Poslednje aktivnosti

“Ono što Mask planira, može da se izvrši samo ogromnim rezanjem budžeta. On je najavio 2 biliona dolara, znači to je 2 hiljade milijardi. Nama je to nepojmljivo kao cifra, a to može samo da se uradi ukoliko se skreše i zdravstvena zaštita, i socijalna zaštita, i beneficije za veterane. Kongres to neće odobriti, to je preveliki iznos. Međutim, uprkos tome, nešto od toga će proći. Je da sam tamo neki zaposleni u javnom sektoru, da sam vođa nekog sindikata, ne bi mi bilo svejedno”, rekao je ekonomista CEVES-a Lazar Ivanović gostujući u emisiji Puls Srbije, posvećenoj potencijalnoj ulozi ekscentričnih figura poput Ilona Maska u budućem Trampovom kabinetu.

Ivanović je rekao da je Mask poznat po tome što mu nije strano otpuštanje velikog broja radnika. “Čim je preuzeo Tviter, 2022. godine, otpustio je 80% radnika. To je gotovo cela kompanija. U Tesli je početkom godine otpušteno skoro 20% radnika. To govori o njegovim stavovima. On sebe vidi kao takozvanog libertarijanca – veruje u malu ulogu države, u dominantnu ulogu tržišta”, rekao je Ivanović, uz podvlačenje da je Maskova komisija, za sad, potpuno neformalna stvar, zato što nije izglasana od strane Kongresa, nema propisan budžet, itd. “Ali, kao što smo videli, u Trampovoj administraciji, to nije naročito bitno. Bitno je kome on veruje, sa kim on priča. Ilon Mask je tu zapravo jedan od viđenijih ljudi”, rekao je Ivanović.

Celu emisiju pogledajte ovde. 

Prozjumeri su veoma značajan i još uvek u potpunosti neiskorišćen mehanizam u Srbiji, te je neophodno raditi na njihovoj daljoj promociji, zaključak je online panel diskusije „Prozjumeri i energetska sigurnost u Srbiji“ održane 8. novembra.

Panelisti Ivana Jovčić, izvršna direktorka Centra za unapređenje životne sredine, Dejan Stojadinović, konsultant u oblasti energetike, Damir Dizdarević, koordinator radne grupe 15 (Energetika) u Nacionalnom konventu o Evropskoj uniji, Fondacija BFPE i Ljubinko Savić, sekretar Udruženja za energetiku i energetsko rudarstvo Privredne komore Srbije, su uz moderiranje Lazara Ivanovića, ekonomiste u CEVES-u, razgovarali o ulozi prozjumera u energetskoj sigurnosti i zelenoj tranziciji, situaciji u Srbiji u poređenju sa EU i zemljama Zapadnog Balkana, najčešćim izazovima za domaćinstva, procedurama i ekonomskoj isplativosti sticanja statusa prozjumera u Srbiji, kao i o statusu prozjumera u privredi i konceptu Aktivnog kupca.  

Učesnici razgovora istakli su da se elektroenergetski sistemi na Zapadnom Balkanu nalaze na prekretnici, gde rastuće nesigurnosti u snabdevanju i fluktuacije cena stvaraju potrebu za novim modelima proizvodnje i potrošnje, te da shodno tome u ovoj novoj energetskoj dinamici, uloga prozjumera – građana i kompanija koji ne samo da troše, već i proizvode energiju – postaje sve značajnija.

U okvriu panel diskusije predstavljeni su I ključni rezultati I preporuke CEVES-ove studije Savršena oluja: Nesigurnosti hrane i energije prete privredama Zapadnog Balkana. 

Panel diskusija organizovana je u okviru regionalnog projekta“SMART Balkans – Civil Society for Shared Society in the Western Balkans”.

Elektroenergetski sistemi na Zapadnom Balkanu nalaze se na prekretnici, gde rastuće nesigurnosti u snabdevanju i fluktuacije cena stvaraju potrebu za novim modelima proizvodnje i potrošnje. U ovoj novoj energetskoj dinamici, uloga prozjumera – građana i kompanija koji ne samo da troše, već i proizvode energiju – postaje sve značajnija.

U tom kontekstu, na online panel diskusiji „Prozjumeri i energetska sigurnost u Srbiji“ (petak, 8. novembar; 11:00h; platforma Teams) tražimo odgovore na važna pitanja poput: Koja je uloga prozjumera u energetskoj sigurnosti i zelenoj tranziciji? Kava je situacija u Srbiji u poređenju sa EU i zemljama Zapadnog Balkana? Koji su najčešći izazovi za domaćinstva, kakve su procedure i da li je u Srbiji ekonomski isplativno biti prozjumer?

Panelisti će razmotriti i teme statusa prozjumera u privredi i koncept Aktivnog kupca, a cilj diskusije je da pruži konkretne prioritete, preporuke i smernice za unapređenje statusa prozjumera u Srbiji.

Panel diskusija organizuje se u okviru regionalnog projekta“SMART Balkans – Civil Society for Shared Society in the Western Balkans”. 

AGENDA 

Uvod

Predstavljanje projekta, tema, panelista i ključnih rezultata CEVES-ove studije Savršena oluja: Nesigurnosti hrane i energije prete privredama Zapadnog Balkana, Lazar Ivanović, CEVES

Panel diskusija

1. • • Ivana Jovčić, izvršna direktorka Centra za unapređenje životne sredine 
     • Dejan Stojadinović, konsultant u oblasti energetike  
     • Damir Dizdarević, koordinator radne grupe 15 (Energetika) u Nacionalnom konventu o Evropskoj uniji,  Fondacija BFPE   
     • Ljubinko Savić, sekretar Udruženja za energetiku i energetsko rudarstvo, Privredna komora Srbije

Moderator: Lazar Ivanović, CEVES  

Pitanja publike i završna reč

Preuzmite Agendu. 

Pridružite se online panel diskusiji. 

MSP100 Expo 2024, održan 18. oktobra 2024. u Čačku, pod sloganom Nova agenda rasta za MSP okupio je 350 učesnika, više od 100 vodećih domaćih malih i srednjih preduzeća, predstavnike preko 20 ključnih državnih i međunarodnih institucija, kao i brojne predstavnike finansijskog sektora sa ciljem daljeg unapređenja ambijenta za poslovanje domaćih MSP.

Događaj u organizaciji CEVES-a i NTP Čačak prikazao je uspešne porodične firme koje značajno doprinose svojim zajednicama, a paneli su pokrili teme od prevazilaženja tržišnih izazova do pristupa finansijskoj podršci, naglašavajući MSP kao ključne ekonomske činioce Srbije.

Sa izložbom, panel diskusijama, hard talk sesijama i priznanjima za Super Šampione – najbolja među najboljim srpskim malim i srednjim preduzećima, MSP100 Expo je, treću godinu za redom, potvrdio potencijal za rast i otpornost MSP sektora Srbije u promenljivoj globalnoj ekonomiji, istovremeno podsećajući donosioce odluka na incijative koje bi omogućile još brži i snažniji rast ovog sektora.

Zaključke i kratki pregled događaja pogldejte ovde. 

“MSP Barometar”, odnosno  dokument “MSP sektor u Srbiji 2024: Analiza stanja i pregled MSP100 inicijativa” nudi sažet pregled ključnih trendova i stanja u MSP sektoru Srbije tokom 2023. godine, uz očekivanja za 2024. godinu. Na osnovu podataka iz MSP Kompasa, analiziraju se ekonomska kretanja u Srbiji i inostranstvu, poslovne
aktivnosti i izazovi sa kojima se MSP suočavaju, poput neadekvatnog poslovnog okruženja, pristupa finansijama, dostupnosti radne snage, kao i zelene i digitalne transformacije. Ovi uvidi pružaju jasnu sliku o prilikama i preprekama koje utiču na rast i razvoj MSP sektora.

Preuzmite MSP Barometar.  

Uoči početka zajedničke „akcije“ države i trgovinskih lanaca u Srbiji nazvane „Najbolja cena“ objavljena je informacija Eurostata da su cene hrane i bezalkoholnih pića u našoj zemlji na 96 odsto proseka EU – za razliku od zarada, standarda ili potrošnje.

Za odgovor na pitanje odakle bi trebalo da krenemo u „popravku“ našeg tržišta kada je reč o maloprodaji namirnica i osnovnih kućnih proizvoda obratili smo se zameniku glavnog ekonomiste u Centru za visoke ekonomske studije (CEVES) Pavlu Mediću. On je u intervjuu za naš septembarski magazin pošao od činjenice da je odnos cena hrane i prosečnih zarada u Srbiji, uz Albaniju i Bosnu i Hercegovinu, daleko najnepovoljniji u Evropi.

Kada je reč o neophodnim koracima kako bismo se izvukli iz ove nepovoljne situacije, najvažnije je, kaže Medić, da trenutne cene namirnica i osnovnih kućnih proizvoda „rastavimo“ na najsitnije delove u njihovoj strukturi. Na taj način i odgovore koje tražimo možemo podeliti u tri grupe – poresku politiku, troškove distribucije i ulazne cene.

„Kada govorimo o poreskoj politici, odnosno porezima, pre svega mislimo na PDV, ali i na ostale važne elemente poreskog opterećenja – zarade i dobit. Srbija, kao i velika većina drugih evropskih zemalja, na većinu prehrambenih proizvoda primenjuje posebnu stopu od 10 odsto (uobičajena stopa je 20 odsto), što je svrstava među zemlje sa nešto višom posebnom stopom, jer se većina nalazi u rasponu od četiri do osam odsto“, objašnjava Medić.

„Možemo,dakle, zaključiti da je uloga poreskog sistema u celini relativno mala, ali da postoji prostor da se kroz dodatno smanjenje PDV-a na osnovne proizvode utiče na cene u nekom opsegu do pet odsto, u zavisnosti od elastičnosti tražnje, odnosno ponude.

Kada je reč o drugom mogućem odgovoru na naše pitanje o “popravci” domaćeg tržišta – troškovima distribucije – Medić ističe da ta grupa uključuje sve elemente u finalnoj ceni proizvoda koji se tiču distribucije proizvoda od proizvođača do krajnjeg kupca.

„Da pojednostavimo, to su trgovačke marže koje bi trebalo da pokriju sve troškove i obezbede zaradu (profit) u maloprodaji. Ovaj segment u ceni najveća je nepoznanica. Međutim, ukoliko znamo da su uporedni operativni troškovi (električna energija, zarade) u Srbiji komparativno značajno niži nego u EU, preostaje da su ili profiti trgovaca veoma veliki ili su ulazne cene visoke“, objašnjava Medić.

Podsetimo da je Komisija za zaštitu konkurencije Srbije u obrazloženju odluke o pokretanju postupka protiv četiri velika trgovinska lanca navela da je kod Delhaize Serbia, Univerexport, DIS i Mercator-S konstatovan rast bruto marži u periodu od 2016. godine kada je iznosila 35 milijardi dinara do 2023. godine kada dostiže iznos od 87,4 milijarde dinara.

Komisija je konstatovala kontinuiran rast stopa bruto marži od nabavne vrednosti, koja je 2016. godine kod stranaka u postupku u proseku iznosila 19 odsto, dok je 2023. godine bila 38 odsto.

Domaće i „strane“ ulazne cene

Treći “prostor za popravku” domaće maloprodaje su ulazne cene, rekao je Medić za Biznis.rs.

Ulazne cene, kako je objasnio, mogu se podeliti na one iz uvoza i one sa domaćeg tržišta. Kod uvoznih cena važnu ulogu mogu imati carine, ali imajući u vidu članstvo u CEFTA-i i potpisan SSP, smatra da one verovatno nisu naročito značajan faktor.

„Ono što verovatno jeste značajno jesu nabavne cene proizvoda iz inostranstva. Trgovina je igra velikih brojeva i porudžbina, što znači da će veći lanci uvek biti u prednosti u odnosu na manje. U tom pogledu Srbija zaostaje za Evropom, imajući u vidu da su trgovinski lanci u Srbiji uglavnom regionalnog karaktera, sa izuzetkom Lidla i donekle Delhaize-a, koji je u evropskim okvirima ipak manji. Stoga ulazne uvozne cene mogu imati određeni doprinos opštem visokom nivou cena“, istakao je Medić u analizi za Biznis.rs.

Što se tiče domaćih cena, upozorava da su poljoprivreda i prehrambena industrija sa strateškog aspekta prilično zanemarene i podinvestirane privredne grane kojima je potrebna značajna transformacija.

„Srbija se na taj alarm za sada oglušuje, imajući u vidu način na koji se donose i sprovode poljoprivredne strategije i politike. Našoj zemlji je potrebna nova i moderna strategija, ne poljoprivrede i ruralnog razvoja, već razvoja prehrambenog sektora direktno. Dokle god budemo zavisili od vremenskih uslova u ovolikoj meri, obrađivali zemlju na usitnjenim parcelama mehanizacijom koja je u 70 odsto slučajeva starija od 20 godina, i izvozili primarne proizvode umesto obrađene, ne možemo očekivati da ćemo imati efikasnu domaću poljoprivredu, a time i jeftiniju hranu“, zaključio je Medić.

Izvor: Biznis.rs

Troškovi zaduživanja Srbije, posle dobijanja investicionog kreditnog rejtinga, biće manji zbog toga što će državne hartije od vrednosti imati više potencijalnih kupaca, pa će kamate biti niže, rekao je danas zamenik glavnog ekonomiste u Centru za visoke ekonomske studije Pavle Medić.

„Ovaj kreditni rejting je naročito važan za Srbiju. Nije da će se otvoriti sva vrata kada su u pitanju investicioni i penzioni fondovi, ali se mnoga otvaraju, jer će biti više kupaca hartija od vrednosti, što će uticati na pad kamata za zaduživanje države“, rekao je Medić za Betu.

Rejting agencija „Standard and Poor’s“ podigla je dugoročni rejting Srbije za jedan stepen više: sa neinvesticionog „BB+“, na investicioni „BBB-“ koji je najniži u grupi investicionih rejtinga i znači, kako je objasnila ta agencija, da „obveznik ima adekvatan kapacitet da ispuni svoje finansijske obaveze, međutim, verovatnije je da će nepovoljni ekonomski uslovi ili promenljive okolnosti dovesti do oslabljenog kapaciteta obveznika da ih ispuni“.

Medić je objasnio da ako se država zaduživala, na primer, po kamati od tri odsto, da se posle dobijanja investicionog rejtinga, ne može očekivati da padne na dva odsto ili jedan i po odsto, ali i pad od 0,1 procentnih poena je veoma značajan kada je reč o pozajmicama od milijardu ili milijardu i po evra, za koliko se poslednjih nekoliko meseci država zaduživala.

Dodao je da investicioni kreditni rejting šalje pozitivan signal investitorima, ne samo u hartije od vrednosti, nego i investitorima u privredi i bankarstvu, što znači i za priliv investicija u celini.

Medić je rekao da je „AAA“ rejting najviši investicioni rejting, a da do njega ima „devet malih stepenica“.

Taj rejting, kako je ocenio, Srbija i ne može da dostigne, nezavisno od uspeha koji bi u teoriji mogla da postigne, imajući u vidu da „ulogu u rejtingu igra i veličina privrede“.

Prema njegovim rečima ako se meri sa uporedivom Slovačkom, koja ima najbolji rejting od malih država u širem okruženju, Srbija zaostaje pet stepenica, ali da sada ima isti kreditni rejting kao Mađarska.

„Viši kreditni rejting ide ka sve jeftinijem zaduživanju. Kamatna stopa po kojoj se država zadužuje ima tri komponente, jedna je bezrizična kamatna stopa koja pokriva vremensku vrednost novca i inflaciju, druga je kamatna margina koja služi za pokrivanje administrativnih troškova zaduživanja, a treća je premija na rizik – koju upravo kreditni rejting i opisuje. Viši kreditni rejting signalizira manji rizik i manju kamatnu stopu“, rekao je Medić.

Na pitanje da li investicioni kreditni rejting podrazumeva i veću transparentnost budžeta, Medić je rekao da je Srbija napravila „neke korake ka većoj transparentnosti budžeta i da je i Evropska komisija to malo pohvalila, ali da je jedna stvar što su usvojena evropska pravila na papiru, ali da je u praksi neophodan daleko veći napredak“.

„Pomalo je čudno da je u ovom trenutku Srbija dobila taj rejting iako je po privrednim i fiskalnim pokazateljima odavno to zaslužila. Međutim, na institucionalnom planu je teško uočiti poboljšanja koja su bila preduslov za rast kreditnog rejtinga“, rekao je Medić.

Dodao je da postoje šest indikatora kvaliteta institucija koje prati Svetska banka, a koji konkretnije pokrivaju kvalitet upravljanja, vladavinu zakona, korupciju i predvidivost okruženja, gde Srbija nije ostvarila neki napredak.

Medić je naveo da je svakako uspeh kako je Srbija uspela da ubedi agenciju „Standard and Poor’s“ na sastacima na kojima se „pretresaju“ makroekonomski i drugi pokazatelji, da zaslužuje investicioni rejting.

Proces dobijanja rejtinga, prema rečima Medića, nije do kraja transperentan.

Kreditne agencije su, kako je naveo, posle krize 2008. izgubile veliki deo kredibiliteta, ali je taj sektor, nakon krize, makar deklarativno doveden u red.

„Svakako da je utvrđivanje rejtinga i stvar politike. U dobrom delu je to i dalje rezultat lobiranja raznih zainteresovanih strana, pre svega države, a onda i portfolio menadžera, velikih penzionih fondova… Dok je interes Srbije jasan, a i ovoj drugoj grupi poboljšanje može da bude od koristi jer im otvara jedno dodatno tržite koje im je, zbog propisa o rejtingu, bilo zatvoreno“, rekao je Medić.

Izvor: Danas.rs

Akcija pojeftinjenja „Najbolja cena“, koju je inicirala Vlada Srbije, dobra je kao socijalna mera, ali je kratkoročna i ne rešava problem cena koje su slične cenama u EU, jer su plate dva i po puta niže, izjavio je zamenik glavnog ekonomiste u Centru za visoke ekonomske studije (CEVES), Pavle Medić.

Uzroci zašto su cene hrane u Srbiji na nivou prosečnih evropskih, a prosečne zarde dva i po puta niže su, prema njegovim rečima, mnogobrojni.

„Cene hrane u Srbiji slične su cenama hrane u EU, a 10-15 odsto su više u odnosu na cene u regionu, 30 odsto više nego u Severnoj Makedoniji, oko 25 odsto nego u Rumuniji, 10-15 odsto u odnosu na Bugarsku, a slične su cenama u Holandiji, pa i Mađarskoj koja se suočavala sa najvišom inflacijom u Evropi“, rekao je Medić agenciji Beta.

Vlada Srbije dogovorila je sa trgovinskim lancima akciju sniženja cena za 81 kategoriju prehrambenih proizvoda i sredstava za higijenu, koja je počela 1. septembra i trajaće do kraja oktobra, a cene tih proizvoda snižene su u proseku 26 odsto.

Medić je rekao da, iako su cene hrane u Srbiji slične evropskim, da su prosečne zarade dva i po puta niže i da čak i Rumunija ima 20 odsto višu prosečnu zaradu nego Srbija.

„Postoji evidentan raskorak između cena i zarada u Srbiji i zemljama EU. Neko će upitati zašto se akcija ‘Najbolja cena’, ako se sprovodi u septembru, kada su građani potrošili primanja na odmoru, a počinje školska godina, ne realizuje i pred Novu godinu, Uskrs…. Prilično je jasno da takva vrsta politike nije moguća dugoročno i da nije rešenje za ovaj problem u Srbiji“, ocenio je Medić.

Dodao je da su slične mere sprovođene i u Evropi, prošle i pretprošle godine kada je bila visoka inflacija, ali tada marketi u Evropi nisu bili „tihi“, kao u Srbiji kada su te akcije počele da se sprovode.

Dodao je da trgovci u Srbiji takve mere usvajaju, neočekivano, bez negodovanja.

To, istakao je Medić, vodi ka zaključku da bi bilo legitimno preispitati postojanje bilo kakve vrste dogovora koji narušava konkurenciju, odnosno da li postoji netržišno dogovaranje marži i uslova za dobavljače.

„Ključna nadležnost je na Komisiji za zaštitu konkurencije, koja bi mogla da napravi sektorsku analizu tržišta maloprodaje. Ako se ispostavi da je konkurentnost tržišta na zadovoljavajućem nivou i da nema netržišnog ponašanja, trebalo bi ući dublje u problem. Tada bi se sigurno došlo do nekoliko zaključaka, a jedan je da je hrana poskupela zbog rata u Ukrajini i rasta cena energenata i mineralnog đubriva“, rekao je Medić.

Drugi razlog je, prema njegovim rečima, to što su poljoprivreda i prehrambena industrija u Srbiji zanemarene i godinama istiskivane ponudom iz drugih zemalja, upitnog porekla i sumnjivog kvaliteta – kao što je bio slučaj sa uvozom mesa iz Južne Amerike.

„Strategiji razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije nedostaje sistemski pristup. Ministarstvo poljoprivrede služi, ne da razvija tu granu, nego da administrativno podeli subvencije, bez dublje analize i tako kupi socijalni mir“, rekao je Medić.

Nesreća poljoprivrede je, kako je ocenio, to što, ako se zapusti, traži mnogo više vremena da se obnovi.

Prema njegovim rečima, poljoprivreda nije bila razvojna šansa Srbije, ni pre 10, ni pre 20 godina, ali je „apsolutno strateška grana privrede koja zaslužuje veliku pažnju“.

Potrebni su, kako je naveo, stručnjaci iz svih sfera da naprave strategiju razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije i utvrde koji su to dalji pravci razvoja, šta treba raditi, kako modernizovati i proizvodnju i mehanizaciju, sagledati da li je i dalje moguća proizvodnja na otvorenim poljima (open field), obzirom na vremenske nepogode i poteškoće u suzbijanju biljnih bolesti i sanitarnoj kontroli.

„Dakle, neophdno je imati agronome, prehrambene tehnologe, agrotehničare, stručnjake za klimatske promene, stručnjake koji poznaju prehrambene lance vrednosti… Upravo je sada bio trenutak za ovako nešto, imajući u vidu da stara strategija ove godine ističe“, rekao je Medić.

Međutim, budući da su, kako je rekao, pitanja poljoprivrede, prehrambene industrije, pa i konkurentnosti na tržištu maloprodaje sistematski zanemarivani, posledica toga je da su „građanima Srbije proizvodi, koji su inferiorni supstituti, ponuđeni kao slamka spasa, pa čak i nešto čemu i inače treba težiti, jer je navodno bolji parizer od šunke“.

Visoka zavisnost od proizvoda ove „klase“ prisutna je, naveo je Medić, kod većine građana, s obzirom na to da je medijalna zarada u Srbiji oko 77.000 dinara, što znači da polovina od 2,4 miliona formalno zaposlenih, odnosno 1,2 miliona građana zarađuje manje od tog iznosa, dok prosečna potrošačka korpa košta oko 104.00 dinara.

Penzioneri su, kako je rekao u još slabijem položaju pošto je prosečna penzija, oko 45.000 dinara, prilično daleko od minimalne potrošačke korpe od oko 55.000 dinara, koja ne obezbeđuje ništa, osim golog opstanka.

„Velikom broju građana, koji žive u ‘zlatnom dobu’, kako tvrdi vlast, ovakve akcije, na žalost postaju neophodne za preživljavanje“, rekao je Medić.

Istakao je da treba biti veoma obazriv kada se država direktno meša u tržište, „jer od kako Vlada reguliše cene goriva, nikada nije bilo skuplje i apsolutno i relativno u odnosnu na širi region“.

Medić je naveo da je Srbija suočena sa kompleksnim problemima koji zahtevaju sistematska i dugoročna rešenja, kao i doslednu primenu zakona.

Prema njegovom mišljenju, način na koji Srbija trenutno funkcioniše „ne uliva previše poverenja da je to moguće“.

„O-ruk pristup i manjak transparentnosti kod projekta ‘Srbija 2025’, odnosno ‘Ekspo 2027’ na koje će se potrošiti velika sredstva i koji se realizuju lex specialis zakonima svakako ne odaju utisak o postojanju kapaciteta za rešavanje tih problema“, rekao je Medić.

Preuzeto sa Danas.rs

Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) izradio je analizu o potencijalima za obezbeđivanje sigurnosti energetskog snabdevanja u zemljama Zapadnog Balkana kroz promociju prozjumerskog tržišta. Autori studije su Lazar Ivanović i Pavle Medić, a studija identifikuje nekoliko izazova i barijera koje ometaju rast tržišta domaćinstava-prozjumera u Srbiji i predlaže konkretne preporuke za unapređenje situacije.

Analitičari CEVES-a smatraju da je potrebno najpre detaljno informisati potencijalne prozjumere o sticanju statusa prozjumera, uz odgovarajuću podršku i usluge od strane državnih energetskih kompanija, a zatim uspostaviti šemu sertifikacije za instalatere solarnih panela i objaviti listu sertifikovanih instalatera.

Trebalo bi digitalizovati i standardizovati proceduru sticanja statusa prozjumera i obezbediti ujednačenu obučenost i ekspertizu osoblja Operatora distributivnog sistema (ODS) širom zemlje (posebno van Beograda).

“Kako bismo na odgovoran i održiv način promovisali razvoj prozjumera u Srbiji, potrebno je prvo da znamo koji su kapaciteti distributivne mreže, odnosno koliko je uopšte prozjumera moguće ‘prikačiti’ na mrežu u određenom trenutku i na određenoj lokaciji i da li je, i koliko, potrebno dodatnog ulaganja u proširenje ovih kapaciteta. Takođe, potrebno je uvesti sertifikaciju instalatera solarne opreme i napraviti opsežnu listu sertifikanovih firmi kako bi se uveli određeni standardi i izbegle potencijalne nesreće. Za realizaciju obe ove preporuke, ali i za ostale koje se tiču zakonskog okvira, poput na primer regulisanja zajednica obnovljivih izvora energije i uvođenja modela vlasništva treće strane nadležno je Ministarstvo rudarstva i energetike. S druge strane, Elektrodistribucija Srbije (EDS) zadužena je za „operativni“ deo priče, i ona bi trebalo da radi na digitalizaciji postojećih procedura za sticanje statusa prozjumera, kao i na kampanjama radi informisanja građana o istim. Pored toga, s obzirom da nisu svi ogranci EDS-a u dovoljnoj meri obučeni za sve neophodne procedure kao što su priključivanje panela na mrežu, instaliranje pametnih brojila i tako dalje, potrebno je ujednačiti njihov nivo ekspertize širom Srbije”, objašnjava Lazar Ivanović koji bi bili prvi koraci u realizaciji preporuka i koje institucije su nadležne za njih.

Među predlozima za dalji razvoj tržišta navodi se i da bi trebalo osigurati da prozjumeri imaju iste pogodnosti kao i ostali krajnji potrošači, uključujući popuste za uredno plaćanje i racionalnu potrošnju. Takođe, treba revidirati pravila za dodelu lokalnih subvencija, kako bi se favorizovali kompetentni izvođači radova i dao prioritet energetski ugroženim domaćinstvima.

Trebalo bi iznaći rešenje za omogućavanje istih uslova za stambene zgrade i samostalne kuće i zakonski prepoznati zajednice obnovljive energije kao subjekte koji ispunjavaju uslove da postanu prozjumeri, nudeći im posebne podsticaje.

CEVES preporučuie i istraživanje i implementiranje ESCO modela za rezidencijalne prozjumerske projekte, obezbeđujući ekspertizu i kapital za instalaciju solarnih panela. Zatim, proširenje pravnog okvira kako bi se podstaklo formiranje i učešće energetskih zajednica na prozjumerskom tržištu, izmene Zakona o energetici kako bi se obavezali Operatori distributivnog sistema da stvore povoljne uslove za visoku penetraciju obnovljivih izvora energije priključenih na distributivnu mrežu i uvođenje posebnih poreskih olakšica u cilju promovisanja razvoja tržišta prozjumera.

Zapadni Balkan se dominantno oslanja na fosilna goriva i naftu

Kada je u pitanju proizvodnja energije, zemlje Zapadnog Balkana se dominantno oslanjaju na fosilna goriva i naftu, uglavnom samostalno postižu dovoljnu proizvodnju električne energije, i energetski su visoko intenzivne. Ove države dominantno proizvode energiju iz čvrstih goriva i nafte (oko 80 odsto, osim u Albaniji sa 45 odsto), što je znatno više od EU27.

Proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora je uglavnom uporediva ili veća nego u EU27, ali su gasna i nuklearna energija daleko ređe u zemljama Zapadnog Balkana (devet prema 36 odsto).

Kada je reč o energetskoj zavisnosti, balkanske zemlje uvoze između četvrtine do trećine ukupnih energetskih potreba, osim Severne Makedonije koja se oslanja na uvoz sa skoro 70 odsto. Da bi proizvele ekvivalentnu količinu BDP-a, balkanskim zemljama je potrebno oko 50 odsto više energije nego zemljama EU. U proteklih pet godina nije zabeleženo značajno poboljšanje njihove energetske efikasnosti u odnosu na EU.

Lazara Ivanovića smo pitali koliko je realno očekivati rast nuklearne energije u Srbiji i u kom periodu?

“Nuklearna energija je, iz dobro poznatih razloga, uvek bila veoma kontroverzna tema, ali njen značaj u zelenoj tranziciji teško je osporiti. Pored toga što ne emituje gasove staklene bašte i ne zagađuje vazduh, nuklearna energija je i energetski najefikasnija. Tačnije, jednom kada izgradite nuklearnu elektranu, količina energije koju proizvodite po jedinici inputa je, u poređenju sa svim drugim izvorima energije, toliko velika da se može reći da je maltene dobijate ‘besplatno’. S druge strane, pitanje nuklearnog otpada i njegovog skladištenja veoma je važno, ali za to postoje međunarodno priznate procedure i standardi koji adekvatno i bezbedno regulišu ovu oblast”, navodi naš sagovornik.

On dodaje da, ako nam je cilj da proizvodnju struje iz fosilnih goriva potpuno ukinemo ili svedemo na minimum, a znamo da obnovljivi izvori energije ne mogu da pokriju 100 odsto proizvodnje struje (ni u daleko bogatijoj i tehnološki snabdevenijoj Nemačkoj, a kamoli u Srbiji), nuklearna energija se nameće kao logičan odgovor.

“Primera radi, iako zemlje Zapadnog Balkana imaju veći udeo obnovljivih izvora energije u proizvodnji struje u odnosu na zemlje EU (37,3 prema 34,5 odsto neto proizvodnje struje), ostatak elektroenergetskog miksa dominatno (oko 65 odsto) čine fosilna goriva, i to dobrim delom teško zagađujući lignit, dok je udeo istih u EU dvadesetak procentnih poena manji, a tu razliku pokriva upravo nuklearna energija koja u našem regionu nije prisutna”, kaže Lazar Ivanović u razgovoru za Biznis.rs.

S druge strane, kada govorimo o Srbiji, osnovni problem je činjenica da je Srbija još 1989. godine uvela Moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana.

“Sada bi neko mogao da kaže – pa dobro, dovoljno je ukinuti moratorijum i Srbija već može početi sa izgradnjom svoje ‘nuklearne budućnosti’. Nažalost, stvari nisu tako jednostavne. Iako su i druge zemlje u istom periodu uvele moratorijum na izgradnju nuklearki, naš je bio posebno restriktivan i njime je efektivno zaustavljeno školovanje kadrova na Mašinskom i Elektrotehničkom fakultetu. Danas, 35 godina kasnije, Srbija nema dovoljno eksperata koji bi se bavili ovim izuzetno ozbiljnim pitanjem. Pored toga, za razliku od nekih drugih oblasti, kada je reč o nuklearkama jedna zemlja ne bi smela sebi da dozvoli da ‘uvozi’ eksperte iz inostranstva, s obzirom na to da je reč ne samo o energetskom, već i o par exellence bezbednosnom, a samim tim i političkom pitanju. Primera radi, ljudi koji upravljaju nuklearkom Krško u Sloveniji, kao i njihove porodice, žive u istom tom mestu što znači da imaju ‘skin in the game’ i to dobrim delom ‘umiruje’ lokalno stanovništvo”, ističe analitičar CEVES-a.

On smatra da je, u svakom slučaju, najbolje što Srbija trenutno može da uradi – da ulaže u kadrove u oblasti nuklearne energije, i to iz najmanje dva razloga.

“Pre svega, kao što sam rekao, nemoguće je izgraditi i bezbedno održavati nuklearke bez domaće ekspertize, ali takođe, bez te iste ekspertize nikad nećemo saznati da li smo bili u pravu ukoliko odaberemo da ne idemo ‘nuklearnim putem’. Naravno, za ‘proizvodnju’ eksperata je potrebno bar deset do dvadeset godina, tako da ništa neće moći da se napravi preko noći, što je na kraju krajeva i dobro, pogotovo kada je reč o ovako osetljivim temama koje zahtevaju dubinsku i temeljnu analizu i javni dijalog svih zainteresovanih strana”, zaključuje Lazar Ivanović.

Izvor: Biznis.rs

Domaćinstva na Zapadnom Balkanu i u Evropskoj uniji imaju uporedivu potrošnju električne energije po glavi stanovnika, ali privrede zemalja Zapadnog Balkana su manje energetski efikasne od EU jer troše dve trećine više električne energije za svaku jedinicu proizvedenog BDP-a.

Da bi proizvele ekvivalentnu količinu bruto domaćeg proizvoda, zemljama Zapadnog Balkana potrebno je oko 50 odsto više energije nego zemljama EU.

U proizvodnji električne energije balkanske zemlje se dominantno oslanjaju na fosilna goriva i naftu, i energetski su visoko intenzivne. Proizvodnja struje iz obnovljivih izvora je uglavnom uporediva ili veća nego u 27 zemalja EU, ali su gasna i nuklearna energija daleko ređe u zemljama Zapadnog Balkana – devet odsto prema 36 procenata. Tokom poslednjih šest godina, regionalni kapaciteti obnovljivih izvora energije rastu skoro tri puta sporije nego u EU.

Ovo su neki od zaključaka analize koju je Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) izradio o potencijalima za obezbeđivanje sigurnosti energetskog snabdevanja u zemljama Zapadnog Balkana kroz promociju prozjumerskog tržišta. Autori studije su Lazar Ivanović i Pavle Medić, a publikacija je razvijena uz podršku regionalnog projekta “SMART Balkans – Civil Society for Shared Society in the Western Balkans” koji sprovode Centar za promociju civilnog društva (CPCD), Center for Research and Policy Making (CRPM) i Institut za demokratiju i posredovanje (IDM) i finansijski je podržan od strane norveškog Ministarstva spoljnih poslova (NMFA).

Na pitanje zašto je Zapadni Balkan toliko manje energetski efikasan od EU, Lazar Ivanović u razgovoru za Biznis.rs napominje da je, prema poslednjim podacima Eurostata za 2022. godinu, privredama Zapadnog Balkana u proseku potrebno oko 56 odsto više energije da proizvedu istu količinu BDP-a kao zemlje Evropske unije.

“Iako je energetska intenzivnost balkanskih privreda, merena kao ukupna raspoloživa energija podeljena sa BDP-om (prilagođenim za kupovnu moć – PPS) od 2017. godine opala za 20 odsto, EU je uspela da je smanji još više (za 25 odsto), pa se energetska efikasnost regiona čak relativno i pogoršala u odnosu na EU. Glavni razlog više energetske intenzivnosti u zemljama Zapadnog Balkana (WB6) jeste kombinacija niskih cena struje i više decenija nedovoljno visokih investicija u energetsku efikasnost”, navodi Ivanović i dodaje da, međutim, treba istaći i velike razlike u energetskoj efikasnosti između samih zemalja WB6.

“Dok je albanska privreda manje energetski intenzivna i od proseka EU, bosanska privreda je skoro duplo energetski neefikasnija, a Srbija je tek nešto bolja od nje. Razlog za nisku energetsku intenzivnost u Albaniji leži u kombinaciji dva faktora – Albanija proizvodi struju gotovo isključivo iz hidroenergije koja je energetski efikasnija od fosilnih goriva i skoro 80 odsto albanskog BDP-a čine sektori usluga i poljoprivrede koji, u poređenju sa industrijom, imaju nisku energetsku intenzivnost”, zaključuje naš sagovornik.

Veliki solarni potencijal Srbije

Fokusirajući se na Srbiju kao studiju slučaja, analiza CEVES-a istražuje potencijal i izazove u integraciji prozjumera u srpsko energetsko tržište. Cilj je pojednostavljivanje usvajanja obnovljivih izvora energije, kroz podsticanje energetske efikasnosti i povećavavanje efikasnosti mreže, fleksibilnosti i otpornosti.

Dokument pokazuje da bi procenjeni tehnički solarni potencijal Srbije mogao da pokrije skoro 80 odsto njene trenutne bruto proizvodnje električne energije, ali je, uprkos potencijalu, razvoj tržišta prozjumera u Srbiji prilično spor i značajno zaostaje za drugim zemljama Zapadnog Balkana, kao što su Albanija, Severna Makedonija, pa čak i mnogo manja Crna Gora.

“Srbija, zahvaljujući svojoj povoljnoj geografskoj lokaciji i klimatskim uslovima, ima ogroman potencijal za proizvodnju solarne energije. Primera radi, prema rezultatima jedne studije iz 2022. godine, procenjena potencijalna proizvodnja električne energije iz solarne energije u Srbiji iznosi oko 30,5 TWh godišnje, što je skoro 80 procenata naše trenutno bruto proizvodnje struje. Pored toga, prema podacima Ministarstva za rudarstvo i energetiku, ukoliko bi se solarni paneli instalirali na svega deset odsto ukupne površine krovova u Srbiji, to bi kreiralo instalirane kapacitete u iznosu od šest gigavata, što je 1,8 puta više od naših trenutnih elektroenergetskih kapaciteta iz obnovljivih izvora”, objašnjava Lazar Ivanović.

Ali, tržišta prozjumera u Srbiji se veoma sporo razvija. Od 2021. godine, kada je stupio na snagu novi Zakon o obnovljivim izvorima energije, do kraja maja ove godine, prema zvaničnim podacima Elektrodistribucije Srbije registrovano je 2.300 domaćinstava i samo tri stambene zajednice.

Njihova ukupna instalisana snaga iznosi manje od 19 MW solarnih kapaciteta, što je svega oko 0,5 odsto planiranih kapaciteta za 2023. godinu.

“Kada se na to doda broj industrijskih prozjumera, dobijamo cifru od ukupno oko 3.000 prozjumera u Srbiji koji poseduju manje od 52 MW kapaciteta za proizvodnju struje. S druge strane, značajno manje privrede poput Albanije i Severne Makedonije su već u prvoj polovini 2023. godine imale ukupne prozjumerske kapacitete koji su prevazilazile 119 MW i 129 MW, respektivno (za ovih godinu dana su sigurno još veći). Čak i Crna Gora, sa deset puta manje stanovnika od Srbije, je do polovine maja ove godine uspela da postigne čak 4.000 prozjumera ukupne instalirane snage 43,5 MW. Iako je poslednjih meseci bilo nekih pozitivnih izmena Zakona, poput smanjenja naknade za prozjumere čime su dodatno smanjeni njihovi računi za struju, potrebno je uraditi još toga kako bi se ovaj trend preokrenuo”, ističe Ivanović.

Studija CEVES-a identifikuje nekoliko izazova i barijera koje ometaju rast tržišta domaćinstava-prozjumera u Srbiji i predlaže konkretne preporuke za unapređenje situacije.

Analitičari CEVES-a smatraju da je potrebno najpre detaljno informisati potencijalne prozjumere o sticanju statusa prozjumera, uz odgovarajuću podršku i usluge od strane državnih energetskih kompanija, a zatim uspostaviti šemu sertifikacije za instalatere solarnih panela i objaviti listu sertifikovanih instalatera.

Izvor: Biznis.rs

Centar za visoke ekonomske studije izradio je analizu o potencijalima za obezbeđivanje sigurnosti energetskog snabdevanja u zemljama Zapadnog Balkana kroz promociju prozjumerskog tržišta. Dokument pruža sveobuhvatnu analizu sigurnosti snabdevanja električnom energijom na Zapadnom Balkanu sa posebnim fokusom na ulogu prozjumera u dostizanju čistog, efikasnog i održivog energetskog razvoja.  

Kada je u pitanju proizvodnja energije, WB6 zemlje se dominantno oslanjaju na fosilna goriva i naftu, uglavnom samostalno postižu dovoljnu proizvodnju električne energije, i energetski su visoko intenzivne. WB6 zemlje dominantno proizvode energiju iz čvrstih goriva i nafte (oko 80%, osim u Albaniji sa 45%), što je znatno više od EU27. Proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora je uglavnom uporediva ili veća nego u EU27, ali su gasna i nuklearna energija daleko ređe u zemljama WB6 (9% prema 36%).

Kada je reč o energetskoj zavisnosti, WB6 uvozi između četvrtine do trećine ukupnih energetskih potreba, osim Severne Makedonije, koja se oslanja na uvoz sa skoro 70%. Da bi proizvele ekvivalentnu količinu BDP-a, WB6 zemljama je potrebno oko 50% više energije nego zemljama EU. U proteklih pet godina nije zabeleženo značajno poboljšanje njihove energetske efikasnosti u odnosu na EU.

Tokom poslednjih šest godina, regionalni kapaciteti obnovljivih izvora energije rastu skoro tri puta sporije nego u EU, dok fosilna goriva i dalje predstavljaju većinu proizvodnje električne energije u regionu. Pored toga, iako je potrošnja električne energije po glavi stanovnika između domaćinstava Zapadnog Balkana i domaćinstava EU uporediva, privrede WB6 zemalja su manje energetski efikasne od EU jer troše dve trećine više električne energije za svaku jedinicu proizvedenog BDP-a.

Fokusirajući se na Srbiju kao studiju slučaja, ovaj dokument istražuje potencijal i izazove u integraciji prozjumera u njeno energetsko tržište. Cilj je pojednostavljivanje usvajanja obnovljivih izvora energije, korz podsticanje energetske efikasnosti i povećavavanje efikasnosti mreže, fleksibilnosti i otpornosti.

Srbija se može pohvaliti značajnim potencijalom solarne energije, zahvaljujući povoljnoj lokaciji i klimi, sa procenjenim tehničkim solarnim potencijalom koji bi mogao da pokrije skoro 80% njene trenutne bruto proizvodnje električne energije. Uprkos ovom potencijalu, razvoj tržišta prozjumera u Srbiji je prilično spor i značajno zaostaje za drugim zemljama na Zapadnom Balkanu kao što su Albanija, Severna Makedonija, pa čak i mnogo manja Crna Gora.

Studija identifikuje nekoliko izazova i barijera koje ometaju rast tržišta domaćinstava-prozjumera u Srbiji i predlaže preporuke za njihov razvoj:

• Detaljno informisati potencijalne prozjumere o sticanju statusa prozjumera, uz odgovarajuću podršku i usluge od strane državnih energetskih kompanija.
• Uspostaviti šemu sertifikacije za instalatere solarnih panela i objaviti listu sertifikovanih instalatera.
• Digitalizovati i standardizovati proceduru sticanja statusa prozjumera i obezbediti ujednačenu obučenost i ekspertizu osoblja Operatora distributivnog sistema (ODS) širom zemlje (posebno van Beograda).
• Izvršiti analizu kapaciteta hostinga kako bi se odredio kapacitet distributivne mreže za povećanje broja prozjumera.
• Osigurati da prozjumeri imaju iste pogodnosti kao i ostali krajnji potrošači, uključujući popuste za uredno plaćanje i racionalnu potrošnju.
• Revidirati pravila za dodelu lokalnih subvencija kako bi se favorizirali kompetentni izvođači radova i dao prioritet energetski ugroženim domaćinstvima.
• Iznaći rešenje za omogućavanje istih uslova za stambene zgrade i samostalne kuće.
• Zakonski prepoznati zajednice obnovljive energije kao subjekte koji ispunjavaju uslove da postanu prozjumeri, nudeći im posebne podsticaje.
• Izmeniti zakone kako bi se trećim stranama omogućilo instaliranje i upravljanje solarnim elektranama, omogućavajući širi pristup pogodnostima za prozjumere.
• Istražiti i implementirati ESCO model za rezidencijalne prozjumerske projekte, obezbeđujući ekspertizu i kapital za instalaciju solarnih panela.
• Proširiti pravni okvir kako bi se podstaklo formiranje i učešće energetskih zajednica na prozjumerskom tržištu.
• Izmeniti Zakon o energetici kako bi se obavezali Operatori distributivnog sistema da stvore povoljne uslove za visoku penetraciju obnovljivih izvora energije priključenih na distributivnu mrežu.
• Uvesti posebne poreske olakšice u cilju promovisanja razvoja tržišta prozjumera.

Integralni dokument na engleskom jeziku preuzmite OVDE.

Autori studije: Lazar Ivanović, CEVES i Pavle Medić, CEVES

Publikacija je razvijena uz podršku regionalnog projekta “SMART Balkans – Civil Society for Shared Society in the Western Balkans” koji sprovode Centar za promociju civilnog društva (CPCD), Center for Research and Policy Making (CRPM) i Institut za demokratiju i posredovanje (IDM) i finansijski je podržan od strane norveškog Ministarstva spoljnih poslova (NMFA).

Pozivamo vas na događaj “MSP Kompas Indeks 2024: Mala privreda – Veliki potencijal”, na kojem će biti predstavljeni MSP Kompas i rezultati tekućeg stanja sektora malih i srednjih preduzeća u Srbiji iz različitih perspektiva. Okupljanje je zakazano za 17. maj 2023, od 11:00 do 14:30, u prostorijama Privredne komore Srbije, Resavska 13-15, Beograd. Program događaja možete preuzeti u nastavku.

MSP Kopmas Index 2024_agenda

Evropska komisija je u novembru 2023. godine pripremila Novi plan rasta za Zapadni Balkan (u nastavku teksta Plan), koji treba da ubrza sprovođenje reformi zemalja regiona i njihovu socio-ekonomsku konvergenciju ka standardu EU.[1] Plan rasta predstavlja napor EU da u proces pridruživanja, koji traje dugo i deluje obeshrabrujuće, kako za političke elite tako i za građane regiona, uradi nešto novo i motivišuće. Evropska unija je nesumnjivo pogledala u dobrom pravcu –  produbljivanje ekonomske integracije sa EU i ubrzanje privrednog rasta zaista su neophodni za željenu transformaciju zemalja regiona. Percepcija da taj ubrzani rast dolazi zahvaljujući EU značajno bi pomogla i jačanju pozitivne percepcije EU kod građana Srbije.

Plan rasta se zasniva na četiri stuba koji predstavljaju kombinaciju obaveza za Zapadni Balkan i podsticaja za ispunjavanje tih obaveza. Prva dva stuba predviđaju jačanje regionalne ekonomske integracije, a zatim i postepeno stupanje regiona na Jedinstveno tržište EU, što predstavlja otvaranje EU ka zemljama regiona kako bi se one bolje pripremile za samo članstvo. Treći stub podrazumeva obavezu pripreme reformskih agendi od strane vlada, koje će sadržati reforme i investicione prioritete i po čijem će se uspešnom ispunjenju steći uslovi za povlačenje sredstava predviđenih stubom četiri. Četvrti stub predviđa paket od 6 milijardi evra za Zapadni Balkan u periodu 2024-2027 u odnosu od 2 milijarde bespovratne podrške i 4 milijarde evra povoljnih zajmova. Reč je o dodatnim sredstvima u odnosu na ona već predviđena instrumentom IPA III.

Problem je što za sad nije jasno kako je tačno EK zamislila da dođe do željene promene. S jedne strane, Planom je predviđeno da bude pokriveno mnoštvo oblasti: od vladavine prava, preko energetike do integracije u jedinstveno tržište. Ali predviđena sredstva svakako nisu dovoljna da sama po sebi dovedu do ovih promena. Kada ovaj iznos podelimo na 4 godine, to je svega 1,5 milijarda evra godišnje i to za svih 6 zemalja Zapadnog Balkana. Od ukupne cifre, Srbija bi mogla da očekuje oko 425 miliona evra godišnje, dakle svega oko 0,6% BDP-a iz 2023. godine. Evropski zvaničnici najavljuju mogućnost udvostručavanja BDP-a privreda Zapadnog Balkana u narednih 10 godina,[2] što znači da bi njihov prosečan godišnji rast morao biti, fantastičnih ali malo verovatnih, 7%.

Dakle, jasno je da pomenuti iznosi nisu dovoljni da motivišu najteže promene koje EU za sada očekuje, poput vladavine prava. S druge strane, ukoliko EU želi promene koje bi direktnije podstakle privredni rast, onda za njihovo planiranje nije ostavljeno dovoljno vremena. Izbor i definisanje reformi koje će se naći u reformskoj agendi Srbije odvija se u saradnji Vlade Srbije i Evropske komisije, uz tesne rokove i, shodno tome, ograničeno uključivanje šireg društva. Civilni sektor se sa sadržajem dokumenta upoznao tek pošto se već odmaklo sa procesom, te nije imao priliku da na vreme uputi svoje predloge prioritetnih reformi, na kojima je već imao priliku da radi.[3] Ovo je posebno nepovoljno imajući u vidu da u Srbiji ne postoji konsenzus oko vizije i pravca kojim će se kretati u narednom periodu, a koji bi trebalo da bude oličen u, još uvek nepostojećim, krovnim strateškim dokumentima – Planu razvoja i Investicionom planu.

Očekuje se da reforme budu preuzete iz Programa ekonomskih reformi (ERP), koji je, u nedostatku gore navedenih planova, najznačajniji dokument ekonomskog upravljanja i planiranja. Ironija je u tome da je i u slučaju ovog dokumenta civilni sektor samo formalno konsultovan, dok u praksi nema suštinski uticaj na njegov sadržaj, a privreda još manje. Ne iznenađuje, stoga, da strukturne reforme koje predviđa ERP nisu dovoljno ambiciozne, ponavljaju se iz godine u godinu, a praćenje njihovog sprovođenja svodi se na puko evidentiranje obavljenih aktivnosti. Prema tome, sama pomisao da reformska agenda može da predstavlja recikliranje starih dokumenata zvuči obeshrabrujuće.   

Jačanje domaćeg MSP sektora, kao jedna od oblasti od fundamentalnog značaja za ekonomsku konvergenciju ka EU standardu, u ovom planu potpuno je zanemareno. Zašto je to važno? Pre svega, jasno je da investicije predstavljaju jednu od ključnih poluga privrednog rasta. Iskustvo brzorastućih privreda Centralne i Istočne Evrope nam govori da je, za dugoročan i održiv privredni rast, potrebno da one budu između 25 i 30% BDP-a. S druge strane, nije tajna da Srbija poslednjih godina beleži izuzetno visoke nivoe javnih ali i stranih direktnih investicija dok su domaće privatne investicije, kao stub privrednog rasta svake tržišne privrede, na nedopustivo niskom nivou (oko 7% godišnje). Prema tome, predpristupni fondovi bi trebalo da budu snažnije usmereni ka jačanju domaće privrede.

Na kraju, neveliki iznosi ponuđeni Planom uslovljeni su reformama, koje se mahom odnose na demokratiju i vladavinu prava ali i, u slučaju Srbije, na „konstruktivan dijalog“ sa Prištinom. I dok EU traga za „formulom“ koja će podstaći konvergenciju sa EU, vlast u Srbiji poslednjih godina aktivno radi na jačanju ekonomskog partnerstva sa jednom zemljom kojoj nije mnogo stalo do gore navedenih vrednosti – Kinom. Ukoliko pogledamo strane direktne investicije iz ove zemlje, one iz godine u godinu rastu, svrstavajući je u najznačajnijeg pojedinačnog investitora i drugog najznačajnijeg investitora u Srbiji nakon EU (Grafikon 1). Takođe, spoljnotrgovinska aktivnost sa Kinom je u poslednjih 10 godina intenzivirana (grafikon 2).  Na to treba dodati i nedavno potpisani Sporazum o slobodnoj trgovini koji obuhvata oko deset hiljada proizvoda iz Srbije i oko devet hiljada iz Kine čime će se ekonomski uticaj ove daleke zemlje u Srbiji dodatno uvećati.[4]

Grafikon 1. Neto prilivi stranih direktnih investicija u Srbiji prema zemljama porekla u periodu 2013-2022 (EUR miliona)

Izvor: Narodna banka Srbije

Dakle, iz ugla političkog rukovodstva u Srbiji, alternativa evropskim parama postoji, i ona nije uslovljena bilo kakvim reformama niti ustupcima. Pored toga, takva percepcija očigledno sve više jača i u široj javnosti, s obzirom da najsvežije ankete pokazuju da je manje od 50% građana Srbije za članstvo Srbije u EU dok percepcija o blagotvornom kineskom privrednom uticaju u Srbiji iz godine u godinu raste[5].

Grafikon 2. Struktura uvoza i izvoza Srbije po zemljama 2013 i 2022

„It’s the economy, stupid”

Bio je naziv slogana koji je na na američkim predsedničkim izborima 1992. godine, Bilu Klintonu doneo ubedljivu pobedu nad dotadašnjim predsednikom Džordžom Bušem Starijim. Prema tome, postavlja se pitanje: kakav je zaista plan Evropske unije za Srbiju (i region Zapadnog Balkana)? Iako je najavljen kao ekonomski, čini se da ekonomija (još uvek) ne igra veliku ulogu u njemu. Nastavak dosadašnje politike preti da gurne Srbiju još dalje od EU u kineski „čelični“ zagrljaj.

Pred Srbijom je (još jedna) prilika da konačno napravi dobar plan za budućnost, a da za to još bude i finansijski nagrađena. Za postizanje takvog rezultata važno je da EU preciznije usmeri svoje podsticaje i uslove čime bi se pokazala kao istinski zainteresovana za dobrobit građana Srbije i Zapadnog Balkana.  U svakom slučaju, Srbija treba da ozbiljno pristupi ovom Planu i na najbolji mogući način iskoristi i ono što je trenutno „na stolu“. To znači da, umesto prepakivanja već postojećih planova, pripremi novi koji će biti dobro promišljen i fokusiran na prave razvojne prioritete.

[1] Evropska komisija, „Komunikacija Evropske komisije za Evropski parlament, Savet, Evropski ekonomski i socijalni komitet i Komitet regiona – Novi plan rasta za Zapadni Balkan“, 2023. https://neighbourhood-enlargement.ec.europa.eu/2023-communication-new-growth-plan-western-balkans_en.

[2] BBC Srbija. Evropska unija: Šta je Plan rasta za Zapadni Balkan. https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-68055845

[3] „Srbija 2030: razvojni prioriteti – izveštaj nedržavnog sektora“, 2020. https://sdgs4all.rs/documents/izvestaj-srbija-2030-razvojni-prioriteti-izvestaj-nedrzavnog-sektora/.

[4] Paragraf. Potpisan sporazum o slobodnoj trgovini sa Narodnom republikom Kinom. https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/191023/191023-vest8.html 

[5] Novi treći put, Kina i javno mnjenje u Srbiji, https://istrazivanja.rs/wp-content/uploads/2023/05/Kina-i-javno-mnjenje-u-Srbiji.pdf 

Autori teksta: Lana Hadži-Niković i Lazar Ivanović

Na godišnjoj Skupštini članova Nemačko-srpske privredne komore,  predsednica Upravnog odbora i glavna ekonomistkinja CEVES-a Kori Udovički predstavila je rezultate ekonomske analize „Trgovinski odnosi između Srbije i Nemačke u periodu od 2015. do 2022. godine“, čiji je autor CEVES.

„Nemačka je ključna destinacija za srpska mala i srednja preduzeća, a na osnovu te saradnje postepeno se gradi srpski „Mittelstand”, a samo u poslednje 2 godine srpski izvoz u Nemačku je povećan za 60%, a trgovina sa Nemačkom čini 15% ukupne robne razmene Srbije. To je u velikoj meri rezultat dugogodišnjih nemačkih ulaganja u Srbiju, ali odražava i dublju kompatibilnost“, rekla je Udovički.

Neki od najvažnijih zaključaka analize, izrađene za potrebe Nemačko-srpske privredne komore su:

• Nemačka za Srbiju predstavlja najznačajnijeg izvoznog (oko 4 milijarde EUR) i uvoznog (oko 4,4 milijarde EUR) partnera.
• Sektor mobilnosti čini nešto više od 50% svih izvoza (oko 2,1 milijarde EUR), što su najčešće poluproizvodi koje proizvode nemačke kompanije u Srbiji i namenjeni su ugradnji u druge proizvode u Nemačkoj.
• Izvoz u Nemačku je rastao brže od uvoza iz Nemačke, što je dovelo do smanjenja trgovinskog deficita Srbije sa -667 miliona EUR na -385 miliona EUR u periodu od 2015. do 2022.
• Nemačka je takođe i glavni izvor stranih direktnih investicija u Srbiju, koje čine oko 10,8% svih ovakvih investicija.
• Trgovinski odnosi dve zemlje su već ustaljeni i u budućnosti imaju veliki potencijal za dalje unapređenje, pogotovu uzimajući u obzir izazove koje je stvorila pandemija i znatno nestabilnije geopolitičko okruženje.

Integralni dokument možete preuzeti OVDE.

Foto: Stefan Simonović

Da bismo brže konvergirali ka EU, potrebno je više domaćih investicija. Mala i srednja preduzeća u Srbiji kao najbitniju stvar koju država može da uradi za njih navode vraćanje poreskog kredita. Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), u razgovoru za Bloomberg Adria ističe da se prema anketama koje taj centar sprovodi vidi da je jedno od osam preduzeća u prethodne tri godine ozbiljnije uložilo u povećanje i pojačavanje svojih kapaciteta.

“To dalje utiče na sve one teme koje često ostaju u senci domaćih investicija kao što su ozelenjavanje, digitalizacija, inovacije koje su ključne za konkurentnost”, kaže Šormaz.

Kako država može da podstakne mala i srednja preduzeća?

Jedan od načina na koji država može da pomogne malim i srednjim preduzećima je poreski kredit. “Poreski kredit je nešto što može lako da se uradi i gde država može da pokaže dobru volju da podstakne domaće investicije. Dve trećine zemalja u EU ima poreski kredit. Ima ga i Srbija, ali je Srbija jedina koja ga ima samo za velika preduzeća”, kaže Šormaz.

“Mi smo napravili model koji pretpostavlja da bi 50 odsto poreza na dobit bilo zaštićeno, a da bi investicije mogle da se računaju kao 50 odsto odbitne stavke za poresku osnovicu. U takvom modelu, procena je da bi investicije u pet godina mogle da se povećaju za 40 odsto, što je oko 1,5 milijardi evra. Za 10 godina to bi bilo 83 odsto, što je skoro tri milijarde evra. Ove investicije bi trajno povećale BDP za 0,4 odsto u srednjem roku”, navodi Šormaz.

A da li bi EXPO 2027 takođe mogao da bude šansa za mala i srednja preduzeća?

Šormaz smatra da može. “Kroz EXPO 2027 država može da pokaže da je posvećena malim i srednjim preduzećima i domaćim investicijama. Mala i srednja preduzeća prave sve što je potrebno da se napravi EXPO od tunela do studijske rasvete, opremanja hotela, ambalaže, itd. Ovo nije samo prilika da se mala i srednja preduzeća podrže kroz nabavke i plaćanje za proizvode i usluge, već da se taj događaj iskoristi da se ispromovišu proizvodi malih i srednjih preduzeća.”

Da bi značajna ulaganja koja Srbija ovih dana čini bila održiva (kako u smislu trajnosti poželjnih efekata, tako i u kontekstu očuvanja životne sredine) i da bi koristila svim građanima Srbije, ohrabrila ih da ovde ostaju i ulažu, “povukla” i one koji nisu “politički povezani” ili su čak zapostavljeni i zaostaju — neophodan je Plan razvoja.  Pozivamo vlasti da se izrada takvog Plana nađe u ekspozeu novog/e Predsednika/ce Vlade Srbije, a odgovornost za sprovođenje Agende 2030 i Plana da bude jasno naznačena kao nadležnost jednog organa u Zakonu o ministarstvima. Takav Plan mora biti zasnovan na najširem dijalogu u društvu i poštovati vrednosti Agende UN 2030—što će obezbediti i da se u njegovo središte stave interesi MSP. Za početak: ukidanje diskriminacijie MSP u primeni poreskog izuzeća na investicije.

Imajući u vidu obavezu Republike Srbije da primeni Agendu 2030 kao razvojnu strategiju Ujedinjenih nacija i započete aktivnosti na pripremi Plana razvoja Republike Srbije, a s obzirom na predstojeći izbor nove Vlade i pripremu njenog programa rada, Platforma za opštedruštveni dijalog “Održivi razvoj za sve” danas je iznela predlog da nova Vlada Republike Srbije efikasno, transparentno i posvećeno nastavi aktivnosti usmerene na pripremu i donošenje Plana razvoja Republike Srbije.

Plan razvoja je hijerarhijski najviši dokument razvojnog planiranja čije je donošenje obavezno na osnovu Ustava Republike Srbije i od ključnog je značaja za usklađivanje strateškog pristupa u svim oblastima društvenog i ekonomskog života. Upravo Plan razvoja treba, kao krovni dokument, da uključi reforme koje se sprovode u okviru procesa pristupanja Evropskoj uniji i procesa realizacije ciljeva održivog razvoja kroz Agendu 2030.

Kori Udovički, predsednica UO i glavna ekonomistkinja Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), je, na današnjoj konferenciji za medije Platforme “Održivi razvoj za sve”, objasnila da je suština Agende 2030 u realizaciji tri stuba razvoja – društvenog, odnosno razvoja ljudi; ekonomskog, odnosno razvoja privrede; i ekološkog – u smislu očuvanja i zaštite životne sredine.

“Srbija se, kao i oko 180 drugih država u svetu, obavezala na sprovođenje Agende 2030. To ne podrazumeva da se u obzir uzima samo rast BDP-a koji je čisto ekonomski pokazatelj, pa i on samo kao prosek, već da se vodi računa o sveukupnom razvoju onoga što čini naše živote, živote svih i svakog građanina. To je potrebno za održanje globalne zjaednice, i u interesu je svih nas”, rekla je Udovički.

Kako je objasnila, Plan razvoja Republike Srbije potreban je da se ne bi propustila prilika da se trenutak u kome se nalazimo – u kome postoji privredni rast i rast prosečnih plata i zaposlenosti – iskoristi za suštinsku dobrobit društva i svih ljudi u Srbiji. “Prosečni BDP zaista već neko vreme raste, nadomešćuje se ono što je upropašćeno devedestih, konačno postoji prava domaća mala privreda, ali ne postavlja se pitanje da li sada investicije koristimo da bi išle u korist održivosti i boljitka što većeg broja građana Srbije. Šta vredi da imamo privredni rast ako se ljudi sa idejama, pogotovo iz malih mesta, ljudi koji bi mogli da doprinesu oporavku svojih sredina, iz njih iseljavaju ili prodaju svoju firmu onog trenutka kad ona dostigne određenu veličinu? Kako da iskoristimo ovu priliku u korist celog društva? To je pitanje na koje bi ovakav plan odgovorio, a to je moguće samo ako se zaista svi ti ljudi, svi drugi, relevantni činioci uključe”, rekla je Udovički.

Održiv ekonomski razvoj preduslov je i potpora za održivost i u dimenzijama društvenog razvoja i zaštite životne sredine, jer ekonomska osnaženost vodi ka otvorenosti za ispunjavanje svih ciljeva Agende 2030. “Moramo da razvijamo sposobnost domaće privrede da izvozi, da je ona ta koja vuče razvoj napred. U slučaju naše zemlje to su mala i srednja preduzeća. U Srbiji postoji oko 500 izvoznika koji izvoze više od 3-4 miliona evra godišnje, kao i blizu 100 čiji je godišnji izvoz 10 miliona evra i više. Uz poslovni ambijent koji im ide u prilog, takvih firmi bi moglo da bude višestruko više. A ipak, Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj postoji izuzeće za porez na profit kada ga investirate, ali ne za mala i srednja preduzeća, već samo za velika, koja su najčešće strana. Nemamo ništa protiv stranaca, ali moramo priznati da je problem što ta sredstva ne ostavljamo našoj domaćoj maloj i srednjoj privredi u cilju njenog daljeg razvoja. Zato smo pokrenuli inicijativu za vraćanje ovog poreskog kredita, koji je, inače, postojao do 2013. godine”, poručila je Udovički. 

Govoreći o razvojnim planovima, Udovički je pomenula nedavno predstavljeni plan Srbija 2027 Expo: Skok u budućnost koji predviđa visoke stope rasta i prosečne plate, ali javnost zapravo još uvek nije imala priliku da se upozna sa njim. ”Taj plan još uvek nismo videli kao dokument. Poput plana investicija “Srbija 2025”, on možda i nije napisan. Ako i jeste, nije prošao nikakav dijalog u društvu i stručnoj zajednici, da budemo sigurni i znamo kao društvo da smo napravili svoj najveći napor da to stvarno bude ono što se najavljuje. Bez takve provere, bez dijaloga, to je marketinški plan. Postoje i programi ekonomskih reformi koji se na tri godine donose u dijalogu sa Evropskom komisijom. To su temeljniji dokumenti, ali pretpostavka je Evropske unije da se oni zasnivaju na nekakvoj dugoročnijoj viziji, na proverenim potrebama društva. Međutim, to u Srbiji naravno nije slučaj jer mi nemamo jedan dugoročniji plan i viziju”, rekla je Kori Udovički.

Ilustrujući praktičan primer nedostatka dugoročnog plana, Udovički je podsetila na havariju koju je EPS u jesen 2021. godine pretrpeo u svojoj termoelektrani u Kostolcu. “Razlog te havarije je bio što se prethodnih nekoliko godina nije ulagalo u iskopavanje otkrivke. Od tada do danas Srbija je platila najmanje milijardu i po evra za tu grešku “zbog lošeg planiranja”. Fantastično je da Srbija može da izdrži takvu grešku, a da je mi kao građani ne osetimo odmah, ali zamislimo u šta je sve ta 1,5 milijarda mogla da se uloži i sa njome da se postigne? Umesto toga, pitajmo se kakvi nas sve neplaćeni računi očekuju u budućnosti zbog toga što danas razvoj planiramo isto kao što je EPS planirao svoj rad?”, podvukla je Udovički.        

Snimak konferencije za medije Platforme Održivi razvoj za sve pogledajte ovde. 

Od preko 400 hiljada malih i srednjih preduzeća koja danas posluju u Srbiji, izdvaja se korpus od oko 500 izuzetno konkurentnih, inovativnih i rastućih izvozno orijentisanih MSP, koja predstavljaju skrivene šampione domaće privrede. Oni zapošljavaju 40.000 ljudi i imaju zbirni godišnji promet od 4 milijarde evra, od toga 2.4 milijarde iz izvoza. Uz poslovno okruženje koje bi bi bilo okrenuto podsticanju investicija MSP-ova, ovakvih preduzeća bi bilo nekoliko puta više, zaključak je učesnika panela Uticaj globalnih izazova na razvoj sektora malih i srednjih preduzeća u Srbiji na Kopaonik Business Forumu.

Izvor: Kopaonk Business Forum

Panelom je moderirala Jasna Atanasijević, članica predsedništva Saveza ekonomista Srbije, a o značaju daleko šire i promišljenije saradnje i koordinacije u razvoju adekvatnih instrumenata za jačanje podrške ovom segmentu domaće privrede razgovarali su Igor Anić, predsednik IO ProCredit banke; Darko Budeč, vlasnik i predsednik kompanije Buck; Tomislav Knežević, rukovodilac tima za implementaciju projekta “Zelena ekonomija” u GIZ-u; Katarina Obradović Jovanović, pomoćnica ministra u Ministarstvu privrede; i Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES).

“Država je pokazala da može da bude odličan partner privredi, ali samo jednom delu – stranim direktnim investicijama, koje svake godine iz budžeta dobijaju više od 200 miliona evra i imaju odličnu institucionalnu podršku. Ne postoji razlog zašto takvo poslovno okruženje ne bi moglo da se uredi i za domaća mala i srednja preduzeća, kako bi ona i u praksi, a ne samo deklarativno, dobila uslove da postanu zamajac razvoja privrede“, rekao je Šormaz.

Preduzeća iz redova najuspešnijih MSP kao najbitniju stvar koju država može da uradi za njih navode vraćanje poreskog kredita, koji je bio dostupan do 2013. godine. “Mnogi od ovih 500 najuspešnijih su svoje prve investicione korake napravili koristeći poreski kredit dok je bio dostupan, a danas je Srbija jedina zemlja u Evropi koja ima poreski kredit, ali namenjen samo velikim preduzećima, odnosno nedostupan malim kompanijama”, objasnio je direktor CEVES-a, napomenuvši da je inicijativu za vraćanje poreskog kredita za mala i srednja preduzeća “oživeo” CEVES u okviru Platforme Održivi razvoj za sve, ali da su je i ranije pominjala različita strukovna udruženja, između ostalih PKS i Unija poslodavaca.  

Prema njegovim rečima, kada bi se omogućilo da poreski kredit iznosi 50% investicije to bi državu koštalo 300 do 400 miliona evra godišnje. “To nije malo para, ali efekat bi bio rast privatnih investicija za 40% u srednjem roku od 5 godina. To je u današnjem iznosu milijardu i po evra, a na godišnjem nivou generisalo bi se oko 20 hiljada poslova. I u privredi i u struci postoji apsolutni konsenzus da je sazrelo vreme da se taj instrument se vrati malim i srednjim preduzećima na korišćenje”, podvukao je Šormaz, objasnivši da CEVES-ov MSP Kompas, razvijen u saradnji sa USAID-ovim projektom Velika mala privreda, koji meri uzroke konkurentnosti MSP sektora u ovom trenutku pokazuje generalno slabu sklonost ka investicijama.

Panelisti su složni u oceni da bi podrška koja sada postoji mogla da se uveća i pruži značajne efekte, ako bi se otkočile barijere za veća ulaganja. Prema rečima Igora Anića, neophodno je naći način da se šampionska preduzeća multiplikuju. „Banke, međunarodne finansijske institucije, privredne komore, državne institucije – svi imaju mala i srednja preduzeća u fokusu, ali je potrebno više koordinacije svih partnera na tom putu kako bismo suštinski pomogli rastu i konkurentnosti malih i srednjih preduzeća“, poručio je Anić. 

Sa tim se slaže i Katarina Obradović Jovanović, pomoćnica ministra u Ministarstvu privrede rekavši da je to ministarstvo osmislilo paket programa podrške koji idu u redovnim godišnjim ciklusima, ali da sazrelo vreme da se pređe u drugu fazu sa sistemom podrške koja bi podrazumevala ojačavanje korpusa ljudi koji se u institucijama bave podrškom MSP, bolje targetiranje instrumenata podrške i posvećivanje više pažnje preduzećima koja imaju najviše mogućnosti da rastu. „Nije u pitanju samo finansijska podrška, mnogo je važnije da imamo sistem koji će pomoći firmama od pripreme za izvoz, pa do samog izvoza. Bitna je i podrška unapređenju korporativnog upravljanja i funkcionisanja firme, jer bez tog kvalitativnog pomaka nećemo moći mnogo da sprovedemo samo kroz investicije“, istakla je Obradović Jovanović. 

Darko Budeč, čija kompanija već decenijama izvozi na najkonkurentnija svetska tržišta, podvukao je da iako svi – i privrednici i državne institucije i banke – razmišljaju isto i žele isto, nedostaje intenzitet. “Podrška kreće od razvoja domaćih preduzetnika. Ako hoćete da podržite izvoz – kupujte domaće. O tome se i ovde priča već godinama, ali kada zagrebete po dubini vidite da je to u procentualnom delu značajno manji deo. Na površini sve deluje idilično i imamo sve na raspolaganju, ali je to plitko. Mi moramo da zagrebemo dublje. Neophodna je promena stava”, rekao je Budeč.

Tomislav Knežević istakao je i važnost udruživanja, kako bi  glas MSP bio jači, posebno kada su u pitanju regulative koje se tiču poslovanja.

Iako državni zvaničnici žustro demantuju tvrdnje da država diskriminiše domaće male investitore, situacija u realnosti deluje drugačije. To tvrdi i Pavle Medić iz Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) koji objašnjava da direktna podrška u vidu subvencija i indirektna kroz poreske zakone idu u korist isključivo velikim firmama.

Pavle Medić za Danas kaže da je institucionalna podrška domaćoj privredi jako mala i da zato ne treba da čudi što su nam domaće privatne investicije dvostruko manje od proseka Evrope.

On navodi da se odnos države prema domaćim i stranim investitorima može posmatrati iz dva ugla i da se vidi jasna razlika. „Razvojna agencija Srbija (RAS) namenjena je većinski stranim firmama, kada se posmatraju sredstva koja opredeljuju za programe i koja se isplaćuju. Sva sredstva koja se isplaćuju preko RAS-a i Ministarstva privrede, kada bi se podelila na velike, odnosno strane i male investitore, tu je odnos oko 70 naspram 30 za velike strane. Dakle 70 odsto subvencija odlazi stranim, a 30 domaćim investitorima“, objašnjava Medić.

Međutim, kako dodaje, kod subvencija nije kraj paketa državne pomoći. „I u poreskom zakonu imate odobravanje poreskog oslobođenja svim firmama koje investiraju preko osam i po miliona evra i zaposle 100 novih ljudi. A kada to prevedete u realnost, nemamo nijednu domaću firmu koja može da se obaveže da će napraviti takvu investiciju i zaposliti tolike ljude. U prevodu, to na kraju mogu da koriste samo velike strane firme“, kaže Medić.
On objašnjava da velikim, stranim firmama nije problem da prebace taj prag, dok je taj prag potpuno nedostižan za male firme.

„Srbija je do 2013. godine imala poreski kredit, odnosno poresko oslobađanje za investicije. To je značilo da firma koja ostvari dobit, ukoliko odluči da je reinvestira, ta reinvestirana dobit joj se u svrhe oporezivanja dobiti posmatra kao kredit, ali je to ukinuto i od 2014. godine prestaje da važi“, podseća Medić.

On podseća i da nove zemlje članice EU, kao što su Slovačka, Mađarska… imaju poreske kredite. „Kada se pogleda Srbija i zemlje Evropske unije (EU), bez Malte, Kipra i Luksemburga, koji imaju specifične poreske zakone, mi smo jedina zemlja koja ima poresko oslobođenje samo za velike frime, a nemamo ih za male, odnosno praktično imamo ih samo za strane, a ne i za domaće investitore“, navodi naš sagovornik.
On objašnjava da direktna podrška u vidu subvencija i indirektna kroz poreske zakone idu u korist velikim firmama, a kod nas osim državnim i stranih, praktično i nema velikih frimi.
„Srbija nema agenciju koja se bavi malim i srednjim preduzećima, to je još jedna razlika. RAS se gotovo isključivo bavi velikim preduzećima, oni rade dobar posao, što se vidi po prilivu investicija, međutim, sramota je da Srbija nema agenciju koja će se baviti malim i srednjim preduzećima“, ukazuje Medić.

On po ovom pitanju poredi Srbiju i Irsku. „Kod njih su, takođe, mala i srednja preduzeća značajno manje važna od stranih i velikih korporacija koje imaju sedište tamo, ali oni imaju agenciju koja ima 800 zaposlenih koji se bave njihovim domaćim preduzećima“, navodi Medić.

Izvor: Danas.rs

Domaća privreda je tokom prošle godine izvezla robu i usluge za 28,6 milijardi evra, dok je u 2022. godini rezultat bio za milijardu evra slabiji. I dok su najveći izvoznici mahom i najveći strani investitori, podaci Centra za visoke ekonomske studije ukazuju na to da među desetinama hiljada malih i srednjih preduzeća njih tek oko 500 uspeva godišnje u izvoz da plasira robu vredniju od četiri miliona evra, dok taj broj raste na oko 700 ako se u računicu uključi i izvoz usluga. To su utvrdili na osnovu finansijskih izveštaja za 2022. godinu za kompanije sa više od pet, a manje od 250 radnika, što znači da su obuhvaćene mikro, male i srednje firme.

Direktor CEVES-a Nemanja Šormaz u razgovoru za Biznis.rs, međutim, ističe da Srbija zapravo dobro stoji kada je reč o udelu izvoznika među preduzećima koja imaju više od 10 zaposlenih, što je uzeto za kriterijum kako bi rezultati mogli da se porede sa evropskim.

„Svako drugo preduzeće sa više od 10 zaposlenih u Srbiji izvozi, a u nekim sektorima poput proizvodnje mašina i opreme taj udeo ide i do 80 odsto“, napominje Šormaz i objašnjava da pravi problem leži u intenzitetu izvoza, odnosno udelu prihoda od plasmana na stranim tržištima.

„Naša mala i srednja preduzeća (MSP) generalno stvaraju male prihode, uz nisko učešće izvoza, što na kraju daje rezultat da je samo njih oko 500 ostvarilo izvoz gotovih proizvoda vredniji od četiri miliona evra u 2022, odnosno njih oko 700 ako uračunamo i usluge“, kaže Nemanja Šormaz.

Naš sagovornik ističe da glavne prepreke za rast izvoza u sektoru malih i srednjih preduzeća leže u podinvestiranosti i nedostatku radne snage, a da je ključni problem investicioni ambijent.

„Mi smo jedina zemlja u Evropi koja poreskim kreditom ‘časti’ velika preduzeća, ali ne i mala“, upozorava Šormaz i dodaje da je u drugim zemljama poreski kredit dostupan ili svima ili samo manjima. Rezultat takve politike vidljiv je, kaže, „na terenu“.

„Investicije MSP u EU dostižu 11 odsto BDP-a, dok je u Srbiji taj udeo duplo niži, a od tih ulaganja zavisi koliki su im kapaciteti i koliko uopšte mogu da plasiraju na tržište. Takođe, istraživanje CEVES pokazalo je da vlasnici i direktori MSP navode nemogućnost da nađu adekvatne radnike kao ključni odgovor na pitanje o mogućnostima da značajnije prošire proizvodnju“, ističe direktor CEVES-a.

On dodaje da bi postojećim i potencijalnim izvoznicima značilo i da mogu da računaju na još neke proizvode iz portfolija Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), kao što je dugoročno osiguranje izvoza.

„Mi u suštini nemamo ni razvojnu banku koja bi se posvetila MSP-ovima, niti razvijene garantne šeme, a na kraju krajeva i naša Razvojna agencija je odlična kada je reč o uslugama za strane investitore, dok se ipak manje fokusira na razvoj domaćih MSP“, zaključio je Nemanja Šormaz.

Izvor: Biznis.rs

U Palati Srbija 20. januara predsednik države je u skladu sa Ustavom mu nepoverenim ovlašćenjima predstavio plan „Skok u budućnost – Srbija Ekspo 2027“. Sprovođenjem ovog plana Srbija će u naredne tri i po – četiri godine (?!) uložiti čak 17,8 milijardi evra. Prema ovom planu Srbija će napraviti „skok“ u šest stubova (životni standard, urbana modernizacija, infrastruktura, industrijalizacija, Ekspo 2027 i integralni razvoj) i time do kraja 2027. dostići prosečnu platu od 1.400 evra i BDP od 92,7 milijardi evra. Ova zamisao, koju ćemo za potrebe ovog teksta nazvati „plan“, iako ga nikada nismo videli, još jedan je u nizu marketinških trikova bez adekvatnog uporišta u zakonu i realnosti. Upravo iz tog razloga kritikovaćemo ga sa institucionalnog aspekta, kao i iz ugla njegove ekonomske svrsishodnosti.

Zašto ovaj „plan“ nema uporišta u zakonu? Pored već „otrcanog“ insistiranja na nepoštovanju ustavnih ovlašćenja u zemlji u kojoj se institucije planski urušavaju, postavlja se pitanje kako je zapravo ovaj plan nastao – na osnovu kog zakona, analize i čijih prioriteta. Srbija je u skladu sa međunarodnom praksom još 2018. usvojila Zakon o planskom sistemu koji predviđa postojanje Plana razvoja, kao najvišeg strateškog i razvojnog dokumenta. Ovaj dokument bi trebalo da priprema Republički sekretarijat za javne politike u saradnji sa Vladom, Vlada bi trebalo da ga utvrdi i prosledi Narodnoj skupštini na usvajanje.

Plan sadrži viziju i prioritete razvoja, uzimajući u obzir međunarodne obaveze, razvojne potencijale, trendove i dostupna sredstva i da sve sklopi u koherentnu celinu koja (bi trebalo da) pokazuje kakva će to Srbija biti kada se on ispuni. Budući da ispunjenje svakog dobrog plana zahteva dugoročnu predvidljivost i izvesnost, plan (bi trebalo da) se donosi za period od 10 godina, a ostvaruje se implementacijom investicionog plana koji se sastavlja za period od sedam godina.

Jasno je da je naš „plan“, iako u nekim elementima inspirisan Planom, iz predviđenog postupka izbacio suvišne elemente. Kritikovati „plan“ sa ovog aspekta izuzetno je lako jer je potpuno izlišno govoriti da sa proceduralne strane nije ispoštovano jednostavno ništa. Za početak, „plan“ je umesto zajedničkim naporom društva i institucija u čijoj je nadležnosti donet na netransparentan način u privatnoj kuhinji jednog čoveka i, eventualno, jedne stranke. Pomoć onome ko zna sve nije ni potrebna, a građani su sve što je trebalo da kažu – rekli na „nikada slobodnijim izborima u modernoj istoriji“ (dopuniti geografski pojam po želji).

Takođe, trajanje „plana“ (tri i po – četiri godine) je sasvim slučajno prilagođeno izbornom ciklusu i Ekspu, a ne nekom tamo pravilu kojim se vode ostale, razvijenije zemlje. Doduše, neko bi mogao reći da je ovo zapravo nešto „inovativniji“ način da se prikažu srednjoročni i finansijski plan budžeta. Mada bi verovatno bio bliže faktičkom stanju, ni ovde se vremenski okvir donošenja ne uklapa. Takođe, moglo bi biti postavljeno pitanje zašto bi ovaj „srednjoročni plan“ bio toliko okrenut prošlosti – gleda 14 godina unazad, a svega tri i po – četiri godine unapred. To je zato što je „junak naše priče“ zapravo stranački pamflet u slobodnoj formi, nastao monopolizacijom državnih sredstava i svih poluga vlasti. Ni manje ni više od toga.

Kao što smo najavili, nije bilo teško razobličiti „plan“ sa institucionalnog aspekta. Ipak, pozabaviti se njegovom ekonomskom suštinom nešto je složeniji zadatak. Na makro nivou, kao što smo rekli, plan obećava povećanje BDP-a na 92,7 milijardi evra. Ne tako komplikovanom matematikom, uzimajući u obzir predviđeno kretanje inflacije, zaključujemo da bi uz predviđenu stopu rasta od četiri odsto prosečno godišnje za period od 2024. do 2027. kumulativno povećanje BDP-a bilo 17 odsto. To nije nemoguće, pa ni loše, ali nije ni dovoljno dobro, imajući u vidu da bismo morali da rastemo gotovo duplo brže u kontinuitetu da bismo sustigli EU za dvadeset godina i da je planirani iznos javnih rashoda, odnosno investicija 17,8 milijardi evra, a to znači da će, kao i u prethodne dve godine, zajedno sa ostalim javnim investicijama, one činiti pet do sedam odsto BDP-a.
Ono što ipak nije izvodljivo, jeste najavljeni rast zarada sa sadašnjih 836 na 1.400 evra. Imajući u vidu da je to nominalno povećanje od 67 odsto, uz projektovanih 17 odsto realnog privrednog rasta i pretpostavku da će prosečna inflacija u tom periodu biti 3,5 odsto, a devizni kurs stabilan, to bi značilo da će zarade realno da se povećavaju čak 46 odsto. Zlatno pravilo je da se zarade povećavaju onom brzinom kojom se povećava vrednost onoga što proizvodite, BDP-a. Kada to nije slučaj, postajete manje konkurentni. Iz igre vas izbacuju oni koji su jeftiniji i efikasniji – strane fabrike koje se zasnivaju na jeftinom radu se sele dalje i ljudi ostaju bez posla (ko je rekao Geoks!?). Ne zvuči lepo, ali je tako – nema besplatnog ručka.

Ovakvo povećanje zarada bilo bi moguće ako bismo pretpostavili da bi Ekspo doveo do deviznih priliva koji bi pak doveli do snažne realne apresijacije, odnosno jačanja dinara. Ne ulazeći u detalje, ovaj scenario imao bi pogubne posledice, poput ovih iznad, i NBS ga sa pravom ne bi dozvolila, čak i kada bi do toliko velikih deviznih priliva došlo. Drugim rečima, „plan“ sa makro strane ne nudi ništa posebno. Ono što je realno – nije uzbudljivo. Ono što je uzbudljivo – nije realno.

Pojedinačni projekti dosta su zanimljiviji za razmatranje. Snalaženje u galimatijasu pojedinačnih projekata, obećanja i instrumenata koje „plan“ nudi, pomaže novovaspostavljeni sajt Srbija2027. Sajt je, ruku na srce, očigledno pravljen na brzinu, sa nekonzistentnim načinom prikazivanja i nivoom informacija – negde piše koliko će da nas košta i šta se očekuje, dok na drugim mestima moramo da verujemo „majke mi“ pričama. Ponegde je, namerno ili ne, zaprepašćujuće ciničan. Na primer, u odeljku Životni standard građana kaže se da „zdravlje nema cenu“. Zdravlje nema cenu u zemlji koja je zarad očuvanja privredne aktivnosti i političkog mira imala jedan od najvećih viškova smrtnosti u Evropi za vreme kovida, koja leči SMS porukama, u kojoj od zagađenja vazduha PM česticama godišnje umire 15.000 ljudi (European Environment Agency), a koja otvara nove termokapacitete (Kostolac B3), i koja iz nekog razloga krije zdravstvene rizike projekta Jadar, bili oni mali ili veliki.

Još jednom, nema besplatnog ručka – zdravlje ima cenu! Ne pominje se kičma privrede – domaća mala i srednja preduzeća, kojima jeste potrebna podrška da i oni postanu ekonomski tigrovi. To razvijenije zemlje u okruženju i te kako rade. Ali se zato pominje vidikovac u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, uz video-klip sa svedočanstvom jedne „obične građanke“ o važnosti ovakvih ulaganja. Naravno, nije važno što su sva planinarska udruženja i ljudi koji planinu zapravo obilaze molili da se ne gradi. Tu je i nacionalni stadion naravno, ali je o njemu već dovoljno rečeno – ali to njegovu izgradnju neće zaustaviti.

Ima tu još zanimljivih stvari. Na primer, u delu koji se odnosi na industrijalizaciju u oblasti poljoprivrede navodi se kako je od 2012. do 2024. udeo subvencija u ceni koštanja u mlečnom govedarstvu i ceni mesa porastao sa 64 na 74 odsto. Znajući u kakvom su stanju ova dva sektora, postavljaju se tri pitanja. Prvo, kako je moguće da su ovi sektori toliko neefikasni da država mora da pokriva tri četvrtine cene koštanja njihove proizvodnje, a da oni jedva opstaju? Drugo, ko je to dozvolio i, treće, da li bi onda Srbija kao država uopšte trebalo da proizvodi mleko/meso u trenutnim količinama. E, ovo su pitanja o kojima je trebalo da razmišljaju kreatori „plana“, i da, ukoliko im se ne sviđa logični odgovor na ova pitanja – dođu do zaključka kako ovakvu situaciju preokrenuti. Naravno, to izostaje.

O životnoj sredini relativno je teško govoriti, imajući u vidu oprečne stavove države. Sa jedne strane, projekat Čista Srbija može se okarakterisati kao veoma pozitivan iskorak. Zaista bi bilo lepo da – kada auto-putevi zamene Ibarsku magistralu – stanište iz Ibra promene i plastične flaše, kese i šporeti. Sa druge strane je ciničan odnos prema životnoj sredini u aspektima koje smo već navodili.

U „planu“ takođe ima i nedvosmisleno pozitivnih inicijativa. Tu su pre svega visoka i preko potrebna ulaganja u naučnu i istraživačku infrastrukturu kroz izgradnju multidisciplinarnog BIO4 kampusa. Kampus bi trebalo da okuplja čak sedam fakulteta i devet naučnih instituta iz nekoliko „prirodnjačkih“ nauka i disciplina. Sve i da ne postane, kako se najavljuje, „bioekonomski centar Evrope“, sama inicijativa pokazuje da država ponekad ume da prepozna značaj ovih oblasti za moderno doba. Slično se može reći za aktivnosti Kancelarije za dualno obrazovanje i Nacionalni okvir kvalifikacija gde se 500 poslodavaca prijavilo za učešće u programu dualnog obrazovanja. Postavlja se pitanje zašto ovako promišljenih inicijativa nema više, dok vreme i dalje gubimo na neke druge priče?

Što se tiče specijalizovane izložbe Ekspo, da nastavimo u pozitivnom tonu, ona može predstavljati dobru priliku za razvoj domaće privrede – ali samo ako se dobro iskoristi. Potrebno je domaćoj privredi dati priliku da učestvuje koliko god je to moguće, bilo kao izvođači ili podizvođači radova i na inovativan način predstaviti svetu za šta je sve sposobna. Sa infrastrukturne tačke gledišta, nije loše ni to što se Beograd širi „preko Dunava“, kako bi se rasteretio već uveliko nefunkcionalani centar grada. Na kraju, nije netačno da je za zemlju poput Srbije značajno da bude izabrana da bude domaćin Ekspa. Ova izložba nesumnjivo može da doprinose prepoznatljivosti i reputaciji Srbije.

Da zaključimo, pred Srbijom se zaista nalaze ekonomski izazovna vremena, ali i mnoštvo prilika. Naravno, daleko više fokusa potrebno je staviti na domaća mala i srednja preduzeća – uključiti ih u Ekspo, uvesti programe za digitalizaciju i unapređenje poslovanja, vratiti poreski kredit za investicije… Ona su ključna za ekonomski razvoj, isto koliko i razvoj nauke i životna sredina. Srbija nema vremena za gubljenje na promašaje i prazne priče. Za ovo je potrebno poverenje i naravno promišljeno i dugoročno planiranje, onakvo kakvo je uostalom predviđeno zakonom. A to sve ne može jedan čovek, koliko god sve znao.

Autori teksta su Pavle Medić i Lazar Ivanović, saradnici Centra za visoke ekonomske studije Tekst je objavljen na sajtu NIN-a 

Korupcija je zloupotreba poverenog položaja za privatnu korist. Visoka korupcija dovodi do pada poverenja građana u vlast i institucije; zasniva se na podelama i podstiče ih i na kraju dovodi do društvenih i ekoloških katastrofa. Dakle, ako je korupcija visoka, poverenja nema, a poverenje je ključno za efikasno suočavanje sa izazovima. Dve činjenice. Prva: Srbija je zemlja sa jednom od najviših stopa korupcije na evropskom kontinentu – gori su samo Bosna i Hercegovina, Belorusija i Ukrajina (Svetski indikatori upravljanja). Druga: projekat Jadar je za Srbiju veliki izazov.

Projekat Jadar, prema studiji koju je izradila konsultantska kuća Ergo Stratedži grupa (Ergo Strategy Group) na zahtev Rio Tinta (septembar 2023) procenjuje ukupan efekat na tri odsto bruto domaćeg proizvoda, 4.500 radnih mesta (od čega 1.300 lokalno u samom Rio Tintu), 180 miliona evra poreza i 2,5 milijardi evra investicije. Studija je u ekonomskom smislu urađena sasvim korektno, korišćenjem kredibilnih multiplikatora, i zasnovana je na projektovanoj ceni litijum karbonata od 15.600 američkih dolara po toni. Trenutna cena je niža od te za oko 17 procenata, ali se takođe predviđa da će se vratiti i održavati na nivou projektovanom u studiji. Pre nego što pređemo na procenu rizika, moramo se zadržati na ekonomskim koristima.

Posle nekoliko meseci hibernacije ponovo je u teatru apsurda počela da se daje predstava o litijumskom čudu. Letos sam pisao kako je predsednik, najverovatnije slučajno, pomešao ukupne efekte i uticaj na stopu rasta, pa je efekat projekta Jadar precenio svega 30 (trideset) puta – i to samo za prvih deset godina. Imajući u vidu način na koji danas ovaj projekat brani, postoji osnovana sumnja da je pomenuto mešanje ukupnog i godišnjeg doprinosa (ma koliko neverovatno) zapravo stvarno uverenje predsednika. Pa, da krenemo redom.

Na predstavljanju plana „Srbija 2027“ predsednik je izjavio je da bi projekat imao ogroman uticaj na BDP. Tri odsto rasta, kao što kaže zvanična studija, nije ogromno povećanje BDP-a. Sa tih tri procenta većim BDP-om Srbija prelazi tek osamdesetinu puta (1/80) da sustigne Slovačku. Oko tri odsto BDP-a Srbija izgubi kada je sušna godina – jer slabo upravlja poljoprivredom. Skoro tri odsto BDP-a podelilo se kroz nasumična davanja i povećanja penzija – „kada Vučić deli pare“. To je kao i ovih tri odsto – dobro dođe, ali ne rešava nikakav važan problem, a svakako ima svoju cenu.

Kaže i da će plata od Loznice do Bajine Bašte biti bar 1.000 evra – naravno samo za one koji u rudniku budu radili. Pa opet, kaže i da će već sledeće godine prosečna republička zarada biti 1.000 evra… Dakle ni to ne menja stvari iz korena. Još nešto, budući da baš on spominje da taj prostor naseljava oko 105.000 ljudi, da li je, i koliko pravedno da njih 1.000-2.000 krene da zarađuje više od lokalnog proseka, a potencijalno na štetu drugih?

Dalje, kaže da će Loznica imati 50-100 miliona evra veći budžet. Ovde je, na primer, važno razlikovati čiste poreske prihode od različitih taksa i naknada – jer potonji zahtevaju određenu vrstu usluge, odnosno generišu trošak. U ovom slučaju čiste poreske prihode predstavljali bi porezi na zarade, koji bi u optimističnom slučaju iznosili oko dva miliona evra, dok bi porezi na imovinu verovatno bili i manji. Ostatak bi činili prihodi koji bi u sličnom iznosu (makar načelno) generisali troškove.

Da sumiramo, Rio Tinto ne može Srbiji nadoknaditi 30 izgubljenih godina. Niti može ijedna pojedinačna investicija. Kao što sam pisao letos, da se rast ubrza toliko da počnemo naglo da sustižemo razvijenije zemlje – bilo bi potrebno svake godine otvoriti po jedan novi EPS (koji ima 30 puta više zaposlenih od predviđenog broja za Rio Tinto), ili tri Ziđina, ili čak šest Mišlenovih fabrika. Svake godine.

Sada prelazimo na rizike, a vraćamo se na priču o korupciji. Kod rizika je problem što zapravo ništa ne znamo. Dok jedna strana insistira na ekološkoj katastrofi, druga je negira, i potencira dobit za građane i društvo. Možda nije sasvim isto, ali je slično – Ziđin jeste oživeo privredu Bora i okoline, ali građane baš i nije. Usled zagađenja i ispuštanja teških metala sada nosi nadimak „Crna tačka Balkana“. U tom smislu postavlja se pitanje zašto bi studija Biološkog fakulteta bila tajna, ako znamo da je „jako nepovoljna po Rio Tinto“.

Javnom diskursu po mom mišljenju sličnu štetu prave i različiti „stručnjaci“, pa čak i aktivisti, koji na problem gledaju potpuno nekritički. Životna sredina, nažalost (ili na sreću) i te kako ima cenu. Da nije tako, ne bismo se vozili kolima, otvarali novi blok u „Kostolcu“ ili se ne bismo bunili protiv poskupljenja struje. Slično je i sa poređenjem tone litijuma sa tonom oraha, koje je ovih dana popularno. Tom logikom ništa, osim možda dijamanata i još par retkih materijala, nije vredno truda – bitno je koliko košta da se napravi. A baš u ovom slučaju ta cena je nepoznata, a potencijalni dobitak ne toliko značajan.

Ključni problem je poverenje – koga nema. Ako članovi uredaba nestaju netragom, a pismen čovek im u trag ne može ući, kako da veruje – i onom ko to tvrdi, i onom ko tvrdi suprotno. Zanimljivo je i to da nekako obe strane postižu efekat suprotan od onoga koji bi želeli, možda upravo zbog svega navedenog. Ili je to moj utisak. Bio sam sklon da kažem da nisam ni za, ni protiv rudnika. Sada tvrdim da nije vredno rizika. Možda nekada bude, a sada ne.

I još nešto za kraj. Da bismo se razvili, potrebne su nam razvojne politike, iz zemlje nam pored ekološke krize samo holandska bolest može doći. Evo jedne mere koja bi na makronivou imala jači efekat od projekta Jadar – vratite pravo na poreski kredit preduzećima koja investiraju. Sadašnji sistem, kakav nigde u Evropi ne postoji, daje samo velikima, a male diskriminiše. Čini se da bi tako bilo i sa Jadrom.

Autor: Pavle Medić, zamenik glavnog ekonomiste u Centru za visoke ekonomske studije CEVES

Izvor: NIN

Investicije MSP u Srbiji u odnosu na prosek Evropske unije (EU) drastično su manje, kaže Pavle Medić, ekonomista u Centru za visoke ekonomske studije (CEVES) u intervjuu za Bloomberg Adria Srbija, i dodaje da MSP investira tek 5 odsto BDP-a u poređenju sa 10 odsto koliko je to u EU.

“Zaključno sa oktobrom, nekih 35% je pad investicionih kredita sektora malih i srednjih preduzeća (MSP) u odnosu na 2021, i nekih 15% u odnosu na 2022. godinu. Palo je zaduživanje za investicione kredite velikih kompanija, ali nešto manje, nekih dvadesetak odsto realno. Međutim, taj pad investicionih kredita MSP sektora u ovom slučaju ne znači puno kao informacija, jer MSP 80% svojih investicija finansira iz sopstvenih izvora.”

CEVES-ov MSP Kompas indeks, koji prati konkurentnost domaćeg sektora, pokazuje da mnogo faktora utiče na niske investicije.

“Pre svega, njihova podinvestiranost je rezultat njihove generalno slabe sklonosti da investiraju. Čak i kada posmatrate preduzeća koja imaju dobar sentiment za narednih pet godina, neke solidno ambiciozne planove, to ne prate investicije. Kada posmatramo interne faktore, pre svega je tu prethodno navedena činjenica da se 80% investicija finansira iz sopstvenih izvora, a jako je teško oslanjati se i brzo rasti i investirati ukoliko se oslanjate na sopstvene izvore, i da ne kažem koliko je štetno gomilati tolike rezerve koje se u tom trenutku ne obrću. To nas dovodi do toga da ne možemo da tvrdimo sa sigurnošću da rast kamatnih stopa kod nas ima neki preterani uticaj na investicije, jer da je tako, kamatne stope su doskoro bile dva ili tri odsto, pa investicije nisu bile visoke”, navodi Medić.

Ako pogledamo bruto dodatu vrednost po zaposlenom kao indikator biznis sentimenta, ona je kod MSP znatno ispod onoga što bismo očekivali za ovaj nivoa razvoja Srbije, a Medić kaže i da produktivnost najviše koči podinvestiranost.

“Ona se krije iza svih uzroka koje MSP kompas pokazuje, dakle, to je slaba primena novih tehnologija, nizak nivo inoviranja i i dalje spora zelena transformacija. Dakle, potrebne su investicije u fizički kapital, u nove tehnologije, to su sve stvari koje pratimo indeksom, a one su zasad, recimo, upola niže nego kada su u pitanju uporedive zemlje EU. Bilo da pričamo o ERP-u i CRM-u ili, još gore, kada pričamo o robotizaciji, automatizaciji kao procesima koji su, pogotovu za Srbiju, pa i za sve privrede Zapadnog Balkana, i te kako značajne. Takođe, inovacije i stvaranje novih rešenja, morali bi da budu na znatno višem nivou”, kaže on.

Kada je u pitanju najveći izazov i najveći prioritet za MSP sektor u 2024, Medić kaže da 60% ovog sektora ima veliki problem da pronađe adekvatne kadrove i dodaje da je prioritet zelena transformacija. “Obaveze iz međunarodnih sporazuma nam se približavaju, a naša preduzeća, čini se, opet prema rezultatima indeksa, sve manje na to obraćaju pažnju. Imam osećaj kao da se računa na neko odlaganje ovih obaveza.”

Evropska privreda usporava, a uticaj na performanse malih i srednjih preduzeća (MSP) najbolje se vidi kroz praćenje izvoza. Ekonomista CEVES-a Lazar Ivanović kaže da na osnovu podataka iz prva četiri meseca ove godine ne možemo reći da je došlo da rasta fizičkog obima izvoza na međugodišnjem nivou. “Međutim, ono što je zanimljivo jeste da je registrovan visok izvoz u Rusiju, što pokazuje da naše firme koriste globalnu situaciju da posluju u ovoj zemlji, iako tu postoji veliki geopolitički rizik s obzirom na zapadne sankcije”, rekao je Ivanović gostujući na Bloomberg Adria.

Ivanović objašnjava i da su investicije MSP niske, a da su investicije u zelenu tranziciju još niže. “Domaći MSP sektor i dalje zaostaje za evropskim kompanijama kada je zelena tranzicija u pitanju. Ne ohrabruje ni podatak koji smo prikupili od samih preduzeća, a to je da ove godine još manje planiraju da investiraju u zelene tehnologije nego što su to činili prethodne godine”, kaže Ivanović.

Prema njegovim rečima, na investicije kompanija generalno se odrazilo i zaoštravanje monetarne politike. “Podizanje kamatnih stopa u borbi sa inflacijom već se odrazilo na kamate za novoodobrene poslove privredi u evrima i dinarske kredite koji su indeksirani u evrima, a koji zajedno čine 98 odsto kredita privredi, kamatne stope od avgusta prošle godine su utrostručene, iznose 6,14 odsto, što je najviši iznos od 2014. godine”, objašnjava ekonomista CEVES-a.  

Dodaje da cene i dalje rastu oko jedan odsto mesečno, i to ako ne računamo poskupljenje struje. “A poželjan godišnji rast je dva do tri odsto. Dakle, još uvek ne možemo sa sigurnošću reći da smo pobedili inflaciju, koja je veoma štetna za investicije. Ovaj efekat rasta kamatnih stopa na investicijama MSP bio je veoma jak. Zaduživanje za investicije nominalno je palo 17 procenata u 2022. u odnosu na 2021. A imajući u vidu stopu inflacije, možemo da kažemo da su investicije, makar onaj deo koji se finansira zaduživanjem, u realnim iznosima i do 30 do 40 odsto niže. Ako gledamo prva četiri meseca ove godine, investicioni krediti niži su za 24 odsto u odnosu na prošlu i čak 28 procenata u odnosu na 2021. godinu”, objašnjava Ivanović.

Celo gostovanje pogledajte na sledećem linku. 

U saradnji sa Privrednom komorom Srbije, CEVES organizuje događaj (panel diskusiju i izložbu) “Vreme je za MSP!”  2. marta od 9.30 do 12.15 u zgradi Privredne komore Srbije, Resavska 15 u Beogradu.

Panel diskusiju o značaju MSP i šta je potrebno da ovaj deo privrede nastavi da raste i još snažnije doprinosi održivom razvoju Srbije, pratiće izložba odabranih kompanija, predstavnika MSP100, odabranih po jasno definisanim kriterijumima izvoza, doprinosa razvoju lokalne zajednice, inovacijama u poslovanju, posvećenosti zelenom poslovanju i njihovom doprinosu održivom razvoju. Profile kompanija koje će biti predstavljene možete pogledati i na ovom linku.

Program uključuje kratku prezentaciju o značaju MSP-ova kao i panel sa predstavnicima MSP 100, državnih institucija značajnih za razvoj MSP sektora, Privredne komore Srbije i poznavaocima MSP sektora. Preliminarni program možete pogledati ovde.

Događaj se organizuje u okviru Platforme “Održivi razvoj za sve”, koju podržavaju vlade Nemačke i Švajcarske, a sprovodi GIZ.  

Učešće je besplatno uz obaveznu registraciju na linku. Nakon panel diskusije biće organizovano posluženje.

Gostujući u Dnevniku, Kori Udovički komentarisala je godinu iza nas. Kako je ekonomska i energetska kriza uticala na Srbiju i Evropu, da li je Srbija zaista otpornija nego druge zemlje na ovakve šokove, o aranžmanu sa MMF, situaciji u EPS-u i drugim temama možete poslušati na sledećem linku.