Uncategorized

Država i trgovci su postigli dogovor o snižavanju cena za 20 proizvoda od sredine ove nedelje, a Pavle Medić, ekonomista u CEVES-u, kaže da taj dogovor nema potencijal da obori inflatorna očekivanja.

„Ta mera nema potencijal da značajno slomi inflatorna očekivanja jer je to u inflaciji maltene sve – a to je činjenica, odnosno nastojanje da ubedite ljude da cene više neće rasti“, navodi on.

Medić dodaje da ova mera više podseća na meru socijalne nego antiinflatorne politike. „Imajući u vidu da odobrenih 20 proizvoda čini u suštini inferiorne supstitute određenih proizvoda, a to su proizvodi slabijih kvaliteta, a druge zemlje koje su primenjivale ovakve mere, na primer, Francuska je išla sa mnogo širim obuhvatom od čak 5.000 proizvoda, da se išlo sa ovako širim obuhvatom, vi ne biste morali toliko drastično da srežete te cene.“  

Medić objašnjava da je dodatni problem taj što će ta politika morati da bude napuštena u određenom trenutku. „Mnogo bi bolje politike bilo da se na širem obuhvatu zamrzne ili uspori rast cena nego da se na manjem drastično obori“.  

Medić dodaje i da se postavlja pitanje šta će se dogoditi kada dogovor između trgovaca i države prestane da važi i kada se cene od početka 2024. godine vrate na 60-70 odsto više nivoe, ali to nije jedini izazov kada je inflacija u pitanju. „Imate u oktobru povećanje akciza od osam odsto, pa u novembru poskupljenje struje i gasa. Imate mere fiskalne politike od povećanja plata do ovih opet mera univerzalnog davanja koje su takođe jako inflatorne. Kada se pogleda, meni se čini da je trenutno politika proinflatorna, a ne antinflatorna.“ 

„Inflacija, zajedno sa usporavanjem privreda koje su članice EU, i treća zaredom loša godina u poljoprivredi će nas koštati i ekonomskog rasta“, kaže Medić. 

„Čak i projektovana stopa od 2,5 odsto mi se čini dosta visoka, imajući u vidu da je tokom prve polovine ove godine ostvarena stopa od negde oko 1,3 odsto. Po mom mišljenju nema razloga za optimizam, a prvi razlog je poljoprivreda koju posle dve loše godine ulazi u treću zaredom lošu godinu pokrenutu, pre svega, poteškoćama u izvozu početkom godine, pa onda ovim vremenskim nepogodama“, navodi Medić, dodajući da tu postoji ozbiljna opasnost od strukturnih lomova, odnosno nekih trajnih poremećaja.

Takođe, navodi on, najveći trgovinski partneri Srbije iz Evropske unije, Nemačke, Češke, Mađarske, Austrije, Poljske, koji su deo automobilske industrije za koji se vezuje značajan deo našeg izvoza, tokom drugog kvartala beleže negativne stope rasta. „Videćemo kako će se to preliti na tražnju za industrijskim proizvodima Srbije. To je pre svega auto-industrija, budući da imate 80 odsto SDI portfolija upravo u tom delu“, kaže Medić.

„I treće, čini mi se da Srbija odlaže i dalje borbu protiv inflacije jer i dalje ne postoje ozbiljne inflatorne mere, a kažem, to će jednom trenutku morati da dođe. Mislim da će to biti sledeće godine i tada će nas to koštati ekonomskog rasta.“

Zelena tranzicija i digitalna transformacija zauzimaju najviša mesta u poslovnim planovima kompanija i u razvojnim agendama država širom sveta. Više od 4.000 kompanija i 70 država postavilo je neto-nula ciljeve. Nedavna pandemija snažno je ubrzala proces digitalizacije, a digitalizacija značajno olakšava i ubrzava zelenu tranziciju. Imajući u vidu da su srpska mala i srednja preduzeća – najveći poslodavac u zemlji – deo lanaca vrednosti evropskih i globalnih kompanija koje predvode u zelenoj tranziciji i digitalnoj transformaciji, strateški značaj uspešnog sprovođenja ovih procesa za srpsku privredu je neupitan.

Upravo zato, Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) i FEFA fakultet su početkom septembra u Beogradu organizovali letnju školu „Zelena tranzicija i digitalna transformacija“ za sledeću generaciju lidera u MSP sektoru. Više od 20 mladih iz cele Srbije, koji su zaposleni na liderskim pozicijama u malim i srednjim preduzećima, ili imaju potencijal da zauzmu liderske pozicije, tokom tri dana intenzivnog programa ispunjenog primerima iz prakse, učili su od istaknutih eksperata iz privrede i profesora FEFA fakulteta.

Ova trodnevna edukacija imala je za cilj da poveže buduće nosioce promena, ojača njihove veštine za razvoj kompanija i upozna ih sa trendovima koji oblikuju budućnost ekonomije i biznisa.

U okviru dve tematske celine – zelena tranzicija i digitalna transformacija – polaznicima su predstavljene teme kao što su podaci i održivost, održivi poslovni modeli i cirkularna ekonomija, društveno-odgovorno upravljanje ljudima, održive finansije, digitalna ekonomija, kreiranje strategije digitalne transformacije, dizajn poslovnih inovacija i razumevanje potrošača.

Utisak polaznika programa je da su nakon dobijenih konkretnih i praktičnih primera spremniji za procese koji postaju prioritet u strategijama kompanija i razvojnim agendama država širom sveta.

“Meni je ovo prvi put da učestvujem u organizaciji ovakvog tipa. Sjajna je prilika za povezivanje sa ljudima iz drugih industrija što istovremeno može da rezultira ne samo novim partnerstvima, već i širenjem naših znanja i inspirisanja za dalje. Svakako sama tema koja podrazumeva digitalnu transformaciju, odnosno zelenu tranzicjiu jeste naša sadašnjost, a posebno budućnost, tako da je važno pokrenuti što pre razmišljanje i prilagođavanje novim trendovima”, rekla je jedna od polaznica Letnje škole Marija Minović.

Govoreći o zelenoj tranziciji i digitalnoj transformaciji, glavna ekonomistkinja i predsednica UO CEVES-a Kori Udovički poručila je da je „svet u jednom velikom restrukturiranju. Iako većina ljudi ova dva trenda vidi kao izazov, oni su zaista prilika, pogotovo za mala i srednja preduzeća, koja bi morala da budu u centru pažnje politika, a nisu.“ Prema njenim rečima, za postizanje konkurentnosti privrede u globalnoj utakmici neophodno je da se MSP sektora u postavi u centar pažnje.

U okviru programa Letnje škole polaznici su prošli i kroz grupni rad sa mentorima na studiji slučaja, a pobednički tim će svoje rešenje predstaviti i na događaju „MSP100 Expo 2023 Razvoj Ljudi ↔ Razvoj MSP“ početkom novembra.  

Fed i ECB ove sedmice, kao i Narodna banka Srbije za dve nedelje, donose odluku o promeni kamatne stope, a taj rast kamatnih stopa je već uticao na pad investicija. Kako objašnjava Lazar Ivanović, ekonomista u CEVES- u, investiciona aktivnost jeste niža, ali napominje da je ona inače generalno niska. 

“Rast kamatnih stopa i neizvesnost jesu uticali na pad investicija što se može videti i u padu investicionih kredita koji su niži za sedam odsto u odnosu na prošlu i 18 odsto u odnosu na pretprošlu godinu, i to čak ne računajući inflaciju. Međutim, treba reći i to da su investicije privatnog sektora bile niske i pre kovid krize i pre rata u Ukrajini, a svi znamo da su tada kamatne stope bile jako niske. Dakle, iako se već vidi taj uticaj rasta kamatnih stopa, glavni uzroci niskih privatnih investicija tiču se tri stvari. Prva je sada već svima dobro poznata priča o nepovoljnom poslovnom okruženju. Drugi faktor je takođe poznat, a to je gotovo isključivi fokus države na privlačenje stranih direktnih investicija. Treći faktor je jedan slab, relativno slab i, moramo reći, zastareo način upravljanja preuzećima”, objašnjava Ivanović.  

On kaže da naša preduzeća kupuju za keš koji prethodno akumuliraju na svojim računima duži vremenski period i dodaje da njihove mašine često imaju kapacitete koji su veći od potrebnih. “Sve to, dakle, zajedno kada se stavi, em usporava, em snižava efikasnost investicijama. I pored toga, dakle, ono što vidimo iz našeg indeksa i iz ranijih istraživanja jeste da se većina preduzeća ne oslanja na banke i kredite jer, kako kažu, eksterno finansiranje im nije potrebno.”

Ivanović navodi da je podizanje privatnih investicija složen poduhvat. “Taj poduhvat podrazumeva i upravljačko i finansijsko opsimenjavanje privrede ukoliko želimo da domaće privatne investicije podignemo sa sadašnjih negde od sedam do devet odsto na 15 odsto, kako bismo u zbiru imali ukupnu investiciju od oko 25 odsto BDP-a.”

Izveštaj BBA analitčkog tima pokazuje da proizvođači uspevaju da povećaju cene proizvoda uz nominalnu vrednost izvoza iznad realne vrednosti. Ivanović kaže da cene izvoznih proizvoda u prerađivačkoj industriji polako stižu cene inputa.

“Na osnovu mesečnog indeksa cena proizvođača industrijskih proizvoda, možemo videti da se od kraja 2021. godine do početka ove godine rast cena za uvozne proizvode u prerađivačkoj industriji kretao u proseku između 12 i 15 odsto. Dakle, u odnosu na prethodnu godinu, to je bilo iznad rasta izvoznih cena, što znači da se taj veći deo tereta prelivao na domaća preduzeća. Međutim, u poslednjih par meseci, dakle od početka ove godine, cene proizvoda koje izvozimo rastu, dok cene uvoznih miruju, čak blago opadaju. To znači da se ovi odnosi razmene u velikoj meri vraćaju na staro. Cene proizvoda koje prerađivačka industrija izvozi polako stižu cene inputa, odnosno koliko je poskupelo za nas, toliko će i za njih.”

Izvor: Bloomberg Adria TV

Autor priloga: Jelisaveta Lazarević

Na početku tranzicije privatni kapital stvarao je tek nešto više od 20 odsto BDP-a, a danas preostala državna preduzeća stvaraju manje od 10 odsto BDP-a, ali i dalje značajno utiču na poslovno okruženje i onemogućavaju brži rast domaćih malih i srednjih preduzeća

Piše: Marijana Radovanović

Inspiracija da napišem ovaj tekst proistekla je iz poziva Svetske banke da na prolećnom skupu koji svake godine organizuju Svetska banka i MMF, a u okviru panela koji se bavio državnim preduzećima, govorim o reformi državnih preduzeća koja je sprovedena u Srbiji. Moja diskusija je bila usko usmerena na aktivnosti koje smo sprovodili kako bismo okončali restrukturiranje i rešili status preduzeća iz portfolija Agencije za privatizaciju. Međutim, čitav panel, njegova izuzetna posećenost, zainteresovanost svetske ekonomske javnosti i svetskih lidera za ovu temu naveli su me da preispitam filozofiju državnog kapitala, njegova kretanja i efekte na našu ekonomiju. Tako su se nametnula pitanja poput onih – kakva je danas uloga državnih preduzeća u našoj ekonomiji, da li i dalje predstavljaju opasnost za fiskalnu stabilnost, da li mogu da pokrenu privredu ako privatna inicijativa posustane – što je donekle bila teza na panelu koji me je inspirisao. Ili smo i dalje miljama daleko od toga da svoju ekonomiju potpuno prepustimo tržištu? Dalje, kako su strane direktne investicije u koje smo polagali toliku nadu, a ništa manje ni državne pomoći, uticale na formiranje ekonomske strukture i gde smo danas? I na kraju kako osnažiti mala i srednja preduzeća, koja su po mišljenju nas iz CEVES-a najveća razvojna šansa srpske ekonomije.

Kontrolisanim niskim cenama robe i usluga javnih preduzeća se održava socijalni mir, ali se istovremeno narušava konkurencija, tako da će jednog dana, kada se budu svodili računi, trošak pasti na teret upravo onih čiji se socijalni mir čuvao

Više od 20 godina je prošlo od početka privatizacije i oko 10 godina od kada smo krenuli sa reformom (okončanje restrukturiranja i rešavanje statusa preduzeća iz portfolija Agencije za privatizaciju), koja je imala dosta elemenata uspešnosti – pre svega zbog toga jer je prošla bez socijalnih tenzija i fiskalnu konsolidaciju učinila izvodljivom i održivom.

Kratka retrospektiva tranzicije je sledeća: društvena i državna svojina su dominirale decenijama. Devedesetih godina desili su se građanski ratovi i raspad Jugoslavije, privreda je devastirana, a preduzetničke navike gotovo da nisu ni postojale. Srbija započinje svoju tranziciju ka tržišnoj ekonomiji početkom 2000, kada se otvara ka stranom kapitalu i privatnom vlasništvu. Do 2008. privatizovano je više od 2.700 preduzeća. Ona koja nisu mogla da se prodaju, a bila su važna za zajednicu, dobila su poseban status preduzeća u restrukturiranju i tako su bila zaštićena od stečaja. Prvobitno je to trebalo da bude privremena mera, primenjena na samo nekoliko strateških državnih preduzeća. U praksi se mehanizam sve više koristio neselektivno i postao je sredstvo za očuvanje socijalnog mira. Ova preduzeća uglavnom su se oslanjala na direktnu i indirektnu finansijsku podršku države.

Kuriozitet je da je državni kapital imao različite manifestacije i nazivan je različitim imenima, što je za sobom povlačilo i različitu regulativu koja je prilično komplikovala situaciju. Tako smo imali preduzeća sa većinskim državnim kapitalom Republike Srbije, društvena preduzeća, velika javna preduzeća na centralnom nivou, javna preduzeća u vlasništvu lokalnih samouprava, a u nekima se pojavljivao i kapital državnih institucija, poput Fonda PIO i Fonda za razvoj.

Činjenica je da su ta preostala državna preduzeća poslovala loše, praveći značajne neto gubitke – procenjuje se da su 2013. oni bili tri odsto BDP-a – te je rešavanje problema tih preduzeća bilo značajan faktor fiskalne konsolidacije. Tada je krenula reforma, koja je podrazumevala ubrzano okončanje restrukturiranja i privatizaciju preduzeća iz portfolija Agencije za privatizaciju. Ključni korak u rešavanju njihovog statusa bilo je uklanjanje zaštite od stečajnog postupka. Promenjena je regulativa i uvedeno fazno povlačenje izvršne zaštite, u periodu od dve godine, u zavisnosti od veličine preduzeća. Taktika da se prvo rešava status manjih preduzeća pokazala se dobrom – tako je testirano kako proces funkcioniše u praksi, institucije su stekle neophodno iskustvo, a na kraju je to bio i podsticaj za sprovođenje težih reformi. Novim zakonom uspostavljeni su i novi modaliteti privatizacije. Paralelno, preduzete su značajne mere ublažavanja socijalnih posledica – formiran je Tranzicioni fond, obezbeđena su sredstva za isplatu naknada za višak radnika i uvedena podrška za prevremeno penzionisanje.

To je postao projekat od nacionalnog značaja. Svi akteri su postali svesni značaja rezultata i svi su bili uključeni u implementaciju. Pripremljen je i Akcioni plan koji je tretirao svako preduzeće u restrukturiranju pojedinačno. Na kraju tog procesa, od oko 600 kompanija, koliko ih je bilo u nadležnosti Agencije za privatizaciju, ostalo ih je samo oko 50, s tim što ta preduzeća ne dobijaju ni direktnu, ni indirektnu budžetsku podršku. Status velikog broja preduzeća koja su bila u blokadi rešen je kroz stečaj koji se u našem slučaju pokazao kao uspešno sredstvo, jer je na taj način njihova imovina vraćena u privredne tokove.

Da, potrebne su strane investicije, ali i pametan odabir, jer više nema smisla davati subvencije za fabrike u kojima će se motati kablovi. Umesto toga trebalo bi privlačiti industrije spremne da ovde otvaraju istraživačke centre

Početkom 2000-ih godina privatni kapital stvarao je tek nešto više od 20 odsto srpskog BDP-a, dok danas preostala državna preduzeća stvaraju manje od 10 odsto BDP-a. Da li je to pokazatelj da smo se prepustili privatnoj inicijativi? Iako bi se na osnovu brojeva očekivalo da je tako, istorijska ostavština i dalje drastično utiče na ekonomiju i profiliše Srbiju kao državocentričnu ekonomiju. Prvo, državnog kapitala je i dalje puno, samo je neefikasan. Ne znam ni da li neko zna sa kolikim kapitalom raspolažemo.

Posle 20 godina prebrojavanja, konačno možemo da kažemo koliko u Srbiji ima državnih preduzeća, jer je njihov registar objavljen na sajtu APR-a, ali samo onih sa većinskim državnim kapitalom. I dalje procenjujemo koliko je preduzeća u vlasništvu lokalne samouprave, koliko je zarobljeno sredstava u stečajnim masama, a kolika je vrednost imovine u vlasništvu Republike Srbije. I procene su odoka, sa ogromnim rasponima.

Uticaj državnog kapitala, međutim, jako se oseća kroz monopole nad prirodnim resursima, a glavni među njima su EPS (proizvođač i distributer električne energije), Srbijagas (distributer gasa koji pokriva skoro celokupno snabdevanje gasom), Srbijašume (koje poseduju i gazduju sa skoro polovinom šuma), Srbijavode i Vode Vojvodine, koje nadgledaju i održavaju sve plovne puteve. Njima je, takođe, poverena i značajna regulatorna moć. Poseban problem je njihova praksa nekonkurentnih i netransparentnih javnih nabavki, koje mogu obeshrabriti ulaganja i konkurentnost malih i srednjih preduzeća. Ovaj efekat u Srbiji je izuzetno snažan, jer vrednost nabavki javnih preduzeća dostiže i četiri-pet odsto BDP-a. Zbog toga ona imaju veliki efekat na ukupno poslovno okruženje, a posebno na mala i srednja preduzeća, koja sa ograničenim resursima ne mogu da se izbore sa preteranom birokratijom javnih preduzeća. Tim pre što su ona po pravilu nedovoljno transparentna i ostavljaju dosta prostora za nelojalnu konkurenciju, čak i kada nude saradnju privatnom sektoru.

Drugi način – mnogi će reći pozitivnog – uticaja javnih preduzeća na poslovno okruženje ogleda se kroz održavanje kontrolisano niskih cena određenih energenata. Na taj način se, s jedne strane, održava socijalni mir, ali se s druge strane narušava konkurencija, tako da će jednog dana, kada se budu svodili računi, trošak pasti na teret upravo onih čiji se socijalni mir čuvao. Drugim rečima, javna preduzeća predstavljaju skretničare privatnog kapitala sa njegovog prirodnog i zdravog toka, a poremećajima koje izazivaju znatno otežavaju oplodnju privatnog kapitala.

Iako bi svi građani imali ekonomske koristi od reformi, koje bi rezultirale boljim upravljanjem i većim stopama privrednog rasta, mnogima zapravo odgovara korumpirana praksa javnih nabavki i zapošljavanja mimo konkursa. Uz to, ključna prepreka reformama je i većinska podrška populističkim merama kojima se na veštački niskom nivou održavaju cene robe i usluga javnih preduzeća.

Kao velika zagovornica privatnog vlasništva volela bih da se što pre završe aktivnosti definisane Strategijom i Akcionim planom za upravljanje državnim preduzećima i da se državi na upravljanje prepuste samo one kompanije za koja ima smisla da budu u njenom vlasništvu. Ali, i za ta preduzeća nam preostaje mnogo posla da se poboljša njihov učinak, ojačaju kapaciteti, poveća transparentnost, promeni korporativna kultura i da se pre svega, uprkos velikim političkim otporima, upravljanje njima poveri profesionalnom menadžmentu. 

Državna preduzeća koja do 2008. nisu mogla da se prodaju, a bila su strateški važna, dobila su poseban status i bila zaštićena od stečaja. U praksi se taj mehanizam sve više koristio neselektivno i postao sredstvo za očuvanje socijalnog mira.

Kontrateža državnom kapitalu su strane direktne investicije. Po tom osnovu od 2008. se u zemlju slilo više od 35 milijardi evra. Strane direktne investicije uspele su da natope investiciono gladnu zemlju i doprinele rešavanju problema nezaposlenosti usled privatizacije i stečaja. Značajna i često osporavana sredstva izdvajana su za subvencije investitorima, a glavni kriterijum za njihovo dobijanje je uglavnom bio broj zaposlenih. U Srbiju su dolazili investitori uglavnom iz radno intenzivnih sektora, čiji proizvodi imaju malu dodatu vrednost. Iako se uočava izvestan rast kapitalno intenzivnih stranih direktnih investicija, kriterijum za dodeljivanje subvencija i dalje je broj zaposlenih, bez obzira na to što u Srbiji to više nije toliki problem, jer je stopa nezaposlenosti smanjena na oko 10 odsto. Srbija danas ima većih problema od toga, jer se sada traže kvalitetniji poslovi za koje se očekuju zarade koje većina postojećih preduzeća ne može da podnese. Polako, ali sigurno sve veći problem postaje neadekvatna ekonomska struktura i postaje jasno da je Srbiji potrebna industrija koja stvara proizvode sa višom dodatom vrednošću. Nažalost, stiče se utisak da kreatori ekonomske politike nisu još shvatili da su se okolnosti promenile. Da, Srbiji su potrebne strane investicije, ali nam je potreban i pametan odabir, naročito ako se one subvencionišu novcem svih poreskih obveznika. Ili još preciznije, nema potrebe da se i dalje javnim novcem dovlače fabrike u kojima će naši građani motati kablove. Umesto toga i te kako bi trebalo privlačiti industrije spremne da ovde otvaraju istraživačke centre, u kojima će naši ljudi steći nova znanja i veštine.

Domaća mala i srednja preduzeća učestvuju sa 40 odsto u robnom izvozu i sa čak 60 odsto u ukupnoj proizvodnji, bez poljoprivrede. Ta njihova snaga u obrnutoj je proporciji sa statusom koji uživaju kod kreatora ekonomske politike.

Za kraj, postavlja se pitanje kako da domaća, da ne kažem domaćinska mala i srednja preduzeća dobiju mesto koje im pripada. Tim pre što ona učestvuju sa 40 odsto u robnom izvozu, i sa čak 60 odsto u ukupnoj proizvodnji, bez poljoprivrede. Ta njihova snaga u obrnutoj je proporciji sa statusom koji uživaju u društvu i kod kreatora ekonomske politike.

Ona su nastajala isključivo na energiji pojedinaca, nečujno, postepeno, maltene u senci, bez javne pompe koja prati dolazak svakog novog stranog investitora. U međuvremenu zajednica uspešnih malih i srednjih preduzeća toliko je narasla da danas može slobodno da se kaže da od njenog daljeg razvoja zavisi privredna budućnost Srbije. Ta preduzeća su i tokom pandemije pokazala veliku otpornost i značajno doprinela da Srbija 2020. ima blaži pad BDP-a od ogromne većine drugih zemalja. Upravo zbog svega toga mora im se dati prava šansa, kakvu do sada nisu dobila.

Autorka je savetnica za razvoj Centra za visoke ekonomske studije

Tekst je objavljen NIN-u broj 3784, od 13. jula 2023. 

U utorak 11. jula 2023. godine u Nišu je održana konferencija Unapređenje planiranja lokalnog ekonomskog razvoja kroz međuopštinsku saradnju, koju je organizovao Centar za visoke ekonomske studije CEVES zajedno sa Regionalnom razvojnom agencijom Jug. Ovo je prvi od planirana tri događaja Platforme „Održivi razvoj za sve“, čiji je cilj podsticanje razmene znanja i iskustava opština i gradova širom Srbije u vezi sa lokalizacijom ciljeva održivog razvoja i njihovog integrisanja u lokalna planska dokumenta. Događaj je okupio predstavnike jedinica lokalnih samouprava Nišavskog, Pirotskog, Zaječarskog, Topličkog i Jablaničkog okruga, institucija centalnog nivoa kao i razvojnih projekata i agencija i organizacija civilnog društva.

Konferencija je otpočela prezentacijom rezultata upitnika o organizacionim i funkcionalnim kapacitetima JLS u četiri okruga Južne i Istočne Srbije potrebnim za sprovođenje procesa planiranja razvoja, koju je održala Tatijana Pavlović Križanić, ekspertkinja za lokalni ekonomski razvoj. Preporuke proizašle iz rezultata odgovora na upitnik odnose se na unapređenje održivosti sistema planiranja, razvoja međuopštinske saradnje i saradnju sa privredom i organizacijama civilnog društva.

Prvi panel bio je posvećen pregledu stanja po pitanju planiranja razvoja u JLS u skladu sa principima Agende 2030. Panelistkinje su bile Anja Stančić, viši savetnik u Kabinetu ministra za evropske integracije, Sanja Mešanović, zamenica direktorke Republičkog sekretarijata za javne politike, Milena Radomirović, direktorka za planski sistem i javne finansije u Stalnoj konferenciji gradova i opština, Marija Đošić, šefica Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj Gradske uprave Pirot, i Nataša Vučković, generalna sekretarka Fondacije „Centar za demokratiju“. Panelistkinje su se saglasile da je potreban dalji rad na jačanju kapaciteta lokalnih samouprava za izradu i sprovođenje planskih dokumenata, standardizaciji ovih procesa, prioritizaciji u planskim dokumentima, kao i na predvidivosti finansiranja jedinica lokalnih samouprava.

Fokus drugog panela bio je na primerima dobre i/ili alternativne prakse u planiranju održivog razvoja, a među panelistima su bili Dragana Stojanović, direktorka Regionalne razvojne agencije Jug, Viktor Veljović, menadžer Sektora za razvijanje kapaciteta programa EU pro plus, Ivan Pavlović, rukovodilac Sektora za razvojno planiranje i upravljanje projektima u KLER Niš, Dragan Mančev, član opštinskog veća za privredu i poljoprivredu u opštini Dimitrovgrad, i Luka Milovanović, programski asistent Fondacije BFPE za odgovorno društvo. Tokom drugog panela, između ostalog, predstavljena je inicijativa Regionalne razvojne agencije Jug za formiranje regionalnih saveta koji će aktivno sarađivati sa lokalnim samoupravama. Cilj je da ovi saveti, koji će se baviti pitanjima biznisa i investicija, infrastrukture, poljoprivrede i ruralnog razvoja, kao i društvenog razvoja, pruže konkretnu pomoć lokalnim samoupravama, kroz identifikovanje zajedničkih problema i razvoj inicijativa prema donosiocima odluka i donatorima, koje će doprineti zajedničkom razvoju lokalnih zajednica. Tokom panela je istaknut značaj participativnog pristupa u definisanju prioriteta teritorija i lokalnih zajednica, kao i važnost sagledavanja realnih mogućnosti jedinica lokalnih samouprava i korišćenja postojećih znanja i kapaciteta razvojnih organizacija i drugih aktera održivog lokalnog razvoja.

Na osnovu diskusija održanih tokom konferencije, CEVES će pripremiti dokument zaključaka i preporuka, koji će definisati dalji rad na unapređenju planiranja lokalnog ekonomskog razvoja i poslužiti kao osnova za naredne događaje razmene znanja i iskustava kroz međuopštinsku saradnju u organizaciji Platforme „Održivi razvoj za sve“.

U ime Platforme “Održivi razvoj za sve”, u junu 2023. godine CEVES se pridružio uglednom Globalnom Forumu za nacionalna savetodavna tela o ciljevima održivog razvoja. Globalni Forum predstavlja mrežu koja povezuje savetodavne komisije, savete i slična tela, sa fokusom na teme održivog razvoja, u cilju razmene i deljenja znanja i iskustava zainteresovanih strana. Širom sveta, ova tela doprinose institucionalnim strukturama za sprovođenje ciljeva održivog razvoja na nacionalnom nivou. Kroz povezivanje znanja i interesa različitih zainteresovanih strana, savetodavna tela podstiču društvenu prihvatljivost i koheziju unutar društva u vreme ključnih promena i transformacija.

Kao član Globalnog foruma za nacionalna savetodavna telа o ciljevima održivog razvoja, CEVES će, u ime Platforme “Održivi razvoj za sve”, aktivno učestvovati u međunarodnim diskusijama i razmeni znanja o održivom razvoju, podeliti doprinose razvijene u okviru Platforme kao i stečena iskustva i naučene lekcije. Članstvo pruža mogućnost Srbiji da razmenjuje iskustva, najbolje prakse i naučene lekcije sa drugim zemljama, unapređujući globalnu saradnju i zajednički rad na postizanju ciljeva održivog razvoja.

Platforma „Održivi razvoj za sve“ će iskoristiti svoje članstvo u Globalnom forumu, i znanje stečeno u okviru njega, kako bi nastavila da zagovara koherentnost politika i efikasnu implementaciju ciljeva održivog razvoja na nacionalnom nivou. Pridruživanjem Globalnom forumu, Platforma „Održivi razvoj za sve“ potvrđuje svoju posvećenost održivom razvoju i podsticanju saradnje, čime jača svoju poziciju ključnog aktera u podsticanju napora u ostvarivanju održivog razvoja u Srbiji. Očekujemo da će ova partnerstva ubrzati napore u izgradnji bolje budućnosti za sve, ne ostavljajući nikoga iza sebe.

U cilju povezivanja ključnih lokalnih partnera, odnosno predstavnika privatnog sektora i lokalnih zajednica na putu ostvarivanja zelene transformacije, Agende 2030 i ciljeva održivog razvoja, kao i osnaživanja privatnog sektora na putu zelene transformacije kroz upoznavanje sa predstojećim obavezama i prilikama, CEVES j u tri grada u Srbiji organizovao radionice „Održivi razvoj: jačanje kapaciteta poslovnog sektora”.

Radionice su održane u okviru projekta „SDG Accelerator for All“ koji podržava GIZ, sa ciljem jačanja razumevanja, motivacije i kapaciteta ključnih aktera održivog razvoja Srbije da učestvuju u neophodnim prilagođavanjima zelene tranzicije.

U okviru radionica predstavljena su istraživanja „Zelena tranzicija i izvori finansiranja“ i „Vodič kroz međunarodne lance vrednosti“, koja su se bavila trenutnim stanjem zelene tranzicije u Srbiji, raspoloživim finansijskim sredstvima, tržišnim mogućnostima za zelene kompanije/proizvode/prakse, i primerima najbolje prakse saradnje sa više zainteresovanih strana – posebno između lokalnih aktera.

Radionica u Kragujevcu organizovana je u saradnji sa Regionalnom agencijom za ekonomski razvoj Šumadije i Pomoravlja.

Partner u organizaciji radionice u Nišu bila je Regionalna razvojna agencija Jug.

Radionica u Užicu realizovana je u saradnji sa Regionalnom razvojnom agencijom Zlatibor.

Učesnici su imali priliku i da saznaju više o Responsible Business Hub-u Privredne komore Srbije, kao i da zajednički formulišu naredne korake na lokalnom nivou. 

U okviru zagovaračke inicijative za MSP koju CEVES sprovodi u okviru Platforme „Održivi razvoj za sve“ koju podržavaju vlade Švajcarske i Nemačke a sprovodi GIZ, CEVES je Privrednoj komori Srbije uputio inicijativu za izvoznu podršku malim i srednjim preduzećima koja su izvozno orijentisana. Inicijativa je predstavljena i AOFI-ju, kao i Ministarstvu privrede u čijoj se nadležnosti ta instutucija nalazi.

Inicijativa je osmišljena kao predlog za rešenje problema koji se pojavljuje u praksi – da dobar, visokorazvijeni i konkurentan proizvod iz Srbije često u međunarodnoj tržišnoj utakmici gubi od istih takvih proizvoda iz inostranstva koji imaju podršku svojih agencija za osiguranje izvoza.

U cilju prevazilaženja ovog problema CEVES je podneo inicijativu da AOFI, kao agent Republike Srbije, pomogne domaćim kompanijama da preskoče ovu prepreku putem osiguranja kredita kupcu ili banci kupca.

Inicijativa predlaže uspostavljanje adekvatnog normativnog rešenja kojim bi Vlada Srbije ovlastila AOFI da obavlja poslove osiguranja od nemarketable rizika u ime i za račun države, te osnivanje  osiguravajućeg/garantnog fonda za ove poslove na posebnom budžetskom računu. Administrativni i računovodstveni poslovi osiguranja u ime i za račun države bi se u AOFI vodili odvojeno od poslova osiguranja i garancija koje AOFI obavlja za svoj račun.

Ovakav vid podrške pomogao bi domaćim izvoznicima u osvajajunju nova tržišta, rastu izvoza i broja zaposlenih.

Tekst inicijative možete preuzeti OVDE.