Poslednje aktivnosti

Komentar na usvojene i najavljene ekonomske mere za ublažavanje posledica Kovid-krize

Autor: dr Kori Udovički

Preuzmite tekst u PDF-u

Ekonomske mere koje je Vlada do sad preduzela ili najavila kao odgovor na posledice Covid-krize nisu toliko „obilate“ kao što se mnogima čini.  Sveža likvidnost mora da se ubrizga u sistem sad, u vremenskom rasponu merenom danima, a ne nedeljama.  Vlada mora da nadoknadi izgubljeno vreme kroz efikasna i, ako treba, kreativna administrativna rešenja koja će omogućiti hitnu aktivaciju garantovanih kredita, kao i promptnu isplatu minimalaca, na primer kao „negativni porez“. Novac mora da se „štampa“ i to sad, dok to još može da deluje. Srbija ima „rezerve“ i deviza i poverenja čija je namena upravo da se u ovakvom trenutku iskoriste. Vlada već mora da priprema nove mere jasno usmerene na spasavanje zdravog tkiva privrede  (npr. kroz otkup potraživanja), kao i da jasno iskaže solidarnost od manje ka više pogođenim građanima.  Umesto univerzalne isplate od 100 EURa i obećanja da se plate u javnom sektoru neće dirati, potrebno je povećanje nadoknada za nezaposlenost i socijalnu pomoć.

Paket mera u zemlji čije su mere protiv zaraze među najdrastičnijim, a koja potrebe „gađa sačmaricom“, tj. kroz široki zahvat ciljnih grupa, mora da bude obiman. Naše mere obuhvataju šire grupe od onih kojima je pomoć neophodna jer naš institucionalni aparat nije pripremljen za brzo a fino usmeravanje sredstava  Ali stepen u kom će mere, i kad se aktiviraju, zapravo dosegnuti do onih kojima je pomoć potrebna, čini se prilično ograničen. Povećani troškovi budžeta i odložena naplata poreza povećava budžetski deficit za samo 6,7% BDP-a (oko 3,1 mlrd EUR) što uz procenjene autonomne efekte krize na prihode, i uz smanjenje ranije planiranih troškova (uprkos povećanim troškvima u zdravstvu!) povećava ukupan deficit za 8,6% BDP-a (oko 4 mlrd EUR). Takvi deficiti mogu se videti i u daleko manje kriznim uslovima.  Pri tome, jedan deo će biti vraćen kad privredni subjekti koji uspešno prebrode krizu otplate odložene poreske obaveze. Nadalje, ukoliko mere, kad budu sprovedene, uspeju u nameri da podstaknu kreditiranje privredi za 4,8% BDP-a (oko 2,2 mlrd EUR), to bi za Srbiju koja ima plitka finansijska tržišta bio značajan iznos. U malo razvijenijim tržištima ovi iznosi su mnogo veći–npr. Češka planira da ubrizga kredite u iznosu od 14% BDP-a.  U svakom slučaju, bankarsko kreditiranje svakako ne opterećuje deficit u ovoj godini, a u budućnosti će ga opteretiti samo u iznosu aktiviranih garancija.

Kreditna likvidnost do mnogih neće stići skoro (ili uopšte). Iako je NBS počela sa ozbiljnim ubrizgavanjem likvidnosti u finansijski sistem još početkom marta, nova likvidnost za sada dospeva samo do ograničenog broja najpouzdanijih bankarskih klijenata, sa otvorenim kreditnim linijama. Nova likvidnost neće se preliti od banaka ka privredi dok ne zažive garancije države koje će spustiti rizik za banke na prihvatljivi nivo, tim pre što je rani i široki moratorijum na otplatu dugova pojačao neizvesnost. To će svakako uzeti još neko vreme a biće potrebna posebna administrativna agilnost da bi krediti dosegli duboko u sektor MSP. Čak 50% mikro, manjih i srednjih preduzeća (MSP)u Srbiji ne koristi bankarske kredite, a dobar deo onih koji ih koriste nisu redovni klijenti.  Može li se osmisliti mehanizam, kao što ga je uspostavila Švajcarska, pomoću kog bi banke ili bar Fond za razvoj, izdavali kredite u visini do određenog procenta prijavljenih prošlogodišnjih prihoda – u jednom danu?

Neophodno je da Vlada preispita nameru da se konkretne uplate „minimalaca“ vrše tek u maju, jer one su najsigurniji način da pomoć stigne do onih kojima treba, i to brzo.  Reč je o uplati minimalne zarade po svakom zaposlenom kod preduzetnika u sistemu paušalnog oporezivanja i u sistemu poslovnih knjiga (oni koji plaćaju porez na stvarni prihod) MSP, kao i o polovini minimalne zarade za one na prinudnom odmoru kod velikih preduzeća. Ova će mera, ako se uspešno sprovede, ubrizgati značajnih 1,8% BDP-a (oko 800 mln EUR), nažalost rasutih na veliki broj subjekata, uključujći i one koji i sada dobro posluju. Samo će, iz nepoznatih i teško zamislivih razloga, biti izuzeti preduzetnici koji se nalaze u sistemu PDV (?!). Mora postojati način i da se uplata izvrši promptno, na primer preko poreske uprave, makar kao „negativni porez“.  Administriranje, iz bilo kog razloga, na primer, da bi se pravno ex-ante obezbedilo da sredstva stvarno budu isplaćena zaposlenima—nedopustiv je razlog za otezanje.

Administrativno ograničavanje isplate „minimalca“ na one koji nisu otpustili više od 10% zaposlenih nepotrebno je, a opteretiće baš one kojima pomoć najviše treba među produktivnijim firmama.  Namera da se u najvećoj mogućoj meri zaštiti zaposlenost je, naravno, na mestu, ali sama činjenica što se pomoć uplaćuje u proporciji sa brojem zaposlenih već bitno pomaže da se postigne ovaj cilj. Onima koji već plaćaju minimalne zarade, zadržavanje zaposlenih pod ovim uslovima neće praviti razliku, pa tih 10% neće delovati. No, kod preduzeća sa većim platama, tj. onima koji su do sad bili u stanju da ostvaruju veće zarade po zaposlenom, ograničavanje znači da pomoć neće dobiti ako su u većim teškoćama.  Još ako im se uskrati pristup likvidnosti, nedostatak obrtnog kapitala gurnuće ih u neplaćanje, a moguće i nesolventnost.  

Dok je rasutost pomoći privredi verovatno bila neizbežna, izdašnost i rasutost mera pomoći stanovništvu teže je opravdati.  Mera koja se trenutno zove „fiskalni podsticaj“, prema kojoj se isplaćuje subvencija građanima (po 100 EUR) neće imati nikakav podsticajni efekat još dugo, dok se ne osmisli način na koji će se takva isplata učiniti.  Kad bude imala efekat, on će biti mali jer plaćanje imućnijim domaćnistvima, osim što je nepravedno, nema efekta.  Biće uštedjen, ili u dobroj meri potrošen na uvoznu robu. S druge strane, zaštita najugroženijih, pogotovo onih koji su do krize radili „na sivo“ je neophodna. Bolje ciljanje potreba u građanskom segmentu sasvim je moguće. Srbija ima izgrađene kanale za pružanje socijalne pomoći, i njih sad treba da proširi i ojača. 

Razumljivo je oklevanje sa ulaskom u veliki deficit i obaveze, ali novac mora da se „štampa“ i to sad, dok štampanje još može da pomogne.  Što više čekamo, veći deo privrede zapašće u nesolventnost, a tada će za „štampanje“ biti kasno.  S obzirom na decenijama staru nesposobnost Srbije da se uklopi u svoje finansijske mogućnosti, razumljivo je da sad vlast i mnogi ekonomisti žele da zaštite teško stečenu „stabilnost“. Međutim, „čvrsta ruka“ sad može postati samopovređivanje. Novac je, makroekonomski gledano–fikcija. On kruži od jednog do drugog privrednog subjekta i u svakom trenutku služi za to da proizvedena dobra „stignu“ do onih koji žele i mogu da ih kupe.  Sa padom ekonomske aktivnosti, smanjuje se „kruženje“ novca pa država mora svojim intervencijama da ga ubrizgava i utiče na količinu koja kruži, a samim tim na to koliko se traži i kupuje robe.  To sprečava dalji pad proizvodnje i ublažava kako pad javnih prihode tako i rast nesolventnosti privrednih subjekata.

„Štampanje“ novca proizvešće određenu inflaciju i to je ovog puta (u razumnoj meri) poželjno.  Rast cena je sad potreban da bi se sprečio preterani pad nekih cena (znači pad tražnje), iako će zbog toga cene drugih proizvoda da narastu.  Da nema potrebe da se uvoz plaća devizama, inflaciju bi trebalo pustiti da naraste sve dok ne krene ozbiljnije da remeti računice preduzećima (neću licitirati koji je to nivo, ekonomisti o tome mogu dugo da raspravljaju). Problem može biti nespremnost, ili nesposobnost, domaćeg finansijskog sektora da isposreduje potrebnu likvidnost od NBS (štamparije) ka državi. U tom slučaju, tu su globalna finansijska tržišta ili MMF.

Ne treba zazirati ni od povećanja duga. Svi će iz ove krize izaći zaduženiji.  Strani dug je prebacivanje platežne moći Srbije iz budućeg u sadašnje vreme, a domaći dug je prebacivanje platežne sa jednih građana (budućih poreskih obveznika, ili svih građana, zbog inflacije) na druge (one koji danas prime pomoć). U svakom slučaju, u takvu preraspodelu platežne moći se ulazi da bi se danas više proizvelo, tj. da bi sve skupa, sa današnjom i sutrašnjom proizvodnjom imali više da potrošimo.  

Naravno, mala zemlja kao Srbija i te kako mora da vodi računa o kursu i rezervama, i to najpre, održavanjem poverenja u svoju spoljno-platežnu sposobnost.  Šta to sad tačno znači u ovim uslovima nije sasvim jasno, jer ceo svet izbačen je iz ravnoteže–štampaju se i dolari i evri. Svi će donekle biti pogođeni inflacijom. Treba samo nekako ulivati više poverenja od drugih. Svakako, doskorašnja snažno pokazana makro-finansijska disciplina stvorila je „kapital“ u izgrađenom poverenju koje sad treba „držati u rezervi“, za slučaj da moramo da se zadužimo da ojačamo stvarne rezerve. Ishitrene populističke mere i nedostatak transparentnosti nam, pak, ne idu na ruku.  Šteta je što je NBS prestala da objavljuje podatke o dnevnim intervencijama na deviznom tržištu (još početkom januara, iz neubedljivih razloga).

No i za održanje spoljne ravnoteže, preterana čvrstina u ovim neobičnim istorijskim uslovima nije poželjna.  Naime, Covid-kriza urušila je kapacitet proizvodnje celog sveta. Uvozna tražnja svake zemlje smanjiće se usled njene sopstvene smanjene ekonomske aktivnosti, a izvoz će da se smanji srazmerno padu aktivnosti kod trgovinskih partnera.  U principu, što je neka država uspešnija u održanju proizvodnje, to će negativni uticaj na trgovinski bilans biti blaži. U slučaju da zbog toga uvoz padne manje nego izvoz, neophodno je da se tražnja usmeri na domaće, umesto na spoljno tržište određenom depresijacijom.  No, pad izvoza zavisi i od njegove robne strukture.  U našem slučaju, srećom, ne zavisimo mnogo od turizma, a izvozimo hranu kao i mnogo „nevidljivih“ usluga koje se još uvek traže i mogu da se proizvode—naročito IT, i zabavni i medijski programi.  S druge strane, u našem izvozu zastupljene su i neke delatnosti koje su sad snažno pogođene: Beograd izvozi logističke i transportne usluge, a proizvodnja automobilske opreme (za automobilima je globalna tražnja stala) bitna je za mnoga manja mesta. 

U ovim uslovima trgovinski bilans najbolje brani se finim strukturnim merama (nikako preprekama trgovini). U naporu da održi proizvodnju, država treba naročito da se usredsredi da pomogne izvozicima kako sa likvidnošću, tako i u održanju neprekinutim njihovih lanaca vrednosti.  Takođe, treba razmotriti i mere koje mogu da smanje uvoz luksuzne robe, moguće kroz poresku politiku, ali svakako time što se već imućnima neće povećavati kupovna moć.  U tom smislu, mere usmerene na povećanje građanske solidarnosti išle bi na ruku i trgovinskom bilansu.

Još jedna stvar je u ovom trenutku izvesna. Čak i ako Vlada uspe da „popravi vreme“ pa sad uspešno ubrizga likvidnost, predstoji joj rešavanje neizbežno rastuće nesolventnosti u privredi.  Pored svih gorenavedenih zadataka, Vlada će morati da sve pažljivije i finije razgraničava kojim subjektima pruža pomoć, kao i da se pripremi za dublje i složenije „hirurške zahvate“. Ministarstvo privrede mora već sad da jača kanale kroz koje će da otklanja uska grla, podržava kritične igrače a reže gde mora, kao i mehanizme nadzora javnosti. Sinergetsko i koordisano obavljanje takvog mnoštva zadataka zahtevaće da različiti delovi države funkcionišu kao sistem–uz jasne zadatke, pravila igre, ali i autonomiju, za svakog igrača u sistemu–bez improvizacija.

Imperativ za mere podrške – obilata likvidnost uz disciplinu plaćanja

Autor: dr Kori Udovički, prva objava 29.3.2020, revizija 1.4.2020.

Preuzmite tekst u PDF-u

Pandemija nas je zadesila taman kad je disciplina plaćanja u Srbiji počela značajnije da jača. Pošto su u 2016. godini pojačane mere finansijske discipline za privatni sektor, a u sklopu fiskalne konsolidacije smanjena neplaćanja države, lanac nelikvidnosti konačno je bitno smanjen. Naravno, pandemiju niko nije očekivao i koštaće nas, bez izuzetka. U slučaju da sad popusti disciplina plaćanja, koštaće nas mnogo više. Oni koji nikako ne mogu da dođu do likvidnosti prosto neće moći da plate.  Zadatak države je da takvih bude što manje, a u tome mora da pođe od sebe.

Ako želi da ublaži pad ekonomske aktivnosti tokom pandemije i njen brzi oporavak kad se pandemija završi — ključni zadatak države je da mere intervencije proprati merama za očuvanje discipline plaćanja. Polazim od pretpostavke da je čitaocu jasno koliko je ova disciplina važna za privredni rast. Ukratko: neplaćanje stvara lančanu nelikvidnost, koja se potom svima obija o glavu. Prvi dužnik povlači za sobom svoje partnere, dobavljače i zaposlene, koji pak povlače one, sad već mnoge, u trećem nizu. Na taj način se „efektom grudve“ nelikvidnost ubrzano širi sistemom i dodatno pogađa sve – čak i one kojima pandemija ne bi narušila poslovanje. Najgore je što se širi i nepoverenje koje obeshrabruje nove poslovne poduhvate, i koje se prenosi i u period posle krize. Jednostavno, dugoročno se guši svaka privredna aktivnost.

Disciplina plaćanja je zapravo jedan od stubova stuba finansijske discipline. Finansijsku disciplinu shvatamo kao geslo  „koliko para–toliko i muzike“.  To uglavnom tumačimo kao da treba pažljivo planirati budžet – što čini prvi stub.  Međutim, disciplina realnog planiranja nema smisla ukoliko nije propraćena disciplinom plaćanja. Kad je muzika odsvirana, onda ona mora da se plati.  Čak i onda kad za plaćanje moramo da se (neplanirano) zadužimo. Ni najbolji planovi ne mogu da predvide sve. Ali da bi promptno plaćanje uvek bilo moguće, potrebna je likvidnosti.  Dostupnost likvidnosti možemo da smatramo trećim stubom finansijske discipline. Ova tri stuba međusobno se uslovljavaju. Samo ako znamo da ćemo sigurno morati da platimo, vodićemo stvarno računa da realno planiramo. Samo ako realno planiramo bićemo kreditno sposobni kad se neočekivani obrti ipak dogode. I, konačno, samo ako imamo pristup likvidnosti, moći ćemo tu kreditnu sposobnost da realizujemo, tj. zadužimo se i platimo.

Finansijska disciplina stvar je političke volje i dogradnje sistema finansijskog upravljanja. U daljoj prošlosti nerealno smo planirali, a olako kreditirali. Na kraju, plaćali smo inflacijom. U 90-im je bilo i hiperinflacije i neplaćanja. Od 2000-ih počeli smo nešto realnije da planiramo, ali ne dovoljno. Stoga, nastavili smo da svoje „uterivanje u guber“ radimo kroz neplaćanje, tzv. docnje. Trošak koji se ne plati ove godine opterećuje budžet za sledeću. Umesto finansijskog tržišta, razliku finansiraju privreda i građani. Ključ u ovom trenutku je da razumemo štetnost neplaćanja i uhvatimo se u koštac sa tim problemom. Potrebno je i da se Vlada odvaži da likvidnost za plaćanje svih razlika između rashoda i prihoda, čak i onih neočekivanih, potraži na tržištu. Održanje finansijske discipline uprkos fleksibilnijem zaduživanje na tržištu, zahteva i da Srbija odlučnije i iskrenije upotrebljava instrumente finansijskog upravljanja: pre svega budžetsko planiranje i revidiranje, koji su izgrađeni tokom prethodne dve decenije.

Kontrola trošenja kroz ograničenje plaćanja u trenutku kad država treba da podstakne privrednu aktivnost povećanjem deficita isto je kao pritiskanje gasa uz istovremeno povlačenje ručne kočnice. Upravo ta neobična kombinacija postupaka objašnjava zašto veliki fiskalni deficit u periodu od 2010. do 2013, godine nije više doprineo privrednom rastu. Po istoj logici, kombinacija samo u suprotnom smeru objašnjava kako nedavnu oštru fiskalnu konsolidaciju u periodu od 2015. do 2017. godine nije pratila oštrija kontrakcija privredne aktivnosti: zatezanje fiskalnog kaiša praćeno je smanjenjem zaostalih obaveza u javnom sektoru, što je dovelo do bitnog  olakšanja likvidnosti. Nema opravdanja da se tako nešto ovog puta ponovi. Treba nam istinski fiskalni podsticaj: fiskalni deficit, tj. sveukupna javna potrošnja, plaćena zvečećom likvidnošću.

Cena fiskalnog paketa, kao i njegova raspodela, biće manje važni od toga da je on propraćen jasnom namerom i merama uspostavljanja čvrste finansijske discipline. Ovo nikako ne treba shvatiti kao poziv za napuštanje razumnog planiranja budžeta. Država mora da odmeri značajan, ali i ostvariv paket podrške privredi i građanima. U ovim veoma neizvesnim vremenima i ako mora da pogreši, bolje je da bude preširoke, nego stisnute ruke. Svedoci smo da je ova kriza  „majka“ nezamislivih, neočekivanih obrta. Odgovorno planiranje, kao prvi stub discipline, biće razmatrano i po potrebi revidirano akomogući. Država, privredni subjekti, i građani mogu svakako da očekuju da će ove godine proizvesti, pa prema tome i imati da potroše, dosta manje.

Ako se plaća likvidnošću, neodmerenost biva kažnjena inflacijom, što potom  mora biti brzo ispravljeno. Međutim, u svojim ranim fazama povećanja inflacija bi u velikoj meri omogućila spas proizvodnje. Određeno povećanje inflacije treba da se očekuje i dozvoli (ovo je kriza kontrakcije ponude). Korektivna intervencija će biti potrebna ako pređe preko 5-7% – kontrolom trošenja, a ne ulaskom u docnje. Labavljenje opšte finansijske discipline , uz prekomernu potrošnju značilo bi ponavljanje najveće greške iz prošlosti. Ukoliko bi bilo praćeno prekomernom likvidnošću dovelo bi do visoke inflacije I svega što je prati.  Ukoliko bi, što je verovatnije, bilo praćeno nedovoljnom likvidnošću i neplaćanjem obaveza, po četvrti put u tri dekade, upali bismo u „mulj“ neispunjivih obaveza, opšte nelikvidnosti i nesolventnosti, i opšteg nepoverenja. To bi, jasno je, ponovo potištilo privrednu aktivnost na duži rok.

Fokus na disciplinu plaćanja

Da bi podržala disciplinu plaćanja u celom sistemu, država mora da pokaže posvećenost, pruži primer i isplati sve svoje još uvek značajne neispunjene obaveze. I dalje ih ima dosta. Upravo je država donedavno bila ključna karika u nedisciplini plaćanja u Srbiji. S jedne strane, ona je to bila bukvalno – kao daleko najveći kupac na tržištu (nabavka roba i usluga od strane javnog sektora iznosi oko 20% BDP-a), njena su neplaćanja bila, a možda su i još uvek, prva i najveća karika u lancima nelikvidnosti. S druge strane, ona je ta koja svojim primerom i postupcima uspostavlja kulturu (ne)plaćanja. Ona to postiže ulaženjem u (ne)realne obaveze, a zatim njihovim (ne)plaćanjem, kao i sistemskim sprovođenjem discipline u privatnom sektoru. To se odnosi kako na obaveze koje država preuzima na sebe, tako i na one kojima obaveže druge. Kada bi, na primer, država sad obavezala privrednike da ne otpuštaju zaposlene, a znamo svi da mnogi neće moći da ih plaćaju, i ako pri tome ne obezbedi nikakav način da se te obaveze ipak plaćaju, onda svi već unapred znamo da će doći do neplaćanja. Širi se kultura neplaćanja.

Održavanje stabilnog dotoka novca u privredni sistem zahtevaće da država razliku između plana i raspoloživih sredstava „pegla“ kroz zaduživanje na finansijskom tržištu (u ovim okolnostima kroz „štampanje novca“ NBS), a nikako, kao do sad, kroz neplaćanje (ulazak u docnje). Samo tako će ona da gasi požar nelikvidnosti umesto da ga neplaćanjem razgoreva. S jedne strane, potrebno je da se deficit održava u željenim razmerama kroz uspostavljanje budžetske discipline, tj. kroz realno budžetsko planiranje (i njegovo revidiranje onda kad se dogode veći neočekivani obrti). S druge strane, plaćanja, odnosno ubrizgavanje likvidnosti u sistem moraju da teku glatko. Muzika mora stalno da svira, a država da je promptno plaća.

Za realno planiranje budžeta neophodno je sistemsko, a ne samo političko, disciplinovanje javnog sektora. Političari na čelu države, kao i svaki njihov nameštenik i državni činovnik, treba da poveruju da će budžeti realno da se planiraju, a troškovi promptno da se plaćaju. To zahteva uvođenje istinske, stručne i profesionalne, ex ante kontrole javnih budžeta koja će proveravati realnost planiranja. Političari bi u prvi mah pomislili da su na gubitku, jer bi trošenje izmaklo proizvoljnom političkom uticaju. Ipak, ubrzo bi otkrili da i dalje mogu da usmeravaju budžetsku politiku, a da su zauzvrat pokupili velike poene za uspešno upravljanje krizom.

Što se privatnog sektora tiče, on se uteruje u finansijsku disciplinu disciplinom plaćanja. Dok ne dođe do promene kulture, finansijska disciplina mora da bude nametnuta ali, i ostavariva. S jedne strane, perspektiva prinudnih naplata ili stečaja, ako je verodostojna, nateraće svakog da realno planira troškove i da plaća. S druge strane, u situacijama baš kao ova sadašnja, privatnom sektoru mora da bude dostupno dovoljno likvidnosti da bi bio u stanju da plaća i onda kad se planovi izjalove.

Dostupnost likvidnosti

Obezbeđivanje likvidnosti, trećeg stuba finansijske discipline, ostaje zadatak NBS, U ovim okolnostima jako je važno da joj Vlada pomogne adekvatnim merama. Prve mere obezbeđivanja likvidnosti privrede Srbije koje je povukla NBS brzo su i adekvatno preduzete.

NBS je za prvo, najkraće vreme već olakšala pritisak dugova na privredu i građane. Kao prva mera, uveden je moratorijum na plaćanje dugova (mada je on trebalo da bude ograničeniji, o tome u narednom tekstu). To je proizvelo pritisak na likvidnost banaka koji je NBS olakšala povoljnim monetarnim i deviznim operacijama. Slede mere koje treba da doprinesu aktiviranju podrške finansijskog sektora privredi, naročito najpogođenijima. Nadalje, u ovoj kriznoj situaciji postoji dvojak problem. Najpre, bankama će biti potrebni jači podsticaji, kao i garancije, da bi se usudile da izdaju nove kredite većini svojih klijenata. Treba očekivati da sutrašnji paket podstakne kratkoročno kreditiranje, uz malu, nultu ili čak negativnu kamatu. Negativna kamata predstavlja subvenciju banci i/ili čak privrednom subjektu. U tom slučaju nije u pitanju samo obezbeđivanje likvidnosti već i finansijska pomoć dužniku. Paket će verovatno da uključuje i značajne garancije države za zajmove koje banke budu izdavale u ovim kriznim uslovima, naročito najjače pogođenim sektorima.

Ovaj klasični paket mera pojačane finansijske likvidnosti neće biti dovoljan za Srbiju, jer njen finansijski sektor ne seže dovoljno daleko, niti duboko. Tzv. „plitkost finansijskog tržišta“ očitava se u odnosu između ukupnih domaćih kredita privredi i BDP-a. Dok je u zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima uobičajeno da on iznosi 90-160% BDP-a, u Srbiji je on oko 50%. U drugim tranzicionim zemljama uglavnom je iznad 70-75%. To s jedne strane znači da se naša privreda u velikoj meri oslanja na sopstvena sredstva i da ne bi bila jednako brzo pogođena presušivanjem bankarskih kredita kao ove zemlje. Međutim, iz istih razloga, sposobnost naše privrede da se oporavi posle krize zavisiće od toga da se ova sredstva ne iscrpe. Posebno pitanje je što većinu privrednih subjekata čine poljoprivrednici i MSP. MSP stvaraju oko 27% a poljoprivrednici oko 6 % BDP-a. Čak oko polovine MSP ne zadužuje se kod banaka, a veći deo onih koji se zadužuju radi to retko.  U ovim uslovima banke ih neće dovoljno poznavati da bi ušle u rizik.  Da problem bude veći, banke od malih privrednika traže garancije ličnom imovinom. Koliko će njih biti spremno da rizikuje imovinu? I koliko je, u ovim uslovima, fer da im se to traži? Srbija nema razgranatu mrežu posebnih institucija posvećenih podršci i finansiranju MSP kakve imaju druge zemlje. Na primer, nemački paketi mera predviđaju da se kroz te mreže direktno upumpavaju značajni iznosi pomoć za likvidnost (750 milijardi evra), kako za MSP, tako i za velika preduzeća.

Država treba da priskoči u pomoć NBS. Dobro bi bilo kad bi zapravo ubrzala isplatu svih svojih obaveza koje se još uvek vuku po sudovima ili čekaju na red u Trezoru. O prvim potezima Vlade manje znamo, ali se nadam da za sad bar nastavlja da troši i redovno plaća svoje obaveze, kako bi njena „moćna“ tražnja i likvidnost usporile sunovrat privrede – sve dok ciljane mere u najavljenom paketu ne budu stavljene u pogon. Takođe u vrlo kratkom roku, očekujem da država pomogne likvidnost sistema kroz segmentirano odlaganje dela poreskih obaveza – po različitim stopama za različito pogođene sektore pa i za različite veličine preduzeća. Malecka kamata podstakla bi one kojima likvidnost ipak nije potrebna da poreze ipak plaćaju. Likvidnost će država upumpavati i kroz sredstva pomoći koje odredi. Ona je već podelila subvencije penzionerima, a trebalo bi da razmotri da kao komplement podeli i subvencije po zaposlenom za MSP, naročito za preduzetnike u najpogođenijim granama. Tako bi se dosegao značajan broj domaćinstava.

Mnoge države u svetu (i Slovenija među njima) najavile su otkup korporativnih obveznica koje će verovatno da ciljaju na ugrožene sektore. U Srbiji nema korporativnih obveznica, ali bi se sad moglo razmotriti da se kroz pomoć privredi podstakne njihova kreacija i razvoj tržišta. Na primer, vredi promisliti o ekonomskoj opravdanosti, a potom i o operativnoj izvodljivosti sekjuritizacije potraživanja od određenih segmenata korporativnog sektora, naročito MSP. Na primer, administrativna sekjuritizacija 30% potraživanja privrede od MSP-ova sa određenim karakteristikama (veličina, sektor, prethodna uspešnost poslovanja). Te bi se hartije mogle zapakovati u pakete koje bi banke otkupljivale uz olakšane kreditne uslove i garancije od strane države. Posle krize, banke bi mogle da raspakuju pakete, naplaćuju potraživanja, i trguju tim hartijama. Najverovatnije, nastale bi organizacije koje bi se posvetile proceni vrednosti, kupovini i naplati takvih hartija. Za razliku od mnogih drugih scenarija, rizik od takvog ubrizgavanja likvidnosti bio bi podeljen između banaka i države, a njegova cena mogla bi se izračunati unapred.

Srpska privreda neće izaći jača iz ove krize, kao što se to neće desiti ni sa privredom ostatka sveta. Ipak uz političku volju i poslovičnu sposobnost srpskog društva da na brzinu i uz improvizaciju za malo vremena učini mnogo u teškim uslovima, Srbija može iz ove krize da izađe sa značajno ojačanim sistemom makroekonomskog upravljanja. To bi joj omogućilo da bar u oporavljanju od krize bude među bržim, umesto među najsporijim zemljama.

 

Konferencija “Državna pomoć – lokomotiva razvoja ili pogrešna skretnica? Pravila EU pomažu u proceni”

Beograd, 27. maj 2019.

CEVES je 27. maja 2019. održao konferenciju pod nazivom „Državna pomoć – lokomotiva razvoja ili pogrešna skretnica? Pravila EU pomažu u proceni“. Na konferenciji analizirani su razvojni efekti politike državne pomoći u Srbiji, kao i načini na koje se postojeći pristup može obogatiti, vođen iskustvima drugih evropskih zemalja, a pogotovo Hrvatske, Slovenije i “keltskog tigra“ – Irske. Međutim, prvi korak ka tako promišljenom pristupu je puno usaglašavanje sa pravilima EU. Ova pravila, osim što štite i promovišu neometanu konkurenciju, takođe i doprinose većim razvojnim efektima iskorišćenih sredstava poreskih obveznika.

Konferencija je deo projekta „Usklađivanje sa politikom konkurencije EU, podizanje svesti o potencijalnim koristima i jačanje kapaciteta ključnih aktera u oblasti državne pomoći“. Projekat su finansijski podržali Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu i Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država.

Konferenciju je otvorio gospodin Nemanja Šormaz, direktor CEVES-a, a gostima su se obratili Njegova ekselencija gospodin Arne Sanes Bjornstad, ambasador Kraljevine Norveške u Srbiji kao i gospođa Gordana Delić, direktorka Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država. Gospodin Šormaz istakao je važnost promišljenog i obogaćenog pristupa u politici državne pomoći, kao i povezanost suštine i pravne forme državne pomoći u EU. Njegova ekselencija gospodin Bjornstad naglasio je da je državna pomoć kao razvojni instrument važna, ali sklona zloupotrebama. Da bi vodila efikasnoj ekonomiji i ujednačavanju regionalnih razlika među članicama EU, državna pomoć mora se zasnivati na jasnim i čvrstim pravilima, i koja kada se koristi, ne sme biti na štetu drugih tržišnih učesnika, zaključio je ambasador. Gospođa Delić izrazila je zadovoljstvo povodom organizacije ovog skupa, ističući važnost daljeg usklađivanja zemalja regiona sa regulativom EU.

Gospodin Međak, moderator prvog panela, govorio je o kompleksnosti rešavanja pitanja državne pomoći unutar Pregovaračkog Poglavlja 8 – (Pravo konkurencije). Na to se nadovezao gospodin Antonijević, predsednik Komisije za kontrolu državne pomoći, koji je opisao je trenutni proces usklađivanja sa regulativom EU, kao i korake koje Srbija tek treba da napravi. Gospođa List, nekadašnji šef Radne grupe za poglavlje 8, opisala je  izazove sa kojima se suočavala Hrvatska u ovom domenu, a koji su po mnogo čemu slični Srbiji. Gospodin Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, je ukazao da se po pitanju transparentnosti situacija u Srbiji od 2015. godine blago popravila, budući da postoje nove informacije, ali da sistematične procene i dalje izostaju. Panelisti su se složili da u celom procesu transparentnost omogućava izgradnju poverenja javnosti u politike, ali i ostavlja prostor za analitička istraživanja.

Drugi panel pod nazivom „Promocija investicija i podrška MSP za brži razvoj – iskustvo Irske“ vodili su gospođa Kori Udovički, predsednica Upravnog odbora CEVES-a i gospodin Frenk Rajan, predsednik Upravnog odbora irske razvojne agencije (IDA Ireland). Gospođa Udovički je takođe istakla da regulativa EU ne vezuje ruke državama da razvojno deluju u privredi, već ograničava nesvrsishodno trošenje. Dodala je i da je politika privlačenja stranih investicija u prošlosti dovela do  značajnog porasta zaposlenosti u preduzećima sa malim razvojnim efektima, ali da da se trend poboljšava. Međutim, veze između stranih kompanija i domaćih MSP i dalje su slabe. Gospodin Rajan ukazao je da je ubrzani razvoj Irske posledica konzistentnog razvojnog programa koji traje skoro 50 godina i bazira se na obrazovanju, društvenom dijalogu i dugoročnoj saradnji svih društvenih institucija. Dodao je i da je pored fokusa na reformu obrazovanja i privlačenje stranih investicija, velika pažnja bila je posvećena izgradnji domaćih MSP. 

Moderator trećeg panela, Gospodin Šormaz istakao je da se Srbija nalazi na prekretnici, budući da je tema restrukturiranja vremenom zatvorena uz velike troškove, ali i da je “požar“ velike nezaposlenosti posle ekonomske krize većinski ugašen privlačenjem radno intenzivnih preduzeća. Gospodin Gazdić, direktor RAS-a, istakao je da zaista dolazi do preokreta dolaskom složenijih investicionih projekata koji pokreću zapošljavanje sa većom dodatom vrednošću, a da sledi podrška razvoju lokalnih dobavljača kako bi mogli da se u te lance vrednosti uključe. Gospodin Rajan istakao je da je i Irska prilikom formulisanja svog plana razvoja lutala dok nije jasno sagledala svoje prednosti i nedostatke.  Ključ je bio u izboru sektora i postavljanju merljivih ciljeva. Gospodin Vučković, član fiskalnog saveta, naglasio je da je politika subvencionisanja investicija suštinski pogrešna i da država treba vrlo malo ili nimalo da se meša u privredne tokove, ali da je ipak donekle iznuđena činjenicom da se na nju oslanjaju i mnoge druge zemlje Evrope. Bolji rezultati bi se mogli postići unapređenjem okruženja i vladavine prava, zaključuje Vučković.

Poslednji panel moderirala je gospođa Pavlović Križanić, nezavisni ekspert za reformu javne uprave. Gospodin Plahutnik, nekadašnji predsednik Zavoda za zaštitu konkurencije u Sloveniji, istakao je da je Slovnija u svojoj politici državne pomoći iz dosta grešaka koje je pravila izvlačila pouke. Mišljenje da državna pomoć isključivo služi za održavanje preduzeća u poteškoćama napušteno je usklađivanjem sa evropskim pravilima. Sprovođenje razvojnih politika zahteva i efikasnu javnu upravu i obučene javne službenike, u čemu Srbija donekle zaostaje, ističe gospodin Maravić, direktor Nacionalne akademije za javnu upravu. Takođe, Srbiji nedostaje strateški krovni dokument koji bi ponudio državnim službenicima viziju koju bi trebalo da slede i signalizirao Nacionalnoj akademiji za javnu upravu koju vrstu kapaciteta je potrebno graditi. Gospodin Pejović, predsednik DRI, istakao je da je vizija DRI da pomaže državi da mudro upravlja resursima posredstvom pouzdanih informacija. Napomenuo je da su promenili strateški plan DRI, tako što su se više okrenuli korisnicima javnih sredstava i njihovim potrebama i pitanjima, kako bi se pospešila efektivnija i efikasnija  upotreba javnih sredstava.

Gospodin Nemanja Šormaz zaključio je konferenciju ponovo ističući važnost usaglašavanja sa pravilima EU i potrebom za širom slikom unutar koje je politiku razvoja potrebno graditi, a čiji je državna pomoć samo deo. Istakao je da iako ova konferencija ne može rešiti problem njenog nedostatka, svakako čini jedan korak ka njenom formulisanju.

 


Okrugli sto “Politika državne pomoći u EU i kako ona doprinosi razvoju”

CEVES je u okvir projekta “Usaglašavanje sa politikama konkurencije u EU” koji ima za cilj da doprinese unapređenju razvojnih efekata državne pomoći i harmonizaciji sa propisima EU održao okrugli sto na kome su učestvovali priznati eksperti u toj oblasti. Realizaciju projekta finansijski podržavaju ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu i Balkanski fond za demokratiju. Diskusija na okruglom stolu je bila konstruktivna i interdisciplinarna – spojila je pravni i ekonomski aspekt, i suočila teorijske implikacije sa empirijskim rezultatima.

Učesnici su se složili da će svaka vrsta državne pomoći koja može imati istinski razvojni efekat biti u skladu sa regulativom EU. Međutim, državna pomoć nikako ne može biti supstitut povoljnom poslovnom ambijentu i stabilnim makroekonomskim uslovima. Da bi državna pomoć zaista imala određene razvojne efekte neophodan je paralelan i kontinuiran napredak u institucionalnom okruženju koje jednako tretira sve učesnike, obrazovanju i infrastrukturi, uz brigu o zaštiti životne sredine.

 
 

CEVES u poseti inostranim ekonomskim institutima

Prethodne nedelje predstavnike CEVES-a ugostili su austrijski institut “Austrian Institute for SME research”,  i dva mađarska insituta “GKI Economic Research” i “Institute for Economic and Enterprise Research”.

Direktor CEVES-a, gospodin Nemanja Šormaz, sa saradnicom posetio je Beč radi uspostavljanja i razvijanja saradnje sa međunarodnim partnerima. Sva tri insituta u fokusu svog rada imaju istraživanje i analizu malih i srednjih preduzeća, sa naglaskom na redovno praćenje poslovne klime, što je takođe u CEVES-ovom istraživačkom fokusu.

Razgovor se vodio sa relevantnim predstavnicima, radi razmene iskustva o metodologiji, upravljačkoj strukturi, kao i o saradnji sa donosiocima odluka i preduzećima. Predstavnici CEVES-a su upoznali rukovodstvo sva tri instituta sa dosadašnjim istraživanjima i radom CEVES-a u Srbiji na temu malih i srednjih preduzeća.

Ova poseta je rađena u okviru projekta sa Nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju (GIZ) – „Razvoj privatnog sektora“.

Direktor CEVES-a Nemanja Šormaz sa Thomas-om Oberholzner-om, Izvršnim direktorom „Austrian Institute for SME research“

“Izazovi i prilike nakon sporog ekonomskog oporavka: slučaj Srbije”

Prezentacija pod nazivom “Izazovi i prilike nakon sporog ekonomskog oporavka: slučaj Srbije” održana je 25. oktobra 2018. godine na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Profesor Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta i predsednik Upravnog odbora Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN) najavio je gospođu Kori Udovički, staru saradnicu i osnivačicu kako FREN-a tako i CEVES-a, i trenutno predsednicu Upravnog odbora CEVES-a.

Događaju su prisustvovali predstavnici akademske ekonomske zajednice, predstavnike medija koje prate oblast ekonomije, studente ekonomskih nauka.

Prezentacija je pružila pogled na ekonomsku strukturu privrede Srbije i razloge za rast sporiji od željenog i očekivanog, kao i na perspektivu budućeg ekonomskog rasta. Bilo je govora o strukturi i konkurentnosti srpske privrede, iz ugla institucionalnih sektora, definisanih na osnovu vlasništva, veličine i delatnosti privrednih subjekata, kao i o nalazima o dinamici i izvorima rasta, sa osvrtom na period nakon ekonomske krize.

Prezentacija je organizovana u saradnji Fondacije za razvoj ekonomske nauke i Centra za visoke ekonomske studije. U prilogu ove vesti možete da preuzmete i ppt prezentaciju koja je bila korišćena.

Prezentacija: Prilike i izazovi nakon sporog ekonomskog oporavka (i transformacije): slučaj Srbije

CEVES se pridružio inicijativi Globalni dogovor Ujedinjenih nacija

Centar za visoke ekonomske studije postao je članica svetske platforme Globalnog dogovora Ujedinjenih nacija. Globalni dogovor Ujedinjenih nacija posvećen je promovisanju društveno odgovornog poslovanja i sa preko 10.000 članova iz više od 145 zemalja predstavlja najmasovnije dobrovoljno udruženje na svetu.

CEVES je svoje aktivnosti u okviru ove incijative započeo prezentovanjem svojih nalaza o ciljevima održivog razvoja u Srbiji na Skupštini članica Globalnog dogovora u Srbiji, održanoj 4. oktobra 2018. godine u prostorijama Privredne komore Srbije.

Globalni dogovor čini praktični okvir za razmenu stručnih znanja i unapređenje poslovne prakse preduzeća članica Globalnog dogovora posvećenih integraciji osnovnih i univerzalno prihvaćenih načela iz oblasti zaštite ljudskih i radnih prava, zaštite životne sredine i borbe protiv korupcije. Globalni dogovor nije regulatorno telo. Udruženje ne kontroliše, ne nameće i ne vrednuje ponašanje ili akcije pojedinih preduzeća. Umesto toga, Globalni dogovor se oslanja na odgovornost, transparentnost i utemeljeni poslovni interes preduzeća, organizacija iz nevladinog sektora, udruženja i akademskih institucija sa osnovnim ciljem iniciranja i razmene znanja o konkretnim akcijama koje u praksi promovišu i primenjuju osnovna načela društvene odgovornosti.

Globalni dogovor od svojih članica očekuje da prihvate, podrže i promovišu, u okviru njihove delatnosti, sledeće osnovne vrednosti iz oblasti zaštite ljudskih i radnih prava, zaštite životne sredine i borbe protiv korupcije u okvir 10 principa.

  • Princip 1: poštovanje i podrška zaštiti međunarodno priznatih ljudskih prava
  • Princip 2: obezbediti da se ne krše ljudska prava tokom poslovanja
  • Princip 3: podrška slobodi udruživanja i primeni prava na kolektivno pregovaranje
  • Princip 4: ukidanje svih vrsta prinudnog i prisilnog rada
  • Princip 5: zabrana zapošljavanja dece
  • Princip 6: eliminacija diskriminacije na radnom mestu
  • Princip 7: odgovoran pristup životnoj sredini
  • Princip 8: podrška projektima koji štite životnu sredinu
  • Princip 9: učešće u razvoju tehnologija koja ne škode životnoj sredini
  • Princip 10: borba protiv korupcije u svakom njenom obliku, uključujući iznuđivanje i podmićivanje

Konferencija “Srbija 2030: Činjenice i opcije”

28. avgust 2018., Beograd 

Na konferenciji održanoj 28. avgusta 2018. godine pod nazivom „Srbija 2030: činjenice i opcije“, predstavljene su činjenice i razmotrene mogućnosti održivog razvoja u Republici Srbiji do 2030. godine i podstaknuta široka debata i diskusija između svih relevantnih aktera: članova radne grupe Vlade za implementaciju Agende 2030, predstavnika javnog i privatnog sektora, međunarodnih organizacija, donatora, civilnog društva i akademske zajednice. Skup su otvorili predsednica Centra za visoke ekonomske studije Kori Udovički, ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović, direktorka Švajcarske kancelarije za saradnju pri Švajcarskoj Ambasadi u Beogradu Ursula Laeubli i stalna koordinatorka Ujedinjenih nacija (UN) u Srbiji Karla Hershey.

Ministarka Đukić Dejanović naglasila je da ciljevi održivog razvoja (COR) u fokusu imaju građane i da niko ne sme biti izostavljen iz primene ovih ciljeva. Kada je u pitanju neposredno sprovođenje COR taj posao je zajednički pripao svima – jer je ciljeve nemoguće postići bez najšireg kruga aktera u društvu. Gospođa Laeubli je istakla važnost COR, kao i to da su oni inkorporirani u okviru Švajcarske strategije saradnje sa Srbijom 2018-2021. kao i u Švajcarsko-srpsko partnerstvu za migracije, i da će Švajcarska Vlada nastaviti da pruža podršku nacionalizaciji COR u Srbiji. Gospođa Hershey govorila je o radu UN-a u Srbiji, naporima Vlade Republike Srbije u ostvarivanju zacrtanih ciljeva i podršci dijalogu koji UNDP pruža na pitanjima COR-a.

Važna tema skupa bila je i komplementarnost između ciljeva održivog razvoja (COR) i procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Na panelu posvećenom tom pitanju govorila je ministarka evropskih integracija Jadranka Joksimović, šef sektora za saradnju Evropske delegacije Yngve Engstroem, stalna koordinatorka Ujedinjenih nacija u Srbiji Karla Hershey i predsednica CEVES-a Kori Udovički. Ministarka Joksimović podvukla je da je važno pričati na temu održivog razvoja, ali da moramo znati da smo kontekst već uspostavili – procesom pristupanja EU Srbija je utrla put razvojnoj viziji Srbije. Gospodin Engstroem i gospođa Hershey govorili su o iskustvima Evropske unije u ispunjavanju COR, kao i o benefitima Srbije od procesa evropskih integracija na putu ostvarivanja Agende 2030.

Drugi panel pod nazivom “Odakle krećemo – analiza izazova“ počeo je prezentacijom brošure pod nazivom „Održivi razvoj Srbije: kako stojimo?“. Brošura predstavlja koristan vodič kroz najznačajnije izazove održivog razvoja, kao i prednosti na koje Srbija može da se osloni u cilju ubrzanja svog razvoja. Redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko govorio je o pozitivnim aspektima koji se kriju ispod površine negativnog rasta i čiji su pokretači de novo firme kao i problemu Srbije sa izvozom radne snage. Olivera Vuković, izvršni direktor SeCons-a, organizacije koja duži niz godina prati COR, napomenula je odustvo poverenje građana u insitutcije kao jedan od glavnih izazova razvojnog procesa, i nedostatak indikatora kojima možemo da pratimo napredak. Mijat Lakićević, zamenik glavnog i odgovornog urednika Novog magazina, ključnu prepreku rastu Srbije vidi u velikoj pravnoj restriktivnosti i pogrešnoj politici podsticaja. Diskusiju je moderirao gospodin Jovan Protić nacionalni koordinator za Srbiju u Međunarodnoj organizaciji rada.

Poslednji panel pod nazivom „Prvi koraci – debata o prilikama“ otvorio je Christoph Lang,  stariji savetnik, odeljenje za globalne institucije, švajcarska razvojna saradnja iz Švajcarske. Gospodin Lang je govorio o iskustvima Švajcarske u implementaciji Agende 2030, njihovoj izradi dobrovoljnog izveštaja i trenutnom stanju monitoringa implementacije COR. Gordana Matković, programska direktorka Centra za socijalnu politiku istakla je da je povećanje efikasnosti, bar kad je reč o socijalnom sektoru, naša jedina prilika, kao i da moramo da radimo na pravom međusektorskom povezivanju, i da nam je ulaganje u obrazovanje veoma bitno jer je ono pokretač za ostale ciljeve. U panelu smo se dotakli i pitanja ekologije, gde je Slobodan Perović, pomoćnik ministra u Ministarstvu zaštite životne sredine govorio o prilikama Srbije za kreiranje zelenih radnih mesta i okretanju ka cirkularnoj ekonomiji uz upostavljanje mogućeg Zelenog fonda kako bismo dostigli željeni napredak. Đorđe Krivokapić, docent na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu i osnivač Share fondacije se osvrnuo na faktore četvrte industrijske revolucije i prilike za razvoj koje iz toga proističu poput uticaja tehnologije na sistem monitoringa, kapaciteta za analizu javnih poltika i da one mogu predstavljati deo rešenja za svaki problem. Diskusiju je moderirala gospođa Branka Anđelković,  direktorka programa Centra za istraživanje javnih politika.

Konferencija je organizovana u okviru projekta “Pripremni projekat platforme za društveni dijalog o ciljevima održivog razvoja za Srbiju“, koji sprovodi Centar za visoke ekonomske studije (CEVES). Švajcarska je podržala projekat sa približno 39 000 evra, sa ciljem da se pokrene dijalog o procesu nacionalizacije ciljeva održivog razvoja i uključi šira zajednica u identifikovanje ključnih ciljeva održivog razvoja Srbije. Konferencija je organizovana neposredno pre početka jeseni 2018. godine, koja započinje dolaskom UN MAPS misije (Mainstreaming, Acceleration and Policy Support), a nastavlja se predstojećom regionalnom konferencijom o ciljevima održivog razvoja, koja ima za cilj razmenu iskustava u regionu.

Finalni rezultati objavljenog konkursa za predloge projekata

Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) u okviru projekta „Korišćenje ciljeva održivog razvoja kao vodilja preusmeravanja istraživanja društvenih nauka: Pilot projekat“  objavljuje poziv za dostavljanje predloga projekata na temu: “Ka postizanju ciljeva održivog razvoja u Srbiji: Kako su povezani kvalitet poslova i ekonomska struktura?”, objavljuje konačne rezultate procesa selekcije pristiglih aplikacija.

Najbolje rangirana pristigla prijava, na osnovu procesa selekcije i ocenjivanja Komisije je: Univerzitet Metropolitan – FEFA.

Nakon isteka roka predviđenog za podnošenje primedbi, Komisija je utvrdila Konačnu listu o oceni i selekciji prijava, čiji tekst odgovara tekstu Izveštaja o procesu evaluacije i selekcije prijava sa preliminarnim rezultatima. 

U nastavku možete pronaći: Konačnu listu o oceni i selekciji prijava i Odluku o konačnoj  listi o oceni i selekciji podnetih prijava. (Dostupno samo na engleskom jeziku)

 

Decision on the final assessment

Report on the final assessment and selection list

CEVES upućuje poziv saradnicima i raspisuje konkurs za radna mesta


1. Ekonomista, vodeći istraživač/ica
2. Ekonomista, samostalni istraživač/ica
3. Ekonomista, analitičar/ka

Molimo vas da Vaše biografije zajedno sa motivacionim pismom pošaljete na adresu: office@ceves.org.rs. do 22.06.2018.godine. Prilikom prijave, naglasite da li se prijavljujete kao kandidati za radna mesta ili kao saradnici /konsultanti na projektima. U motivacionom pismu posebno opišite šta volite/želite da radite, zašto vas zanima da radite u CEVES-u, kao i šta su vam jake/slabe strane na najviše jednoj strani. Napominjemo da se iskrenost u motivacionom pismu prepoznaje, i da je cenimo.

Odabrani kandidati će biti pozvani na testiranje i razgovor počev od 01.07.2018. Kandidati za saradnju na projektima će biti posebno kontaktirani.

Vreme trajanja konkursa – dodatna napomena:

  • Konkurs za radna mesta:
    • prvi presek će biti 22.06.2018.godine, kada ćemo pristupiti validaciji prispelih prijava i pozivanju na testiranje onih kandidata koji zadovoljavaju uslove konkursa;
    • konkurs je otvoren i posle 22.06.2018.godine, ukoliko ne pronađemo adekvatne kandidate u prispelim prijavama do tog datuma, te Vas ohrabrujemo da se javite na konkurs i nakon 22.06.2018.godine.
  • Konkurs za saradnike je otvoren.

Ceo tekst konkursa.

 

Održana radionica “Kako kvalitet privrednog rasta deluje na ljudski razvoj”

28. mart 2018.

Centar za visoke ekonomske studije održao je treću radionicu 28. marta 2018. godine pod nazivom “Kako kvalitet privredno rasta deluje na ljudski razvoji”. Radionica je održana u okviru projekta „Korišćenje ciljeva održivog razvoja kao vodilja preusmeravanja istraživanja društvenih nauka: Pilot projekat“ koji podržava PERFORM projekat (PERFORM je projekat Švajcarske agencije za razvoj i saradnju koji sprovode organizacija HELVETAS Swiss Intercooperation i Univerzitet u Friburgu), i koji je deo šireg „Pripremnog projekta platforme za društveni dijalog o ciljevima održivog razvoja u Srbiji“ podržanog od strane Švajcarske agencije za razvoj i saradnju.

Ova radionica bila je fokusirana na temu udruživanja: usluga i proizvodnog sektora, domaćih i stranih kompanija i obrazovanja. Verujemo da su sve ove vrste veza neophodne za stvaranje veće dodatne vrednosti u privredi i stvaranje održivih dostojanstvenih poslova. Južni deo Srbije poznat je po nekadašnjim džinovima koji su nesumnjivo ostavili vredna znanja i resurse. Pokušali smo da odgovorimo na pitanja kako da zapošljavamo, umnožimo i modernizujemo ove kapacitete.

Časopis “Biznis & Finansije” – Indeks razvojnih potencijala razmenjivih sektora u Srbiji 🗓

11. decembar 2015. godine

U najnovijem izdanju časopisa „Biznis i Finansije“ Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), predstavio je nalaze studije „Indeksa razvojnih potencijala razmenjivih sektora u Srbiji“. U tekstu je predstavljena podela sektora sa razvojnim potencijalnom na aktivne i pasivne, kao i njihove karakteristike.

Prezentacija nalaza studije CEVES-a imala je za cilj isticanje značaja određenih privrednih sektora za celokupan privredni rast Srbije, kao i mogućnost kreiranja razvojnih strategija „kreiranih po meri“ koje bi bile usmerene upravo ka povećanju konkurentnosti sektora i izvoza. U narednom periodu, CEVES će ažurirati studiju na osnovu podatka iz 2014. i na taj način zainteresovanoj javnosti još bolje približiti razvojne potencijale srpske privrede.

Korporativno upravljanje u porodičnim firmama – Katarina Đulić

Porodične firme predstavljaju najstariji i najčešći oblik privrednih organizacija u svetu. U mnogim zemljama, porodične firme predstavljaju ogroman procenat ukupnog broja firmi i pružaju ključni doprinos rastu privrede i zapošljavanju radne snage. Tako na primer, 75% registrovanih kompanija u Velikoj Britaniji su porodične firme dok u Indiji, na Dalekom i Srednjem Istoku taj broj dostiže i 95%. Uprkos značaju za ekonomiju koje neosporno imaju, ove firme, za razliku od listiranih kompanija, kao da nisu bile u fokusu ni zakonodavca, ni kreatora ekonomske politike, pa čak ni akademije.

Dokazano je da porodične firme, u proseku, nadmašuju po svim poslovnim pokazateljima, firme koje to nisu. Firma Thomson International je napravila jedinstven indeks i za porodične firme i za firme koje nisu u porodičnom vlasništvu u većim evropskim zemljama i pratila ih je u periodu od 10 godina do decembra 2003. godine. U Nemačkoj je indeks porodičnih firmi porastao za 206%, dok su akcije firmi koje nisu u porodičnom vlasništvu porasle za samo 47%. U Francuskoj je indeks porodičnih firmi skočio za 203%, dok je indeks firmi koje nisu porodične porastao za samo 76%. Činjenica je da je neophodno podržavati ovaj deo ekonomije i ohrabrivati porodice da uđu u ovakvu vrstu biznisa. Više o porodičnim firmama možete saznati na sajtu porodične firme