavanje svojih kapaciteta.

“To dalje utiče na sve one teme koje često ostaju u senci domaćih investicija kao što su ozelenjavanje, digitalizacija, inovacije koje su ključne za konkurentnost”, kaže Šormaz.

Kako država može da podstakne mala i srednja preduzeća?

Jedan od načina na koji država može da pomogne malim i srednjim preduzećima je poreski kredit. “Poreski kredit je nešto što može lako da se uradi i gde država može da pokaže dobru volju da podstakne domaće investicije. Dve trećine zemalja u EU ima poreski kredit. Ima ga i Srbija, ali je Srbija jedina koja ga ima samo za velika preduzeća”, kaže Šormaz.

“Mi smo napravili model koji pretpostavlja da bi 50 odsto poreza na dobit bilo zaštićeno, a da bi investicije mogle da se računaju kao 50 odsto odbitne stavke za poresku osnovicu. U takvom modelu, procena je da bi investicije u pet godina mogle da se povećaju za 40 odsto, što je oko 1,5 milijardi evra. Za 10 godina to bi bilo 83 odsto, što je skoro tri milijarde evra. Ove investicije bi trajno povećale BDP za 0,4 odsto u srednjem roku”, navodi Šormaz.

A da li bi EXPO 2027 takođe mogao da bude šansa za mala i srednja preduzeća?

Šormaz smatra da može. “Kroz EXPO 2027 država može da pokaže da je posvećena malim i srednjim preduzećima i domaćim investicijama. Mala i srednja preduzeća prave sve što je potrebno da se napravi EXPO od tunela do studijske rasvete, opremanja hotela, ambalaže, itd. Ovo nije samo prilika da se mala i srednja preduzeća podrže kroz nabavke i plaćanje za proizvode i usluge, već da se taj događaj iskoristi da se ispromovišu proizvodi malih i srednjih preduzeća.”

Da bi značajna ulaganja koja Srbija ovih dana čini bila održiva (kako u smislu trajnosti poželjnih efekata, tako i u kontekstu očuvanja životne sredine) i da bi koristila svim građanima Srbije, ohrabrila ih da ovde ostaju i ulažu, “povukla” i one koji nisu “politički povezani” ili su čak zapostavljeni i zaostaju — neophodan je Plan razvoja.  Pozivamo vlasti da se izrada takvog Plana nađe u ekspozeu novog/e Predsednika/ce Vlade Srbije, a odgovornost za sprovođenje Agende 2030 i Plana da bude jasno naznačena kao nadležnost jednog organa u Zakonu o ministarstvima. Takav Plan mora biti zasnovan na najširem dijalogu u društvu i poštovati vrednosti Agende UN 2030—što će obezbediti i da se u njegovo središte stave interesi MSP. Za početak: ukidanje diskriminacijie MSP u primeni poreskog izuzeća na investicije.

Imajući u vidu obavezu Republike Srbije da primeni Agendu 2030 kao razvojnu strategiju Ujedinjenih nacija i započete aktivnosti na pripremi Plana razvoja Republike Srbije, a s obzirom na predstojeći izbor nove Vlade i pripremu njenog programa rada, Platforma za opštedruštveni dijalog “Održivi razvoj za sve” danas je iznela predlog da nova Vlada Republike Srbije efikasno, transparentno i posvećeno nastavi aktivnosti usmerene na pripremu i donošenje Plana razvoja Republike Srbije.

Plan razvoja je hijerarhijski najviši dokument razvojnog planiranja čije je donošenje obavezno na osnovu Ustava Republike Srbije i od ključnog je značaja za usklađivanje strateškog pristupa u svim oblastima društvenog i ekonomskog života. Upravo Plan razvoja treba, kao krovni dokument, da uključi reforme koje se sprovode u okviru procesa pristupanja Evropskoj uniji i procesa realizacije ciljeva održivog razvoja kroz Agendu 2030.

Kori Udovički, predsednica UO i glavna ekonomistkinja Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), je, na današnjoj konferenciji za medije Platforme “Održivi razvoj za sve”, objasnila da je suština Agende 2030 u realizaciji tri stuba razvoja – društvenog, odnosno razvoja ljudi; ekonomskog, odnosno razvoja privrede; i ekološkog – u smislu očuvanja i zaštite životne sredine.

“Srbija se, kao i oko 180 drugih država u svetu, obavezala na sprovođenje Agende 2030. To ne podrazumeva da se u obzir uzima samo rast BDP-a koji je čisto ekonomski pokazatelj, pa i on samo kao prosek, već da se vodi računa o sveukupnom razvoju onoga što čini naše živote, živote svih i svakog građanina. To je potrebno za održanje globalne zjaednice, i u interesu je svih nas”, rekla je Udovički.

Kako je objasnila, Plan razvoja Republike Srbije potreban je da se ne bi propustila prilika da se trenutak u kome se nalazimo – u kome postoji privredni rast i rast prosečnih plata i zaposlenosti – iskoristi za suštinsku dobrobit društva i svih ljudi u Srbiji. “Prosečni BDP zaista već neko vreme raste, nadomešćuje se ono što je upropašćeno devedestih, konačno postoji prava domaća mala privreda, ali ne postavlja se pitanje da li sada investicije koristimo da bi išle u korist održivosti i boljitka što većeg broja građana Srbije. Šta vredi da imamo privredni rast ako se ljudi sa idejama, pogotovo iz malih mesta, ljudi koji bi mogli da doprinesu oporavku svojih sredina, iz njih iseljavaju ili prodaju svoju firmu onog trenutka kad ona dostigne određenu veličinu? Kako da iskoristimo ovu priliku u korist celog društva? To je pitanje na koje bi ovakav plan odgovorio, a to je moguće samo ako se zaista svi ti ljudi, svi drugi, relevantni činioci uključe”, rekla je Udovički.

Održiv ekonomski razvoj preduslov je i potpora za održivost i u dimenzijama društvenog razvoja i zaštite životne sredine, jer ekonomska osnaženost vodi ka otvorenosti za ispunjavanje svih ciljeva Agende 2030. “Moramo da razvijamo sposobnost domaće privrede da izvozi, da je ona ta koja vuče razvoj napred. U slučaju naše zemlje to su mala i srednja preduzeća. U Srbiji postoji oko 500 izvoznika koji izvoze više od 3-4 miliona evra godišnje, kao i blizu 100 čiji je godišnji izvoz 10 miliona evra i više. Uz poslovni ambijent koji im ide u prilog, takvih firmi bi moglo da bude višestruko više. A ipak, Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj postoji izuzeće za porez na profit kada ga investirate, ali ne za mala i srednja preduzeća, već samo za velika, koja su najčešće strana. Nemamo ništa protiv stranaca, ali moramo priznati da je problem što ta sredstva ne ostavljamo našoj domaćoj maloj i srednjoj privredi u cilju njenog daljeg razvoja. Zato smo pokrenuli inicijativu za vraćanje ovog poreskog kredita, koji je, inače, postojao do 2013. godine”, poručila je Udovički. 

Govoreći o razvojnim planovima, Udovički je pomenula nedavno predstavljeni plan Srbija 2027 Expo: Skok u budućnost koji predviđa visoke stope rasta i prosečne plate, ali javnost zapravo još uvek nije imala priliku da se upozna sa njim. ”Taj plan još uvek nismo videli kao dokument. Poput plana investicija “Srbija 2025”, on možda i nije napisan. Ako i jeste, nije prošao nikakav dijalog u društvu i stručnoj zajednici, da budemo sigurni i znamo kao društvo da smo napravili svoj najveći napor da to stvarno bude ono što se najavljuje. Bez takve provere, bez dijaloga, to je marketinški plan. Postoje i programi ekonomskih reformi koji se na tri godine donose u dijalogu sa Evropskom komisijom. To su temeljniji dokumenti, ali pretpostavka je Evropske unije da se oni zasnivaju na nekakvoj dugoročnijoj viziji, na proverenim potrebama društva. Međutim, to u Srbiji naravno nije slučaj jer mi nemamo jedan dugoročniji plan i viziju”, rekla je Kori Udovički.

Ilustrujući praktičan primer nedostatka dugoročnog plana, Udovički je podsetila na havariju koju je EPS u jesen 2021. godine pretrpeo u svojoj termoelektrani u Kostolcu. “Razlog te havarije je bio što se prethodnih nekoliko godina nije ulagalo u iskopavanje otkrivke. Od tada do danas Srbija je platila najmanje milijardu i po evra za tu grešku “zbog lošeg planiranja”. Fantastično je da Srbija može da izdrži takvu grešku, a da je mi kao građani ne osetimo odmah, ali zamislimo u šta je sve ta 1,5 milijarda mogla da se uloži i sa njome da se postigne? Umesto toga, pitajmo se kakvi nas sve neplaćeni računi očekuju u budućnosti zbog toga što danas razvoj planiramo isto kao što je EPS planirao svoj rad?”, podvukla je Udovički.        

Snimak konferencije za medije Platforme Održivi razvoj za sve pogledajte ovde. 

Od preko 400 hiljada malih i srednjih preduzeća koja danas posluju u Srbiji, izdvaja se korpus od oko 500 izuzetno konkurentnih, inovativnih i rastućih izvozno orijentisanih MSP, koja predstavljaju skrivene šampione domaće privrede. Oni zapošljavaju 40.000 ljudi i imaju zbirni godišnji promet od 4 milijarde evra, od toga 2.4 milijarde iz izvoza. Uz poslovno okruženje koje bi bi bilo okrenuto podsticanju investicija MSP-ova, ovakvih preduzeća bi bilo nekoliko puta više, zaključak je učesnika panela Uticaj globalnih izazova na razvoj sektora malih i srednjih preduzeća u Srbiji na Kopaonik Business Forumu.

Izvor: Kopaonk Business Forum

Panelom je moderirala Jasna Atanasijević, članica predsedništva Saveza ekonomista Srbije, a o značaju daleko šire i promišljenije saradnje i koordinacije u razvoju adekvatnih instrumenata za jačanje podrške ovom segmentu domaće privrede razgovarali su Igor Anić, predsednik IO ProCredit banke; Darko Budeč, vlasnik i predsednik kompanije Buck; Tomislav Knežević, rukovodilac tima za implementaciju projekta “Zelena ekonomija” u GIZ-u; Katarina Obradović Jovanović, pomoćnica ministra u Ministarstvu privrede; i Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES).

“Država je pokazala da može da bude odličan partner privredi, ali samo jednom delu – stranim direktnim investicijama, koje svake godine iz budžeta dobijaju više od 200 miliona evra i imaju odličnu institucionalnu podršku. Ne postoji razlog zašto takvo poslovno okruženje ne bi moglo da se uredi i za domaća mala i srednja preduzeća, kako bi ona i u praksi, a ne samo deklarativno, dobila uslove da postanu zamajac razvoja privrede“, rekao je Šormaz.

Preduzeća iz redova najuspešnijih MSP kao najbitniju stvar koju država može da uradi za njih navode vraćanje poreskog kredita, koji je bio dostupan do 2013. godine. “Mnogi od ovih 500 najuspešnijih su svoje prve investicione korake napravili koristeći poreski kredit dok je bio dostupan, a danas je Srbija jedina zemlja u Evropi koja ima poreski kredit, ali namenjen samo velikim preduzećima, odnosno nedostupan malim kompanijama”, objasnio je direktor CEVES-a, napomenuvši da je inicijativu za vraćanje poreskog kredita za mala i srednja preduzeća “oživeo” CEVES u okviru Platforme Održivi razvoj za sve, ali da su je i ranije pominjala različita strukovna udruženja, između ostalih PKS i Unija poslodavaca.  

Prema njegovim rečima, kada bi se omogućilo da poreski kredit iznosi 50% investicije to bi državu koštalo 300 do 400 miliona evra godišnje. “To nije malo para, ali efekat bi bio rast privatnih investicija za 40% u srednjem roku od 5 godina. To je u današnjem iznosu milijardu i po evra, a na godišnjem nivou generisalo bi se oko 20 hiljada poslova. I u privredi i u struci postoji apsolutni konsenzus da je sazrelo vreme da se taj instrument se vrati malim i srednjim preduzećima na korišćenje”, podvukao je Šormaz, objasnivši da CEVES-ov MSP Kompas, razvijen u saradnji sa USAID-ovim projektom Velika mala privreda, koji meri uzroke konkurentnosti MSP sektora u ovom trenutku pokazuje generalno slabu sklonost ka investicijama.

Panelisti su složni u oceni da bi podrška koja sada postoji mogla da se uveća i pruži značajne efekte, ako bi se otkočile barijere za veća ulaganja. Prema rečima Igora Anića, neophodno je naći način da se šampionska preduzeća multiplikuju. „Banke, međunarodne finansijske institucije, privredne komore, državne institucije – svi imaju mala i srednja preduzeća u fokusu, ali je potrebno više koordinacije svih partnera na tom putu kako bismo suštinski pomogli rastu i konkurentnosti malih i srednjih preduzeća“, poručio je Anić. 

Sa tim se slaže i Katarina Obradović Jovanović, pomoćnica ministra u Ministarstvu privrede rekavši da je to ministarstvo osmislilo paket programa podrške koji idu u redovnim godišnjim ciklusima, ali da sazrelo vreme da se pređe u drugu fazu sa sistemom podrške koja bi podrazumevala ojačavanje korpusa ljudi koji se u institucijama bave podrškom MSP, bolje targetiranje instrumenata podrške i posvećivanje više pažnje preduzećima koja imaju najviše mogućnosti da rastu. „Nije u pitanju samo finansijska podrška, mnogo je važnije da imamo sistem koji će pomoći firmama od pripreme za izvoz, pa do samog izvoza. Bitna je i podrška unapređenju korporativnog upravljanja i funkcionisanja firme, jer bez tog kvalitativnog pomaka nećemo moći mnogo da sprovedemo samo kroz investicije“, istakla je Obradović Jovanović. 

Darko Budeč, čija kompanija već decenijama izvozi na najkonkurentnija svetska tržišta, podvukao je da iako svi – i privrednici i državne institucije i banke – razmišljaju isto i žele isto, nedostaje intenzitet. “Podrška kreće od razvoja domaćih preduzetnika. Ako hoćete da podržite izvoz – kupujte domaće. O tome se i ovde priča već godinama, ali kada zagrebete po dubini vidite da je to u procentualnom delu značajno manji deo. Na površini sve deluje idilično i imamo sve na raspolaganju, ali je to plitko. Mi moramo da zagrebemo dublje. Neophodna je promena stava”, rekao je Budeč.

Tomislav Knežević istakao je i važnost udruživanja, kako bi  glas MSP bio jači, posebno kada su u pitanju regulative koje se tiču poslovanja.

Iako državni zvaničnici žustro demantuju tvrdnje da država diskriminiše domaće male investitore, situacija u realnosti deluje drugačije. To tvrdi i Pavle Medić iz Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) koji objašnjava da direktna podrška u vidu subvencija i indirektna kroz poreske zakone idu u korist isključivo velikim firmama.

Pavle Medić za Danas kaže da je institucionalna podrška domaćoj privredi jako mala i da zato ne treba da čudi što su nam domaće privatne investicije dvostruko manje od proseka Evrope.

On navodi da se odnos države prema domaćim i stranim investitorima može posmatrati iz dva ugla i da se vidi jasna razlika. „Razvojna agencija Srbija (RAS) namenjena je većinski stranim firmama, kada se posmatraju sredstva koja opredeljuju za programe i koja se isplaćuju. Sva sredstva koja se isplaćuju preko RAS-a i Ministarstva privrede, kada bi se podelila na velike, odnosno strane i male investitore, tu je odnos oko 70 naspram 30 za velike strane. Dakle 70 odsto subvencija odlazi stranim, a 30 domaćim investitorima“, objašnjava Medić.

Međutim, kako dodaje, kod subvencija nije kraj paketa državne pomoći. „I u poreskom zakonu imate odobravanje poreskog oslobođenja svim firmama koje investiraju preko osam i po miliona evra i zaposle 100 novih ljudi. A kada to prevedete u realnost, nemamo nijednu domaću firmu koja može da se obaveže da će napraviti takvu investiciju i zaposliti tolike ljude. U prevodu, to na kraju mogu da koriste samo velike strane firme“, kaže Medić.
On objašnjava da velikim, stranim firmama nije problem da prebace taj prag, dok je taj prag potpuno nedostižan za male firme.

„Srbija je do 2013. godine imala poreski kredit, odnosno poresko oslobađanje za investicije. To je značilo da firma koja ostvari dobit, ukoliko odluči da je reinvestira, ta reinvestirana dobit joj se u svrhe oporezivanja dobiti posmatra kao kredit, ali je to ukinuto i od 2014. godine prestaje da važi“, podseća Medić.

On podseća i da nove zemlje članice EU, kao što su Slovačka, Mađarska… imaju poreske kredite. „Kada se pogleda Srbija i zemlje Evropske unije (EU), bez Malte, Kipra i Luksemburga, koji imaju specifične poreske zakone, mi smo jedina zemlja koja ima poresko oslobođenje samo za velike frime, a nemamo ih za male, odnosno praktično imamo ih samo za strane, a ne i za domaće investitore“, navodi naš sagovornik.
On objašnjava da direktna podrška u vidu subvencija i indirektna kroz poreske zakone idu u korist velikim firmama, a kod nas osim državnim i stranih, praktično i nema velikih frimi.
„Srbija nema agenciju koja se bavi malim i srednjim preduzećima, to je još jedna razlika. RAS se gotovo isključivo bavi velikim preduzećima, oni rade dobar posao, što se vidi po prilivu investicija, međutim, sramota je da Srbija nema agenciju koja će se baviti malim i srednjim preduzećima“, ukazuje Medić.

On po ovom pitanju poredi Srbiju i Irsku. „Kod njih su, takođe, mala i srednja preduzeća značajno manje važna od stranih i velikih korporacija koje imaju sedište tamo, ali oni imaju agenciju koja ima 800 zaposlenih koji se bave njihovim domaćim preduzećima“, navodi Medić.

Izvor: Danas.rs

Domaća privreda je tokom prošle godine izvezla robu i usluge za 28,6 milijardi evra, dok je u 2022. godini rezultat bio za milijardu evra slabiji. I dok su najveći izvoznici mahom i najveći strani investitori, podaci Centra za visoke ekonomske studije ukazuju na to da među desetinama hiljada malih i srednjih preduzeća njih tek oko 500 uspeva godišnje u izvoz da plasira robu vredniju od četiri miliona evra, dok taj broj raste na oko 700 ako se u računicu uključi i izvoz usluga. To su utvrdili na osnovu finansijskih izveštaja za 2022. godinu za kompanije sa više od pet, a manje od 250 radnika, što znači da su obuhvaćene mikro, male i srednje firme.

Direktor CEVES-a Nemanja Šormaz u razgovoru za Biznis.rs, međutim, ističe da Srbija zapravo dobro stoji kada je reč o udelu izvoznika među preduzećima koja imaju više od 10 zaposlenih, što je uzeto za kriterijum kako bi rezultati mogli da se porede sa evropskim.

„Svako drugo preduzeće sa više od 10 zaposlenih u Srbiji izvozi, a u nekim sektorima poput proizvodnje mašina i opreme taj udeo ide i do 80 odsto“, napominje Šormaz i objašnjava da pravi problem leži u intenzitetu izvoza, odnosno udelu prihoda od plasmana na stranim tržištima.

„Naša mala i srednja preduzeća (MSP) generalno stvaraju male prihode, uz nisko učešće izvoza, što na kraju daje rezultat da je samo njih oko 500 ostvarilo izvoz gotovih proizvoda vredniji od četiri miliona evra u 2022, odnosno njih oko 700 ako uračunamo i usluge“, kaže Nemanja Šormaz.

Naš sagovornik ističe da glavne prepreke za rast izvoza u sektoru malih i srednjih preduzeća leže u podinvestiranosti i nedostatku radne snage, a da je ključni problem investicioni ambijent.

„Mi smo jedina zemlja u Evropi koja poreskim kreditom ‘časti’ velika preduzeća, ali ne i mala“, upozorava Šormaz i dodaje da je u drugim zemljama poreski kredit dostupan ili svima ili samo manjima. Rezultat takve politike vidljiv je, kaže, „na terenu“.

„Investicije MSP u EU dostižu 11 odsto BDP-a, dok je u Srbiji taj udeo duplo niži, a od tih ulaganja zavisi koliki su im kapaciteti i koliko uopšte mogu da plasiraju na tržište. Takođe, istraživanje CEVES pokazalo je da vlasnici i direktori MSP navode nemogućnost da nađu adekvatne radnike kao ključni odgovor na pitanje o mogućnostima da značajnije prošire proizvodnju“, ističe direktor CEVES-a.

On dodaje da bi postojećim i potencijalnim izvoznicima značilo i da mogu da računaju na još neke proizvode iz portfolija Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), kao što je dugoročno osiguranje izvoza.

„Mi u suštini nemamo ni razvojnu banku koja bi se posvetila MSP-ovima, niti razvijene garantne šeme, a na kraju krajeva i naša Razvojna agencija je odlična kada je reč o uslugama za strane investitore, dok se ipak manje fokusira na razvoj domaćih MSP“, zaključio je Nemanja Šormaz.

Izvor: Biznis.rs

U Palati Srbija 20. januara predsednik države je u skladu sa Ustavom mu nepoverenim ovlašćenjima predstavio plan „Skok u budućnost – Srbija Ekspo 2027“. Sprovođenjem ovog plana Srbija će u naredne tri i po – četiri godine (?!) uložiti čak 17,8 milijardi evra. Prema ovom planu Srbija će napraviti „skok“ u šest stubova (životni standard, urbana modernizacija, infrastruktura, industrijalizacija, Ekspo 2027 i integralni razvoj) i time do kraja 2027. dostići prosečnu platu od 1.400 evra i BDP od 92,7 milijardi evra. Ova zamisao, koju ćemo za potrebe ovog teksta nazvati „plan“, iako ga nikada nismo videli, još jedan je u nizu marketinških trikova bez adekvatnog uporišta u zakonu i realnosti. Upravo iz tog razloga kritikovaćemo ga sa institucionalnog aspekta, kao i iz ugla njegove ekonomske svrsishodnosti.

Zašto ovaj „plan“ nema uporišta u zakonu? Pored već „otrcanog“ insistiranja na nepoštovanju ustavnih ovlašćenja u zemlji u kojoj se institucije planski urušavaju, postavlja se pitanje kako je zapravo ovaj plan nastao – na osnovu kog zakona, analize i čijih prioriteta. Srbija je u skladu sa međunarodnom praksom još 2018. usvojila Zakon o planskom sistemu koji predviđa postojanje Plana razvoja, kao najvišeg strateškog i razvojnog dokumenta. Ovaj dokument bi trebalo da priprema Republički sekretarijat za javne politike u saradnji sa Vladom, Vlada bi trebalo da ga utvrdi i prosledi Narodnoj skupštini na usvajanje.

Plan sadrži viziju i prioritete razvoja, uzimajući u obzir međunarodne obaveze, razvojne potencijale, trendove i dostupna sredstva i da sve sklopi u koherentnu celinu koja (bi trebalo da) pokazuje kakva će to Srbija biti kada se on ispuni. Budući da ispunjenje svakog dobrog plana zahteva dugoročnu predvidljivost i izvesnost, plan (bi trebalo da) se donosi za period od 10 godina, a ostvaruje se implementacijom investicionog plana koji se sastavlja za period od sedam godina.

Jasno je da je naš „plan“, iako u nekim elementima inspirisan Planom, iz predviđenog postupka izbacio suvišne elemente. Kritikovati „plan“ sa ovog aspekta izuzetno je lako jer je potpuno izlišno govoriti da sa proceduralne strane nije ispoštovano jednostavno ništa. Za početak, „plan“ je umesto zajedničkim naporom društva i institucija u čijoj je nadležnosti donet na netransparentan način u privatnoj kuhinji jednog čoveka i, eventualno, jedne stranke. Pomoć onome ko zna sve nije ni potrebna, a građani su sve što je trebalo da kažu – rekli na „nikada slobodnijim izborima u modernoj istoriji“ (dopuniti geografski pojam po želji).

Takođe, trajanje „plana“ (tri i po – četiri godine) je sasvim slučajno prilagođeno izbornom ciklusu i Ekspu, a ne nekom tamo pravilu kojim se vode ostale, razvijenije zemlje. Doduše, neko bi mogao reći da je ovo zapravo nešto „inovativniji“ način da se prikažu srednjoročni i finansijski plan budžeta. Mada bi verovatno bio bliže faktičkom stanju, ni ovde se vremenski okvir donošenja ne uklapa. Takođe, moglo bi biti postavljeno pitanje zašto bi ovaj „srednjoročni plan“ bio toliko okrenut prošlosti – gleda 14 godina unazad, a svega tri i po – četiri godine unapred. To je zato što je „junak naše priče“ zapravo stranački pamflet u slobodnoj formi, nastao monopolizacijom državnih sredstava i svih poluga vlasti. Ni manje ni više od toga.

Kao što smo najavili, nije bilo teško razobličiti „plan“ sa institucionalnog aspekta. Ipak, pozabaviti se njegovom ekonomskom suštinom nešto je složeniji zadatak. Na makro nivou, kao što smo rekli, plan obećava povećanje BDP-a na 92,7 milijardi evra. Ne tako komplikovanom matematikom, uzimajući u obzir predviđeno kretanje inflacije, zaključujemo da bi uz predviđenu stopu rasta od četiri odsto prosečno godišnje za period od 2024. do 2027. kumulativno povećanje BDP-a bilo 17 odsto. To nije nemoguće, pa ni loše, ali nije ni dovoljno dobro, imajući u vidu da bismo morali da rastemo gotovo duplo brže u kontinuitetu da bismo sustigli EU za dvadeset godina i da je planirani iznos javnih rashoda, odnosno investicija 17,8 milijardi evra, a to znači da će, kao i u prethodne dve godine, zajedno sa ostalim javnim investicijama, one činiti pet do sedam odsto BDP-a.
Ono što ipak nije izvodljivo, jeste najavljeni rast zarada sa sadašnjih 836 na 1.400 evra. Imajući u vidu da je to nominalno povećanje od 67 odsto, uz projektovanih 17 odsto realnog privrednog rasta i pretpostavku da će prosečna inflacija u tom periodu biti 3,5 odsto, a devizni kurs stabilan, to bi značilo da će zarade realno da se povećavaju čak 46 odsto. Zlatno pravilo je da se zarade povećavaju onom brzinom kojom se povećava vrednost onoga što proizvodite, BDP-a. Kada to nije slučaj, postajete manje konkurentni. Iz igre vas izbacuju oni koji su jeftiniji i efikasniji – strane fabrike koje se zasnivaju na jeftinom radu se sele dalje i ljudi ostaju bez posla (ko je rekao Geoks!?). Ne zvuči lepo, ali je tako – nema besplatnog ručka.

Ovakvo povećanje zarada bilo bi moguće ako bismo pretpostavili da bi Ekspo doveo do deviznih priliva koji bi pak doveli do snažne realne apresijacije, odnosno jačanja dinara. Ne ulazeći u detalje, ovaj scenario imao bi pogubne posledice, poput ovih iznad, i NBS ga sa pravom ne bi dozvolila, čak i kada bi do toliko velikih deviznih priliva došlo. Drugim rečima, „plan“ sa makro strane ne nudi ništa posebno. Ono što je realno – nije uzbudljivo. Ono što je uzbudljivo – nije realno.

Pojedinačni projekti dosta su zanimljiviji za razmatranje. Snalaženje u galimatijasu pojedinačnih projekata, obećanja i instrumenata koje „plan“ nudi, pomaže novovaspostavljeni sajt Srbija2027. Sajt je, ruku na srce, očigledno pravljen na brzinu, sa nekonzistentnim načinom prikazivanja i nivoom informacija – negde piše koliko će da nas košta i šta se očekuje, dok na drugim mestima moramo da verujemo „majke mi“ pričama. Ponegde je, namerno ili ne, zaprepašćujuće ciničan. Na primer, u odeljku Životni standard građana kaže se da „zdravlje nema cenu“. Zdravlje nema cenu u zemlji koja je zarad očuvanja privredne aktivnosti i političkog mira imala jedan od najvećih viškova smrtnosti u Evropi za vreme kovida, koja leči SMS porukama, u kojoj od zagađenja vazduha PM česticama godišnje umire 15.000 ljudi (European Environment Agency), a koja otvara nove termokapacitete (Kostolac B3), i koja iz nekog razloga krije zdravstvene rizike projekta Jadar, bili oni mali ili veliki.

Još jednom, nema besplatnog ručka – zdravlje ima cenu! Ne pominje se kičma privrede – domaća mala i srednja preduzeća, kojima jeste potrebna podrška da i oni postanu ekonomski tigrovi. To razvijenije zemlje u okruženju i te kako rade. Ali se zato pominje vidikovac u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, uz video-klip sa svedočanstvom jedne „obične građanke“ o važnosti ovakvih ulaganja. Naravno, nije važno što su sva planinarska udruženja i ljudi koji planinu zapravo obilaze molili da se ne gradi. Tu je i nacionalni stadion naravno, ali je o njemu već dovoljno rečeno – ali to njegovu izgradnju neće zaustaviti.

Ima tu još zanimljivih stvari. Na primer, u delu koji se odnosi na industrijalizaciju u oblasti poljoprivrede navodi se kako je od 2012. do 2024. udeo subvencija u ceni koštanja u mlečnom govedarstvu i ceni mesa porastao sa 64 na 74 odsto. Znajući u kakvom su stanju ova dva sektora, postavljaju se tri pitanja. Prvo, kako je moguće da su ovi sektori toliko neefikasni da država mora da pokriva tri četvrtine cene koštanja njihove proizvodnje, a da oni jedva opstaju? Drugo, ko je to dozvolio i, treće, da li bi onda Srbija kao država uopšte trebalo da proizvodi mleko/meso u trenutnim količinama. E, ovo su pitanja o kojima je trebalo da razmišljaju kreatori „plana“, i da, ukoliko im se ne sviđa logični odgovor na ova pitanja – dođu do zaključka kako ovakvu situaciju preokrenuti. Naravno, to izostaje.

O životnoj sredini relativno je teško govoriti, imajući u vidu oprečne stavove države. Sa jedne strane, projekat Čista Srbija može se okarakterisati kao veoma pozitivan iskorak. Zaista bi bilo lepo da – kada auto-putevi zamene Ibarsku magistralu – stanište iz Ibra promene i plastične flaše, kese i šporeti. Sa druge strane je ciničan odnos prema životnoj sredini u aspektima koje smo već navodili.

U „planu“ takođe ima i nedvosmisleno pozitivnih inicijativa. Tu su pre svega visoka i preko potrebna ulaganja u naučnu i istraživačku infrastrukturu kroz izgradnju multidisciplinarnog BIO4 kampusa. Kampus bi trebalo da okuplja čak sedam fakulteta i devet naučnih instituta iz nekoliko „prirodnjačkih“ nauka i disciplina. Sve i da ne postane, kako se najavljuje, „bioekonomski centar Evrope“, sama inicijativa pokazuje da država ponekad ume da prepozna značaj ovih oblasti za moderno doba. Slično se može reći za aktivnosti Kancelarije za dualno obrazovanje i Nacionalni okvir kvalifikacija gde se 500 poslodavaca prijavilo za učešće u programu dualnog obrazovanja. Postavlja se pitanje zašto ovako promišljenih inicijativa nema više, dok vreme i dalje gubimo na neke druge priče?

Što se tiče specijalizovane izložbe Ekspo, da nastavimo u pozitivnom tonu, ona može predstavljati dobru priliku za razvoj domaće privrede – ali samo ako se dobro iskoristi. Potrebno je domaćoj privredi dati priliku da učestvuje koliko god je to moguće, bilo kao izvođači ili podizvođači radova i na inovativan način predstaviti svetu za šta je sve sposobna. Sa infrastrukturne tačke gledišta, nije loše ni to što se Beograd širi „preko Dunava“, kako bi se rasteretio već uveliko nefunkcionalani centar grada. Na kraju, nije netačno da je za zemlju poput Srbije značajno da bude izabrana da bude domaćin Ekspa. Ova izložba nesumnjivo može da doprinose prepoznatljivosti i reputaciji Srbije.

Da zaključimo, pred Srbijom se zaista nalaze ekonomski izazovna vremena, ali i mnoštvo prilika. Naravno, daleko više fokusa potrebno je staviti na domaća mala i srednja preduzeća – uključiti ih u Ekspo, uvesti programe za digitalizaciju i unapređenje poslovanja, vratiti poreski kredit za investicije… Ona su ključna za ekonomski razvoj, isto koliko i razvoj nauke i životna sredina. Srbija nema vremena za gubljenje na promašaje i prazne priče. Za ovo je potrebno poverenje i naravno promišljeno i dugoročno planiranje, onakvo kakvo je uostalom predviđeno zakonom. A to sve ne može jedan čovek, koliko god sve znao.

Autori teksta su Pavle Medić i Lazar Ivanović, saradnici Centra za visoke ekonomske studije Tekst je objavljen na sajtu NIN-a 

Korupcija je zloupotreba poverenog položaja za privatnu korist. Visoka korupcija dovodi do pada poverenja građana u vlast i institucije; zasniva se na podelama i podstiče ih i na kraju dovodi do društvenih i ekoloških katastrofa. Dakle, ako je korupcija visoka, poverenja nema, a poverenje je ključno za efikasno suočavanje sa izazovima. Dve činjenice. Prva: Srbija je zemlja sa jednom od najviših stopa korupcije na evropskom kontinentu – gori su samo Bosna i Hercegovina, Belorusija i Ukrajina (Svetski indikatori upravljanja). Druga: projekat Jadar je za Srbiju veliki izazov.

Projekat Jadar, prema studiji koju je izradila konsultantska kuća Ergo Stratedži grupa (Ergo Strategy Group) na zahtev Rio Tinta (septembar 2023) procenjuje ukupan efekat na tri odsto bruto domaćeg proizvoda, 4.500 radnih mesta (od čega 1.300 lokalno u samom Rio Tintu), 180 miliona evra poreza i 2,5 milijardi evra investicije. Studija je u ekonomskom smislu urađena sasvim korektno, korišćenjem kredibilnih multiplikatora, i zasnovana je na projektovanoj ceni litijum karbonata od 15.600 američkih dolara po toni. Trenutna cena je niža od te za oko 17 procenata, ali se takođe predviđa da će se vratiti i održavati na nivou projektovanom u studiji. Pre nego što pređemo na procenu rizika, moramo se zadržati na ekonomskim koristima.

Posle nekoliko meseci hibernacije ponovo je u teatru apsurda počela da se daje predstava o litijumskom čudu. Letos sam pisao kako je predsednik, najverovatnije slučajno, pomešao ukupne efekte i uticaj na stopu rasta, pa je efekat projekta Jadar precenio svega 30 (trideset) puta – i to samo za prvih deset godina. Imajući u vidu način na koji danas ovaj projekat brani, postoji osnovana sumnja da je pomenuto mešanje ukupnog i godišnjeg doprinosa (ma koliko neverovatno) zapravo stvarno uverenje predsednika. Pa, da krenemo redom.

Na predstavljanju plana „Srbija 2027“ predsednik je izjavio je da bi projekat imao ogroman uticaj na BDP. Tri odsto rasta, kao što kaže zvanična studija, nije ogromno povećanje BDP-a. Sa tih tri procenta većim BDP-om Srbija prelazi tek osamdesetinu puta (1/80) da sustigne Slovačku. Oko tri odsto BDP-a Srbija izgubi kada je sušna godina – jer slabo upravlja poljoprivredom. Skoro tri odsto BDP-a podelilo se kroz nasumična davanja i povećanja penzija – „kada Vučić deli pare“. To je kao i ovih tri odsto – dobro dođe, ali ne rešava nikakav važan problem, a svakako ima svoju cenu.

Kaže i da će plata od Loznice do Bajine Bašte biti bar 1.000 evra – naravno samo za one koji u rudniku budu radili. Pa opet, kaže i da će već sledeće godine prosečna republička zarada biti 1.000 evra… Dakle ni to ne menja stvari iz korena. Još nešto, budući da baš on spominje da taj prostor naseljava oko 105.000 ljudi, da li je, i koliko pravedno da njih 1.000-2.000 krene da zarađuje više od lokalnog proseka, a potencijalno na štetu drugih?

Dalje, kaže da će Loznica imati 50-100 miliona evra veći budžet. Ovde je, na primer, važno razlikovati čiste poreske prihode od različitih taksa i naknada – jer potonji zahtevaju određenu vrstu usluge, odnosno generišu trošak. U ovom slučaju čiste poreske prihode predstavljali bi porezi na zarade, koji bi u optimističnom slučaju iznosili oko dva miliona evra, dok bi porezi na imovinu verovatno bili i manji. Ostatak bi činili prihodi koji bi u sličnom iznosu (makar načelno) generisali troškove.

Da sumiramo, Rio Tinto ne može Srbiji nadoknaditi 30 izgubljenih godina. Niti može ijedna pojedinačna investicija. Kao što sam pisao letos, da se rast ubrza toliko da počnemo naglo da sustižemo razvijenije zemlje – bilo bi potrebno svake godine otvoriti po jedan novi EPS (koji ima 30 puta više zaposlenih od predviđenog broja za Rio Tinto), ili tri Ziđina, ili čak šest Mišlenovih fabrika. Svake godine.

Sada prelazimo na rizike, a vraćamo se na priču o korupciji. Kod rizika je problem što zapravo ništa ne znamo. Dok jedna strana insistira na ekološkoj katastrofi, druga je negira, i potencira dobit za građane i društvo. Možda nije sasvim isto, ali je slično – Ziđin jeste oživeo privredu Bora i okoline, ali građane baš i nije. Usled zagađenja i ispuštanja teških metala sada nosi nadimak „Crna tačka Balkana“. U tom smislu postavlja se pitanje zašto bi studija Biološkog fakulteta bila tajna, ako znamo da je „jako nepovoljna po Rio Tinto“.

Javnom diskursu po mom mišljenju sličnu štetu prave i različiti „stručnjaci“, pa čak i aktivisti, koji na problem gledaju potpuno nekritički. Životna sredina, nažalost (ili na sreću) i te kako ima cenu. Da nije tako, ne bismo se vozili kolima, otvarali novi blok u „Kostolcu“ ili se ne bismo bunili protiv poskupljenja struje. Slično je i sa poređenjem tone litijuma sa tonom oraha, koje je ovih dana popularno. Tom logikom ništa, osim možda dijamanata i još par retkih materijala, nije vredno truda – bitno je koliko košta da se napravi. A baš u ovom slučaju ta cena je nepoznata, a potencijalni dobitak ne toliko značajan.

Ključni problem je poverenje – koga nema. Ako članovi uredaba nestaju netragom, a pismen čovek im u trag ne može ući, kako da veruje – i onom ko to tvrdi, i onom ko tvrdi suprotno. Zanimljivo je i to da nekako obe strane postižu efekat suprotan od onoga koji bi želeli, možda upravo zbog svega navedenog. Ili je to moj utisak. Bio sam sklon da kažem da nisam ni za, ni protiv rudnika. Sada tvrdim da nije vredno rizika. Možda nekada bude, a sada ne.

I još nešto za kraj. Da bismo se razvili, potrebne su nam razvojne politike, iz zemlje nam pored ekološke krize samo holandska bolest može doći. Evo jedne mere koja bi na makronivou imala jači efekat od projekta Jadar – vratite pravo na poreski kredit preduzećima koja investiraju. Sadašnji sistem, kakav nigde u Evropi ne postoji, daje samo velikima, a male diskriminiše. Čini se da bi tako bilo i sa Jadrom.

Autor: Pavle Medić, zamenik glavnog ekonomiste u Centru za visoke ekonomske studije CEVES

Izvor: NIN

Investicije MSP u Srbiji u odnosu na prosek Evropske unije (EU) drastično su manje, kaže Pavle Medić, ekonomista u Centru za visoke ekonomske studije (CEVES) u intervjuu za Bloomberg Adria Srbija, i dodaje da MSP investira tek 5 odsto BDP-a u poređenju sa 10 odsto koliko je to u EU.

“Zaključno sa oktobrom, nekih 35% je pad investicionih kredita sektora malih i srednjih preduzeća (MSP) u odnosu na 2021, i nekih 15% u odnosu na 2022. godinu. Palo je zaduživanje za investicione kredite velikih kompanija, ali nešto manje, nekih dvadesetak odsto realno. Međutim, taj pad investicionih kredita MSP sektora u ovom slučaju ne znači puno kao informacija, jer MSP 80% svojih investicija finansira iz sopstvenih izvora.”

CEVES-ov MSP Kompas indeks, koji prati konkurentnost domaćeg sektora, pokazuje da mnogo faktora utiče na niske investicije.

“Pre svega, njihova podinvestiranost je rezultat njihove generalno slabe sklonosti da investiraju. Čak i kada posmatrate preduzeća koja imaju dobar sentiment za narednih pet godina, neke solidno ambiciozne planove, to ne prate investicije. Kada posmatramo interne faktore, pre svega je tu prethodno navedena činjenica da se 80% investicija finansira iz sopstvenih izvora, a jako je teško oslanjati se i brzo rasti i investirati ukoliko se oslanjate na sopstvene izvore, i da ne kažem koliko je štetno gomilati tolike rezerve koje se u tom trenutku ne obrću. To nas dovodi do toga da ne možemo da tvrdimo sa sigurnošću da rast kamatnih stopa kod nas ima neki preterani uticaj na investicije, jer da je tako, kamatne stope su doskoro bile dva ili tri odsto, pa investicije nisu bile visoke”, navodi Medić.

Ako pogledamo bruto dodatu vrednost po zaposlenom kao indikator biznis sentimenta, ona je kod MSP znatno ispod onoga što bismo očekivali za ovaj nivoa razvoja Srbije, a Medić kaže i da produktivnost najviše koči podinvestiranost.

“Ona se krije iza svih uzroka koje MSP kompas pokazuje, dakle, to je slaba primena novih tehnologija, nizak nivo inoviranja i i dalje spora zelena transformacija. Dakle, potrebne su investicije u fizički kapital, u nove tehnologije, to su sve stvari koje pratimo indeksom, a one su zasad, recimo, upola niže nego kada su u pitanju uporedive zemlje EU. Bilo da pričamo o ERP-u i CRM-u ili, još gore, kada pričamo o robotizaciji, automatizaciji kao procesima koji su, pogotovu za Srbiju, pa i za sve privrede Zapadnog Balkana, i te kako značajne. Takođe, inovacije i stvaranje novih rešenja, morali bi da budu na znatno višem nivou”, kaže on.

Kada je u pitanju najveći izazov i najveći prioritet za MSP sektor u 2024, Medić kaže da 60% ovog sektora ima veliki problem da pronađe adekvatne kadrove i dodaje da je prioritet zelena transformacija. “Obaveze iz međunarodnih sporazuma nam se približavaju, a naša preduzeća, čini se, opet prema rezultatima indeksa, sve manje na to obraćaju pažnju. Imam osećaj kao da se računa na neko odlaganje ovih obaveza.”

Evropska privreda usporava, a uticaj na performanse malih i srednjih preduzeća (MSP) najbolje se vidi kroz praćenje izvoza. Ekonomista CEVES-a Lazar Ivanović kaže da na osnovu podataka iz prva četiri meseca ove godine ne možemo reći da je došlo da rasta fizičkog obima izvoza na međugodišnjem nivou. “Međutim, ono što je zanimljivo jeste da je registrovan visok izvoz u Rusiju, što pokazuje da naše firme koriste globalnu situaciju da posluju u ovoj zemlji, iako tu postoji veliki geopolitički rizik s obzirom na zapadne sankcije”, rekao je Ivanović gostujući na Bloomberg Adria.

Ivanović objašnjava i da su investicije MSP niske, a da su investicije u zelenu tranziciju još niže. “Domaći MSP sektor i dalje zaostaje za evropskim kompanijama kada je zelena tranzicija u pitanju. Ne ohrabruje ni podatak koji smo prikupili od samih preduzeća, a to je da ove godine još manje planiraju da investiraju u zelene tehnologije nego što su to činili prethodne godine”, kaže Ivanović.

Prema njegovim rečima, na investicije kompanija generalno se odrazilo i zaoštravanje monetarne politike. “Podizanje kamatnih stopa u borbi sa inflacijom već se odrazilo na kamate za novoodobrene poslove privredi u evrima i dinarske kredite koji su indeksirani u evrima, a koji zajedno čine 98 odsto kredita privredi, kamatne stope od avgusta prošle godine su utrostručene, iznose 6,14 odsto, što je najviši iznos od 2014. godine”, objašnjava ekonomista CEVES-a.  

Dodaje da cene i dalje rastu oko jedan odsto mesečno, i to ako ne računamo poskupljenje struje. “A poželjan godišnji rast je dva do tri odsto. Dakle, još uvek ne možemo sa sigurnošću reći da smo pobedili inflaciju, koja je veoma štetna za investicije. Ovaj efekat rasta kamatnih stopa na investicijama MSP bio je veoma jak. Zaduživanje za investicije nominalno je palo 17 procenata u 2022. u odnosu na 2021. A imajući u vidu stopu inflacije, možemo da kažemo da su investicije, makar onaj deo koji se finansira zaduživanjem, u realnim iznosima i do 30 do 40 odsto niže. Ako gledamo prva četiri meseca ove godine, investicioni krediti niži su za 24 odsto u odnosu na prošlu i čak 28 procenata u odnosu na 2021. godinu”, objašnjava Ivanović.

Celo gostovanje pogledajte na sledećem linku. 

U saradnji sa Privrednom komorom Srbije, CEVES organizuje događaj (panel diskusiju i izložbu) “Vreme je za MSP!”  2. marta od 9.30 do 12.15 u zgradi Privredne komore Srbije, Resavska 15 u Beogradu.

Panel diskusiju o značaju MSP i šta je potrebno da ovaj deo privrede nastavi da raste i još snažnije doprinosi održivom razvoju Srbije, pratiće izložba odabranih kompanija, predstavnika MSP100, odabranih po jasno definisanim kriterijumima izvoza, doprinosa razvoju lokalne zajednice, inovacijama u poslovanju, posvećenosti zelenom poslovanju i njihovom doprinosu održivom razvoju. Profile kompanija koje će biti predstavljene možete pogledati i na ovom linku.

Program uključuje kratku prezentaciju o značaju MSP-ova kao i panel sa predstavnicima MSP 100, državnih institucija značajnih za razvoj MSP sektora, Privredne komore Srbije i poznavaocima MSP sektora. Preliminarni program možete pogledati ovde.

Događaj se organizuje u okviru Platforme “Održivi razvoj za sve”, koju podržavaju vlade Nemačke i Švajcarske, a sprovodi GIZ.  

Učešće je besplatno uz obaveznu registraciju na linku. Nakon panel diskusije biće organizovano posluženje.

Gostujući u Dnevniku, Kori Udovički komentarisala je godinu iza nas. Kako je ekonomska i energetska kriza uticala na Srbiju i Evropu, da li je Srbija zaista otpornija nego druge zemlje na ovakve šokove, o aranžmanu sa MMF, situaciji u EPS-u i drugim temama možete poslušati na sledećem linku.